Jedan od onih života...

četvrtak, 15.09.2005.

Slovenska...

Nosen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zasto, ko da zna, al' to sam jutro docekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teskim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Jučer mi je bila opet teška noć, nekako mi je lakše nabrojati one koje nisu teške... pitam se kada će prestati to... Čini mi se da radi onih starih rana, nikada neću moći zaživjeti sretno, bar ne tako kao nekad... Jedino kad je on tu sam ok... Više nikako ne uspijevam biti sama sa sobom... Nekako se izgubim u tome, tko sam to ja... Dok je on tu, to je več priča druga, onda barem znam da sam njegova, ako ništa drugo... I iznova živim samo za to... Al meni je, vjerujte i to dosta... Do neki dan, eto, iskreno... nisam ni htjela da živim...
Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tuzni treci cin.
Nek mi ne drze govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

Uplasi me sjaj milion sveca kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zasto se sve to desava, dal' covek ista resava
il' smo samo tu zbog ravnoteže medju zvezdama?

O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas, i nemoj crnoj ptici da me daš.
O ne, ne brini, proci ce za tren, ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje, i ja ponekad ne znam sta mu je,
sto luduje, od srece tugu tka, moja prosta dusa slovenska...
..........

Vem, da nisem prvi, ki ne zna stopiti na divji vrh sveta,
in ne bom ta zadnji, ki te vidi v sanjah.
Koliko jih je pred mano dihalo zrak, in kolikim se rodi najlepši otrok,
Koliko jih še pride sem, za nami v ta rod.

Sem pa edini, ki nosi najino kri, jaz sem edini, ki tvoj jok umiri.
Jaz sem edini, ki ne obstaja, ne obstaja brez tvojega sveta.

Vem, da nisem prvi, ki ne spi, zaradi udarcev in skrbi,
In ne bom ta zadnji, ki se enkrat ne zbudi.
Drugim sem kazal svoj nasmeh, drugi so videli solze na tleh,
Drugi so grizli kožo z mene spet in spet.

Ampak sem edini, ki s tvoje rane liže kri, jaz sem edini, ki tvoj jok umiri.
In samo edini, ki ne obstaja, ne obstaja brez tvojega sveta.

In vedno več je upanja v ta svet, slišal sem, da z mano hočeš živet,
In s tem edino to življenje dati za me.
Zato sem danes jaz vdihnil zrak, in danes je moj najlepši otrok,
Danes zaspim, ker jutri s tabo se zbudim.
In veš, tvoj objem... in dotik... je vse to res ali se mi zdi
In ta svet ni več nem, me v nove sanje potopi...
Tvoj objem... in dotik...
Kar ne verjamem, da letim... kaj vse v čudež spremeni tvoj objem.

Žao mi je da se nekad tako slomim, žao mi je njega... On je divan i nije kriv... Ali postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reci, ne znam...
- 08:40 - Komentari (8) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

< rujan, 2005 >
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30    


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

  • Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, ni od najbolje priče ne može se isplesti mreža za hvatanje vremena...

    (Đ. Balašević)

    17.11.05.
    Ej, nosite... ovu pjesmu zadnji put,
    u jednu ulicu kraj rijeke
    zauvijek zabranjenu... samo za moje korake...
    Ej, kada bi... neko granu masline,
    na jedna vrata odnio
    vrata sto sam zauvijek... davno, davno zatvorio...

    Evo zaklet ću se ja pred svima,
    svim na svijetu i svime sto imam...
    Da je nikad nisam htio,
    da je nisam volio i da ne bolujem...
    pred svima se zaklinjem,
    pred svima al pred Bogom ne smijem...

    Pjesma uvijek mirise na uspomene...
    Recite joj da katkad pita za mene....

    12.09.05.
    Vem jaz sem bil platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja,
    (pa ne znam).

    Izginjajo barve izginja nebo,
    iz teme pristaja nekdo,
    v srebrnih oblekah ob spremstvu luči,
    prinašajo vest da te več ni.

    Na listu papirja je njeno slovo,
    štempl venus in notri adijo,
    kam je šel moj ponos,
    moj trud moj pogum,
    kaj je razlog da izgineš stran od tu.

    Ostaja njen vonj v okvirju obris,
    raztrgane pesmi in zvok,
    v prazni puščavi še čakam na njih,
    strah ostaja vem da jih več ne bo.

    V pesek zdaj rišem besede za njo,
    in upam v odsev na Venero,
    vse bi dal da bi izvedel zakaj in kako,
    vse bi dal da pokažem kaj lahko.

    In spet je večer,
    spet je nad mano planet,
    izgubljam vso svojo moč,
    postajam slep,
    prisluhi prividi vse se podira,
    vse se krivi a ne smem,
    pa vem, da lahko,
    in vem, da lahko..

    Saj bil sem že platina a hotela si kič,
    jaz sem bil angel a zate hudič,
    jaz sem bil kralj celotnega sveta,
    a ti na Veneri si doma pa ne znam priti tja...

  • Ja nemam nigdi nikoga... Al moja prica prosta je:
    Štogod ih manje zavoles, manje ti njih nedostaje...
    I nisam kadar svindlati... Za sobom skele paliti...
    Da silom steknem nekog kom cu faliti...


    ..........
    Ako dirnes u civutski vrt... Kletvu ces nositi ko srebrn zvoncic...
    Bices zedan kraj bunara... I siromah s puno para...
    Sve ces dijamante dati za smesni cirkoncic...
    Ko u tud vrt ude... Crn lebac mesi... U crnom plehu...
    Eh... "Ne pozeli nista tude..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu...

    Kao mrva iz dzepa... Truni se lako... Zivot protekli...
    A rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli...

    14.09.05.
    ... Daljine nisu to, što se mom srcu činilo,
    kad je hudo mislilo, da je sasvim dovoljno...
    da ti čuje glas...
    ... Daljine nisu to, što se za dušu primilo,
    pusta su to polja nade, i barikade...
    između nas...