Ivi u Pragu

Jučer me moja draga, najdraža, predraga Mama obavijestila da mi planira kupit knjigu. I to ne bilokakvu knjigu već knjigu o kriznim godinama žena koje se bliže tridesetoj. Nakon što sam se propisno iznasmijala uslijedio je TILT!! I to poprilično velik i zabrinjavajuć. Bemti, broj 27 je stvarno bliže broju 30 nego broju 20. I stvarno, mama Mama kupi knjigu i ja je krenem čitat. Okej, ne radi se o knjizi sa samopomoć već o zbirci kratkih priča 10 autorica pod imenom “Samo svoja”. I uopće nije loša. I onda slijedi dugotrajna kontemplacija i zamišljanje nad samom sobom, kaj sam u životu napravila, jesam li zadovoljna, kaj mi sve fali, treba li mi muškarac da budem potpuna, jesam li se realizirala, hoću li imati djece, kada, koliko, s kim, zašto i bla, bla, bla… I sve u svemu, shvatim da mi i nije tako loše. Ok, nemam posao, nisam još diplomirala o nekakvoj ozbiljnoj vezi niti ne razmišljam al smatram se emancipiranom ženom. Mislim, nisam Carrie Bradshaw (don’t judge me, prva mi je pala na pamet, ok?) jer nemam tak duge noge, niti dijelim njenu starst za manolačicama (budimo realni, strmopizdila bi se u svakoj peti preko 5 cm), frendice su mi se davnih dana poudavale il im još jako malo fali, porađale dječicu (na kojoj sam im zahvalna jer ih vračam onog časa kad mi počmu ić na živce a zadovoljavaju to malo majčinskih instinkata koji me povremeno napadnu), nemam fancy laptop niti svoju kolumnu (pretpotopni compaq i blog su mi sasvim dovoljni), ne pušim kreatorske krpice (zadnja majca kojom sam se oduševila ima natpis “im cute? no shit.” Ne nije tipfeler, “im” stvarno piše bez apostrofa),ne pićim po domjencima (‘ebeš kanapee, ko se od tog ikad najeo kak spada), nemam gay frenda (al imam frenda koji ima gay frenda, valjda se računa), općenito ne izlazim puno (većina mojih prijatelja živi u mom kompjuteru) al kaj me briga… Treniram (imam killer trbušnjake), sviram klavir (raštiman, pa kaj), spremam ispite (…mhm… da…) Da, ja sam definitivno emancipirana…
I nastavim čitat knjigu…

“Emily Giffin: “Nešto lijepo”… aha… okej… ajme… hihihihi… njoj je manikerka rekla da mora u 6 dana napraviti 3 promjene pa se ona
1. Ošišala
2. Dala otkaz
3. Napucala dečka…
hihihi… okej… aha, našla se s frendicom na kavi… ispričala joj je kaj je napravila, okej… hihihi, kak super, frendica joj veli da nije normalna al ona odgovara da se “baš osjeća emancipirano”…”

A frendica joj na to kaže: “Biti bez frajera i bez posla nije isto što i biti emancipirana.” (skupina autorica: “Samo svoja”, Algoritam/Anima, Zagreb, 2007, str. 75)

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!!!!!!!!!

a ni svirat neznam... :) al mi je gušt...
sad patite!!! ahahahahahaha....

Kad sam imala oko 4, možda 5 godina obožavala sam Zanu Nimani. Uredno su mi kupili kazete (imala sam "Dodirni mi kolena" i "Natrag na voz") i ja sam ih religiozno slušala. I tako eto neki dan krenem na trening i odlučim si sčejnđat glzbu u mp3 playeru i kao, joj gle, Zana, ajd baš bum si ju zgurala na tu jednu gigu, nisam je slušala od djetinjstva. I gle vraga, još uvijek znam sve textove napamet. I tak ja krenem (uz neizostavni "lip singing" i plesuckanje), uđem u tramvajn i prasnem se smijat ko blesava. TO JE MENI MOJA MAMA DALA DA SLUŠAM?
Evo par stihova koje sam pjevušila kao mala:

"Volim te da znaš, fizički
Uništava me to psihički"

"doručak u dvoje, poznanstvo kratko oko sat"

"Hej, mladiću moj
Hej, problem je tvoj
Što si mi tako sladak
Hej, mladiću moj
Hej, problem je tvoj
Tako si mek i gladak"

"Bilo mi je godina 13
ti si bio moje najluđe iskustvo
Mada sam mogla da biram
tebi sam dala preimučstvo

Sećam se sa pomalo bola
kako smo šetali po mraku
po usamljenom parku
hodniku, šumarku"

"Goli smo i sami, veliki nam talas dolazi
mojim toplim telom neka čudna struja prolazi
zeleni pokrivač ljulja se pod nama kao moj čamac na vodi
osećam da tonem da sa mene kaplje sladak znoj.
Njiši me u ritmu plime ljubavi
njiši me ,veliki talas dolazi.
Njiši me ,opasna bura nosi nas
njiši me čamac na vodi plovi sam.
Goli smo i sami,pesak nam je jos u ustima
opušteno roniš po mojim najlepšim dubinama..."

a ovo mi je bio apsolutni favorit:

"O, jedva čekam kad će noć
Da ponovo budem s tobom
Da već jednom shvatiš da si moj
Da se središ sam sa sobom

Da doživim nešto lepo
Da se naše usne spoje
Da mi pružiš prave stvari
Da me prođu noćne more

O, jedva čekam kad će noć
Među nama sve da krene
Da mi priđeš nečujno k'o mrak
Da zadremaš pored mene

Da osetim tvoje ruke,
Na mom vratu, na mom čelu
I da nežno i bez muke
Nađu mesto na mom telu"

Još sam dobro i ispala.

04.12.2006., ponedjeljak
mhm...
I tak ja zarađujem, studiram, idem van… prava studentica. To mi se u Zagrebu nije desilo. Nekak sam si odgovornija, pametnija, odraslija, zrelija. A još uvijek potpuno ista: zaigrana, pomalo djetinjasta i jako mlada. Smiješno mi je to. Danas mi je rođendan… DVAJŠESTI!!!! Pomalo sam tužna jer nisam doma s ljudima koje volim ali opet, i ovdje sam stekla prijatelje koje volim i koji me vole. Ne da mi se slavit. To me prošlo. Imam osjećaj da nemam što slaviti. Ročkas ko ročkas, još jedna godina više, još par sijedih na glavi, možda još koja bora smijalica i to je to. Cice mi sigurno neće narast. A osjećam se mlađe. Ko da sad treba doć ono naj, naj, najbolje. Imam sve, savršeni spoj kronološke dobi koja sa sobom nosi neku zrelost i iskustvo, i mentalnu dob od oko 20, možda 21. I uopće mi nije loše.



a ni danas nije puno drugacije:
osim kaj ne zarađujem, predavanja nemam a ni van bas neidem previse. Da, i dalje ne živim s roditeljima, odgovorna jesam, pametna isto, odrastam kronoloski al zrelost mi je upitna. Zaigrana i djetinjasta? Ooo, da... :) Danas imam 27, možda bi i proslavila ali mi se baš i ne da. Ročkas ko ročkas, još jedna godina više, još koja bora smijalica, sijede uspješno skrivam farbom za kosu i to je to. Cice mi nisu narasle i sad se već polagano mirim s činjenicom da možda ni nebudu. Ne osjećam se ništ mlađe. I dalje imam 21. Ok, ajd... 22, 23... I uopće mi nije loše.