Noć je lagano padala, samo je mesec izviravao poput Zojine dojke. I trešnjin cvet je procvao. Možda to i nisu prozirni slatki crveni klikeri, ali trenutno cvetaju belo i nikako ne podsećaju na kokice nego na nešto snežno, netaknuto, seksualno poput uzdaha.
Jer Zoja je samo dan ranije gledala u nebo dok joj je ruka klizila ka butini, kruženjem prsta oko pupka dodira izgančanog toplog kamena... posmatrajući lukovicu poljskog cveta, zagledajući u njegove zelene listove, dok se crvenila u obrazima, izvijala bokovima, dok joj se ruka grčila i svet bivao ko da je potopljena u alkohol, smešan i prevaziđen; tog trenutka se Zoja mogla osloboditi, tad je otpustila oblak u ustima i zaplakala širom otvorenih očiju ostavljajući za sobom samo ugaženu siletu u travi, i izgriženu usnu...
Posmatrajući mravljim očima prosuto mleko iz metalnog kanistera.