Izašao da prošetam kuče i odemo ispred zgrade, vidi se da niko ne zalazi, iako ima tobože jedna ruža i u vidu kocke šimširi, i začuh neku galamu, kad ono neko se obesio na terasu poput šišmiša, pogledam malo bolje vidim neki deko, rekoh molim, tad je prestao biti deko i počeo bivati ko kakav otrovni pauk kreštavog glasa...

Nije prvi put da skaču na mene budući da vide pudlicu i pitomo čeljade (moju malenkost), a ne neko opasno kuče bez povoca, dakle, otpuste ljudi kočnice.
Sestričina se prošli put prepala zbog vike nekog dede na nas jer smo prolazili trotoarom, po prvi put u životu, jako je teško objasniti nakon toga detetu da je deda ludak i da su psi ok; a to je nužno nakon takvog susreta, ne želim da mala izraste u dijabolu i da hrani pse staklom.

No, kreštavom od danas ništa ne rekoh verbalno, tek govorm tela. Iz više razloga. Pre svega, poeta sam i ne priliči mi takav razgovor sa starijim ljudima. Drugo, nisam popio čašu vode pre izlaska i grlo mi se strašno osušilo da bih se dernjao na treći sprat ka nekoj mrlji koju ni ne videh dobro od sunca. I pod tri, vrat mi se lagano kočio, pa jedino što sam mogao je da se bezobrazno okrenem i dopustim malenom kučetu da obavi nuždu, uz pomisao, ako želi.

Kuče se pokunjilo, pa ipak popišalo mu se, metaforički, na travu, i onako gledalo ko da je sve zarazno i prokleto, pa smo se ubrzo pomerili sa površine ali dovoljno dugo smo bili da je mogao da siđe ako mu je nešto smetalo.

Danas mi je 100. post i ovaj post ne zahteva nužno odobravanje, jer možda se ni meni ne sviđa, ali ne mogu da izbacim sliku iz glave kako mu suze oči kad ugleda đubre i iskorištene kondome, to mu ne smeta, tad sigurno grokće na stepeništu.............ili šta da mu se kaže; da i ja živim isto u toj zgradu i da je ovo podjednako moje koliko je i njegovo, sramota je svađati se na tom nivou, ne ide.