Ogromno neraspoloženje. Uglavnom, samoinicijativno. Dva ukućana otišla na glasanje, prethodno pitali druge za koga su glasali, pa se dvoume. Meni to sve uzaludno. Bar još uvek. Od neraspoloženja kosmos se iskrivao kao ogledalo, pa je svaka šuljina obmnija i veča, vidi se zvezdani naslon u crnom somotu, a Stiven Hoking je govorio o Velikom prasku, tako poetično i senzualno da iako ništa nisam razumeo mogao sam da pojmim sve to bezgranično, bezvremensko, gustina, kao puding pun lešnika.

Hoking je rekao fizičaru Nilu Degrasu Tajsonu da je, usred skoro beskonačno male kvantne pene singularnosti Velikog praska, vreme postojalo u svom "iskrivljenom" stanju. Bilo je deformisano duž druge dimenzije, uvek se fraktalno približavajući ničemu, ali nikad ne postajući ništa.