Od retkih sam valjda koji imaju u glavi o čemu će da pišu i onda dok se premestim od tačke A do tačke B pola zaboravim, ispustim, kao što i semenke poispadaju iz cveta suncokreta.
Jako volim što svi naprežemo naše sive vijuge i onda kad vas sve pročitam shvatim da svi nešto shvatamo, pa se rastužim, jer izgleda ne moram i ja nešto da shvatam, a nije ostalo mnogo toga kad je svet deduktivan poput očišćene narandže, umeće je otkriti toplu vodu, već je o tome neko mislio, ali to je u prirodi čoveka da uvek nešto promišlja, broji na prste, napravi točak, gleda u pasulj i vidi ljude u obliku fetusa jer kako smo nastali tako i okončavamo, tuca kamen o kamen, osmisliš gaće koje upijaju menstruaciju ili jednostavno sanke u obliku dupeta za sneg. Neko pronađe neki smisao svemu tome, podari ime ili etiketu, popne se na planinu ili na šta god možeš s omčom.
Tucao sam i ja jednom kamen o kamen i stvorih tako varnicu iako nisam znao šta bih sa njom, pa je tek istrčala na put. Moj tadašnji um nije mogao da pojmi da se kamenom može zapaliti vatra ali valjda ako se potrudiš itekako može, treba da budeš uporan.
Uvek ima nešto. Novo. Ideje. Budem zadovoljan ako ih nemam.
Neko vreme.