Čitam poeme Dobriše Cesarića. Nekad tako kad ustanem baš taj dan mi se čita neko kao što mi se baš taj dan sluša nešto, pa poeme su pesme koje sadrže melodiju, skup reči koje govore o nečemu, nekome.
Kad je reč o EU pomislio bi čovek da gajim iluzije da će se ikad dogoditi članstvo, ne, ja nemam iluzija na to pitanje i u najboljoj opciji i u drugim zemljama ju je neko i dočekao kao starac a tragedija od čoveka do čoveka i tek u tom trenutku valjda čovek shvati koliko mu je bolje i gde bi bežao kad može da beži, mislim da je to predodređeno rođenjem i da se po ljudima oduvek znalo kako će i gde će, ja se samo pitam kad će pristići neki ultimatum vezan za ekologiju, životinje, ono što mi je vidiljivo i što donekle i s mojom voljom i mimo nje dotiče i mene. Doduše, u milionskim gradovima nikad se ne može očekivati podjednaka ekološka svest budući da nije ni Njujork ništa čistiji iako jeste veći ali sigurno bi visoke novčane kazne učinile svoje ili eventualno zatvor.