Šta radim tokom ovih dana, ne radim ništa što bi trebalo. Teško mi je definisati šta bi to trebalo. Trudim se da okupim sve delove sebe i da povratim te neke velike dečačke snove. Ne znam kad su se ti veliki snovi prepolovili na sitno pa na sitnije sve dok nisu zauvek iščezli poput sitniša. Užasno je teško prisetiti se toga, setiti se tačnog osećaja, toka misli i tih reči tokom bivanja. Jer ništa nije dovoljno veliko i sanjivo nego malecko i trulo i nebitno. I one zvezde zadeluju kao crvi koji grizu mrtvački pokrov. Mračno zvuči, jeste, ali...
Ima tih par knjiga o samopomoći ali snaga kosmosa i ja nekad ne radimo na istoj stvari. Ali spaja nas taj sličan bedast osećaj ništavila. I često je problem jer nekad uz malo date moći poželim da uz pomoć kosmosa pomeram stvari mislima ili da kontrolišem ljude. Serija "Čari" me podseća da je to u svetu magije strogo zabranjeno! Ipak zadovoljan sam kosmosom. Sobna vrata su bila otvorena onda je tata izašao na ulazna pa su se polovično zatvorila, zamislio sam ih zatvorenim, a onda se vratio i konačno su se skroz zatvorila zbog promaje. Manifestacija ostvarena. Zadovoljan.
I još nema ljutih jer su sami lupali vratima.
Nekad se kosmos pobrine za sve.
Kosmos stvarno jeste moćan i blizak fusiji, fiziji i uvek konfuziji; otuda valjda i taj silni kič, prvo da oslepi a potom da izvuče uši.

Gledam te ljude i njihove velike snove kako ih vode kroz život i to ih čini punim samopouzdanja. Bio sam na promociji. Bilo usput do obućara. Strašno me je mrzelo da idem na eksponiranje a kod obućara sam otišao strašno veseo i radoznao da čujem šta ima da kaže. Nakon samo dve sekunde gotovo. Slobodica. Možda, možda bih mogao čak i da se prošetam obilaznicom do kuće ali onda kad doživiš nešto lepo usledi kazna.
Recitovala je proste reči i izgovorala kao da su bitne i kao da ukazuju nešto jako bitno, što mi kreteni uopšte ne shvatamo, i zamalo smešno i onda ju je najzad publika fiksirala očima za binu kao što su Isusa rđavim ekserima za krst, govorila je, krvarila, plakala, smejala, sve u roku od tri minuta...a mislio sam jedino što želi je da najzad pokaže kako poseduje ceo komplet zuba. Eto, samo to vidim i uvek samo to. Kad se svršilo uradila je očekivano zvezdu i tako zahvaljivanjem usput zvezdajući i zveckajući odskakutala iza bine pod štitom čeličnog aplauza očaranih i sad već toplih ljudi koji su lagano ustajali kraj teget zavese i kretali ka izlazu, mrmljajući, nešto o kurvama, kafanama, ćevapima, abortusima.
Pokupio sam prnje i pobegao. Kažu da se umetnost oseća. Nisam ništa osetio. I nikad ništa ne osetim. Jer nemam vere a voleo bih da imam.
Voleo bih da su mi ti pesnici i pesnikinje neki rod jer eto valjda sam i ja po nekim merilima tog gena ali vidim samo kulturnu i jezičku svakodnevnu nastranost i nešto jako čudno, i daleko od te predstave. Ima taj neki trenutak u životu kad upadneš u trans i nakon toga više nisi ista osoba. Kao da iskoračiš iz nekog opšteg i utoneš u svoj život, i pomireno kreneš da plivaš kroz njega ali pravo je umeće prepustiti se toj struji da te nosi gde god poželi.