Do u know Miss Golightly?!

< rujan, 2006  
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30  


Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Umesto rukovanja...

... Stanovao sam u toj kuci nedelju dana kad sam spazio da na sanducicu stana broj 2 stoji neobicna podsetnica. Bila je stampana lepim slovima, izgledala zvanicno, i na njoj je pisalo "Gospodjica Holidej Golajtli; a ispod toga, u uglu, "na proputovanju". To me je zaokupilo kao nekakva nametljivaq melodija: "Gospodjica Holidej Golajtli, na proputovanju"...



holi_golajtli@yahoo.com

HHappy
OOrderly
LLoving
IImportant
GGreat
OOld
LLuscious
AAmazing
JJoyous
TTempting
LLoud
IIrresistible

Name / Username:


Name Acronym Generator
From Go-Quiz.com

08.09.2006., petak

RELOCATION

www.vragja.mojblog.co.yu

...dobrodošli ste, prijatelji :)

13.08.2006., nedjelja

022

TOP SECRET


Pokušaću da napišem nešto smisleno, i molim unapred za razumevanje, jer u mojoj glavi je još uvek bućkuriš od sinoć. Previše pića, u svakom slučaju, ali na onaj fazon, kad ni ne provaljujete koliko ste popili.
Rekli su mi da sam posle, kad smo krenuli kući, bežala od policije. Oni su me jurili, da me zaustave, verovatno, a ja sam - bežala. Jebote. Ja se toga ni ne sećam. Sećam se samo Vivaldija koji se orio Ognjenovim kolima, i ničeg više.
I pijanog buđenja. Vrtoglavice. Vođenja ljubavi u ranu zoru, kao u nekom razmazanom filmu.
Jučerašnji dan je valjda morao tako da se završi. Bio je to odvratan, smoren i dosadan dan, po svakom pitanju. Probudila sam se sa kamenjem umesto zenica. I tako sam se i ponašala ceo dan. Poluizdrkano, besno, razmaženo. Jedino sam pazila da ne vrištim na svoju mladunčad. Na to jako pazim u poslednje vreme.
Ja moju decu ne kažnjavam i ne tučem. Ali sam se drala. Oduvek, čini mi se. Jednostavno, ponekad nemam dovoljno živaca da se objasnim sa njima, ili me prosto dovedu do ludila kada moram po dvadeseti put da kažem "obuj papuče" i onda popizdim, i jebi ga... E od pre par nedelja se igram "rada na sebi". Aj, kao, ja se više ne derem. Nego stanem, pokušam da ih razumem. I ide mi. Odlično, cvetić za mene :)
Pogotovo mi je drago, kada tako, osvane neki sjeban dan, a ja ih poštedim mojih ličnih sranja.
Možemo da se lažemo, ali za to nema potrebe, juče sam puzala kroz neku prašumu svojih sumnji. Ljubav i ta sranja. Voli me, ne voli me, voli me...a zašto onda...a zašto onda ne... koji mi je kurac, bre.
A, da. Vi ne znate? Prošle nedelje smo Ognjen i ja išli do mora. Ono, seli u kola i spalili se do Ade Bojane. A tamo...njegova ex ljubavnica. Ko nije moderan? Ja? Pa ja sam užasno moderna i savremena, to je toliko normalno da dvoje ljudi koji su u vezi i ljubavi, valjda, idu kod žene (16 godina starije od njega) s kojom je spavao prošle zime, izveštavajući me o tome, kao da je to neka toliko šik stvar, da ne može da je zadrži za sebe. A ja skapavala od ljubavi, ljubomore, čežnje...za sve to vreme. Ok, mi tada nismo bili u vezi. Ali smo bili u ljubavi. Spavali smo zajedno u krevetu. Izlazili. Pili, provodili se, smejali, putovali...ja sam ga žarko želela samo za sebe, a on je odolevao. I onda je naleteo na nju. I onda su valjda prestali da se krešu (jesu li?!) i postali vrlo bliski i intimni prijatelji. Tako on kaže. I šta znam, da ne gušim sad, ona je moj lični demon.
Ja sam ljubomorna i posesivna. Po prvi put u životu. I ja sam išla kod te žene u kuću, kao, sve je cool, 21. faking vek...nemam pojma.
I što je najveća fora, ona je ok. Skroz. Normalna, luda taman onoliko koliko treba. Fizički - avion. Razumem ga. I ja bi je kresnula. Opušteno.
Pet dana sam bila u njenoj kući omekšale svesti od trave i loze. Samo je tako moglo, valjda. Ona se pridružila. I razgovarale smo. O njemu. Tj, ona je govorila, a ja sam zalepljena kao žvaka za njen drveni zid buljila u nju prestravljeno. Dešava li se ovo meni stvarno????????????? WTF???? Kakav je ovo razgovor? Gde je jebena kamera? Scenario? Odličan, nema šta...
Sve je u redu. On me voli (na svoj način) - Lola Novaković peva tu ljigu vrlo trapavo i svaki put me na smeje.
Nisam mogla ni da pretpostavim da ću jednom toliko snažno nekog želeti, voleti, sanjati ga i drhtati nad njim, gazeći svaki svoj jebeni princip i to sve činiti toliko svesno, da bih najrađe povratila na samu sebe.
Najluđe je u svemu tome što ja flertujem kao manijak. Moj osmeh nikad nije bio zarazniji. Vidi Ognjene, sviđam se i drugima...kako bedno. Osetim tada kako u njemu tinja žar. I zlo mi je koliko mi je dobro :)
A da, sinoć je u gradu bilo hladno. A ja sam izašla u japankama.
"Ti treba da rađaš! Zašto si bosa?" rekao je.
Ko je ovde lud?!
Jel to ljubav?
Sa sve onom staricom?
Koliko je nama, u stvari, godina?!?!?!
Odlepljujem, lagano...

31.07.2006., ponedjeljak

021

TAMARA


Na nekom ovdašnjem blogerskom sistemu, koji povremeno posećujem, ima neka cica koja redovito piše i olakšava si dušu. Čitam je jer je duhovita. Čitam je već nekoliko meseci i nikad ništa ne komentarišem. Ali sam je u poslednjem broju Playboy-a preporučila kao najblog meseca. Ono što me je nateralo da ispisujem ove redove je činjenica da je pomenuta "Margo" već neko vreme u govnima. Mulja se nešto po nekom blatištu, ulepljena od svojih razmišljanja. Depresija, dabome. Ali bez ikakve želje i energije da se bilo šta promeni. Više podseća na neko malodušje u kom se ona, u stvari, dobro oseća.
Nešto kasnije, pročitah na naslovnici ovog bloga da je, opet, neka druga, napisala da žene trebaju manje razmišljati.
Interesantno. Ja mislim potpuno isto. Žene zbilja trebaju manje hodati po vilajetima sopstvenog uma, prepunog tripova i demona.
Ovih dana treniram tu disciplinu. Kad primetim da počinjem da zaranjam, prekinem odlučno. Nećeš, bogami. Uvežbavam bistrinu posmatranja činjenica, prihvatanje istih, bez pretpostavljanja, bez tumačenja. Upoređivanja sa nečim što već videh ili osetih. I to nije lako. Ali se lakše diše i, bez daljnjeg, izgleda se lepše.
Ugledam se na Ognjena. On je toliko lep da je potpuno evidentno da se u toj glavi ne kuvaju onakve čorbe kao u mojoj. Kratka plava kosa mu je mekana, usne napućene, osmeh blistav. Njegovo telo je u dobrome. Kreće se kroz vazduh kao da mu pripada. Uživam da ga gledam i učim se od njega.
Kad god prekinem taj "unutarnji dijalog" osećam se lakše. Stvari su onakve kakve jesu i tu nećemo više praviti sranja.
Ne - za bespotrebno ispiranje.
Ne - za osuđivanje same sebe.
Basta. Sećate se mog blogerskog sna o stanju "bolenja kurca" (izvin'te na direktnosti)?! Želim sebi da ugradim taj program. Želim da u mojim venama puls počne da radi u ritmu "jebe mi se", "jebe mi se", "jebe mi se"....
Smaranje same sebe je passe. U modi je bezobrazluk. I odvažnost. I vera u sopstvene greške. Da, grešim, so what?! Moje greške su moja intima, kao što je otisak prsta ili mladež na neobičnom mestu. Šetam ih kroz sopstveni život nehajno. Kao prebačenu indijsku ešarpu. Vijore se moje greške, zavodljivo, gotovo da mi zavide svi. Ako ne završim kao Isidora Dankan, sve ostalo mogu smatrati trijumfom.
Pročitah opet kod jedne drage mi osobe, nešto oko imena. I te blogastične tajne što se tiče naših pravih imena.
Kako se vi zovete? U zbilji? Ne virtuelno.
Poželeh da vas upoznam.

26.07.2006., srijeda

020

NENAD

Godine 1999. početkom aprila, poginuo je moj tata. Imala sam 20 godina. U tom trenutku sam živela u Aachenu, Nemačka, nekih 2000km daleko od Beograda.
Poginuo je u nejasnim okolnostima, saobraćajna nesreća. Tako su mi rekli.
Bio je petak. Sve se desilo u 17h popodne. Meni je javljeno oko 23h.
Te večeri sam razbijala pikado u nekom pabu, sa svojim tadašnjim dečkom i njegovim najboljim drugom. Kada smo došli kući, sijala je mala crvena lampica na sekretarici. Bezbroj malih zloslutnih crvenih lampica. I nečiji glas, mermeran, muški, nepoznat. Dok ovo kucam, tresu mi se ruke, kao što su mi se tresle kada sam stala pored našeg velikog radnog stola, napravljenog od nekih vrata koje smo našli na ulici. Pozvala sam telefon koji mi je ostao usnimljen.
"Desilo se ono najgore". To je ta rečenica. Farewell. Nema nazad. Ne možeš ništa da popraviš. Ne možeš da spustiš slušalicu i da prekineš loš trip. Ne možeš nigde. To se desilo. Sve je već gotovo. Njega već nema. Te sve suze, glupave do ludila, ništa ne vrede. Nikog nema ni u mojoj glavi da učini nešto. Nema glasova. Samo jedna ogromna pukotina u koju je strmoglavo uletelo sve što sam znala o sebi, njemu, nama, našim tužnim životima, svim našim bolnim i sretnim trenucima...Ta noć je bila bolesna. I ja sam se zanavek promenila. Suze su zaista nebitne. To je spolja manifestacija, vrlo tanka i nevažna, nečega što se u meni zbivalo.
U njegovom stanu sve je izgledalo kao da je malo pre đipio iz kreveta i otišao negde na pet minuta. Nerazmešten krevet. Papuče. Do pola popijena kafa. Prljave šoljice. Ispisani papiri, onim rukopisom.
Njegov grob je vrlo nevešt pokušaj da ga zadržim u svom životu. Moji snovi i naši susreti u njima, moje su slamke kroz koje dišem.
Nedostaje mi. Isto onako kako mi je nedostajao i kad je bio živ. Poginuo je sa 44 godine. I ponekad ga zamišljam kako bi izgledao danas, kada bi imao 51. Kako bi to izgledalo kada bi video moju decu. Da li bi umeo sa njima. Razmišljam o njegovom životu, prepunom kaprica i nekanalisanih energija. O rečima s kojima nije umeo. O besovima takođe. O tajnama koje sam od njega čuvala, i koje je on redom otkrivao. O najnespretnijem ocu na planeti, čini mi se.
Kada sretnem žene koje je voleo, i koje su njega volele, uhvatim uvek onaj pogled. Onaj, poluuvređeni. Uhvatim njihovu želju da me što pre zaobiđu, da ne razgovaramo predugo. Kada sretnem njegove prijatelje, primorana sam da slušam kako ga se sećaju i šta ih sve na njega podseća. Šale. Viceve. Neke događaje.
Za moju majku on je davnašnja prošlost. Za moju decu on je apstrakcija do koje ne mogu. On je "mrtav", tako kažu, i upišavaju se od smeha. A i ja s njima. Pa jeste, jebeno je smešno. Smešno je do suza. Kovitlac energije koji se odjedanput pretvorio u ništa. Jeste smešno. I taj grob je smešan. I natpis na grobu. I njegovo ime. I čitulje koje su mu date. Ma jel to mene neko zajebava?! Smešno je i to što mnoge ni dan danas ne napušta paranoja da je ovo sve jedan od njegovih tripova, da je u stvari zbrisao, odjebao nas sve...
Uopšte vas ne lažem, ja se takvim stvarima smejem. A plačem, tek ponekad, onako usput,pukne me neki flesh, iznenada, onda kad se najmanje nadam, razvali me kao da mi je neko zveknuo najjaču dandaru na svetu, pa mi kosa padne preko lica, a ja sam na asfaltu. E tad počnu opet te suze. Al ja brzo ostanem bez volje da plačem.
Pre nekoliko godina sam na jedvite jade iskopala (protivno svim zakonima) izvod sa autopsije. Jebena budala. I čitala. Mislim, ko to još radi. Čitala red po red o tome kako su kopali po telu mog oca. Držala sam ruku preko usta, valjda da ne vrištim, otkud znam, i lagano se raspadala na fotelji na kojoj sam sedela. Saznala sam šta je jeo tog i prethodnog dana. Koliko mu je bio težak mozak. I još gomilu nekih idiotskih podataka. Zašto...
Očaj, valjda.

14.07.2006., petak

019

OSKAR I MI OSTALI

"...Cilj života je samorazvoj. Ostvariti savršeno sopstvenu prirodu - to je razlog našeg postojanja. Danas se ljudi plaše sebe. Zaboravili su na najvišu dužnost, dužnost koju čovek duguje sebi. Naravno da su milosrdni. Hrane gladne i oblače prosjake. Ali njihove duše skapavaju od gladi i gole su. Strah od društva, koje je osnov morala, strah od Boga, koji je tajna religije - to su dve stvari koje vladaju nama..."
slikar Bejzil Holvord (iz knjige Oskara Vajlda "Slika Dorijana Greja") :)

Uživam u svakoj rečenici Oskara Vajlda. Ovaj deo sam prekucala, pošto sam prekucala neka druga dva dela, pa sam ih obrisala...Nisam znala šta na mene ostavlja veći utisak. Ili sam po običaju, neodlučna.
Biti neodlučan, zapravo neverovati sebi, lomiti se ili dvoumiti...čini mi se, dato nam je da bi nam život bio zamršeniji. Da bi smo i sa nebitnim stvarima imali problema.
Koliko puta ste zastali i pomislili - šta je sad prava stvari? Kako bi trebalo da postupim? Šta je dobro za mene, a šta je prosto "dobro", dobro na način kako su vas učili...

Juče sam posalala mail vd (vršilac dužnosti) najboljoj prijateljici Petri. Petra je hit u mom životu, ima već jedno petnaestak godina. Pisala sam već o tome. Ovoga leta ona puni 33 godine i već neko vreme šlajfuje naše prijateljstvo kao u kaljugi zaglavljeni automobil.
U mailu sam joj napisala da volim Ognjena. Pih, ovo sad stvarno zvuči trivijalno. Jedna žena piše drugoj - volim Ognjena. No, u ovoj varijanti to ima težinu. Ognjen je njena bivša simpatija. Njega je upoznala na ronjenju i dovela ga meni, u moju trščanu brvnaru na obali mora. Odatle smo ga obe izbacile, posle svega par dana. No, stvari su se već zabrljale. Razumete... Od tada, pa sve do sad, moja i njegova priča, traje. Sa prekidima, sa demonima, sa pahuljastim trenucima čiste sreće... Od juče, to zna i Petra. Sakata tajna je otkrivena. Petri je u inbox sletelo pismo pocrnelo od moje griže savesti.
Njena reakicija spada u malu školu života. Šta god, ali bukvalno - šta god da je napisala, spadalo bi u - normalno. Da je rekla - Holi, draga, zanavek odjebi. Ili Holi, kakva si ti pička. Ili Holi, aaaaaaah, raspadam se, kakvo izdajstvo...Ili Holi, uopšte me se ne tiče čitava ta stvar... Ali ne možete računati na ravnodušje kada čitate te redove.
Petra je zvučala nezainteresovano, objasnila mi je da to što ja to njoj govorim ima veze sa mojim kompleksom vezanim za moje mišljenje o mojoj problematičnoj moralnosti...rekla mi je da se "ne izdrkavam" nad njom.
U redu. To mi nije bila ni namera. Nikada. Ni nad njom, niti nad bilo kim drugim. Niti je taj mail bio pravljenje budale od nje.
Pišem vam ovo, ne zato da bismo sada pričali o tome da li sam trebala to da uradim, zašto sam se zaboga zaljubila u čoveka koji se njoj dopadao...sve je to odveć sporno da bih o tome tako olako piskarala. Sve je to jedna umešena masa sastavljena od mog libida, ženskosti, tuge, očaja, gluposti, ludosti...
Opisujem vam jednu jedan jedini delić iz puzzla mog svakodnevnog života.
Dok su mi u glavi odzvanjale Petrine reči, a i moje, objašnjavala sam svom petogodišnjem sinu da ćemo svi jednoga dana umreti (to mu je ovoga dana naročito interesantno). Sa kćeri sam imala problema da izgovori slovo Š. Ognjenu sam na netu tražila informacije o streličarstvu. Sređivala sam neki tekst sa snimanja Plejbojeve duplerice, na kom sam bila toga dana i pomalo premotavala film o nesretnici koja se slikala (ne nesretnici zato što se slikala, nego nesretnici po defaultu, jednom omotu od osobe, skršenom načisto). Ex mi je na uho šaputao sve o knjigovođi i sranjima koja su nastala. A u telu mi se ubrzano množilo neko sranje, te mi je stomak nadut, imam sve propratne ženske probleme, jebene infekcije...gde je telefon ginekologa...

Ne, moja duša ne skapava od gladi. I nije gola, na oskarovski način. Ali potpuno prirodno u njoj džiglja potreba da izražava svoju savršenu prirodu.
Da kažem Petri - grize me savest, ali kadra sam živeti s tim.
Da kažem sinu - izvini, al sad mi nije do faraona i besmrtnosti.
Da kažem kćerki - šuškaj mila, dok si živa, jebe ti se baš...
Da kažem Ognjenu - ma jebe mi se i za luk i za strelu, ako bismo mogli samo da budemo goli i da gledamo jedno u drugo, dok god mi to na nos ne izađe...
Da kažem devojci s duplerice - bejbi, idi kući, odspavaj, a onda se dobro zagledaj u ogledalo i ako ti se i dalje ne bude živelo, skrati nam svima muke...
Da kažem svima sve i da budem ok s tim.
Ili čak, da sve saslušam, izgovorim "aha" i okrenem se i krenem nekom malom stazicom daleko od svega.

Kada bi se od griže savesti moglo nešto napraviti, nešto opipljivo, nešto stvarno i vidljivo, ja bih imala pregršt providnih velova, od nje satkanih. U njima bi me jednoga dana i sahranili.
Da, najdraži sine, i ja ću jednoga dana umreti. Znam, i meni je neverovatno :)

03.07.2006., ponedjeljak

017

ISTOČNO OD PAMETI...ODPRILIKE

"Ako ste žensko i ako ste talentovani, život vam postavlja zamke, bez obzira nato kojim ste putem krenuli. Ili ćete se daviti u domaćinstvu (i imati voltermitijevske fantazije o bekstvu) ili ćete žudeti za porodičnim životom i to iskazivati kroz svoju umetnost.
Ne možete pobeći od svoje ženskosti.
Nosite konflikt u vlastitoj krvi."
E.J.

Na malom papiru roze boje, piše ovo gore prekucano, i stoji mi pred očima svakodnevno. To što čitam ne vadi me iz govana u kojima se nalazim. Balansiranje mi ne ide, što ste svakako mogli da primetite, ali me valjda teši to što znam da nisam jedina. Glupost za sebe. To sa tom vrstom utehe.
Nije me bilo nigde. Ni u vlastitom životu, čini mi se. Fakat, sledi još jedan ispit i onda tek sekund predaha pred treninge uoči narednog ispitnog roka.
No nije ispitni rok jedini razlog. Ono što se zove mozak, i svest i sve te stvari, da ne kažem "tvari", sve su se zamrsile, te ja ispod ove crvene kose na glavi, i iza ovih očiju, zapravo šetam po gradu jedno ozbiljno umršeno klupko šarene vunice.
S jedne strane materinstvo. I dva nasmejana deteta.
S druge strane otežala istorija, mojom rukom izrežirana (ex, poluraspadnuta porodica).
S treće strane fakultet kao konopac za koji se držim da se ne udavim.
S četvrte strane muškarci. Zapravo samo jedan.
S pete strane bataljon žena koje zovem svojim prijateljicama.
S šeste strane nekoliko muškaraca, negde na pola puta između želje i prezira.
Posao.
.........
Ne mislim da je samo meni tako. Al mislim da neću još dugo moći ovako.
Određivanje prioriteta nije neka posebna mudrost, ali izgleda dovoljno velika za moju sasušenu pamet.
I tako, kad trpi fakultet dobijaju deca, kad trpe deca, dobija ljubavnik. Kad trpi ljubavnik, dobijam ja...
Smejem se, znate, ma svaki dan vrisem od smeha na ovu šizofrenu stvarnost. Dođe mi da odjebem sve, da pokupim prnje i mahnem SVIMA. Odlazeći nekuda, gde ću pronaći taj peace of mind.
Ipak, dovoljno sam porasla da znam da sam čitavo ovo sranje napravila sama. I da sam kanda dovoljno blesava da bih ga, iz zezanja, opet mogla napraviti. Te tu prestaju svi planovi. Na ovo sam se ipak navikla.

Dve stvari su, ipak, markirale period u kom se nismo družili.
Moja predstava koja će se igrati od septembra u najvećem dečjem pozorištu u gradu i povratak onog dole, za kim prosuh dušu.
Za ovo prvo, znam da bih trebala biti srećna do smrti, al s obzirom na to da znam koliko sam rada i truda uložila, nekako mi se to čini sasvim logičnim sledom stvari. Za ovo drugo, znam da bih trebala biti nesrećna, al s obzirom na to da znam koliko je teško lagati sebe, ispada da se malo i smejuljim, ne priznajući da mi ispod čela proleću laste.

Ne volim sebe kad volim. Lako zaboravljam. Cepam udareni štep na duši i ne mislim ni na koga, a ponajmanje na sebe.

odlazim sad, jer moram, a od sada, obećavam, biću tu.
Moja draga cyber bića. :)

13.06.2006., utorak

017

OBJAŠNJENJE

Dragi moji,
ispitni rok!!! Oni koji su se zajebavali cele godine, i onda dočekali junski rok potpuno nespremni, a usput fasovali jos poneku ljubavnu klicu, moraju ovako.
Kad uključim komp obično sam vrlo stroga prema sebi i lepo odmah podignem radove koje pišem, ne dam sebi lufta da švrljam po netu, jer znam da mi je koncentracija nejaka kao mehurić od sapunice.
Samo sam to htela da vam kažem.
Poslednji ispit mi je prvog jula i dotad pretpostavaljam da me neće biti.
Budite dobri :)
Pozdrav!

02.06.2006., petak

016

Drugarska pesma, Miroslav Antić

Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znas kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.

Ti si za mene jos uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kazem
zaista ne razumeš
i kao da sve što umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
"Tata, škripi u braku...
na poslu... daj za džeparac..."
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
- moram i razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije.

26.05.2006., petak

015

ODKAKO TE NE VOLIM - ARSEN DEDIĆ


Vraća mi se okus, kao poslije bolesti
Strah me kad se sjetim, kuda me to moglo odvesti
Osmijeh mi se vraća, nećeš me prepoznati
Kao na slobodi, opet učim jesti, hodati

Otkako te ne volim,
Opet noću kiše moje,
Izgubljeni zvuci, boje,
Ni sa kim ih ne dijelim.

Otkako te ne volim,
netko mi iz vlaka maše,
Prazno mi je, ali lakše
Otkako te ne želim.

Pitao sam ljude, kolko će to trajati,
Može li se umrijeti, hoću li se poslije kajati,
Gnjavio sam ljude,pravio sam paniku
Prejako je svijetlo, samo da se oči naviknu

Otkako te ne volim,
opet noću kiše moje,
izgubljeni zvuci, boje,
Ni sa kim ih ne dijelim.

Otkako te ne volim,
netko mi iz vlaka maše,
Prazno mi je, ali lakše
Otkako te ne želim.

Otkako te ne volim.

19.05.2006., petak

014

Sinoć sam bila na premijeri Da Vinčijevog koda.
Otišla sam, zapravo, odvukla sam se, ajd već, kad su karte za dž... i ne znam kako bi se samo iznervirala da sam ih platila.
Kakvo krasno holivudsko sranje. S puno love i puno ničega. U toku nesretnih 150minuta prošla sam razne faze. Od kunjanja, do pokušavanja da shvatim šta je tu neko nama hteo da kaže...pa do histeričnog smejanja...i nisam bila jedina, mada su meni možda jedinoj suze krenule od smejanja, takav me je neizdrž uhvatio. Ukratko, pogledajte, čisto da vidite kuda ide kinematografija. Kako nas smatraju sve glupljima, kako nemaju više kriterijuma i misle da je sve samo lova,...Ponižavajuće!! Bez da se osvrćem na istoimeno delo, koje je uistinu moglo da se iskoristi za jedan trilerski scenario, ovo je jedno pretenciozno holivudsko govno, prepuno glumaca među kojima, očito nije bilo nikakve hemije, te su oni svako za sebe izgovarali polubesmislene replike, prepuno fatalnih rediteljskih pogreški, scenarističkih omaški i poluideja s kojima ja npr, na prijemnom ne bih prošla... Jednostavno imali su dobru ideju ali je nisu razradili, mislili su da je lova majka, a da je znanje i onako passe, a publika blago retardirana...
Na sreću, u tami velike hale imala sam o čemu da mislim.
Moj sin ima 5,5 godina. Ovde se svašta krčka na temu zakona o predškolskom obrazovanju. Sve manje više ide napred nazad, moj sin tuli "neću u školu", a ja trepćem, pa neću ni ja da ti sutra ideš u školu, al pravo da ti kažem, nešto ćeš morati, samo još da odluče šta.
Osećam se uglavnom kao bolid, jer polako ulazim u celu tu mašineriju, moje dete ide u školu, a ja nekako balava. A da ne pričam o tome, što nisam bila lenja, i posetila tu jednu školu u blizini, a psiholog je samnom razgovarao kao da mi je 13, bile smo na pertu i ona na jednom pijedestalu, a ja, mučena maloletna mati koja gamižem zbunjena oko njenih nogu iskajući nešto pažnje, de objasnite mi šta moram a šta bi trebalo da uradim...
Uopšte mi nije jasno kako će to da izgleda kad on stvarno krene u školu. Kada sam ušla u tu ustanovu, shvatila sam da je moj prkos ostao isti. Ne volim škole. Ne volim to šablonirano sranje po kom jadnu decu polako teraju da budu funkcionalni članovi društva koji će svojim samopregonim radom da postignu rezultate željni aplauza. Kako još uvek nisu napravili samerhilovske škole sa nekim drukčijim pristupom, nekim programom za motivaciju, za buđenje kreativnosti...
Zatičem sebe kako imam stav da je školovanje sve do faksa, a i kasnije ukoliko se ne zaleti na umetnički faks, zapravo jedan veliki test inteligencije. Ako imaš klikere, skapiraš da "to" tako funkcioniše, i maniš se inata nego guraš svoje, s prividom da zagovaraš njihovo. Kako ja to mom malom sinu da objasnim, a da se ne pretvorim u idiota koji će mu usta gurati formule i padeže.
Sad shvatam, ovo je primerno nadrkani post. Ne znam, svašta me inspirisalo.
Čitam u poslednje vreme postove nekih ljudi, prilično mlađih od mene, i uživam. Dopadaju mi se. Potpuno su normalni. I zamišljeni. I nema ovih rutinskih misli koje mene muče.
I vidim svašta im se događalo, svašta zbilja loše,ono, životno loše i važne stvari, a evo ih, tako su okej. Kako ja, sa ovom težnjom da i mom sinu i mojoj kćeri pružim neki šareni svet sa mašnama i balonima učinim da i oni odrastu u neke takve...da li je te ljude sjebanost načinila takvim "ljudinama" ili su takvi rođeni, ili ih je neko takvima načinio...
Kakve misli za jedno jutro. Slažem se, i meni je tu mač.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se