Deo II Hijerarhija Podnebesa


Poreklo Hijerarhije Zla i Laži, demonskih duhova

Naziv 'demon' (lat.: daemon) u rano antikno vreme nosio je 'božanski duh', 'genij', ... Može se reći: stari Heleni su mnoga nebesnička bića nazivali demonima; ponajprije ona bića koja su bila na liniji razdvajanja između bogova i smrtnih ljudi, bića koja su bila podložna strastima i životnim promenama. Tako enciklopedista Plutarh u svome traktatu 'O izumiranju proročišta' iznosi i sledeće: »Od Helena, Homer je izgleda još upotrebljavao oba imena bez razlike, nazivajući ponekad bogove demonima /’Ilijada’, III, 420; XI, 702; XVII, 98/. Hesiod je prvi jasno razgraničio četiri roda razumnih bića: bogove, demone, heroje i najzad ljude, a među ovima razlikuje one iz zlatnog doba, koji prelaze u rod mnogih dobrih demona, i polubogova, koji prelaze u rod heroja.« (10)

Teogonista Hesiod ih predstavlja kao bludeće duhove koji su »obavijeni maglom«. ('Poslovi i dani', 125 ) - On iznosi i sledeće za njih: »Smrtnika ljudi su oni na zemlji dobri čuvari.« (Ibid., 123 )

Sokrat svoga duhovnog čuvara, koga je mogao ponajprije čuti preko glasa savesti i intuicije, naziva 'božanstvo'. Sokratova 'demonija' je se, dakle, ogledala u moći da razgovetno čuje unutarnji glas koji ga je odvraćao od negativnih dela. Platon 'prenosi' njegove reči: »Vi ste mene često i na mnogim mestima čuli gde govorim da se u meni javlja nešto božansko i demonsko, neki glas; /.../ to je neki glas koji mene prati od rane mladosti; i kad se javi, uvek me odvraća da ne činim ono /loše/ što nameravam da činim, ali me nikada ne navraća.« ('Odbrana Sokratova', XIX) - A Ksenofont (rodio se između 430. i 427. g. se. u atičkom selu Erhiji) u 'Uspomenama o Sokratu', izveštava za svoga učitelja: »... Bilo je rašireno kako Sokrat govori da mu božanstvo /= daimonion, izgovor: demonion/ daje znakove. Zato ga, zacelo, najviše i okriviše da uvodi nova božanstva. (Lib. I, 1; v.: IV, 8)

U literalno-filosofskim razmatranjima između Sokrata i Diotima prezentira se koncepcija demona kao glasnika bogova (- pandan anđelima u hrišćanstvu), koji su širili mantičko-orakulske veštine, koji su ljudima prenosili i tumačili volju bogova: »... Sve demonsko leži u sredini između boga i smrtnog stvorenja. /.../ Njegovim posredstvom širi se i sva veština proroka i sveštenika, i onih koji se bave žrtvama, i posvetama i bajanjem, i svakim gatanjem i čaranjem. A bog se ne meša sa čovekom, nego preko ovoga vrši se sav prenos i razgovor bogova sa ljudima, i na javi i u snu. I ko se razumeva u takvim stvarima, to je demonski čovek.« (Platon: 'Gozba ili o ljubavi', pogl. XXIII, v.: 'Fedar', XX) - U dijalogu 'Epinomis' (984-5 ) Platon iznosi da se demoni (i druga bića) oblikuju od različitih elemenata: jedni od Vatre, drugi od Vazduha, zvezde (vidljivi bogovi) od Vatre, te polubogovi od Vode, a ljudi i životinje od Zemlje.

Helenska mitološka religija demonolika bića susreće kao divinizirane utvare i čudovišna bića: tu su atiri, sileni, kentauri, koribanti, kureti, eroti, kabiri, daktili, telhini, te ženska čudovišta: sirene, kere (pratilje Hadove), graje i gorgone.


Demoni, paklene ljušture (heb.: qelipa, = 'ljuska'), dakle, najčešće se vide kao pali duhovi, kao anđeli koji su se, predvođeni Satanom, u Nebu pobunili protiv Boga, koji su želeli da budu kao Bog i iznad Boga. Kao što je središte svega Bog i Božiji Zakon, tako je i koren svih zala bogoborstvo i bezakonje, zanemarivanje i gaženje Zapovesti Života.

Demone prepoznajemo kao duhove Države Smrti, kao tužitelje i krvnike ljudske, kao paklenike koji žive u Tami pustoši; jer oni nose Tamu i Propast u sebi. Iako deluju prevashodno iz Podnebesa, njihov poligon dejstva i njihovo glavno uporište sa koga podižu rog protiv Neba, koje hoće rastočiti, je prevashodno Zemlja. Apostol Pavle u 'Poslanici Efescima' ukazuje: »Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na Podnebesima.« (6:12) - Kod 'Enoha' se još iznosi za potomke otpalih posmatrača: »Sada će divovi, koji behu rođeni od duha i tela, na zemlji biti prozvani zlim duhovima, i njihovo će prebivalište biti na zemlji. Zli će duhovi izaći iz svoga mesa, jer bejahu stvoreni Odozgo; njihov početak i prvobitni temelj bejahu od svetih Stražara. Zli će duhovi biti na zemlji, i biće prozvani duhovima zlih. Prebivaliste duhova Neba biće na Nebu; ali, na zemlji će biti prebivalište zemaljskih duhova, rođenih na zemlji. Duhovi divova će biti poput oblaka, koji će tlačiti, kvariti, zaposedati, ratovati i ranjavati zemlju. Oni će prouzrokovati očaj.« (I, 15:8-10 )

U patmoskoj 'Apokalipsi' Jovan opisuje kako u Podnebesima vidi u gnevu razgorenu Satanu, Staru Zmiju, koja će na kraju staroga sveta, od anđela predvođenih Arhanđelom Muhaelom, biti oborena iz Podnebesa: »I gle: velika aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep vuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju.« (12:3-4 ) - Dok zvezde stajačice simbolišu svetle anđele, vojnike Gospoda nad Vojskama, zvezde padalice se javljaju kao simbol otpalih duhova, zloduha, demona. Ova slika i ove naznake nam kažu da je lažni Svetlonoša koji se samo presijava bez da iznutra zrači Svetlo Istine, podložio sebi, zaveo i pridobio trećinu Nebeskih anđela.



Magijsko-okultno poimanje dijaboličke Hijerarhije


Mnogi drevni mitovi govore o božanskim bićima koja su pala, odnosno bila proterana sa Neba, iz Duhovnog Kraljevstva. Sam Isus Hrist, koji će doći poput munje, ukazuje da je video Satanu kako je poput munje pala sa Neba.

Za helensko božanstvo Apolona Eshil kaže da je »bog prognan sa neba.« ('Pribeglice', 214)

Bog Hefest svojoj majci Heri na blagovanki bogova zbori: »... Veoma je mučno protiviti se olimpiskom Divu. On me je nekad, kad htedoh da odbranim tebe, za nogu dohvatio i bacio s nebeskog praga. Ceo sam padao dan; a kada se već smirilo sunce, padoh na Lemno, a malo još duše beše u meni. Onda me otud gde padoh odnesoše Sinćani ljudi.« ('Ilijada', I, 589-594)

Helenski tragičarar Eshil kroz usta oborenog i okovanog Prometeja govori za Tifona, koji je u svojoj oholosti strovaljen u Podzemlje: »U samo srce kako beše pogođen /Divovom ognjevitom strelom/, u prah i pepeo snaga mu se prometnu. I telo onde protegnuto, nemoćno, kraj morskoga tesnaca sada počiva, a Etne gore pritisli ga temelji, na vrhu sedi Hefest i kuje železo.« ('Okovani Prometej', 361-366)

Drevna duhovno-opservaciona misao često i za duše kaže da su otpale sa Neba. Platon u 'Fedaru' iznosi: »Kao ishod oslabljenog razumevanja sazercanja duši na nebesima otpadaju krila i ona se survava na zemlju.« - Zemaljsko telo tako, po toj egzistencijalnoj opservaciji, postaje 'grob' i 'zatvor' za duh, za dušu.

Filosof prirode - Empedokle (V. stoleće se.), rodom iz Akreganta na Siciliji, inspirisan orfičko-pitagorejskom mišlju, iznosi: »Plakao sam i zapomagao, ugledavši tuđinsko mesto. O, s kakvog vrhunca, s kakvog carstva blaženstva padoh na nisku zemlju, živeći sad među smrtnim! Mračno mesto u kom caruju ubistvo i zloba. Duhovi zlodela ovejavaju gomilu i šire se u mraku; suše, trulenje smenjivanjima, poplava i svakakve bede.« ('O prirodi', 26 )

Monaški pisac Evagrije Pontijski (rođen oko 345. g. u Maloj Aziji) u svome doktrinalnom delu 'Gnostičke glave', u duhu origenizma sagledava poreklo duše na zemlji: »Duša je um koji je nemarom otpao od Jedinstva.« (3, 28)

U Minukijevom ‘Oktaviju’ (II stoleće ne) demoni su duhovi otpali iz Nebesa i predani najžešćem bezakonju i obmanjivanju: »Postoje lažljivi nečisti duhovi, otpali iz Nebeske Čistote u tminu zemnih strasti. Ti duhovi lišeni čistote svoje /izvorne/ prirode, oskrnavivši sebe porocima, i radi utešenja sebe u beščašću, sami već pogibli ne prestaju da upropašćavaju druge; sami povređeni nastaje da prošire pogubne zablude, i udaljeni od Boga naprežu se da sve udalje od Boga, uvodeći među ljude lažne religije.« (Pogl. 26) – Obmanuti duhovi koji su i obmanjivači predstavljaju se jakim i dostojnim poštovanjima božanstvima, skrivaju se u statuama i idolima u koje neupućeni ljudi vide božanstva, borave u idolskim hramovima, rukovode onima koji se bave lažnim proricanjima (poput gledanja u utrobu zaklane životinje), nasićuju se krvlju žrtava i zapahom njihovog mesa, tajno se useljuju u čoveka i uzmućuju njegov život, donose bolesti i strah čoveku, ... (pogl. 27)



Johan Vajer (Weyer), poznatiji pod latinskim nazivom Vierus, učenik Kornelija Agripe, u delu Pseudomonarchia doemonum, izlaže shemu paklenih despota u koje svrstava 23 Vojvode, 13 Markiza, 10 Grofa. Obrazlaže da su bojovnici Pakla svratani u 6.666 legije, pri čemu svaka legija ima po 6.666 demona, a nad njima rukovode 62 komandanta.

Srednjovekovni magijski udžbenik ‘Manji Solomonov Ključ’ (Clavicula Salomonis Regis), poznat i kao Lemegeton, te ‘Čarolija’ (grč.: Goteia) kao njegov prvi deo, opisuje 72. vladara Pakla, svrstavajući ih u sedam hijerarhijska čina, u skladu sa sedam referentna alhemijska metala i sedam klasične planete. Tako se opisuju Carevi (zlato, Sunce), Markizi (srebro, Mesec), Vojvode (bakar, Venera), Grofovi (gvožđe, Mars), Prinčevi (cink, Jupiter), Ministri (živa, Merkur) i Vitezovi (olovo, Saturn). »Ova 72. Kralja bili su pod vlašću Amaymon-a, Corson-a, Zimimay-a ili Ziminiar-a i Goap-a, koji su četiri velika Cara, a vladaju u Četiri Četvrti /Zemlje/, ili Kardinalnim Tačkama.«

Egzorcistički grimoar 'Sveta Magija Abra-Melin maga' daje operacije sa Četiri Velika Princa Zla Ovoga Sveta kojima su podređena Osam pod-Prinčeva, a ovima mnogobrojne demonske sluge.

Skandinavski 'vidovnjak' Emanuel Svedenborg Pakao deli na dva krila: ono koje se naziva Satana u kojem prebivaju duhovi laži, i na ono koje nosi ime Đavo, koje je stanište zlih genija.

Poreklo Hijerarhije Pseudomudrosti,
“majstora mudrosti”, Aštartine Hijerarhije

Pored demonske, kraljevske, “muške”, Baalove, starije hijerarhije duhova Zla i Laži, postoji i sveštena, “ženska”, Astartina, mlađa hijerarhija bogoprotivnih duhova, čije vođe se predstavljaju “bogovima”, “velikim majstorima” i “savršenim učiteljima”. Duhovi iz ove hijerarhije se nisu toliko deformisali pod težinom greha, ne robuju rušilačkom ludilu poput demona, ali su i oni postavljeni kao bogoprotivni duhovi koji su podigli mnoge lažne i pogubne religijske sekte i kultove. Ova Hijerarhija je vezana ponajprije za Istok planete i mnogobožački hinduizam. Njen cilj je izgradnja sinkretičke karnevalske religije “Novog Doba”, planetarnog neohinduizma, koji bi vodili njeni “bogovi”, “gurui”.

U 'Evanđelju po svetoj Dvanaestorici' Hrist ukazuje učenicima i svima nama: »... Nekima od anđela Bog dade vlast nad tokom ovoga sveta, dužnost da upravljaju u Mudrosti, i Pravednosti, i Ljubavi. Ali oni zanemariše Zapovesti Preuzvišenog, i ustadoše protiv valjanog Božijeg poretka. Tako svirepost, i patnja, i jad behu ulazili u svet do vremena Majstorovog Povratka i uzimanja vlasti nad svim stvarima, i pozivanja slugu na obračun.« (68:14) – Možemo ovaj ukaz i ovako rekonstriusati: Satana, Stara Zmija, otpavši iz Večnog Neba, zavela je i pridobila je za svoje bogoprotivne projekte veliki deo anđela koji su bili postavljeni kao nadglednici nad čovekovim razvojem na Zemlji. Deo bogoprotivnih duhova su tako anđeli koji su izgubili svoje mesto na Nebu dok su nemarno stražarili nad Zemljom, oni su otpali Nebeski Posmatrači, koji su, umesto Dobru da upućuju čovečanstvo, počeli da mu donose plodove prokletog znanja, da ga podstiču i uče raznim negativnostima, kao što je lov, pravljenje oružja, prinošenje krvnih žrvi, interventni pobačaj, skrnavljenje zemlje, ... U drevnoj 'Prvoj Enohovoj knizi', koja je u vreme makabejskih ratova doživela veliku redakciju, a koju su koristili i eseni, reflektuje se taj tok. Tako se u 8. poglavlju kaže: »Azael je, staviše, podučavao ljude izradi mačeva, i noževa, i štitova, i naprsnika, i upoznao ih sa zemaljskim metalima, i veštinom njihove obrade, /i izradi/ narukvica, i ukrasa, i upotrebi antimona, izradi ogledala, upotrebi boje, i ulepšavanju očnih kapaka, i svim vrstama dragog kamenja, i svim tinkturama za bojenje. i svim vrstama boja, te svet beše izmenjen. I onde se podiže mnoga bezbožnost, i oni počiniše blud, i postaše pokvareni na svim njihovim putevima. Semjaza je podučavao vradžbinama i delenju korenja; Armaros otklanjanju vradžbina; Barakiel zvezočatstvu, Hohiel sazvežđima, Sathiel poznavanju oblaka, (Arakiel znakovima zemlje, Šamsiel znakovima sunca), i Seriel kretanju Meseca.. I kako se ljudi kvariše, oni jaukaše, i njihov krik podiže se do Neba. A ljudi, budući upropašćeni, plakahu; i njihov glas odjeknu do Nebesa.« (8:1-9) - Babilonske glinene tablice govore o tome da su njihovi sveštenici svoja kosmogonijska znanja primila od bića džinovskih telesnih dimenzija. U egipatskoj mitologiji takav donosilac 'znanja' je bio bog Seth, a kod Arapa Sed al Ben-Ad. Po ‘Kuranu’ Šejtan (Satana) i ostali demoni su duhovi džinnovi koji su stvoreni iz Vatre, i vatra Džehennema, paklene provalije Sekar, biće im večna tamnica (7:36-41, 74:26).


Preko Žene Podnebesa, koja je postala Hijerarhija Pseudomudrosti, na svet su došla mnoga zla. Bogoprotivni poglavari i podnebeska Žena su ljudima doneli mnoga pogubna znanja; o tome izveštava (Prva) 'Enohova knjiga' ali i gnostički spis 'O poreklu sveta': »Kada je sedam vladara bačeno s njihovih nebesa na zemlju, stvorili su sebi sluge, mnoštvo demonskih anđela. Oni su ljude podučili raznim vrstama greha, te magiji, čarobnim napicima, obožavanju idola, prolivanju krvi, svetilištima, hramovima, prinosima, te žrtvovanjima svim zemaljskim duhovima, ...« (NHK, II, 123) – 'Jovanov apokrif' slično izveštava za otpadnike koji su se sjedinili sa čovekovim kćerima: »Oni doneše zlato, i srebro, i darove, i bakar, i železo, i metale, i sve vrste stvari. I oni upravljahu ljudima koji su ih sledili u goleme nevolje, navodeći ih na stranputice uz mnoge prevare. Oni /= ljudi/ ostareše, a da užitka nisu imali. Oni pomreše ne našavši istinu i ne upoznavši Boga Istinitoga. I stoga sve što je stvoreno posta zauvek zasužnjeno, od postanka sveta pa sve do danas.« (NHK, II, 29-30; konsultovati i kosmološko-sotereološki spis 'Prva Jeuova knjiga') - O zastranjivanju dela nebeskih čuvara i nadglednika govori i kumranski spis 'Damašćanski Savez': »Kada su hodili tvrda srca, padoše stražari neba. Zbog njih /– zbog zabludelih očiju/ bejahu uhvaćeni jer nisu čuvali zapovesti Božije. A i sinovi njihovi, koji bejahu stasiti kao visoki kedrovi a tela im kao planine, padoše takođe«. (2:17-19) - U svom 'Tumačenju Otkrivenja Jovana Bogoslova', Andreja (Andreas) iz Kajsareje u Kapadokiji, gde je bio arhiepiskop između 563. i 614. godine, prenosi Papijeve reči koje takođe govore o zastranjivanju dela anđela nadglednika: »... Papije doslovno /iznosi/ ovako: 'A nekima od njih, to jest nekada božanskih anđela, dao je /Bog/ da vladaju nad ukrašavanjem /diakosmseMs/ Zemlje, i zapovedio im da vladaju dobro'. I dalje veli: 'Nije se desilo nizašta dolično da se svrši njihov poredak'.« (34)

Kod uticajnog grčkog rapsoda Hesioda (Hesiodos, oko 700. g. se) iz Kimea, koji Tartar zamišlja kao posudu s visokim grlom odakle izbijaju koreni svetskih tokova, kao prekretničko ishodište nevolja koje su preplavile zemlju pojavljuje se žena Pandora:

»Još joj u grudi provodič Hermo, što svlada Arga,
metnu lukavo srce, te lažan i umilan govor,
kako je smislio Zevs gromovnik; rečitost bujnu
glasnik joj bogova dade. I tu ženu Pandorom
nazva, jer svi su joj bozi, stanari olimpskih dvora,
slali darove svoje, na nevolju ljudima smrtnim.
- - - - - - - - - -
Ali ona žena dignuvši poklopac s vrča
tužna je srca među ljude rasula nevolje mnoge.
Jedino ostade Nada u nesalomljivom sudu
unutra, pod samim rubom, i nije izleteti mogla,
jer je posudu ranije žena zaklopila ona.«
(‘Poslovi i dani’, 77-82.94-98)


Carigradski patrijarh i spisatelj Jovan Zlatousti (Johannes Chrysostomos, 344.-407. g. ne.) koji je se zamerio carici Evdoksiji, u ‘Besedi na usekovanje’ pominje mnoga zla koja su došla preko žene, pa kaže i sledeće: »Pomoću žene on /- Đavo/ je čak i anđele zbacio s Neba. Pomoću žene on pogubljuje sve, ubija sve, sramoti sve, uništava sve.«

Sa razmnožavanjem čovečanstva, u otpalim Posmatračima se bude čulne želje neprimerene božanskim duhovima, i oni se utapaju u svet materije. U etiopskom 'Enohu' se izveštava: »I dogodi se, kada su se deca ljudska namnožila, u te dane rodiše im se prelepe i ljupke kćeri. A anđeli, deca Nebeska, zagledaše se i zaželeše se njih, pa rekoše jedan drugome: “Hajde, izaberimo sebi žene iz čovečijega roda i začnimo decu.” - A Semjaza, njihov predvodnik, reče im: “Bojim se da ste možda nesposobni za taj poduhvat, te da ću ja sâm patiti zbog vašeg teškog greha”. – Ali, oni mu svi odvratiše rekoše: “Neka se svi zakunemo kletvom i svi obavežemo sebe uzajamnim prokletstvom, da nećemo napustiti ovaj poduhvat, već da ćemo učiniti ove stvari /= ono što smo naumili/.” – I zakleše se svi oni okupljeni i obavezaše se uzajamnim prokletstvima. I oni skupa behu dve stotine, koji siđoše u dane Jaredove na vrh Gore Hermon.« (7:1-7) - Možemo lako shvatiti da se božanski duh može materijalizovati, to najbolje pokazuje Hrist koji prolazi kroz zidove Gornje odaje a učenici ga ipak opipavaju, no ukaz o reproduktivnom kontaktu duhova i ljudi već je teže predstaviti i osmisliti.

'Biblija' govori o rodu divova koji su nastali ukrštanjem otpalih nadglednika Neba i čoveka; tako se u 'Knjizi Postanka' iznosi i sledeće: »Kad su se ljudi počeli širiti po zemlji i kćeri im se narodile, opaziše sinovi Božiji da su kćeri ljudske pristale, pa ih uzimahu sebi za žene koje su god hteli. /.../ U ona su vremena, a i kasnije, na zemlji su bili Nefili, kad su Božiji sinovi opštili s ljudskim kćerima pa im one rađale decu. To su oni od starine poznati glasoviti ljudi.« (6:1-2.4 ) - Sam izraz 'nefili' verovatno se javlja u značenju 'duhovi-magle', 'nebesnici'. Možemo napraviti etimoloske paralele: na hetitskom jeziku 'nebo' je se zvalo nebish; helensko nephele je 'oblak' (na latinskom: nebula), a u nemačkom Nebel je magla. Po tibetanskoj teosofiji 'Sinovi Ad' ili 'Deca Vatrene Magle' bili su delatni nekoliko stotina hiljada godina pre ledenog doba. (Oni se javljaju i kao utemeljivači bogoprotivne hijerarhije majstora kvazimudrosti, Hijerarhije vezane za Istok prevashodno.)

U dijalogu 'Kritija' Platon iznosi da je prilikom podele Zemlje među bogovima (109b) Ostrvo Atlantida pripala Posejdonu, koje je on nastanio svojim potomcima »koje mu je smrtna žena rodila u jednom delu Ostrva.« (113c)

Uhode koje su izviđale Obećanu zemlju vrativši se od nje izveštavaju Mojsija: »Videsmo onde i divove - Anakovo potomstvo od divova. Činilo nam se da smo prema njima kao skakavci.« ('Knjiga Brojeva', 13:33) - 'Ponovljeni Zakon' ukazuje da je bašanski kralj Og bio jedan od preostalih divova - Refaimovaca: »Njihov krevet, odar od gvožđa, još se nalazi u Rabi, gradu sinova Amonovih: deset je lakata, običnih lakata dug / - jevrejski lakat iznosi 48,4 cm/, a četiri lakta je širok.« (3:11) - U 'Knjizi Ben Sire' ukazuje se da je potop došao i zbog zlodela koja su činili gorostasi: »Bog nije oprostio divovima u staro doba, kad se pobuniše pouzdavši se u svoju moć.« (16:7)

Delovi skeleta megaantropusa otkriveni su na mnogim lokacijama: na Javi, Malti, Andima, Mongoliji, južnoj i istočnoj Africi, u južnoj Kini,... Moreplovac Magelan na svom putu oko sveta, u Patagoniji naišao je na diva asimiliranog u pleme u inače visokih Patagonaca. Opisao ga je rečima: »Čovek je nadvisivao dva najviša člana moje posade postavljena jedan na drugog.« Poveli su ga sa sobom, ali je ovaj u kratkom roku umro od gladi. - Mikrelijus u 'Istoriji Pomeranije' prezentira: »Kod Kestina u Pomeraniji otkriveni su: veliki rog, džinovski mač i kosti neobično velikih ljudi.« U Pretpomeraniji, prema podacima koje iznose historici i paleontolozi, živeli su divovi. Na nalazištu u rejonu Grajsvelda otkrivene su kosti ljudi čija bi visina rekonstrukcijom dostigla i 4 metra.

Za nas ljude koji živimo u materijalnoj zgusnutosti je to možda čudnovato, ali drevna misao govori o opštenju duhova-titana i zemaljskih žena, opštenju koje je proizvelo gorostasni rod antropusa, čije mnoge primerke su nadolazeće katastrofe i ambijentalna neadaptiranost redukovali. Na istoku pohotni otpadnici od Boga nazivaju se asure; na judeo-latinskom Zapadu oni su poznati i kao inkubi (inccubus).

U 'Knjizi proroka Isaije', za Lucifera, anđela oblikovanog u Zori Stvaranja, iznosi se: »Kako pade sa Nebesa, Svetlonošo, Sine Zorin? Kako si oboren na zemlju ti, vladaru naroda? U svom si srcu govorio: 'Uspeću se na Nebesa, povrh zvezda Božijih presto ću sebi dići. Na zbornoj ću stolovati gori na krajnjem severu. Uzaćiću u Visine Oblačne, biću jednak Višnjemu.' A sruši se u Podzemlje, u dubine provalije!« (14:12-15) – Anđele koji su otpali iz najvišeg Neba i postali demoni treba razlikovati od anđela koji su zavedeni Starom Zmijom i koji su otpali dok su nemarno stražarili nad Zemljom i čovečanstvom: ti duhovi grade Hijerarhiju majstora pseudomudrosti, koja sebe zavodnički naziva i ‘Veliko Belo bratstvo’. Mnoge otpale zabludele posmatrače esoterično-hrišćanska misao vidi svezane u dubinama Podzemlja (Hada, Šeola). Tako se u 'Judinoj Poslanici', koja se poziva i na 'Enohovu knjigu', ukazuje za Boga: »... I anđele, koji nisu sačuvali svoje dostojanstvo, nego su napustili svoj /Nebeski/ Stan, sačuvao je u večnim okovima pod mrakom za Sud Velikoga Dana.« (6 ) - Ako je Nebo Zemlja Svetlosti, 'podzemlje' su Podnebesa, a 'tartar, grotlo podzemlja' sama bezakonjem opustošena Zemlja je, Zemlja predata u ruke Kneza Tame. Kada Gospod zloduhu oduzme snagu, odnosno kada ovaj istroši od Boga udeljenu životnu snagu kroz greh, onda se zloduh, metaforično rečeno, svezuje u bezdan, u dubine Zakona setve i žetve. Još teže ogrešen demon pada potpuno u provaliju Bezdana, Podzemlja, pada u Tartar, Gehenu, među plamene jezike vlastitih laži koje je širio (cp.: 'Jakov', 3:6 ), u oganj zla koje je razgorevao.

Apolodor (Apollorodos) iz Atine, značajni naučnik svoga vremena (II. stoleće se. ) govori o pobuni giganata protiv Zevsa zato što je ovaj zatvorio njihovu braću titane ('velike') u najdublje odelenje Hada, u Tartaros. ('O bogovima', I, 6,1 ) - Po teogonisti Hesoidu gigante je rodila boginja Geja (Zemlja) iz krvi koja je kanula na zemlju iz rasplodnog organa Urana (Neba), kada ga je Hronos (Vreme) uškopio. Giganti su ustali protiv vladavine Zevsa (Zeja, Diva), ali ih je ovaj uz pomoć Atene munjama savladao i brdima u podzemlju pokrio, gde se ovi gorući od vatre Zevskovih munja trzaju od bolova i izazivaju vulkanske provale i trusove. - Hefest, kao bog vatre (sin Zevsov i Herin), javlja se kao hromi kovač čiji pomocnici su džinovski kiklopi. - Tifon je kod starih Helena važio kao najstrašniji vulkanski div, koga je nekada Zevs savladao i zakopao pod nekakvim brdom u Arimskoj zemlji. Tifon je nastao tako što je se Majka Zemlja, iz osvete što su uništeni divovi, podala Tartaru, i rodila ovog u Korikskoj pećini u Kiliki. Tifon je predstavljan kao čudovište koje je od bedara naviše bilo samo splet zmijurina, imalo je ogromne šake koje su se završavale zmijskim glavama, svojim ogromnim krilima je zamračivalo sunce, magarećom glavom dopirao je do zvezda, dok mu je vatra izbijala iz očiju.

Kod starih Izraelaca Hijerarhija majstora pseudomudrosti, nastala od otpalih posmatrača i divova, naziva se i Aštarta.

U panteonu baala Aštarta (hebr.: ’Ašeroth - ęŐčéĐ) je žensko gospodarsko 'božanstvo'. Hebrejsko ime’Esther (čęáĐ - 'Zvezdana') etimološki tretirano ima isti koren. Aštarta, »boginja neba« (‘Jeremija’, 7:18), kao veliko kultno božanstvo susreće se u religijskom folkloru mnogih drevnih kultura, pogotovu onih izraslih na tlu Bliskog Istoka. Stari Izraelci, pre rušenja Solomonovog Hrama, su je obožavali i kao Jehovinu "ženu".

Aštarta je važila kao mrzost-božanstvo poznatog hananskog grada Aštarota (i Ašterot-Karnajima) ('Postanak', 14:5), prestonice bašanskog kralja Oga ('Ponovljeni Zakon', 1:4; 'Jošua', 9:10), kao i feničanskog grada Sidona ('Kraljevi', I, 11:5,33; II, 23:13). I u Bet-Šanu joj je bio podignut hram ('Samuel', I, 31:10) Svoje idolopokloničke uzvišice Aštarta je imala po celom izraelu ('Kraljevi', I, 16:33), u Jerusalimu (I, 15:13), pa čak i u samom Solomonovom Hramu, stožeru judejske teokratije (II, 21:3-7). Po predanju, izraelski kralj Solomon je dopustio kultno poštovanje paganskih božanstva u Jerusalimu, pa time i sidonske Aštarte. Jošija (J’ošijahu), kralj Judeje (640.-609. g. se.), naredio je da se iz Hrama u Jerusalimu iznesu i zapale svi 'sakralni' predmeti koji su bili načinjeni za Aštartu ('Kraljevi', II, 23:4). – Hramovi posvećeni Aštarti postojali su i širom Knaana, a u Elefantini, egipatskom ostrvu iznad prve katarakte Nile, kod Asuana, poštovana je zajedno sa Jehovom, nosivši pritom ime Anat-Jahu. Aštartin kip je poštovan i u Baalovom hramu u Samariji, koji je kralj Jahua pretvorio »u jame za nečistoću.« (II, 10:27) Naseljavajući Obećanu zemlju, Knaan, uzraelsko sveštenstvo i narodne vođe nastojale su da iskorene kultove ašera koje su tu zatekli ('Ponovljeni Zakon', 7:5, 12:3, 16:21), u čemu nisu imali odgovarajućeg uspeha, jer su raskošne i primamljive ceremonije više inspirativno odgovarale srcu nepreporođenog naroda.

U narodnim verskim obredima njeni likovi su utiskivani u takozvane svete kolačiće koje su žene pekle. Kultni likovi, brojne statue koje su ispunjavale Aštartine hramove, naročito su naglašavali polne odlike, što pokazuje da je Aštarta shvaćena i kao božanstvo plodnosti i materinstva, što opet ukazuje i na sinkretizam sa božanskim figurama. Aštarta je zavodljivo nastojala da se poštuje i kao devstvenička majka Spasitelja, koji je utelovljujuće pohodio mnoga podneblja. U hramovima koji su joj bili posvećeni razvijala je se 'sakralna' prostitucija ('Kraljevi', II, 23:7): hramovi su se nalazili i u funkciji javnih kuća; darovi i zarada sveštenicâ-prostitutki odlazili su u kasu hrama, kao žrtva za 'boginju'. Time je Aštarta, pored boginje rata, postala i oličenje bluda i razuzdanosti, boginja 'ljubavi'.


Ime boginje 'svetog' bluda u starozavetnoj terminologiji nekad se navodi u množini – Aštarte, što stavlja akcenat na celu Hijerarhiju Pseudomudrosti: »Sinovi Izraelovi ukloniše nato baale i aštarte i služahu jedino Jehovi.« ('Samuel', I, 7:4) – »Otpali su od Jehove da bi služili Baalu i Aštartama.« ('Suci', 2:13) – Kult Aštarti razvijao je se paralelno i sinkretički s kultom solarnog božanstva Baal-a (u Ugaritu je pak za muža Aštarta imala oca bogova Ela); posvećeni predmeti su im bili posude (pehari - ašere) i drveni kolci, što je sve imalo naglašene seksualne konotacije. Tako se za judejskog kralja Manašea (Menašeh, 697.-642. g. ne.) iznosi: »Obnovio je uzvišice što ih bejaše oborio otac mu Hizekija, podigao je žrtvenik Baalu, načinio ašere /= Idole Aštartine/ kako bejaše učinio izraelski kralj Ahab; i stao se klanjati svoj vojsci nebeskoj i služiti joj. Podigao je žrtvenike i u Domu Jehovinom, za koji bejaše rekao Jehova: "U Jerusalimu će prebivati moje Ime zauvek." Sagradio je žrtvenike svoj nebeskoj vojsci u oba predvorja Doma Jehovina. I sinove je svoje proveo kroz oganj. Vračao je, gatao, stvorio bajače i opsenare, učinio je premnogo zla u očima Jehova i razjarivao Ga. Dao je načiniti lik Ašere i posadio ga u /Solomonovom/ Domu,...« ('Kraljevi', II, 21:3-7)

U Babiloniji Aštarta je poštovana kao dvopolno božanstvo Alilat. Potpuno srodna joj je boginja zavodljivosti i ljubavnog licemerja – Ištar. Akadsko značenje imena joj je 'boginja', odnosno 'gospodarica bogova' ('Gilgameš', pev. VI). U epu 'Ištarin put u podzemlje' gospodarica lunarne Hijerarhije naziva se »moćna boginja Meseca.« Velika vrata babilonske prestonice takođe su nosila njeno ime. Kao boginja Podzemlja Ištar nosi ime i Irnini.


O Ištar, kao o bestidnoj zavodljivici, osvetoljubivoj i podmukloj ljubavnici govori i sumersko-akadski ep 'Gilgameš': »Kojega muža postojano volela si ti? Ko li voljeni tvoj do sada beše? Hajde, da izbrojim s kim si činila blud!« (VI, 42-44)
Lidijsko-frigijski pandan Ištar bila je boginja Kibela, Majka bogova. Hramovi su joj se prostirali po tlu Male Azije, a poštovali su je i Heleni i Rimljani. Početkom proleća svake godine (kada je Kibela po mitsko-narodnim predstavama izlazila iz Podzemlja i izvodila svoga muža Atisa) u njezinu čast slavile su se trodnevne svetkovine. U početku su imale tužan karakter, da bi se potom preobrazile u orgijašku radost. I helenska Afrodita je slično banantski proslavljivana na njenim svetkovinama. Sva ta lunarna božanstva uglavnom se prikazuju kao vladarke koje jašu na lavu ili kako lavovi sede kraj njihovih prestola. Solarni lav simbol je Hijerarhije Zla. I u tantričkom panteonu boginja Kali (čije ime je povezano s duhom razaranja Kali-juge) takođe jaše na lavu s četiri lica i sa razbarušenom grivom. Pored 'Astartinih vratiju' Babilona i ulice koja je vodila do Vratiju, nalazili su se zidovi i bedemi ukrašeni bareljefnim likovima lavova, simbolima Babilonskog zlatnog carstva ('Danilo', 7:3, 2:32).

Kod predislamskih Arapa Aštarta, Afrodita, Al-Uzzah, obožavana je kao zvezda Danica, kao ćerka boga Alla, i zvana je Ekber (grec.: Chabér, Koybár), što će reći 'velika'. U svome delu ‘O upravljanju carstvom’ (De administrando imperio) Konstantin VII Porfirogenit (Porphyrogennetos, 905.-959. g. ne.), sin bizantijskog cara Lava II, piše za kult arapskih pagana koji su uveliko preuzeli i muslimani Mekke: »Oni /= Arapi/ se takođe mole zvezdi Afrodite /Aphrodíts ástron/ koju zovu Kubar /Koybár/, i u svojim molbama kliču: "Alla ua Kubar" /Allá oyá Koybár/, odnosno "bože i Afrodita". Jer oni 'boga' zovu Alla /Allá/, 'ua' /oyá/ se koristi kao veznik 'i', a zvezdu zovu 'Kubar' /Koybár/. Zato kažu "Alla ua Kubar".« (1, 14)


Česta zavodnička meta Aštarte je sveštenstvo u kojem nastoji da razvije moćničko-gospodarske pretenzije prema svetskoj državnoj vlasti, te da hramove pretvori u lopovske jazbine, klanice i legla razvrata.

Po 'Svetoj Magiji Abra-Melin maga' Aštarot vlada nad 40 legija paklenih duhova a ima 32 verna služitelja. Tobože može izazvati razne klimatske nevolje: oluje, grmljavinu, kišu, sneg (pogl. 8), kao i da uništi različite zgrade, posede, utvrđenja i gradove (pogl. 23). Po 'Čaroliji' (pogl. 29) egzorcističkom magu Aštarta se javlja u obliku povređenog anđela koji jaše na paklenoj zveri poput aždaje, a u desnoj ruci nosi zmiju otrovnicu.

Abaddon – Ognjeni Jezik Smrti

U 'Hristovom Otkrivenju po Jovanu' snaga koja gospodari nad četiri Velika Princa Zla (koja stoje nasuprot četiri Živa Bića pred Božijim Prestolom) naziva se Abaddon - ßŐÓŃĐ; u hebrejskom dati termin znači 'Propast'. Po judejskim drevnim predstavama zagrobni svet je se nazivao Šeol, i smeštao je se pod zemljom. Dubine, ždrelo Podzemlja, činio je Ponor Propasti, Bezdan, koji je se nazivao i Abaddon. U dnu grotla Ponora Propasti nalazilo je se Tofet, Gehinom, Pakao, Sumporno Jezero. Abaddon je, dakle, Ponor Smrtni u Podzemlju, Šeolu: »Pred Njegovim Okom otkriven zja Šeol, i Abaddon nema vela na sebi.« ('Jov', 26:6) - »Propast Paklena i Abaddon izjavljuju: Za slavu njenu mi smo samo čuli.« (Ibid., 28:22) – »Zar se u Grobu propoveda o Tvojoj dobroti? O vernosti Tvojoj u Propasti?« (‘Psalmi’, 88:12) – »I Šeol i Abaddon stoje pred Jehovom, a nekmoli srca sinova ljudskih.« (‘Izreke’, 15:11) – »Kraljevstvo Smrti i Abaddon ne mogu se zasititi, tako ni oči čovečije.« (Ibid., 27:20) - U odnosu ždrela i jezika slikovito možemo videti i odnos Ognja Pakla i Bezdana, Ponora Podzemlja.

Abaddon se slika kao zvezda koja pada u Bezdan, Ponor Propasti, i iz Ponora oslobađa demone, avetinjsko-pustošiteljske snage koje kinje ljude bez Božijeg Imena na svojim čelima: »I peti Anđeo zatrubi: i videh Zvezdu koja je sa neba pala na zemlju; i dade joj se ključ od ždrela Bezdana. I otvori ždrelo Bezdana, te se podiže dim iz ždrela kao dim velike peći, a sunce i vazduh behu pomračeni od dima iz ždrela. I iz dima iziđoše skakavci na zemlju, pa im se dade moć kakvu imaju zemaljske skorpije. I bi im rečeno da ne ude travi zemaljskoj, niti ikakvoj zeleni, niti ikakvom drvetu, nego samo ljudima koji nemaju Božijeg pečata na svojim čelima. I dade im se moć ne da ih ubijaju, nego da ih kinje pet meseci; i njihovo kinjenje beše kao kinjenje skorpije, kad ubode čoveka. A u one dane ljudi će tražiti smrt i neće je naći, i želeće da umru, i smrt će bežati od njih.«
»A prilike, koje se kao skakavci pojaviše, behu slične konjima pripremljenim za boj, a na njihovim glavama behu venci slični zlatu, lica im pak behu kao ljudska lica. I imahu vlasi kao ženska kosa, a zubi im behu kao u lavova, imahu i oklope kao gvozdene oklope, a šum njihovih krila beše kao tutnjava kola sa mnogim konjima koji trče u boj. I imahu repove i žalce kao u skorpija, a u njihovim repovima beše njihova moć da naude ljudima pet meseci. Oni imaju nad sobom cara, Anđela Bezdana, kome je ime na hebrejskom jeziku Abaddon, a na grčkom se zove Apollion.« (9:1-11) – Hrist dopušta Apollionovo izbijanje iz Bezdana, jer On je Taj koji ima ključeve od Smrti i Hada (1:18), koji je pobednički pohodio i najdublje krajeve Zemlje(‘Efescima’, 4:8-9), objavio Evanđelje i mrtvima u onostranoj Tamnici: »Telo su Mu, doduše, ubili, ali je duhom oživljen; njim je sišao i propovedio duhovima /= dušama/ koji su bili u Tamnici, koji su nekad bili neposlušni, kad je Božija strpljivost čekala u Nojevo vreme, dok se gradio Kovčeg, u kom se malo njih, to jest, osam duša spaslo kroz vodu.« (‘Prva Petrova’, 3:18-20, v.: 4:6).



U okultizmu Jezik Stare Zmije, pustošitelj i razoritelj AppollýMn (od grčkog ap-óllymi = 'upropašćavati', 'ginuti'; h ap-Mleia = 'razaranje', 'uništavanje', 'stradanje'), koji je i Podela (gospodar principa »podeli pa vladaj – divide et impera«) naziva se i Horonzon, i u hebrejskoj ortografiji dato jeziku ime mu stoji pod brojem 333. U hebrejskom jeziku njegovo ime piše se sa tri udvojena otiota 'Vav' (Hwrwnzwn - ßŐÖŕÖčŐÔ) koja imaju vrednost 6 i izgledaju kao propeta zmija. Hebrejski termin za udvojenost, za sparivanje, glasi 'šagal' - ÜŇé. U hebrejskoj gematriji ime 'horonzon' ima brojnu vrednost 333, kao i 'šagal' - (uz to i jedan od termina za ženu - 'šegal'). Udvostručen broj 333 daje zbir 666, broj zakona solarne bezdanske Zveri. Očigledno je da Abbadon nije duhovna ličnost, već personifikacija Jezika Zla i Laži, paklenog ognjenog Haosa, Druge Smrti, Sumpornog Jezera, pandan Božijoj Ljubavi i Premudrosti, personifikacija Pakla koji izbija iz Bezdana, ponora greha koji odvaja od Boga: »I Smrt i Had /cp.: 6:8/ behu bačeni u Vatreno Jezero. Ovo je Druga Smrt, Vatreno Jezero. I ko god se ne nađe upisan u Knjizi Života, bi bačen u Vatreno Jezero.« (20:14-15) Abbadon je ognjeni jezik Stare Zmije zvane Đavo i Satana. – »A strašljivcima i nevernima i gnusnima i ubicama i bludnicima i vračarima i idolopoklonicima i svima lažama - njima je mesto u Jezeru koje gori od Vatre i Sumpora; to je Druga Smrt.« (21:8) Na kraju vremena, i ljudi i demoni, koji su bili jezik Laži i ruka Zla, koji su veleli i činili greh koji donosi smrt, naći će se u paklenom jedinstvu sa silom koja ih je vodila i inspirisala, sa Drugom Smrću.

Bog kao impersonalni duh je Svetlost i Oganj Života; Protivnik Božiji kao impersonalni duh je Tama i Oganj Smrti. Svetlost je Jezik, Komunikacija, Reč (grč.: ho lógos). Božija Reč i Bog-Reč je Oganj koji daje Život; u Reči su Vatra i Svetlost Života. U 'Evanđelju Istine' se iznosi: »Kroz usta Njegova progovori Svetlost, i Glas Njegov stvori Život.« (cp.: 'Psalmi', 19:2.4-5) Kao Svetlo Istine Reč Božija oživljava i prosvetljuje dušu koja čini svetla, pravednička dela: »Tvoja reč nozi je mojoj svetiljka, i svetlo mojoj stazi.« ('Psalmi', 119:105) Na okupljeno hrišćansko Bratstvo, Duh Sveti, Božiji Jezik, spušta se i kruniše ih ognjenim jezicima: »I odjednom nasta huka sa neba kao kad duva silan vetar, te ispuni svu kuću u kojoj su sedeli. I pokazaše im se jezici koji se razdeliše, kao da su od vatre, pa se na svakog od njih postavi po jedan. Tada se svi ispuniše Duhom Svetim, pa počeše govoriti drugim jezicima, kako im je Duh davao da govore.« ('Dela', 2:1-4) – Božiji Oganj razgoreva ono što stoji u Njegovoj Lepoti i sagoreva ono što je grešno i truležno: »Siđe Oganj s Neba /= proročki duh/ i pojede ih.« ('Otkrivenje', 20:9; cp.: 10:3) »Bog je naš Oganj koji spaljuje.« ('Hebrejima', 12:29) – Satanski oganj iz Podnebesa i Pakla razgoreva ono što je lažno i bogoprotivno: »I ona /= druga zver, Lažni Prorok/ činjaše velika čudesa, tako da i vatru s Neba spusti na zemlju pred ljudima.« (Ibid., 13.13) – Razgoreni u Nebeskoj ljubavi jesu revnosnici koji su i Božiji lavovi, oni koji hrabro pronose i objavljuju reč Istine: »I govorahu reč Božiju sa smelošću.« ('Dela', 4:31, v.: 4:29) Lucifera sa njegovim knezovima i kneginjama apostol Jovan vidi kao ognjenu aždaju: »I pokaza se drugi znak na nebu, i vidi: Velika Aždaja, crvena kao vatra, sa sedam glava i deset rogova, a na njenim glavama sedam kruna, i njen rep povuče trećinu nebeskih zvezda, te ih baci na zemlju.« ('Otkrivenje', 12:3-4) – Stanje i napredak naše duše pokazuje naš jezik, naše kormilo: koliko i koju vatru točimo: vatru Božiju ili vatru Božijeg Protivnika: »Ako ko u reči ne greši, to je savršen čovek, kadar zauzdati i sve telo. I kad konjima stavljamo žvale u usta, da nam se pokoravaju, mi upravljamo čitavim njihovim telom. Vidi i lađe, kolike su i gone ih žestoki vetrovi, a njima upravlja vrlo mala krma kuda hoće krmareva volja. Tako je i jezik mali ud, ali se hvali velikim stvarima. Vidi kako mala vatra zapali veliku šumu. I /neobuzdan/ jezik je vatra, svet nepravde, jezik se nalazi među našim udovima, skrnavi sve telo i on zapaljuje točak života, a Pakao /ts Geénns/ njega pali.« ('Jakov', 3:2-6) Onaj ko živi u Bogu i Bog, Ognjeni Duh kroz njega, on i ne greši, jer Duh Života određuje njegovo življenje, njegova osećanja, misli, reči i postupke, njegova dela.

Svetlost koja je otpala od Boga je tako začetnik greha i smrti, tvorac Pakla, u koji će se naći sve teško opterećene i tvrdokorne duše.

Ono što su bila Jelisejska polja i ostrva blaženih u grčkoj mitičkoj religiji, to je Avrahamovo Krilo kod Jevreja intertestamentalnog doba: »A kad umre siromah, anđeli ga odneše u Avraamovo Krilo.« ('Luka', 16:22) Avrahamovo Krilo je dubokom provalijom odeljeno od Pakla, Gehene. – I Grci, i Rimljani, i stari Jevreji imali su srodne predstave o Podzemlju (Hadu, Orku, Šeolu) gde odlazi duša-sena kad odleprša iz tela. Jevrejski historik Josip Flavije u svome delu 'Rasprava s Grcima o Hadu' piše: »Postoji ulaz u ovaj podzemni predeo na čijem ulazu stoji jedan arhanđeo s četom anđela. Sve koji ovuda prolaze vode anđeli određeni nad dušama. Pravedni su odvojeni na desnu ruku, gde je sjajni predeo s izgledom na dobro koje će doći. Ovde oni čekaju na večni život na Nebu. Ovo mesto mi /Jevreji/ nazivamo Avramovo Krilo. Nepravedne anđeli vuku na levu ruku. Ti anđeli im prete i guraju ih sve dublje. Zapravo, anđeli ih vuku u blizinu samog pakla /= gehene/, gde slušaju njegovu buku i osećaju njegovu paru. Ovde oni posmatraju taj užasan prizor i već strahuju od budućeg suda, tako da na neki način već unapred trpe kaznu. Oni takođe gledaju mesto na kome se nalaze očevi i pravednici, što je njih takođe kazna. Između njih i pravednih nalazi se dubok ponor, tako da niko ne može preći na drugu stranu.« - Flavije, dakle, Avrahamovo Krilo predstavlja kao osvežavajuće Prednebesje, odakle će jednom pravedne duše da se vinu u najviše Nebo (cp.: 'Jovan', 3:13). Dok su Grci verovali da duša iz onostranog može opet uzeti, obući se u zemaljsko telo, Jevreji (poput fariseja) su verovali da će tela opet vaskrsnuti.

Značajni latinski bogoslov i hermeneutista Tertulijan takozvano Abrahamovo Krilo ne povezuje sa Nebom, već sa Prednebesima, sa Refrigerium-om, onostranim Mestom Osveženja, jer želi da zadrži koncept telesnog vaskrsavanja: »To mesto, hoću reći Avrahamovo Krilo, mada nije nebesko, ali je iznad Pakla, dušama pravednika pruža privremeno osveženje dok kraj stvari ne izazove opšte vaskrsenje i dodeljivanje nagrade, ... /Eam itaque regionem sinum dico Abrahae, etsi non caelestem, sublimiorem tamen inferis, interim refrigerium praebituram animabus iustorum, donec consummatio rerum resurrectionem omnium plenitudine mercedis expungat, .../« (Adversus Marcionem, IV, 34, 13). – Isuviše je jasno da je duša duhovno telo, i njoj za ulazak u najviše Nebo, u Otadžbinu ne treba nikakvo vaskrsavanje u fizičkom telu.

U 'Prvoj Enohovoj knjizi' Šeol se predstavlja s dva Odelenja, u kojima prebivaju duše pravednika i duše grešnika: »I on /- Uriel/ mi pokazaše na zapadu jednu veliku i visoku planinu od tvrde stene. I beše četiri sveta mesta, duboka i široka, i veoma mirna. Kako su mirna šuplja mesta i duboka i tamna za oko. tri od njih behu tamna a jedno svetlo, i beše izvor vode u njegovoj sredini. /.../ Zatim upitah o ovim šupljim mestima: 'Zašto su jedno odvojeno od drugog'? – I on mi odgovori, rekavši: 'Ova tri su stvorena da bi se duhovi /= duše/ mrtvih mogli odvojiti. A ovaj deo je načinjen za duše pravednih, u kojem ima svetli potok vode. A ovo je načinjeno za grešnike kada umru i sahrane se na zemlji, a sud nije na njima izvršen za njihovog /zemnog/ života. Ovde će njihove duše biti odvojene u ovom velikom bolu, do velikog Dana Suda, bičevanja, i muka prokletih zauvek, ...« (22:1-2.8-11)

Helenski termini Had, Gehena i Tartar uglavnom se prevode kao 'pakao', i u unutarnjem značenju ukazuju na stanje duše koja je potonula u nisku vibraciju, koja je u sebi i oko sebe stvorila pustoš i nered, pakao dakle. Pošto ono što imamo u sebi, točimo iz sebe (jer sve je prenos i kretanje), to i oko sebe stvaramo ono što imamo u sebi: tako je pakao ne samo stanje duše već i mesto zajedničarenja pustošiteljskih duša i ljudi. Hrist upozorava neverne i uznosite žitelje Kapernauma: »I ti, Kapernaume, zar ćeš se do Neba podići? Do Hada /héMs Hádoy/ ćeš biti survan; jer da su se u Sodomu dogodila čuda koja su se dogodila u tebi, ostao bi do današnjeg dana.« ('Matej', 11:23) – Had (ho Háds ili Háids ili Áidos, dorski: ho Aíds) je helenski ekvivalent i prevod za hebrejsku reč Šeol (Š’eol – ÜŐĐé) (sir.: Šiul); tako je i u 'Septuaginti' pristupeno. U Petrovom navođenju 'Psalma', 16:10 očigledno se pokazuje da je Had ekvivalent za Šeol: »... Nećeš ostaviti duše moje u Hadu /eis Hádn/, niti ćeš dati da svetac tvoj istrune /u grobu/.« ('Dela', 2:27) – Háds je složenica dobivena od a – 'ne', 'bez' i eídM – 'videti'; otuda Had označava 'nevid-elicu', 'mesto mraka'. Kod starih Helena Had najpre označava nevidljivi svet ideja (cp.: Platon: 'Fedon', pogl. 29), a kasnije u poetsko-narodnim refleksijama i poimanjima on postaje oznaka za podzemni (lat.: inferius, infernus) svet, svet gde sunčevi zraci ne dopiru, gde mrak i sene vladaju:

»... U dvorovima boga Aida /Aídao/ nekakve ima
duše, i utvare ima, ali nikako nema života /= svetlosti/.«
(Homer: 'Ilijada', XXIII, 103-104)


»Kako se odluči da siđeš Aidu /Aidós-be/, gde borave mrtvi
koji nemaju svesti, tek senke pokojnih ljudi?«
(Homer: 'Odiseja', XI, 475-476)

Po antiknim predstavama, u dnu čeljusti Podzemlja, Šeola, nalazi se Pakao, pakleni ognjeni jezici, baš onako kako kod čoveka iz dna ždrela izbija jezik koji toči vatru Istine ili Laži. Ognjeno pakleno jezero u grotlu Podzemlja kod Jevreja je zvano Gehena - Gehinom (ŐÝŕÔŮŇ; grecizirano: h Géenna, u arapskom: Džehennem). Naziv Gehinom nastao je od naziva jerusalimske doline Ben Hinom, doline sinova Enomovih – Gej Ben-Hinom – ÝŕÔľßŃ ŮŇ ('Jeremija', 7:32; 'Jošua', 15:8, 18:16). U dolini Hinom, kod mesta Tofet (ęäę), u monarhističko doba Izraela žrtveno su prinošena deca bogu Molohu ('Kraljevi', II, 23:10 i drugde). Kasnije je Dolina služila kao mesto za deponiju i spaljivanje smeća i leševa. S vremenom je termin Gehinom potpuno odvojen od naziva doline Ben Hinom i ugrađen u cirkularne predstave onostranog sveta i njegovih aspekata: 'Podzemlje' (Š’eol), 'Jama' (Šachath – ×ęé, Šuchah - Ô×Ő*), 'Rupa' (Bor - čŐŃ), 'Bezdan', 'Provalija' (Thehom - ÝŐÔę). U novozavetnim evanđelskim tekstovima pojam Gehena ('Matej', 5:22.29-30, 10:28, 18:9, 23:15.33; 'Marko', 9:43.45.47; 'Luka', 12:5) simboliše i određuje sudbinsku paklenu vatru u kojoj se baca duša i telo duboko predani grešnom životu. Ognjena Peć koja gori u bezdanskim dubinama Podzemlja u 'Otkrivenju po Jovanu' se naziva Sumporno i Ognjeno Jezero (14:10-11, 19:20, 20:10.14-15, 21:8), i stoji nasuprot Kristalnog Jezera Slave, na kome stoje bogougodnici, pročišćene i prosvetljene duše. Nasuprot Gehinomu pojavljuje se i stoji Gan Eden - ßÓâľßŇ ('Edenski Vrt'), kod Hebreja nazvan (po persijanskom ishodištu) i Pardes (áÓčä; grec.: ho Parádeisos, latin.: Paradisus = 'Raj' – 'Otkrivenje', 2:7; 'Luka', 23:43), nasuprot Dolini Pustoši božije Brdo, Sion. Po islamskoj eshatologiji koja reflektuje judejsku, u paklenoj provaliji koja nosi ime Sekar ('Kuran', 74:26), u vatri onostranog Džehennema, nevernici i bezakonici zajedno sa šejtanima bivaju svezani bačeni u sve Vekove nakon Božijeg Suda (69:30-33).



Podzemlje - Had i Šeol su često sinonimi za smrt. U starim hebrejskim tekstovima o umiranju se govori kao o odlasku 'dole', u Podzemni Svet: »Svi su predani smrti, bačeni u podzemne krajeve, posred sinova ljudskih, s onima što silaze u Jamu.« ('Ezekiel', 31:14; vidi i dalje) – Skriptuarno izložena starozavetna vera Šeol gde odlaze duhovi-sene (ref’aim – ÝŮĐäč, od rafeh – Ôäč = 'slab', 'nemoćan') smešta duboko ispod zemlje: »... Smestiću te u najdublje zemljine predele, u večnu samoću, s onima što u grob siđoše, da se više ne vratiš u zemlju živih.« (26:20) U Šeolu vlada večni mrak iz koga nema povratka ('Jov', 10:21-22, 7:9). Samo Bog, gospodar života i smrti, može izbaviti iz Šeola i od Šeola ('Psalmi', 30:4, 86:13; 'Samuel', I, 2:6). Šeol je zatvor sa vratima ('Isaija', 38:10), sa zasunima: »Vode me do grla okružiše, bezdan me opkoli. Trave mi glavu omotaše, siđoh do korena planina. Nada mnom se zatvoriše zauvijek zasuni zemljini. Ali Ti iz Jame izvadi život moj, o Jehova, Bože moj.« ('Jona', 2:6-7). Hrist, Velika Stena i Vrata Života (‘Jovan’, 10:9), ukazuje da Njegovu Crkvu Vrata Hadova neće nadvladati ('Matej', 16:18). Vrata Pakla su svi oni koji su se bezakonjem otvorili za pakleni uticaj i upliv, koji su postali nečasne posude ('Rimljanima', 9:22-23) i poklonici Nečastivog Duha. Vratima Hada se simbolično naziva i himeričko-ekumenska religija Babilona Velikog koja će se u vremenu Posletka gospodarski uzdići. (Hebrejski izraz za 'Babilon' je Bavel – ÜŃŃ, i u 'Knjizi Postanka' se upotrebljava u značenju 'pomešati', 'rasejati'. Hebrejski termin Bavel i grčko-latinski Babylon dolaze od babilonskog izraza Bab-ilu, koji se opet javlja prevodom sumerskog izraza 'božija vrata') Za one koji su još u zemaljskom telu duhovno vaskrsli, grob je kapija vaskrsnuća duše, smrt tela je rođenje duše u novome i svetlome svetu. Za one koji su na zemlji robovali satani čulnosti i razuzdanosti, za duhovno mrtve, robove Tame, smrt tela znači otvoreno padanjeduše u Ždrelo Propasti, u Tamnicu Hada, svezivanje na vrlo niske vibracione ravni, dolazak na svet i u stanje gde se mora bolno, kroz više Eona, otplaćivati duševni dug. Onaj koji nije imao ljubav za Istinu i Dobro on nema ni straha pred grešenjem, pred negativnošću koja baca u Pakao, u ruke Gospodara Tame: »... Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti. Nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo da upropasti u Geheni.« ('Matej', 10:28) Mnogi se još živi, za vreme zemaljskog života, bacaju u Pakao: »... Oboje behu živi bačeni u Vatreno Jezero koje gori od sumpora.« ('Otkrivenje', 19:20, cp.: 'Brojevi', 16:32-33).

Onostrane niskovibracione ravne kojima odlaze kao zemlja teškim grehom opterećene i svezane duše mogu se nazvati 'Podzemljem', jer su te Ravni duboko ispod Zemlje Mira, Nebeske Otadžbine. Apostol Pavle koji je se u viđenju uzdigao »do trećeg Neba« ('Korinćanima', II, 12:2) poučava: »... Naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova u Nebesima /en toís epoyraníois/.« ('Efescima', 6:12, v.: 3:10, 6:9) Dakako, 'nebesa' koja se ovde pominju nisu Nebesko Kraljevstvo Svetlosti, već Podnebesa otpalih zvezda, ravni Čistilišta. Na kraju staroga sveta Stara Zmija gubi uporište i u tim nebesima – Podnebesima: »I nasta rat na nebu; Mihael sa svojim anđelima zarati na Aždaju. I Aždaja i njeni anđeli zaratiše, ali ne odoleše i ne nađe im se više mesta u Nebu /en tM oyranM/. I bi zbačena Velika Aždaja, Stara Zmija, zvana Đavo i Satana, koja zavodi sav svet, ona bi zbačena na zemlju i njeni anđeli behu zbačeni s njom. I čuh snažan glas na Nebu kako govori: "Sad /i u Podnebesima/ nasta Spasenje, i Sila, i Kraljevstvo Boga našega, i vlast Njegovog Mesije, jer je zbačen Tužitelj naše braće koji ih optuživaše pred našim Bogom Dan i Noć. I oni ga pobediše Jagnjetovom Krvlju i rečju svoga svedočanstva, i ne zavoleše život svoj, sve do smrti /u Gospodu/. Zato se veselite Nebesa /hoi oyranoí/ i vi koji boravite na njima. Teško zemlji /v.: 13:11/ i moru /v.: 13:1/, jer Đavo siđe k vama s velikim gnevom znajući da ima malo vremena".« ('Otkrivenje', 12:7-12 ) – Svetlost Božijeg Kraljevstva se iz Neba do Zemlje probija preko Podnebesa: »Pade Bel! Sruši se Nebo!« ('Isaija', 45:12) – Prorok Jovan za nove ljude vidi »novo Nebo i novu Zemlju« (21:1), zemlju oslobođenu od 'mora' bezbožnog mnoštva, i Podnebesa oslobođena od satanskog upliva: »Mi na osnovu Njegovog obećanja očekujemo nova Nebesa i novu Zemlju.« ('Petar', II, 3:13) Otkazujući poslušnost demonu ljudi i duše prestaju biti njegov oslonac u borbi Tame protiv Boga i Neba. Tako i Podnebesa Božiji Sud zahvata: »Nebesa ću potresti, maknuće se zemlja s mesta od Gneva Jehove nad Vojskama, ...« ('Isaija', 46:1; v.: 'Psalmi', 50:4; 'Otkrivenje', 6:13-14) - Silazeći u utelovljenje i vaskrsiteljski uzdižući se iz smrti, Sin Božiji je prošao i Podnebesa: »... Imamo Velikog Prvosveštenika koji je prošao Nebesa, Isusa sina Božijeg, ...« ('Hebrejima', 4:14) – »Onaj koji siđe to je Isti koji i uziđe više sviju Nebesa da ispuni sve.« ('Efescima', 4:10, v.: 'Filipljanima', 2:10)

Na Božija Nebesa, Prednebesa i Podnebesa ukazuju i neki starozavetni tekstovi: »Ta nebesa, ni Nebesa nad Nebesima ne mogu Ga obuhvatiti.« ('Kraljevi', I, 8:27; v.: 'Sirah', 16:18) – Psalmista ushićeno deklamuje: »Nebo je nebo Jehovino, a zemlju dade sinovima čovečijim.« (115:16) – Mojsije ukazuje Izraelu da njihov Bog stoji iznad bogova nižih nebesa: »Evo, Jehovi, Bogu tvome, pripada nebo i Nebo nad Nebesima, zemlja i sve što je na njoj. /.../ Jehova, Bog vaš, Bog je nad bogovima, Gospodar nad gospodarima, ...« ('Ponovljeni Zakon', 10:14-17) – Među mnogobošcima je stolećima postojao kult i običaj obožavanja raznih astralnih duhovnih sila, duša i demona Podnebesa, koji su poistovećivani sa Suncem, Mesecom i zvezdama (Ibid., 4:19, 17:3; 'Kraljevi', II, 21:3.5, 23:5; 'Letopisi', II, 35:5; 'Jeremija', 8:2; 'Dela', 7:42-43). – Za Ognjenu Aždaju čije je uporište u borbi protiv Boga planeta Zemlja, a čije Hijerarhije se nalaze u Podnebesima, kaže se slikovito u patmoskom 'Otkrivenju': »I rep njezin vuče trećinu zvezda Nebeskih /to tríton tMn astérMn toý oyranoý/, ...« (12:4) – Božije zvezde čine sjajni Božiji anđeli i oni ljudi i duše koji su svoju nutrinu pročistili snagom duha, postali duhovno sunce, uzdigli se u najfiniju vibraciju ('Danilo', 12:3): »Ti si stvorio nebo, i Nebesa nad Nebesima, i vojsku njihovu, ...« ('Nehemija', 9:6) – Jedno od imena Gospodara Neba u hebrejskom jeziku glasi JHWH Cevaoth (ęŐĐŃć) – Onaj Koji Jeste nad Vojskama’ (Gospod nad nebeskim zvezdama/anđelima’; cava = 'vojska'): »Svojim sam rukama razapeo Nebesa i zapovedam svim Vojskama njegovim.« ('Isaija', 45:12)

Čineći bezakonje čovekova životna vibracija se smanjuje, on tone i pada u sve nižu vibraciju, gde sve manje Božija Svetlost dopire; on dospeva u Tamu Ambisa koji razdvaja dušu od Boga, Duha Života; teški gresi, poput olova nas strovaljuju i svezuju: »Kao slama koja padne u vatru će da izgore pred licem svetih: kao olovo što tone u vodu će da potonu pred licem pravednih, i neće ni traga od njih ostati.« ('Enoh', I, 48:9)

Onostrana Tamnica ('Matej', 5:25) - Bezdan, u grčkom jeziku susrećemo pod udarnim terminima h Ábyssos i ho Tártaros (ili ta Tártara). Po patmoskom 'Otkrivenju' Gospod nakon Zlatne Hiljadugodišnjice u Bezdan svezuje, utamničuje Staru Zmiju, a nakon njene ponovne pobune i ustajanja na Grad Novi Jerusalim, baca je i u Ognjeno Jezero, koje gori u grotla Hada: »A Đavo, koji ih je dovodio u zabludu, bi bačen u Vatreno i Sumporno Jezero, gde je i Zver i Lažni Prorok, i biće mučeni Danju i Noću u sve Vekove.« (20:10) – Iako se u sakralnim eshatološkim naznakama govori prevashodno o ognjenim mukama u Hadu, Had ima i svoje 'ledene noći', gde će proklete duše i hladnoća moriti: »A nekorisnoga slugu izbacite u Krajnju Tamu /eis to skótos to exMteron/; onde će biti plač i škrgut zuba.« ('Matej', 25:30) – U Krajnu Tamu, u Tamu Vanjštine (exMteros = 'krajnji', 'spoljašnji') dospevaju oni koju robuju masivnim željama niskih nagona i grubih čula, koji su svim nitima svoga učaurenog življenja vezani za spoljašnji privid, koji su bezakonjem izgnali (exMthéM = 'isterati') sebe iz unutarnjeg mira i radosti, koji samo u spoljašnjem sjaje, presijavaju, pokazujući se ljudima 'pravednima' i 'dobrima' ('Jov', 5:14, 23:16-17; 'Tužaljke', 3:1-9; 'Psalmi', 143:3-4; 'Propovednik', 5:16): »Napolju su psi, i vračari, i bludnici, i ubice, i idolopoklonici, i svi koji vole i čine laž.« ('Otkrivenje', 22:15; v.: 21:27 ) – »A strašljivcima, i nevernima, i gnusnima, i ubicama, i bludnicima, i vračarima, i idolopoklonicima, i svima lažama - njima je mesto u Jezeru koje gori od Vatre i Sumpora; to je Druga Smrt.« (21:8) U Drugu Smrt bivaju bačeni čak i četiri jahača Zla: »I ‘more’ dade mrtvace koji su u njemu, i Smrt i Had dadoše mrtvace koji su u njima, i svako bi osuđen po delima svojim. I Smrt i Had behu bačeni u Vatreno Jezero. Ovo je Druga Smrt, Vatreno Jezero.« (20:13-14)

U Platonovoj 'Gorgiji' Div govori Plutonu da je svoja tri sina odredio za suđenje pokojničkim dušama: »Ovi, dakle, posle svoje smrti sudiće na sveštenoj livadi, na raskršću, odakle vode dva puta: jedan na Ostrva blaženih /makórn nsos/, a drugi u Tartar.« (523 E). U Tartar je, po grčkoj mitologiji, Zevs bacio Hronosa (Saturna) i pobunjene Titane. U 'Ilijadi' Div gromobija upozorava na Olimpu bogove da nesmeju trojanskoj ili danajskoj vojsci u pomoć doći:

»... Zgrabiću ga i dole u mračni baciti Tartar,
vrlo daleko, gde zjapi pod zemljom najdublji ponor,
gde su od gvožđa vrata i od medi prag, te ispod Hada
toliko leži koliko nebo se diže nad zemljom.«
(VIII, 13-16)

Za Titane svezane u mračni i duboki Tartar Hesiod ukazuje:

»Onde su bozi Titani, u mračnom podzemnom svetu,
po volji Zevsa boga oblačitelja skriveni
na mestu plesnivome, na kraju ogromne zemlje.«
(Theogonia, 729-731, v.: 720-721)

Za otpale duhove vezane u Podzemlje apostol Petar naznačuje: » ... Bog ne poštedi ni anđele koji sagrešiše, nego ih baci u okove mraka paklenoga /tartarMsas/, i predade ih da se čuvaju za Sud.« (II, 2:4; v.: 'Juda', 6)

Pod Homerovim uticajem Platon govori o Tartaru kao o ždrelu gde se slivaju sve reke i iz njega opet izviru; Tartar nema dna, vetrovi ga pustoše. Za treću veliku reku (koju on naziva Piriflegetont) ukazuje da u Tartaru formira ognjeno jezero: »... U blizini svoga izvora se ruši u golem prostor koji bukti jakim ognjem, i stvara jezero koje je veće od našega mora i kipi vodom i muljem.« ('Fedon', pogl. 61)

Kod starih Izraelaca Bezdan - Thehom, označava nepreglednu morsku dubinu: »Zar si ti prodro do izvora morskih, po dnu bezdana zar si kad hodio?« ('Jov', 38:16, v.: 'Postanak', 1:2; 'Jov', 28:14); bezdani se nalaze i pod zemljom i iz njih izbija voda: »... Navale svi izvori bezdana, rastvore se ustave nebeske.« ('Postanak', 7:11; v.: 8:2) – »Do neba se dizahu, u bezdan se spuštahu, ...« ('Psalmi', 107:26, v.: 'Izreke', 8:28)

Kako se demonsko svezuje u Ponor Razdvajanja? Tako što troši svoje snage u borbi protiv Boga i Božijih ljudi, tako što čini greh. »Adamas, veliki tiranin, i svi tirani koji borave u eonima počeli su se uzaludno boriti protiv Svetla. A nisu znali protiv koga se bore jer nisu videli ništa osim Svetla koje je sve nadjačavalo. Kada su zapodenuli borbu protiv Svetla, iscrpela se njihova zajednička snaga. Stropoštali su se u niže eone i bili su mrtvi i bez životnog daha poput žitelja zemlje.« ('Vera Mudrost', pogl. 15) Tako energija sa kojom rade postaje sve inertnija i tromija. U 'Vernoj Mudrosti' iznosi se i da je Vaskrsli i Uspinjući Gospod uzeo snagu pakosnim eonskim arhontima koji su delovali na zemlji remetilački preko gatara, zvezdočatca i zazivača duhova, da je uneo zabunu među njima, okrenuvši putanje i kružni tok njihovih eona i sudbinskih sfera: »Svima sam oduzeo trećinu snage kako ne bi ustrajali u svojoj zloći i kako ne bi mogli dovršiti svoja zla dela, ako bi ih ljudi sa zemlje zazvali u njihovim misterijama – naime, u onima koje su anđeli koji su zgrešili doneli na zemlju, dakle, njihovoj magiji. /.../ Kada sam došao u njihovo područje, usprotivili su se i borili su se protiv Svetla. I uzeh trećinu njihove snage kako ne bi mogli dovršiti svoja dela.« (Pogl. 15.-16; v.: 18, 20, 27-28, 66-67) –


Ko je život provodio prihvatajući i dajući Zmijin Oganj, on će i sa Starom Zmijom goreti u njenom paklenom ognju: »Svi su oni preljubnici, kao peć su ražarena koju pekar više ne potpaljuje kad zamesi testo pa dok ne ukisne.« ('Hošea', 7:4, v.: 'Jeremija', 11:4) – Oganj Duha koji je kroz nezakoniti život transformisan u vrlo nisku vibraciju, on mora biti vraćen u svoj iskonski vibracioni broj: kroz pokornički život ili ispaštanje. Rimski pesnik Vergilije (Vergilius, 70.-19. g. se.) u svojim 'Eneidama' peva o onostranoj vatri ispaštanja koja čisti dušu:

»... Druge peru prestup u ogromnom viru
ili ih oganj čisti od grehova njinih.
- - - - - - - - - -
... Dugo vreme, deset hiljada godina,
skine nečistoću i ostavi čistu
etersku dušu i vatru prostog zraka ...«
(IV, 741-742. 745-747)

Pošto sem Boga i bez Boga ništa nije večno, to ni Druga Smrt, Pakao Podzemlja ne može biti večan. Ipak, pošto je Pakao goreo Vekovima i goreće još dugo, to se on u prenosnom i aproksimativnom smislu reči naziva 'večnim', odnosno 'vekovnim', 'dugovečnim': : »... Idite od Mene, prokleti, u večni oganj /eis to pyr to aiMnion/ pripremljen Đavolu i njegovim anđelima. /.../ I otići će ovi /nemilordni/ u večnu kaznu /kólasin aiMnion/, a pravednici u život večni.« ('Matej', 25:41. 46) – »... Biće mučen u Vatri i Sumporu pred svetim anđelima i pred Jagnjetom. I Dim njihovoga mučenja dizaće se u sve Vekove, i neće imati pokoja Danju ni Noću oni koji se klanjaju Zveri i njenom Liku, i ko prima žig njenoga Imena.« ('Otkrivenje', 14:10-11) – Oni koji su se teško ogrešili o sedam Božijim Snaga, oni će i teško i dugo patiti na sedam načina: »Septima via, quae omnium supradictarum viarum maior est, quoniam detabescent in confusione et consumentur inhonoribus et marcescent in timoribus, videntes gloriam Altissimi coram quem viventes peccaverunt et coram quem incipient in novissimis temporibus iudicari.« ('Ezdra', IV, 6:87) Pobednici nad Zlom će, pak, uživati u sedam poretka (ibid., 6:91-98). U onostranome svetu sazrele uzroke svojih mračnih dela duša doživljava kao vatru i hladnoću, kao slike koje u sebi nose bol i patnju: »Proklet bio ti, bez samilosti neka si u tmini svojih dela. I omražen bio ti u tmini večitog ognja.« (Kumranski 'Pravilnik zajedništva', 2:7-8, v.: 2.15) Duša pati sve dok zahvalno ne oduži, otplati svoje grehe, odnosno (ako je grešila u neznanju) dok Duhu Života pokajnički ne preda na spaljivanje spoznate grehe protiv Božijeg Zakona. U Besedi na Gori Hrist ukazuje: »Nećeš izići odande /– iz Tamnice/ dok ne platiš i poslednji kondrant.« ('Matej', 5:26). U Dimu i Sumporu Ognjenoga Jezera teško opterećene i tvrdokorne duše mogu da se očiste kroz veliku patnju (cp.: 'Korinćanima', I, 3:15, 5:5), a mogu i da potpuno sagore (cp.: 'Ezekiel', 24:11), da se razgrade (pretvore u duhovni prah i pepeo), čime se i Božija Snaga potpuno povlači iz njih. Ko se dakle u ognju i Ognjem ne očisti, on će biti sasvim izjeden, istopiće se poput voska na vatri. I sama Druga Smrt mora, na kraju Vekova, kad joj nestane goriva, biti izjedena.

U rabinskoj eksegezi izbavljenje i izlazak iz paklenoga ognja Podzemlja nekim kategorijama grešnikâ je dozvoljen i omogućen. Tako se u talmudskom traktatu ĐâŮćŢ ĐŃŃ ('Bava mecia') iznosi: »... svi koji silaze u Pakao vraćaju se gore, izuzev trojice koji silaze, a ne vraćaju se gore. a to su: ko opšti sa udatom ženom, ko javno osramoti svoga druga, i ko svoga druga naziva ružnim nadimkom.« ('Gemara', fol. 58 B) – U traktatu R’oš haššanah prenosi se Šemajevo učenje: »Na Sudu će se naći tri skupine: skupina potpunih pravednika, skupina potpunih bezbožnika i skupina onih osrednjih. Potpuni pravednici su odmah upisani i zapečaćeni za večiti život; potpuni bezbožnici su upisani i zapečaćeni za Pakao, prema tome kako je rečeno /'Danilo', 12:2/. A oni osrednji silaze u Pakao, stisnuti, potom se ponovo penju kako je rečeno /'Zaharija', 12:9; 'Samuel', I, 2:6/. - Ali kod Hilelita se kaže: /.../ Izraelski grešnici i dobri koji su u puti grešili, kažnjavaju se paklom 12 meseci, potom su uništeni ...«




Četiri velika Princa Zla

Sami Prinčevi Zla, nad kojima stoji Anđeo Bezdana, Abaddon, u 'Apoklipsi' se slikaju kao jahači na konjima različitih boja: belome, riđome, crnome, i zelenkastome, koji se pojavljuju po otvaranju prvih četiri Pečata sa Jagnjetove Knjige života, i na glas četiri Živa Bića: »I videh kad Jagnje otvori jedan od sedam Pečata i čuh jedno od četiri Živa Bića kako gromoglasno govori: "Dođi". I videh, i gle, beo konj, a onaj što seđaše na njemu imaše streljački luk, i dade mu se venac, pa iziđe pobeđujući i da pobedi.«
»I kad otvori drugi Pečat, čuh drugo Živo Biće gde govori: "Dođi". I iziđe drugi, riđi konj, a onome što seđaše na njemu dade se da uzme mir sa zemlje pa da ljudi kolju jedan drugoga, i dade mu se veliki mač.«
»I kad otvori treći Pečat, čuh treće Živo Biće gde govori: Dođi. I videh, i gle, vrani konj, a onaj što seđaše na njemu imaše vagu u svojoj ruci. I čuh kao da /Gospodnji/ glas između četiri Živa Bića govori: "Merica pšenice za dinar i tri merice ječma za dinar; a ulju i vinu nemoj da naškodiš".«
»I kad otvori četvrti Pečat, čuh glas četvrtog Živog Bića gde govori: "Dođi". I videh, i gle, zelenkast konj, a onome što seđaše na njemu beše ime Smrt, i Had iđaše za njim, i dade im se vlast nad /po/ četvrtinom zemlje, da ubijaju Mačem, i Glađu, i Kugom, i Zverinjem zemaljskim.« (6:1-8) – Četiri Jahača Zla deluju na liniji četiri Vetra Nebeska: »U sva četiri vetra nebeska razasuo sam vas ...« ('Zaharija', 2:10, v.: Enoh’, I, 12:2; Daniel’, 7:2; Otkrivenje’, 7:1)


U Kabali najniža Sefira, Malhut, je četvorobojna, i nosi boje (belu, riđu, crnu i zelenu) konja četiri apokaliptička Jahača. Četiri Jahača – koji se tradicionalno nazivaju Rat, Kuga, Glad, i Smrt. Četiri Jahača gospodare Zemljom sa četiri njezina 'kraja', odnosno oni će u svoje vreme imati svu pustošiteljsku vlast nad Zemljom i ođavoljenim ljudima. Četiri Jahača Zla pominje i profetska 'Zaharijina knjiga': »Imao sam noću viđenje. Gle, na riđanu čovek jaše među mirtama koje imaju duboko korenje, a iza njega konji riđi, smeđi i beli. Upitah: "Koji su ovi, gospodaru?" - Anđeo koji je sa mnom govorio reče mi: "Ja ću ti pokazati koji su." - Čovjek koji stajaše među mirtama odgovori: "Ovo su oni koje je poslao Jehova da obilaze zemlju." - Oni se obratiše anđelu Jehovinom, koji stajaše među mirtama, i kazaše: "Obišli smo zemlju, i gle: sva zemlja počiva i miruje".« (1:8-11) - »... Podigoh oči i videh: gle, četvera bojna kola izlaze između dveju gora; a gore bejahu od medi. U prvim kolima bejahu riđi konji; u drugim kolima crni konji; u trećim kolima beli konji, a u četvrtim kolima konji šareni. Obratih se anđelu koji je govorio sa mnom i upitah ga: "Što je to, gospodaru?" - Anđeo mi odgovori ovako: "Ti kreću u četiri vetra nebeska pošto su stajali pred Gospodarem sve zemlje. Riđani kreću u zemlju istočnu; vranci u zemlju severnu; belci kreću u zemlju zapadnu, a šarci kreću u zemlju južnu. Krepko oni stupaju, nestrpljivi da obiđu zemlju." - On im reče: "Idite, obiđite zemlju!" - I oni krenuše obilaziti zemljom.« (6:1-7)

Pričevi Zla se predstavljaju i kao četiri Anđela »kojima je dano da naude zemlji i moru.« (7:2). Za njih se kaže da su svezani na bezdanskoj reci 'Eufratu' i da za sobom vode vojsku od 200.000.000 demona: »I šesti Anđeo zatrubi: i čuh jedan glas od četiri roglja zlatnog Žrtvenika pred Bogom, gde govori šestom Anđelu koji imaše Trubu: "Odreši četiri Anđela koji su svezani na velikoj reci Eufratu". I behu odrešena četiri Anđela, pripremljena za čas, i dan, i mesec, i godinu, da pobiju trećinu ljudi. A broj te vojske beše dve stotine miliona konjanika, čuh njihov broj. - I u tom viđenju ovako videh konje i one što seđahu na njima: imali su vatrene, i plavetne, i žuto obojene oklope, a konjske glave behu kao glave lavova, i iz njihovih usta izlažaše /crvena/ Vatra, i /plavetni/ Dim, i /žuti/ Sumpor. Od ove tri nedaće pogibe trećina /preostalih/ ljudi, od Vatre, i Dima, i Sumpora što izlažaše iz njihovih usta /iz Bezdana/. Jer sila tih konja beše u njihovim ustima i njihovim repovima: njihovi repovi su, naime, slični zmijama, imaju glave i njima ude.« (9:13-19)

Četiri Jahača Apokalipse, dakako, ne možemo videti kao ličnosti, već kao dijaboličko-karmičke snage, čije delovanje prepušta Božija Snaga (kako bi osvetila prolivenu pravedničku krv), baš onako kako prepušta delovanje Abaddona, Anđela Bezdana, Zveri (11:7) i kako posle Hiljadugodišnjice pušta Staru Zmiju.

Stara Zmija: Levijatan i Behemot

Mnogi drevni mitovi i predanja govore o borbi Božijih Svetitelja protiv Zmije i Aždaje, koje oličavaju Haos i Zlo. ‘Dela Apostolska’ pominju »robinju koja je imala /pogađački/ duh Pitona i koja je gatajući donosila veliki dobitak svojim gospodarima.« (16:16)

Stara Zmija, Otac Zla i Laži, zvan Đavo (grč.: ho Diábolos = ‘opadač’, ‘klevetnik’) i Satana (hebr.: has-Satan/a - ĐßŘéÔ = ‘protivnik’, ‘tužitelj’ /sitnah - ÔßŘé = ‘optužba’, ‘pohlepa’/; grč.: ho Satán - Satanás) (‘Otkrivenje’, 12:9, 20:2) apokaliptički se slika sa sedam glava i deset rogova. To kaže da na čelu Države Smrti, paklene hijerarhije, uz ‘Lucifera’, predvodnički stoje sedam Kneza (Baala) i deset Vojvode. Te dve pakleno-zavodničke čudovišne hijerarhijske grane u jevrejskom religijskom narodoslovlju nose nazive Levijatan i Behemot. Ako Stara Zmija ima sedam ‘glava’ i deset ‘rogova’, to znači da neke glave nose veći broj rogova od drugih. Jedna od njih nosi tri ‘roga’, a jedna ‘dva’. Glava sa tri ‘roga’, tri savetnika, je i najača paklena glava, i predstavlja najačeg Sataninog kneza.


Psalmista Levijatana vidi kao čudovište morskih dubina, kao čudovište vodenog Bezdana: »Eno mora, velika i široka, u njemu vrve gmizavci bez broja, životinje male i velike. Onud prolaze nemani, Levijatan kojeg stvori da se igra u njemu.« (104:25-26) Bog se prikazuje kao pobednik nad čudovištima Haosa: »Ti svojom silom raseče more, smrska glave nakazama u vodi. Ti si Levijatanu glave zdrobio, dao ga za hranu nemanima morskim.« (‘Psalam’, 74:13-14)

U starozavetnoj ‘Knjizi o Jovu’ Levijatan i Behemot se slikaju kao krokodil (Crocodylus niloticus) i nilski konj jaki poput zmaja: »A noć ona bila žalosna doveka, ne čulo se u njoj radosno klicanje! Prokleli je oni štono dan proklinju i Levijatana probuditi su kadri! /.../ Zar loviš Levijatana udicom? Zar ćeš mu jezik zažvalit' užetom? Zar mu nozdrve trskom probosti možeš ili mu kukom probiti vilicu? Hoće li te on preklinjati za milost, hoće li s tobom blago govoriti? I zar će s tobom savez on sklopiti da sveg života tebi sluga bude? Hoćeš li se s njim k'o s pticom poigrati i vezati ga da kćeri razveseliš? Hoće li se za njega cenkati ribari, među sobom podijeliti ga trgovci? Možeš li kopljem njemu kožu izbost ili glavu mu probiti ostima? Podigni de ruku svoju na njega: za boj se spremi - biće ti posljednji! Zalud je nadu u njega gojiti, na pogled njegov čovek već pogiba. Junaka nema da njega razdraži, ko će mu se u lice suprotstaviti? Kko se sukobi s njim i živ ostade? Pod nebesima tog čoveka nema! Prećutati neću njegove udove, ni silnu snagu, ni lepotu stasa. Kko mu sme razodenuti odeću, ko li kroz dvostruk prodreti mu oklop? Ko će mu ralje rastvoriti dvokrilne kad strah vlada oko zubi njegovih? Hrbat mu je od ljuskavih štitova, zapečaćenih pečatom kamenim. Jedni uz druge tako se sljubiše da među njima dah ne bi prošao. Tako su čvrsto slijepljeni zajedno: priljubljeni, razdvojiti se ne mogu. Kad kihne, svetlost iz njega zapršti, poput zorinih veđa oči su mu. Zublje plamsaju iz njegovih ralja, iskre ognjene iz njih se prosiplju. Iz nozdrva mu sukljaju dimovi kao iz kotla što kipi na vatri. Dah bi njegov zapalio ugljevlje, jer mu iz ralja plamenovi suču. U šiji leži sva snaga njegova, a ispred njega užas se prostire. Kad se ispravi, zastrepe valovi i prema morskoj uzmiču pučini. Poput pećine srce mu je tvrdo, poput mlinskoga kamena otporno. Pregibi tusta mesa srasli su mu, čvrsti su kao da su saliveni. Zgodi li ga mač, od njeg se odbije, tako i koplje, sulica i strijela. Poput slame je za njega gvožđe, med je k'o drvo iscrvotočeno. On ne uzmiče od strelice s luka, stenje iz praćke na njega k'o pljeva pada. K'o slamčica je toljaga za njega, koplju se sme kad zazviždi nad njim. Crepovlje oštro ima na trbuhu i blato njime ore k'o drljačom. Pod njim vrtlog sav k'o lonac uskipi, uspeni more k'o pomast u kotlu. Za sobom svetlu ostavlja on brazdu, regbi, belo runo bezdan prekriva. Ništa slično na zemlji ne postoji i niti je ko tako neustrašiv. I na najviše on s visoka gleda, kralj je svakome, i najponosnijim.« (3:7-8. 40:25:32. 41:1-26) - »A sada, de promotri Behemota! Travom se hrani poput govečeta, u bedrima je, gle, snaga njegova, a krepkost mu u mišićju trbušnom. Poput kedra rep podignut ukruti, sva su mu stegna ispreplele žile. Medene cevi kosti su njegove, zglobovi mu od gvožđa kvrge. Prvenac on je Božijega stvaranja; mačem ga je naoružao Tvorac. Gore mu danak u hrani donose i sve zverje što po njima se igra. Pod lotosom on zavaljen počiva, guštik močvarni i glib kriju ga. Senu mu pravi lotosovo lišće, pod vrbama on hladuje potočnim. Nabuja li reka, on ne strahuje: nimalo njega ne bi zabrinulo da mu u žvale i sav Jordan jurne. Ko bi za oči uhvatio njega i ko bi mu nos sulicom probio?« (40:15.24) – Primećujemo da se o Levijatanu i Behemotu sa udivljenjem, u seni narodnih poimanja, govori kao o 'Božijim stvorenjima'. Dakako Levijatan i Behemot nisu stvoreni kao paklena čudovišta, več su oni to postali okretanjem leđa Gospodu i nepreglednim gomilanjem greha na greh. I njihov greh će ih dovesti u Ponor Propasti, u Oganj koji su bljuvali i kojim su razgorevali zlo, u Ognjeno Jezero, Drugu Smrt: »U onaj Dan kazniće Jehova mačem ljutim, velikim i jakim Levijatana, Zmiju hitru, Levijatana, Zmiju vijugavu, i ubit će Zmaja Morskoga.« ('Isaija', 27:1; cp.: 'Ezekiel', 29:3-5; 32:2-4; ‘Psalmi’, 68:31) – »U taj dan biće biće rasturena za hranu dva čudovišta: žensko čudovište čije ime je Levijatan, koje boravi morskim dubinama, iznad vodenih izvora, i muško čudovište, koje se zove Behemot, koje zaposednu nevidljivu pustoš, koja mu se pokreće na prsima. Njeno ime je Dendajen, na istoku Vrta gde će prebivati izabrani i pravedni.« ('Enoh', I, 58:7-9) Levijatan je, dakle, Luna Države Smrti, a Behemot Sunce Pakla.


U 'Četvrtoj Ezdrinoj knjizi' o Levijatanu i Behemotu se govori kao o 'Božijim stvorenjima': »Petog dana Ti reče sedmom delu /zemlje/, na kome bi sabrana voda, da pusti životinje, ptice i ribe, što i bi. Voda prazna i beživotna, na znak ruke Božje, pusti žiotinje, kako bi sva pokolenja svedočili o divnim delima Tvojim. Tada Ti sačuva dve životinje: jedna se zvaše Behemot, a druga Levijatan. I Ti ih razdvoji jedan od drugog, jer sedmi deo, gde beše sabrana voda, ne mogoše držati ih zajedno. Behemotu Ti dade jedan deo zemlje, isušene u trećem danu, da obitava u njemu, na kome je hiljadugora. Levijatanu dade sedmi deo vodeni, i sačuva ga, kako bi bio hrana onome, kome Ti hoćeš, i kada hoćeš.« (6:47-52)

Kao što Bog u Nebu ima sedam Arhanđela (sedam Princa/Kneza, sedam Zastupnika sedam Svetih Zraka Duha Svetog), tako je i Lucifer, izvrnuti Bog, sebi podložio i kao knezove postavio sedam najstarijih i Zlu najodanijih otpadnika. - U traktatu 'Isida i Osirid' veliki helenski enciklopedista Plutarh prezentira kosmogonijski-dualističke mitove Persijanaca: »Ormuz je rođen u najčišćoj svetlosti a A(h)riman je nastao iz tame. Njih su dvojica u stalnom sukobu. Ormuz je stvorio šest bogova: prvi je bog dobrostivosti, drugi istine, treći pravednosti, a od preostale trojice jedan vlada mudrošću, drugi obiljem, dok treći ima povlasticu stvaranja ugode dobroćudnosti koja prati dobra dela. Ariman je sa svoje strane stvorio jednak broj bogova koji bi trebali predstavljati suprotnost Ormuzovim bogovima.« (47 ) - I kod Haldejaca je bila poznata sedmorka 'bogova': »Haldejci svoje bogove nazivaju imenima planeta koje su ih stvorile. Dvojica su dobrostivi, dvojica zloćudni, a za trojicu preostalih bogova kažu da su posrednici između četiri suprostavljenih božanstva.« (Ibid., 48 )

U patmoskoj ‘Apokalipsi’ uz Crvenu Aždaju slika se i Crvena Zver koja izlazi iz mora uskomešanih naroda, punkt najvećih saveznika Tame, koji će na kraju sveta dati gvozdenu svetsku vladu. »I videh Zver kako izlazi iz mora, koja je imala deset rogova i sedam glava, a na njenim rogovima deset kruna, ...” (13:1, 17:3) – Više nego očigledno je da će svaki knez svetske vlade kao patrona imati jednog od od sedam Sataninih knezova, a svaki od savetnika svetske vlade jednog od deset vojvode, učitelja Laži. – Kao njihova praslika pojavljuju se edemski kraljevi i kneževi, koji su kraljevali »pre nego je zavladao kralj sinova Izraelovih.« ('Postanak', 36:31)

Emanuel Svedenbor (Swedenborg, 1688.-1772. g. ne.), skandinavski naučnik, bogoslov i videlac, koji je kako u Nebu tako i u Paklu razlikovao tri nivoa, demone vidi kao ljudske duše teško zarobljene u sebičnu ljubav, te ih razvrstava na genije i duhove, zlotvore i lažljivce: »Najgori su od svih oni koji su bili u zlima iz ljubavi prema sebi, a koji su u isto vreme unutra, u sebi, postupali prevarno; jer varanje prodire dublje u misli i namere i zagađuje ih, pa tako uništava cep čovekov duhovni život. Većina ovih je u Paklovima iza leđa, i nazivaju se Geniji; i tamo uživaju da se prave nevidljivi, i da lete oko drugih kao prikaze, tajno u njih ulivajući zlo, koji šire naokolo kao otrov gujin. Ovi se strašnije muče od ostalih. A oni koji nisu prevarni, i koji nisu bili ispunjeni ovakvom zlobom, a ipak su u zlima iz svoje ljubavi prema sebi, ti su u Paklovima takođe iza, ali ne tako duboko. S druge strane, oni koji su bili u zlima iz ljubavi prema svetu, nalaze se u Paklovima napred, i nazivaju se Duhovi. Ovi Duhovi nisu takvi oblici zla, to jest mržnje i osvetoljubivosti, kao što su to oni koji su u zlima iz ljubavi prema sebi; stoga nisu tako zlobni i podmukli; zbog toga su njihovi Paklovi blaži.« (‘Nebo i Pakao ...’, prg. 578 – prevod: Risto Rundo) – Pod ‘Satanom’ Svedenborg podrazumeva najdublji Pakao u kojem su najgore duše, Zli Genije, a pod ‘Đavolom’ (Diabolosom) manji Pakao, u kojem su Lažljivi Duhovi. On odbacuje postojanje Đavola kojemu bi svi ostali bili potčinjeni (prg. 544).


Demonski kneževi bili su mentori i 'anđeli čuvari' svih velikih osvajača, despota, tirana, tokom historije: Nerona, Aleksandra Velikog, Heroda Velikog, Antioha Epifana, Napoleona Bonaparte, Hitlera, ... Na kraju staroga sveta, u liku gvozdene svetske vlade, Krvnik ljudski opet će podići sedam svojih velikih zemaljskih pomagača, 'giganta' (‘Otkrivenje’, 13:1), davši im vlast nad celim čovečanstvom koje će potonuti u bezdan greha. - Demonski poglavari se, kako sledi iz izloženog, javljaju i kao patroni velikih despotija, tiranija i imperija, kakve su na primer bile Babilonsko, Persijsko, Grčko i Rimsko carstvo. U Babilonskom sužanjstvu Hrist Božiji ukazuje vidiocu Danilu: »Knez carstva persijskoga protivio mi se dvadeset i jedan dan, ali Mihael, jedan od prvih /Božijih/ Knezova, dođe Mi u pomoć.« (10:13) – Knez Tame Sammael, tradicionalno se uzima kao neprijatelj Izraela.

Simbol ljudske gordosti, Drevnu Babilonsku kulu, njenu kapelu i njenih sedam paviljona ('Postanak', 11:1-9 ), možemo videti i kao svojevrsnu rezidenciju i presto Satane, Velikog Tiranina, i njenih sedam Kneževa. Helenski historik Herodot koji je Babilonsku kulu, Etemenaki ('kuća kamena temeljca neba i zemlje') video samo u ruševinama, piše za taj cigurat, zdanje od opeka: »U sredini ovog svetilišta /Zevsa-Bela/ sagrađena je masivna kula, široka i duga jedan stadij /= 92 m/, a na njoj druga, a na ovoj još jedna, i tako redom: svega osam kula, sve jedna na drugoj. /.../ Na najvišoj kuli nalazi se veliki hram i u njemu veliki i raskošan krevet, a kraj njega stoji zlatan sto.« (I, 181 )

U koptskom gnostičkom spisu 'Pistis Sofija', koji reflektuje 'gnozu' iz Valentinove škole, Isusu Pobedniku se pripisuju sledeće reči upućenje učenicima: »... Izveo sam Pistis Sofiju iz Haosa /u koji je pala/, dok je gazila Autadesovo stvorenje s zmijskom glavom. Nogama je zgazila i sedmoglavo stvorenje baziliska i snage s lavljom i zmajskom glavom.« (Pogl. 66)

U drevnom vizionarsko-apokrifnom spisu 'Prva Enohova knjiga' opisuje se porobljenost sedam demonskih poglavara u ognjenoj pustoši: »... Videh sedam nebeskih zvezda zajedno svezanih, poput golemih planina i plamteće buktinje. Viknuh: 'Zbog kojega su zločina one svezane, i zašto su onde smeštene?' - Uriel, jedan od svetih Anđela koji bejaše sa mnom i koji me vodio, tada odgovori: 'Enoh, zašto pitaš; zašto u sebi razmišljaš i znatiželjno zapitkuješ? Zvezde su to koje prekršiše zapovest Svevišnjega Boga; stoga su onde svezane sve dok beskonačan broj dana njihovih zločina ne bude dovršen'.« (21:3 - Sedam demonska poglavara se slikovito prikazuju i kao sedam pustošne, goruće planine: »... Videh sedam zvezda, poput golemih plamtećih planina i poput duhova koji me preklinjahu.« (Ibid., 18:14, cp.: ‘Otkrivenje’, 17:9 ) - U 'Apokalipsi' se ukazuje da će sa Hristovim Slavnim Dolaskom i nastupom Hiljadugodisnjeg Kraljevstva Mira Ognjena Aždaja biti svezana u Bezdanu Pustoši, a na kraju Hiljadugodišnjice, nakon ponovnog svog razgorevanja protiv Boga, biće bačena u ponor Bezdana, u Ognjeno Jezero, među ognjene jezike vlastitih laži i rušilačkih nadahnuća.

U gnostičkim spisima i kodeksi pronađenim kod Nag Hammadija, takođe se govori o sedam arhonta, vladara Tame, koji su ljudima doneli pogubna umeća: »Kada je sedam vladara bačeno s njihovih nebesa na zemlju, načinili su sebi sluge, mnoštvo demonskih anđela. Ovi su ljude podučili raznim vrstama greha, te magiji, čarobnim napicima, obožavanju idola, prolivanju krvi, svetilištima, hramovima, prinosima, te žrtvovanjima svim zemaljskim duhovima, imajući sudbinu njihova suradnika koji je došao u život sporazumom između bogova nepravde i pravde. Svet je, dakle, od početka gresio. Jer, svi ljudi na zemlji, od postanka do svršetka, obožavali su duhove, kako pravedni anđeli, tako i nepravedni ljudi. Tako je svetom vladala zaluđenost, neznanje i nepomičnost. Svi su grešili, sve do pojave Istinskog Čoveka.« ('O poreklu sveta', 27 ) - A u 'Evanđelju po Mariji' govori se o sedam oblika Gneva (- zapaziti da se u 'Apokalipsi' Protivnik Božiji slika kao razjarena, crvena (ognjena) Aždaja!): »Prvi je oblik tama, drugi žudnja, treći neznanje, četvrti ushit smrti, peti kraljevstvo tela, šesti varljiva mudrost tela, sedmi gnevna mudrost. To su sedam moći gneva.« (8:19 ) - Gnostička 'Tajna knjiga Jovanova', pod uticajem egipatskih predstava opisuje arhonte-kneževe slepog boga Saklasa ('blesana'): »I arhonti stvoriše sedam sila za sebe, i te sile stvoriše svaka za sebe po šest anđela sve dok tako ne bejaše stvoreno 365 anđela. I oni su tela kojima pripadaju imena: prvi je Atot, koji ima obraz ovce; drugi je Eloaju, koji ima obraz magarca; treći je Astafajos, on ima obraz; četvrti je Jao, on ima obraz sa sedam glava; peti je Sabaot, i on ima lice aždaje; šesti je Adonin, i on ima lice majmuna; sedmi je Sabade, on ima obličje sjajna plamena. Ovo su sedam dana u nedelji.« (11 ) - Sumerski ep 'Sedam zlih duhova' vodeće sile mraka prikazuje u liku nekih životinja, te kao vetrove.

Kao što Gospod ima sedam Nebesa-Sfera, kojima vladaju sedam Arhanđela, tako i Gospodar Podzemlja, ima sedam svojih 'svodova': »I on postavi sedam kraljeva - svaki od njih odgovaraše nebeskom svodu Raja - iznad sedam nebesa, i pet iznad dubine bezdana, kako bi mogli kraljevati.« ('Jovanov apokrif', 11) - Sumerski epovi 'Gilgameš' i 'Ištarin silazak u podzemlje' opisuju podzemni svet kao sedmerostruki.

Čovečanstvo stolećima govorio Satani i Đavolu koji vlada ovim svetom. Ko je uistinu ta Satana, te kako je ona postala zemaljski knez i gospodar sveta greha, zna i nazire najmanji deo ljudi. Satanino ime i njen status u Kraljevstvu Tame često se poistovećuje i zamenjuje sa njenim knezovima. Za ljudsko mnoštvo opijeno svetovnim ugođajima, kojima je zemno ‘sva realnost’, Satana i njene legije su samo ljudska mitološko-folklorna fikcija i izum. Baš na ljude kojima je čulni život najviši ugođaj i koji priznaju samo ono što mogu videti i izmeriti, satanske snage ponajprije mogu zavodnički i huškački delovati, koristiti ih kao svoju rukavicu. Da li je Satana, Krvnik ljudski samo “malo, gadno, škrofulozno đavolče s kijavicom” (Dostojevski), ili duh koji ima moć i znanje da vara i zavodi čitav svet. Ukoliko je Stara Zmija mogla da zavede čak i anđele koji su živeli u večnom blaženstvu, koliko lakše to može da učini sa čovekom koji živi u ovoj Dolini suza i gorčine? Satanistički krugovi, koji se oslanjaju i uzdaju u Sataninu moć, i danas veruju veruju da će Knez Tame odneti konačnu pobedu u ovome svetu.


Videli smo da Veliko Oko demone i njihove pomagače, pred Svetlošću Neba prikazuje kao čudovišta, unakažena stvorenja. Uistinu, i zlodusi i neljudi svoje duhovno telo unakazili su svojim gresima, i na kraju, pod teretom nepopustljivog greha, njihove duše će se razgraditi i rastočiti u duh iz koga su stvaralački uzete. U kasnomazdaističkoj knjizi Adra Viraf Nameh, u liku jezivo unakažene žene, duša teškom grešniku ukazuje: »Ja sam tvoje loše delo, ej mladiću loših misli, loših reči, loših dela, loše pobožnosti. Tvoje želje i tvoja dela me ružnom, zlom, grešnom, bolnom, iskvarenom, smrdljivom, poraženom i namučenom učiniše; istom onakvom kao i ti što si.« (17:12 – prevod: Dejan Spasojević)

Belijal – lažni Svetlonoša

Poglavara Tame, cara Države Smrti (‘Hebrejima’, 2:14), hrišćansko predanje poznaje prevashodno pod parodijsko-blasfemičnim imenom Lucifer – 'Svetlonoša', ‘Svetlonosan’ (hebr.: Mejir; lat.: lux = 'svetlost', fero = 'nositi'). Ispravnije bi bilo zvati ga Lucifuge – 'Onaj koji beži od Svetlosti' (fugio = 'bežati'). Bog, Sunce Života, je Taj koji je roditelj i istočnik istinskog Svetla koje sve prožima i sve nosi, dok Stara Zmija presijava lažni, zavodljivi sjaj. Kao što se Lucifuge zavodnički pretvara u 'Svetlonošu', tako to čine i njegovi pomagači: »Jer takvi ljudi su lažni apostoli, prevarljivi radnici, koji se pretvaraju u Hristove apostole. I nije čudo; jer i sam Satana uzima vid svetlog anđela.« ('Korinćanima', II, 11:13-14) - Onaj koji je Božije oko, Božije sunce, on i vidi onog koji živi u Svetlosti i zrači Ljubav, on i razlikuje bogoljubca od zaljubljenika u sebe (svoje ljudsko 'ja') i satanski svet. Mračnjaci mogu da imitiraju ljubitelje istine, ali ne mogu da imitiraju Božiju Ljubav. Bog je istinsko Svetlo, u kome nema nikakve sene, dok je Krvnik ljudski sav mrak, paklena vrelina i hladnoća noći: »Svaki dobar dar i svaki savršen poklon dolazi Odozgo od Oca Svetlosti, kod Koga nema izmene niti senke od promene« (‘Jakov’, 1:17) – »Bog je Svetlost i u njemu nema nikakve tame. Ako kažemo da imamo zajednicu s Njim, a u Tami hodimo, lažemo i ne tvorimo Istine. Ako pak hodimo u Svetlosti, kao što je On sam u Svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim, i Krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha.« (‘Prva Jovanova’, 1:5-7) - Lažni svetlonoša se naziva i ‘Sin Zore’ (‘Isaija’, 14:12), jer je on ‘zvezda’ stvorena u Zori Stvaranja. Najviša Zvezda Stvaranja kroz Koju je Sve storeno je Hristos Božiji, Svetlost Sveta: »Ja sam Izdanak iz Korena i rod Davidov, sjajna Zvezda Danica /ho astr ho lamprós ho prMinós; lat.: stella splendida et matutina/.« 'Otkrivenje', 22:16). Veneru i Artemidu su stari Grci zvali ho/h phMs-phoros – 'svetlonoša', 'svetlonosna'. Venera, Danica (čiji je latinski naziv Lucifer) je najsjajnija 'zvezda lutalica' koja se vidi kako jutrom tako i večerom: ona je, dakle, 'večernjača' (grč.: h hespéra) i 'jutarnja zvezda' (ho heMs-phóros), što je uočeno još u vreme Platona. Svetlost Gospoda Koji je Prvi i Poslednji je ta koja kroz navale Mraka vodi one koji se uzdaju u Pravednost: »Pa da mi je i Dolinom Smrti proći, zla se ne bojim, jer si Ti sa mnom. Tvoj štap i palica Tvoja uteha su meni.« ('Psalmi', 24:4)

Staru Zmiju, Poglavara Tame koji je i Laž i Otac Laži ('Jovan', 8:44), Nečastivog koji je se izdavao za 'Svetlonošu', prahrišćanski redovnici eseni nazivali su prevashodno Belijal (hebr.: Belijaal - ÜâŮÜŃ; grec.: Beliar, po sirskom izgovoru): »Belijala ne čuvam u srcu svom i s usana mojih neće čuti pokvarenost i neistinu, obesni greh ni uznositost, ...« ('Pravilnik zajedništva', 10:21-22) - U 'Drugoj Poslanici Korinćanima' apostol Pavle ponavlja i razlaže braći Isusov ukaz da ne mogu istovremeno zajedničarski i služiteljski ugađati i Svetlu i Tami: »Ne vucite sa nevernicima jaram koji je za vas tuđ; jer čega zajedničkog ima Pravednost sa Bezakonjem? Ili kakvu zajednicu ima Svetlost sa Tamom? U čemu se Hristos slaže sa Belijarom?« (6:14-15) U 'Zaveštanju Dvanaest Patrijarha' (gde postoje brojna pozivanja na esenske 'Enohove knjige'), delu koje odiše esenskim uticajem (a koje je pretrpelo poapostolsku redakciju), Krvnik ljudski se ponajprije susreće pod imenom Belijar: »U Belijara pak, svako delo je podeljeno, i nema u njemu jedinstvenosti.« ('Benjaminovo zaveštanje', 6:7, v.: 3:3-4.8, 6:1, 7:1-2). U ‘Damaštanskom savezu’, gde se pominju »tri mreže Belijalove« (4:15) i žigošu oni koji su u Belijalovom kolu (12:2-3, 4:12-19), stoji pozivanje na ‘Levijevo zaveštanje’ (14:5.8, 19:1). I ‘Isaijino vaznesenje’ Poglavara Tame poznaje prevashodno pod imenom Belijar (1:8-9, 2:4, 3:11.13, 4:2.14.16.18, 5:1.15 i drugde).

Ime Belijaal je kovanica od reči beli ('bez') i ol ('jaram'); značenje imena je dakle 'onaj koji je bez (Božijeg) jarma', 'neposlušnik'. Hrist Isus poziva Svoje da se upregnu u jaram Njegovih zapovesti, koje može vršiti svako ko ima ljubav za Istinu: »Uzmite Moj jaram na sebe i naučite od Mene, jer Ja sam krotak i smeran u srcu, i naći ćete odmor u svojim dušama. Jer je Moj jaram blag i moje breme je lako.« ('Matej', 11:29-30)


Za ljude potonule u greh, nemilosrđe i zlobu kaže se da su Zmijini i Belijalovi ljudi: »Belijalovi ljudi svi su kao trnje u pustinji, jer ih niko ne hvata rukom. Niko ih se ne dotiče osim gvožđem i kopljačom, i potpuno se spaljuju u ognju.« (Samuel', II, 23:6-7) – Na Kipru gataru Elimu koji je pravio smetnje apostolskoj pouci apostol Pavle oštro ukazuje: »O ti, pun svakog lukavstva i nevaljalstva, sine Đavolji, neprijatelju svake pravednosti, nećeš li prestati da izvrćeš prave puteve Gospodnje?« ('Dela', 13:10) – Ljubljeni Učenik pravi jasnu razliku između poklonika Svetla i sledbenika Tame: »Po ovome se poznaju deca Božija i deca Đavolja: svaki koji ne tvori pravednost nije od Boga, ni onaj koji ne voli brata svojega.« ('Prva Jovanova', 3:10) – Isus osuđuje dvoličnost judejskih sektanata: »Teško vama, književnici i fariseji, licemeri, što prehodite more i kopno da stvorite jednog proselita, i kad postane, činite ga sinom paklenim, dvaput gorim od sebe.« ('Matej', 23:15; v.: 23:33, 3:7, 12:34) – I talmudski traktat 'Sanhedrin' sinovima i svedocima Belijalovim naziva tvrdokorne ljude koji ne vide svoju ništavnost bez Boga, koji su odbacili Božiji Zakon (fol. 111 B)

Baal-Zebub

Sedam glava Crvene Aždaje čine sedam kneževa, sedam gospodara Države Smrti koji su izravno podređeni Luciferu. Najviši knez u Carstvu Tame u Feničana znanog kao Baal-Zebul, najpoznatiji nam je pod pogrdnim i posprdnim hebreiziranim imenom Baal-Zebub (Baal Zebub – ŃŐŃÖ ÜâŃ; grec.: Beelzeboýl) – 'gospodar muvâ' ('Kraljevi', II, 1:2-6.16 ), te Bošeth (ęéŃ) – 'sramota'. Stari Izraelci su mnoge demonske poglavare koji su gospodarili Knaanskim narodima i naseobinama nazivali baalima – 'kneževima', 'gospodarima', i baalama ('gospođama', 'gospodaricama'). U starozavetnoj 'Knjizi o sucima' ukazuje se za idolopoklonički otpad u Izraelu: »... Sinovi Izraelovi su počeli činiti ono što Jehovi nije po volji, i služili su Baalima« (2:11) U vreme sudaca, oko 1.200 g. se. u okolini Sihema nalazimo poštovanje 'Gospodara Saveza': »Po Gideonovoj smrti Izraelci okrenuše u preljubu s baalima te postaviše sebi za boga Baala-Berita.« ('Suci', 8:33, v.: 9:4; 9:46) – U podnožju gore Hermon poštovan je Baal-Gad – 'Gospodar sreće' (‘Jošua’, 11:17; 12:7; 13:5; ‘Letopisi’, I, 5:23). – U 'Pesmi nad pesmama' se kaže da Solomon imao vinograd u Baal-Hamonu ('gospodar bogastva', 'gospodar mnoštva'), te da ga je poverio čuvarima (8:11). – Baal-Gacor je poštovan kod Efrajima ('Samuel', II, 13:23). – Baal-Meon ('Gospodar skloništâ) je poštovan u istoimenom gradu (nazvanom još i Bet-Meon) Amorejaca na granici sa Moabom ('Brojevi', 32:38; 'Ezekiel', 25:9). – Baal-Peracim ('Gospodar raskida') je uzdizan nedaleko od Jerusalima, u dolini Refaim ('Samuel', II, 5:20; 'Letopisi', I, 14:11). – Baal-Tamar ('Gospodar palmi') je uzdizan u gradu koji je pao u deo Benjaminovom plemenu ('Suci', 20:33). – Baal-Peora su Moapci i Izraelci poštovali u Šitimu ('brojevi', 25:1-5) – Baal-Cefon ('Gospodar Severa') je obožavan na obali Crvenog mora, okolo Migdola i Pi-Hahirota ('Izlazak', 14:2). I ženska paklena božanstva, imala su svoje patronatske gradove, na primer Ballat-Beer ('gospodarice istočnika'), grad koji je, u raspodeli Knaana, pripao Simeonovom plemenu ('Jošua', 19:8; 'Samuel', I, 30:27). - Feničanski bog Baal u Siriji je poštovan kao Baal-Šamem ('Gospodar nebesa').


Zavidljivi fariseji blasfemično optužuju Isusa, videći njegova isceliteljska čudesa: »Ovaj izgoni demone samo pomoću Beelzebula, demonskog vladara.« ('Matej', 12:24) - Svojim učenicima Sveti Jedan ukazuje da će i oni od strane služitelja lažnog svetlonoše, poput njihovog Učitelja, biti nazvani Beelzebubovim služiteljima: »Dosta je učeniku da bude kao njegov učitelj i sluzi kao njegov gospodar. Kada su domaćina nazvali Beelzebulom, koliko će više njegove domaće.« ('Matej', 10:25)

U indijskim predstavama Patala je zajednički naziv za sedam podzemnih oblasti u kojima borave avetinjske snage.

Na Istoku je Baal poštovan najčešće zajedno sa Aštartom, koja je predvodnički predstavljala Hijerarhiju Pseudomudrosti.


Hašmodaj

U grimoarima, i literaturi i predanju uopšte, ime Hašmodaj se susreće i kao Kašmodaj, Ašmedaj, Asmod, Ašmodi, Asmodaios (u grčkim tekstovima). Ime ovog kraljevskog zloduha požude i srdžbe neki izvode iz persijske predaje gde se susreću nazivi Aešma i Ašema-Deva. Možemo ovde napraviti etimološke paralele i sa sanskritskim izrazom devah, koji ima više značenja: 'bog', 'nebesnik', 'car', 'sjajni'. Nije na odmet uočiti sličnost i sa latinskim izrazom za boga: Deus. Sve ove etimološke implikacije i inklinacije ukazuju na Hašmodaja kao na demonskog kneza. S. L. Mac Gregor-Mathers u svom komentaru-dodatku 20. poglavlja 'Svete Magije' iznosi za Hašmodajevo ime: »Koren te reči se izvodi iz hebrejskog jezika, sa značenjem 'razoriti' ili 'potpuno odeliti', a ako se uzme veza sa persijskim jezicima tada se značenje tog izraza menja u 'iskušavati', 'proveravati', 'preispitivati'.« - U novijoj hebrejskoj folklornoj misli ime Hašmodaja (čiji broj imena je 369) se poistovećuje s pojmom 'prokletog'.

Prema mitski obojenim refleksijama midraškog štiva Hađmodaj je rođen iz braka Adama i njegove 'prve žene' Lilit, gospodarice tamnih morskih dubina. Prema drugim refleksijama sa hebrejskog podneblja, Hašmodaj je dete incestne veze između Kajina (ubice pravednika Abela) i njegove sestre, odnosno između »Tubal-Kaina, praoca onih koji kuju bakar i gvožđe« ('Postanak', 4:22) i Naame. Po talmudskim izvorima, nakon smrti Abela, Adam više nije hteo ići u postelju sa svojom ženom, pa su to iskoristili ženski demoni (sukubi), da bi ga opsedali i zloupotrebljavali njegove reproduktivne moći; i iz te duhovne preljube nastali su demoni pod imenom nig'e bne adam – 'štetni duhovi koji su čovekovi potomci'. Prema grimoiru 'Čarolija' Hašmodaj je trideset i drugi moćni duh Podzemlja (od njih 72), sa kojim je egzorcistički operirao kralj Solomon. U kabali i magiji Hašmodaj je zloduh zemljinog satelita - Meseca.

Pogledajmo kako Goteia predstavlja Hašmodaja: »On je veliki kralj, silan i moćan. On se pojavljuje sa tri glave, od kojih je prva slična biku, druga slična čoveku, treća slična ovnu. /Pojavljuje se sa/ zmijskim repom, podrigujući ili bljujući ognjene plamenove. Noge su mu presvučene plivaćom kožicom sličnoj guščijoj. On sedi na paklenom zmaju, noseći koplje i barjak u svojim rukama.« - Za Hašmodaja, koji je navodno pao iz čina Gospodstva (Vrlina), kaže se da pretsedava nad 72 legije nižih duhova (u 'Svetoj Magiji' ukazuje se na broj 479.952 zloduha i 16 verna poslužitelja) a da je sam podređen demonskom caru Amajmonu, te da podučava veštini aritmetike, geometrije i astronomije, da tobože daje pune odgovore na sva pitanja egzorciste, da pokazuje mesto gde leže blaga i da ljude čini nevidljivima. Ko je upućen zna da takve tvrdnje potiču zapravo od Oca Laži; sve što čovek treba, to mu valja tražiti od Duha Dobrote i Ljubavi. U 'Psihičkoj samoodbrani' Dion Fortune iznosi: »Vrlo je malo ljudi spremno da se ponudi kako bi bili objektom manifestacije takve sile kao što je Hašmodaj.« (3, 7)


Hašmodajevo ime se prvi put pominje u starozavetnoj 'Tobijinoj knjizi'. U vreme asirskog cara Šalmanasara, u Ekbatani Medijskoj, živela je Sara, kći Raguelova, kojoj je »sedam zaručnika pakosni zloduh Hašmodaj ubio prije nego što su ušli k njoj.« (3:8) Kad od sluškinje dobija prekor da ih ona u stvari sama ubija, Sara sva ojađena i utučena počinje moliti Gospoda da joj dodeli smrt, kako ne bi slušala takve uvrede i prebacivanja. Gospod na njene molbe uzvraća tako što joj šalje Arhanđela Rafaela, sa nalogom da okuje »pakosnog zloduha Hašmodaja« (3:17), a njoj samoj upućuje Tobiju, Tobitovog sina. Na putu prema Sarinom domu, Arhanđeo daje uputstva Tobiju kako da se oslobodi Demona (6:8). Pre nego što će zanoćiti u Raguelovoj kući, kod svoje suđenice Sare, Rafael Tobiji daje i podrobnije instrukcije kako da postupi ne bi li se oslobodio Demona koji je ubijao sve Sarine zaručnike, ne dozvolivši da joj se niko približi: »Kad budeš ušao u svadbenu sobu, uzećeš tamjanova pepela i metnućeš na njega malo ribljeg srca i jetre; kad tako okadiš, Demon će osetiti miris i pobeći će, i neće se više vratiti.« (6:17) – Posle svadbene večere, kad je Tobija odveden k Sari, postupio je po Rafaelovim nalozima, što je dalo željenog rezultata: »Tek što Demon oseti miris, pobeže u Gornji Egipat, a Arhanđeo ga onde okova.« (8:3)

U talmudskom zborniku 'Gemara', Hašmodaj se prikazuje kao Solomonov rob i graditelj Jerusalimskog Hrama. Izraelski kralj priziva duhove Elementala (šeda) ne bi li mu pokazali gde može naći čudesni glodač-šamir radi draguljarskih obrada. Zaklinjao ih je da mu dadu odgovor, no oni, vile i vilenjaci, nisu znali eksplicitno da mu pomognu, ali su mu zato ukazali da Hašmodaj, kralj zloduha može posedovati ono što je njemu preko potrebno za fine graditeljske radove.Ukazuju mu da je Hašmodaj na nekom brdu »iskopao bunar, napunio ga vodom, pokrio stenom i zapečatio svojim pečatom prstenjakom. Svakog dana odlazi na nebo i posećuje nebesku družinu, zatim se spušta na zemlju i posećuje zemaljsku družinu, zatim proverava bunarski pečat, otvara bunar, pije iz njega vodu, zatim ga pokriva, zapečaćuje i odlazi.« ('Gitin', fol. 68 A – prevod: Eugen Werber). Solomon poziva svoga poverenika Benajahua, sina Jehojadina, daje mu lanac za okivanje Zloduha sa urezanim Božijim imenima, prsten sa Imenom, povesmu vune i mešavinu vina, nebi li sa tim prevario i zarobio Hašmodaja. Benajahu nalazi bunar, ispod njega kopa drugu jamu i u nju ispušta vodu iz Hađmodajevog bunara. Kad Hašmodaj dođe u svoj redovni obilazak bunara ne bi li se napio vode iz njega, primećuje da je sada u njemu vino. Najpre odbija da ga otpije, no žeđ ga ipak primorava da ga proba, što mu pak oduzima moć. Benajahu priskače i okiva ga, uz upozorenje da mu je izlišno pružanje otpora, jer Božije Ime počiva na lancu kojim je svezan. Dok je privodio Hašmodaja Solomonu, ovaj je se vrlo zagonetno ponašao. Videvši slepca kako skreće sa puta, vratio ga je na njega. Isto čini i sa pijancem. Kad je ugledao svatove počeo je plakati. Nasmejao je se kad je čuo čoveka koji od obućara traži da mu ovaj načini obuću za sedam godina. Slično je reagovao i na manipulacije dvorskog 'čarobnjaka'.

U Jerusalimu orobljenog Hašmodaja Benajahu tek trećeg dana izvodi pred Solomona, koji je od njega izričito zahtevao da mu preda glodač-šamir, njemu tako potreban. Hašmodaj ukazuje da je glodač vlasništvo Anđela Mora koji ga je pak predao ptici pupavcu, koji ga čuva pod zakletvom. Ipak, podanici mudrog Solomona nalaze načina da prevare i pupavca, i uzmu mu glodač-šamir.

Benajahua je kopkalo neobično teatralno ponašanje Zloduha, koje je imao prilike da vidi tokom njegovog privođenja. Sam Hašmodaj objašnjava svoje ponašanje: slepca je vratio na pravi put zato što je za njega zapisano da je savršen pravednik i ko mu učini uslugu zaslužiće rajski zagrobni život. Za pijanca je pak Proviđenje zapisalo da je težak zlotvor, pa mu je učinio zadovoljstvo da bi pojeo svoj udeo na Onom svetu; videvši svatove plakao je zato što je znao da će mladoženja umreti za trideset dana, a smejao je se čoveku koji je tražio obuću za sedam godina života, jer je video da on toliko još neće ni živeti. Na 'čarobnjakove' predstave je ironično reagovao zato što je znao da je prevarant: sedeo je na jednoj od kraljevskih riznica a nije znao šta je ispod njega.Solomon je Hašmodaja zadržao sve dok nije sagradio veličanstveni Hram. Mnogobrojnoj vojsci radnika i veštih neimara navodno je i Hašmodaj pomagao u dovršenju posla izvodeći precizne radove. Stara rabinska predaja kaže da bazaltne kvadre nije obrađivao nikakvim metalnim alatom, već je to činio zrakom crvene svetlosti koja je palila sve (dakle nekom vrstom rubinskog lasera). I Al-Qur’an prenosi predaju da su i zlodusi kao robovi uzeli udela u gradnji Prvog Hrama: »Oni su /Solomonu/ izgrađivali što god je hteo: hramove i spomenike, i zdele kao čatrnje, i kotlove nepokretne.« (34:13)

Hašmodaj se nije pokazao samo kao arhitekta i umešan zanatlija, već i kao noćni posetilac ogromnog harema Solomonovih žena. Kad su predstavnici Velikog veća upitali Solomonove žene da li im 'kralj' i sa kakvim nogama dolazi u postelju (- za demone se u narodu verovalo da imaju ptičje noge: kokošje, pačje, sovine), one su im ukazale da »dolazi u priglavcima i da zahteva od njih da spavaju s njim u vreme njihove nečistoće, pa je to čak zahtevao i od svoje majke Bat-Ševe.« ('Gitin', fol. 68/b) Hađmodajevo opštenje s haremskim ženama u vreme njihovog mesečnog ciklusa, koji stoji pod uticajem Meseca, još jednom legitimiše Hašmodaja kao zloduha Meseca.

Fantastično obojenu priču o Hašmodaju daje i traktat 'Bet ha-midraš' (fol. 4): Hašmodaj dolazi Solomonu, i iz svemirskih dubina i svetova dovodi biće s dve glave i četiri oka. Dvoglavo stvorenje Kralju daje mnoge začuđujuće odgovore. Pošto u Hašmodajevoj moći nije bilo da dvoglavo stvorenje vrati na njegovo izvorno stanište, neobični humanoid ostaje na Zemlji i tu čak i porod dobija.

Azazel

U narodnoj demonologiji deserter a Deo, remotus ('odstupnik od Boga', 'otpadnik') Azazel (hebr.: az’azel – ÜÖĐÖâ; grec.: Azal) susreće se kao nečisti duh veštastvene i duhovne pustinje i erozije nastale »zbog zloće žitelja njezinih.« ('Psalmi', 104:34). Demon od ljudske duše, koja bi trebala biti raj i kraljevstvo Božije, nastoji da napravi pustoš: »A kada nečisti duh iziđe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nalazi« ('Matej', 12:43) Demonski 'rajevi' su pustare ('Isaija', 13:21, 34:14;). »On /Gospod/ zaluđuje vladare narodâ te po bespuću lutaju pustinjom i pipaju u tmini bez svetlosti teturajući se poput pijanca.« ('Jov', 12:24-25) - U okultizmu Azazel se susreće i pod imenima Corson i Paymon (ili Paymonia).

Grimoir 'Čarolija' daje opis forme u kojoj se pod svetlošću Neba demonski car Azazel javlja egzorcistu: »On se javlja u obliku čoveka koji sedi na dvogrboj kamili s najsajnijom krunom na glavi. Pred njim ide mnoštvo duhova, poput ljudi s trubama i kimbalima što lepo odjekuju, te sa svim drugim muzičkim instrumentima. Poseduje silan glas, te grmi kada prvi put dolazi, a njegov govor je takav da ga mag ne može dobro razumeti ako se ne udalji od sebe.« (Opis devetog duha) – Zapaziti kako duh pustinje dolazi na pustinjskoj životinji kamili. – Naravno, čovek Duha paklenike ne treba treba zazivati niti sa njima komunicirati, jer jezik avetinjskih bića je Druga Smrt, Propast.

Po magijskim grimoirima Azazel je podređen drugom Velikom Princu zla ovoga sveta, Levijatanu, Gospodaru Zapada, a upravlja sa 200 legija paklenika, i ima 15 vernih služitelja. Po 'Čaroliji' Pajmon, odnosno Azazel, može čoveka naučiti svim umetnostima i naukama, i mnogim drugim stvarima.

Po apokrifnoj 'Enohovoj knjizi' Azazel (Azazjel) je jedan od vođa odmetnutih Božijih anđela, posmatrača Zemlje, koji je ljude učio nepravednosti i otkrio im mnoga pogubna znanja (I, 9:6): »... Azazel je, štoviše, ljude učio da izrađuju mačeve, i noževe, i štitova, i oplećake, i izradi ogledala, i izradom narukvica i ukrasa, i korišćenju boja za ulepšavanje obrva, i korišćenju svakovrsnog dragog i probranog kamenja, i svim vrstamai svim vrstama dragog kamenja, i svim tinkturama za bojenje, tako da svet postade izmenjen. /´w´±ľµ˝ Äżz ˝¸Á}ŔżĹ ¶±t» Ľ±Ç±wÁ±Â ŔżąµÖ˝ ş±v EŔ»± ş±v ĂŔw´±Â ş±v ¸}Á±ş±Â, ´ą´qłĽ±Ä± łłs»É˝, ş±v QŔs´µąľµ˝ ±PÄżÖ Äp Ľsı»»± ş±v Ät˝ Áł±Ăw±˝ ±PÄö˝, ş±v Čs»ą± ş±v şyĂĽżĹ ş±v ĂÄw˛µąÂ ş±v Äx ş±»»ą˛»sƱÁż˝ ş±v Ŕ±˝ÄżwżĹ »w¸żĹ ş»µşÄżz ş±v Äp ˛±Ćąşq./ I bezbožnost se uvećavala, i bludničenje je se umnožavalo; i oni su pogazili i iskvarili sve svoje puteve.« (I, 8:1)

Azazela odstupnika i pustošitelja, na Gospodnju reč, svezuje arhanđeo Rafael: »Veži Azazelu ruke i noge, i baci ga u tamu; a u pustinji koja je u Dudaelu napravi otvor, i baci ga tamo. I svali na njega ošri kamen, pokrivši ga pomračinom.Onde će on doveka ostati; i pokrij mu lice da ne može videti svetlo. A na veliki Dan Suda neka bude bačen u vatru.« (I, 10:4-6) U pustinjskom bezdanu Azazel biva svezan tokom života 70 generacija. (U Kabali 70 je broj Ajina – 'oka', Jarca)


Judejski praznik Dan pomirenja (hebr.: jom kippur) u izraelskoj zajednici obeležavao je se 10 dana meseca tišrija. Tog dana izraelski narod je, po narodnom poimanju, trebao dobiti potpuno oproštenje svih grehova. U Svetilište, do njegovog žrtvenika prvosveštenik bi doveo odva i dva vrlo slična jarca. Žrebom bi se odredilo koji će jarac biti žrtvovan za izraelskog Boga, a koji će biti oteran u pustinju: »Kad svrši obred pomirenja Svetišta, Šatora Sastanka i žrtvenika, neka primakne jarca živoga. Neka mu na glavu Aron stavi obe svoje ruke i nad njim ispovedi sve krivnje Izraelaca, sve njihove prestupe i sve njihove grehe. Položivši ih tako jarcu na glavu, neka ga pošalje u pustinju s jednim prikladnim čovekom. Tako će jarac na sebi odneti sve njihove krivnje u pusti kraj.« ('Levitska', 20-22) – Jarac namenjen za Gospoda je najpre žrtvovan, i od njegove krvi je škropeno Pomirilište, dok bi nad glavom drugog jarca ispovedani gresi naroda, a potom bi bio proteran u pustinju. Da se jarac iz pustinje ne bi vratio u naselje i prestrašio ljudstvo, obično je strmoglavljen niz jednu pećinu blizu Jerusalima.Proterivanjem i ubijanjem jarca verovalo se da se brišu ispovedani gresi. Jarac je, dakle, simbolizovao Đavola, začetnika svih grehova (cp.: 'Enoh', I, 10:12). (Jarac, je, inače, prinošen i kao žrtva okajnica o mlad Mesec – 'Brojevi', 28:15) Dakako, ovaj obred nije proizvod Mojsijevog vremena, već je mnogo kasnije ustanovljen, i reflektuje mnogobožačku zabludu da krvne žrtve mogu očistiti grehe čoveka. Nijedna životinja, pa ni jarac (hebr.: ez) ne može odneti čovekove grehe. Samo Hrist, Jagnje Božije, može odneti i razrešiti naše spoznate i okajane grehe, prepolariziranu božansku energiju vratiti u njeno iskonsko stanje: »Evo Jagnje Božije koje uklanja greh sveta.« ('Jovan', 1:29)

I hibridna božanstva starih Helena uzimaju elemente od jarca: Himera, Satir, Pan. – U astrologiji Jarac je zemljani znak koji stoji pod uticajem Saturna (Seta, Šejtana, Satane).

Lilit

Po hebrejskoj pučkoj etimologiji ime Lilith (ęŮÜŮÜ) izvodi se od imenice lajlah, lajil - 'noć'. U 'Septuaginti' ona se naziva Onokentaýrois, a u 'Vulgati' Lamia. U mitologiji mesopotamijskog podneblja susreće se ženski zloduh pod imenom Lila.U jednom drevnom sumerskom zapisu o Gilgamešu i vrbi, pojavljuje se lepa boginja Lillake.

Ženski zloduh Lilit obično se predstavlja i opisuje kao dugokosa krilata žena sa nogama noćne ptice sove. Izgled Lilite i njenih demona delom se prepoznatljivo poklapa sa opisom 'skakavaca' nalik konjima koji izbijaju iz bezdanskog ždrela, a koje opisuje patmoska 'Apokalipsa' (9:7-11). U grčkoj mitološkoj religiji kentauri su inače bili hibridna, himerička bića: spoj čoveka i konja.

Lilitino ime susrećemo i u 'Knjizi proroka Isaije', gde se opisuje pustošni svršetak Edoma: »Onde će se sretati divlje mačke s hijenama, jarci će dozivati jedan drugoga; onde će se odmarati Lilit našavši počivalište.« (34:14; cp.: 'Otkrivenje', 18:2)

Lilitina figura se pominje i u mitski obojenim pričama pomoraca. U 'Gemari' nalazimo opis viđenja Ahrimana, koji se predstavlja kao Lilitin sin, od strane Rabe, sina Bar-Hane: »Opazih jednom Lilitinog sina Ahrimana kako trči po ispustu zidina oko Mahoze, a dole /pored zidina/ za njim je jahao na nekoj životinji jahač i nije ga mogao sustignuti. Jednom su mu osedlali dve mule koje stajahuna dva mosta reke Rognag. On je skakao s jedne na drugu /mulu/, tamo i amo, no na zemlju ipak ne kapnu ni kap.« ('Bava bastra', fol. 73 A-B) – U midraškoj književnosti koja beleži drevne hebrejske mitove i pripovesti, Lilit se predstavlja kao prva Adamova žena, s kojom je on izrodio zloduhe Hašmodaja, Ahrimana i druge.


Nastanak mitski obojene strane Lilitinog lika vuče korene iz hagadičke predaje koja je nastojala da razreši protivurečnosti između dveju predaja; naime, po prvoj predaji i verziji Adam i Eva su zajedno stvoreni šestog Dana ('Postanak', 1:27), a po drugoj, koja pokazuje orijentaln-epski uticaj, Gospod oblikuje ženu nakon muškarca, tako što je pravi iz njegovog rebra (2:21-23). Po midrašu 'Alfabet Ben Sire' (fol. 23 A) Lilit je prva Adamova žena koja je stvorena od zemlje kao i on. Ona je od Elohima zahtevala ravnopravnost sa Adamom, odbivši da joj on bude gospodar. svoj stav je branila obrazloženjem da i ona i Adam potiču od zemaljskog praha, pa prema tome i životno moraju biti ravnopravni. Posvađavši se sa Svevišnjim, razočarana Lilit je izgovorila Božije ime i odletela iz Raja, započevši time svoj put zloduha. – »Po verovanju kabalista, Lilit je bila prva Adamova žena, koja ga je pohodila u njegovim snovima, dok je još živeo u Edenskom vrtu. Ova dešavanja su toliko zabrinula Gospoda Boga da mu je načinio Evu kao protuprivlačnost.« (Dion Fortune: Psychic S elf-defence, pogl. 13). – U ranijim folklorno-religijskim predstavama nastanak 'prve' Adamove žene nije imao demonske generičke implikacije. Po tim predajama Braća Kajin i Abel su se svađala ko će posedovati Lilit, koja im nije bila krvni rod, i iz tih razloga, da bi prekinuo prepirku, Bog je Lilit pretvorio u prah ('Berešit Raba', 22, 7)

Po 'Zoharu' Lilit i njeni demoni pokušavaju da zloupotrebe čovekove generičke moći, izazivajući ga na polne radnje bez telesnog partnera, kako bi iz prosute semene snage stvorili sebi tela. Lilitini demoni koriste imaginacione ljušture i obleske koje stvara razuzdana ljudska mašta i strastvenost, da bi preko njih iznova vampirski ispijali odašiljača i ugnezdavali se u njegovu auru i dušu. 'Knjiga Sjaja' stoga preporučuje zadržavanje pažnje na uzvišene sadržaje tokom polnog akta partnera, kako bi se privukle pozitivne snage a odgnali Lilitini vampiri (III, fol. 19 A)

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se