Hello Yellow

Sjećam se da sam jednom kod Prousta pročitala nešto kao: Možda je nepomičnost stvari oko nas uvjetovana našom sigurnošću da su to te i te stvari, a ne neke druge, sigurnošću koja je nastala zbog nepomičnosti naših misli u suočenju s tim stvarima… sjećam se i da sam se složila. da sam izbacila ovo možda.
ali ipak mi misli ostaju nepomične. nekako šuplje. proljetni umor, valjda. ili je to možda upravo ono što je jedan prijatelj nazvao rušenjem ideala. he, rekla sam mu da ću mu ukrasti tu rečenicu. navukla me na razmišljanje. ništa drugo ni ne radim, ionako. ulazim u sebe prečesto. umujem. pa popustim osjećajima. pa počnem o glupostima. zašto mi se vraćaju slike iz rata? žive su danas. nameću se bespotrebno. koje veze sad uzbuna ima sa svime? pa mi dođe da vidim mamu. a nije da mi fali. nazvat će, sigurno. iskopam poslije nje neko drugo lice. staru luku. i onda se vrati Naopaki. i sjetim se jedne anonimne koja kaže da je čačkanje nosa za neke jedini način da uđu u sebe. pa se opet složim. razumna sam danas, nema što. iako nekako zavisim.

Ako tvoja sreća zavisi od postupaka drugih, onda zaista ne možeš biti sretna osoba. (Blaise Pascal)
naravno da ne zavisi. ona iskonska ne. a što je s razočaranjem? ono nužno zavisi od drugih. a nužno i zajebe stvar. dok nam je tobogan bio vrhunac, to smo zvali "pobrkani lončići". kako je onda i to šareno zvučalo.
napuštaju me dječje asocijacije. vraćam se onome s kojim sam i počela :

Zabluda se pomalo rasplinjavala poput misli iz prijašnjeg života kada se nečija duša odseli drugamo. Nije bila mučna mojem umu, ali je poput krljušti pritiskala moje oči i smetala im da se uvjere kako voštanica više ne gori…

Marcel, nije to bio prijašnji život. sadašnji je. al' ipak seli.