srijeda, 22.10.2008.
O pretjerivanju
Došla mi do mozga ona stara da ne valja u ničemu pretjerivati.
Osim jedne stvari - raditi, raditi, raditi.. ono što voliš i trebaš raditi za svjetovne pare. Sve dok time ne ugrožavaš nekoga.
Recimo, nekoga koga voliš. Ili sebe.
Meni.. sve drugo počinje smetati. Sve vrste pretjerivanja.
Od hrane, TVa, kompa itd., preko razmišljanja, željenja, očekivanja.. do raznoraznih potreba.. Čak i ljubav, u prevelikoj količini, nije dobra. Očito starim, ha.
A ljubav, to bi već bila druga tema, poduža.. uglavnom je doživljavam kao pretjeranu sebičnost.
E da, pretjerivanju u spomen.. imam novi sport: treniram TV gašenje.
Znate li koliko muke ponekad treba da se stisne taj prokleti gumbić?!
Jer radim nešto svoje, a već mi je u naviku prešlo imati dotle upaljen neki program. Tek toliko, nek netko priča, pjeva, baljezga, reklamira..
Ali došlo mi dosta.
Kad mi protiv moje volje s druge strane sobe dolaze u uho pucnji, psovke, deračina..
Ili beskrajno dosadna reklama 'Ja sam Ante a ovo je Krešo moj prijatelj..' Prestrašno!
Dogodio mi se 'klik' u glavi.
Ne mogu više.
Ne volim ni Krešote ni Ante, ni perilice svakih 60 sekundi.
Shvatila sam da me TV inficira.
Okrenuh program par puta, naravno, tako - iz daljine. A tamo političari zaglupljuju sami sebe. Na drugom tekma. Na n-tom programu opet pucnji i deračina, ovdje se mlate, tamo uzdišu..
A bilo je i muzike. U šljokicama za širokonarodne duše koje prepoznaju samo euforiju, onu od ljubavi i mržnje.
Crno-bijeli svijet. I nakon toliko godina..
Ugasih.
Kakvo olakšanje...
Lipi moji, kako je išla ona 'volim slušati radio'..... A to je to: nebo - zemlja razlika.
Jer uz radio možeš radit.
Uz TV gasiš samoga sebe.
Isključuješ se iz života ne čineći ništa.
Ja bih ipak napravila par sitnica, prije nego, tako i tako, odlepršam u konačno isključenje.
Kojem se, gledajući reklame, mogu samo sve više veseliti he he......
