ni sam kraj, a ni početak kao takvi nemaju, ni ne tendiraju imati bilokakvog ili ikakvog smisla. Zato - bez naslova.
Čaša leda ili tako nešto je stajalo na stolu i topilo se. Za to vrijeme je zasigurno negdje u Africi kipjelo sunce, a Katija je brisala svoje orošeno čelo poput stakla na čaši jer je taman oprala pod. Ostao je samo jedan gost za stolom kojem je glava padala preko šanka ravno u sudoper. Tamo je slinio i hrkao.
Prokleta zima. Katija skuplja još par čaša sa stolova, ali ovu s ledom neće. Neka se rastapa tu do sutra. Nije njena smjena pa ne mari. Onog pijanca za sankom zalije hladnom vodom, bilo je dovoljno otvoriti pipu. On se strese i onako u bunilu ni ne gledajući ustane i izađe kroz vrata. Vidjet ćemo ga za par rečenica da je nije daleko došao, već je pao po putu pa spava na betonu. Ako do kraja priče ne ustane, smrznut će se. Katija tada uzima svoju torbicu, presvlaci se u crvenocrne salonke i krece prema izlazu. Međutim ulaze razbojnici i bum tras tras boing uzimaju novac iz kase peing pistoljem Katiji u leđa. Ona pada mrtva, oni izlaze. Jedan od njih, rastečenog nosa skida Katiji maramu s vrata i stavlja ju u džep.
Pijanac se budi s obrazom priljubljenim na beton. Ako ne ustane do kraja ove priče, smrznut će se. Uspravlja se na koljena, nos mu curi. Ruzno je sanjao, da su Katiju, konobaricu... božemeprosti ubili lopovi. Stavlja ruku u dzep, treba mu maramica, izvlaci neku tkaninu. Da, to je Katijina marama.
Čaša leda se i dalje topila na stolu.
