napokon novi post
evo napokon novog posta iako i dalje ne znam šta bi pisala!
valjda sve zbog ove glupe kiše....
eto jedino šta je dobro da nema škole,hvala Bogu da su se profesori sjetili štrajkat iako mi je malo dosadno doma,fali mi naše društvo iz razreda.
jučer sam bila na praksi sa 2.grupom i bilo je baš super,osim jednog trenutka kada smo Greta i ja započele priču o tome da ćemo mi svi skupa još biti zajedno samo godinu i pol.nakon toga me uhvatila velika tuga jer ja neznam kako ću bez svojih prijatelja,a 100% sam sigurna da se s nekima neću više nikad neću vidjet.znam ja da ću ja ići na fax i da ću tamo upoznat nove prijatelje,ali ipak ovi će mi jako nedostajat!
Sad shvaćam onu izreku "od koljevke pa do groba,najljepše je đačko doba" i slažem se s njom!
Iako nam se razred podijelio na grupice,svi će mi falit jer svaki dan provodim skupa o moj razred mi e kao druga obutelj bez koje ne mogu,neznam kako drugi gledaju na to,ali ja tako!
ima osoba koje me živciraju,ali opet bez njih to nebi bilo to,jer život nije savršen!
uvijek postoji netko s kime se ne slažemo ali šta ćemo tako mora biti i na to smo navikli.
sve u svemu,mislim da moramo iskoristit ovov vrijeme dok smo još skupa najbolje što možemo,a ne se bez veze svađat.
svi bi si trebali biti dobri jer će to vrijeme proći tako brzo da nećemo ni primjetit.
evo jedne sretne vijesti,naša kolegica koja je s nama išla u razred,mihaela,danas je rodila dečkića!ja joj od srca čestitam!
ne znam šta bi više pisala,pa sad vi nešta recite.............!ciao
23.11.2006. | 20:23 |
9 K | P | # | ^
I am so happy!
Evo mene opet sa sretnim postom!
Da vi samo znate kako se meni život promijenio u zadnjih tjedan dana!?
Nakon onog crnog i tužnog razdoblja došli su i sretni dani!
Ti sretni dani počeli su onog dana kada sam bila na obdukciji,jer to mi je bila velika želja u životu!
Onda dalje,u petak smo imali samo 2h,jer nije bilo profe iz biologije i kemije u školi,ni profe iz eng-hvala Bogu i tako smo mi sjedili u Forumu tri sat,od 5 do 8,ludnica!!!!!A da bi taj dan bio još bolji,pomirla sam se s onim prijateljem,dobila sam šta sam htijela,reko mi je oprosti i shvatila sam po njegovim izjavama,ako su bile iskrene,da mu je stalo do mene koliko i meni do njega u smislu PRIJATELJSTVA!
Zatim,u gradu je bilo fenomenalno,društvo je fenomenalno,ma sve je odjednom tak super!
Sve se baš poklopilo.
Nakon onog tužnog posta shvatila sam da ima dosta ljudi kojima je stalo do mene iako ja to od njih nisam očekivala.
Ma ja mislim da ne postoji toliko riječi kojima bih ja izrazila svoju sreću!
A najviše od svega mi je drago da sam se pomirila s onim frendom,jer me to stalno kopkalo i nije mi dalo mira,u školi sam popustila i nisam baš bila ona "vesela Ivona"kao prije!
ali sada mislim da će stvari krenut na još bolje i tek sada shvaćam da su i male stvari ili jedna obična riječ dovoljne da čovjek učine sretnim!
A isto tako mislim da je sad mojoj Anitici puno lakše jer joj sad više neću dodijavat sa svojim glupim izrekama i zaključcima,jelda?
Toliko od mene,a sad je na vama red.............!
12.11.2006. | 19:36 |
8 K | P | # | ^
Ala............!!!!!!
evo napokon jednog veselijeg posta,kako za koga!
jučer ja bila na praksi i išle smo na OBDUKCIJU!da,da nemojte past u komu,ali to je bilo jednostavno F E N O M E N A L N O !!!!!neznam kako bih to drukčije opisala,jer riječi nisu dovoljne da se takvo nešto opiše! taj doživljaj.....mrtvačnica......leš......patolog....i mi.....instrumenti......vaga......................................!!!!!!!!!!probajte si to zamislit!!!!!!!!!!!
da ja to vama malo opišem!
išle Tea,Ana,Martina i ja nešta odnest u patologiju i tamo čule da ima obdukcija,naravno morale smo pitat dr.patologa iliti dr.Jankovića da li smijemo biti nazočne na obdukciji i on je pristo!I tako mi doslovce,otrčale na internu da pitamo Antu da nas pusti I pustio nas,nismo mogle vjerovat!nažalost nismo smijeli svi ić pa smo išle nas 4 i Zubak!kad smo ušle u mrtvačnicu osijetio se vonj smrti I bilo je užasno zagušljivo!prije nego je počelo to sve mesarenje morali smo proučiti koje su moguće dijagnoze smrti,kako bi obdukcijom utvrdili od čega je žena stvarno umrla!
A tada….došao je taj dugo iščekivani trenutak!instrumenti I uvijeti rada im nisu bogzna kakvi ali ipak je super!kada je taj patolog napravio prvi rez po trbuhu od vrata pa do simfize vidjelo se samo masno tkivo,a taj napeti trenutak pokvarila je zvonjava telefona,da bi stvar bila bolja,zvala je sestra s interne da obitelj preminule žene ne želi obdukciju,a komentar patologa je bio;”a šta bi oni sad,već smo počeli i sad ne možemo prekinut!”
tako je on zarezao još jednom I onda smo ugledali splet crijeva,rebra I organe trbušne šupljine!nakon toga patolog je prerezao rebra sa škarama sličnim ko za berbu grodža,tako da je izvadio sternum,nakon toga je vadio sve organe,jedan po jedan I stavljao ih pred nas a Ana,Martina I ja smo u to toliko buljile da nismo stigle ni trepnut,onda možete mislit kak nam je bilo super!svaki se organ vagao I rezao da se vidi jer na njima ima kakvih patoloških promijena.!!!!!!!nakon toga na red je došla glava……..prvo je s nekim nožem prerezo kožu da dođe do kosti a nakon toga je sa pilom odrezo kost u obliku onih židovskih kapica,a kada se taj odrezani dio odvojio na stol je ispao mozak,ej čovjeće pravi ljudski mozak!onda je patolog taj mozak kak je on reko-ŠNITAO,da se vidi jel ima tu kakvih promijena! To je bilo to,na kraju je sve organe potrpo u trbušnu šupljinu I to sašio,u glavu je naguro nekakvu vrećicu,da kad sašije da ne bude baš prazna! I to je bilo to…..izostavila sam neke događaje,jel da sam sve opisivala nebi baš bilo ugodno I neki bi imali noćne more!hehe… Uglavnom,najbitnije je da smo mi to izdržali I da smo još I živi I zdravi,e da mi dođemo u mrtvačnicu I onda se tam smijemo,a kaže nama neki šta tam radi-pa cure nemojte se smijat,u mrtvačnici ste!al ni to nije pomoglo,bilo nam je još smješnije,a šta ćeš ipak smo mi medicinari I nama je već sve to normalno!!!!da ne zaboravim,žena je umrla od edema pluća,edem na mozgu,puko joj je čir na želucu pa se sadržaj iz želuca izlio u trbušnu šupljinu….ma svašta,od svačeg je bolovala,a mislim da ni patolog nezna baš točni uzrok jer kod nje je bilo svačeg!
Znam da sad kad ste ovo pročitali mislite da sam bolesna,kak mi je I moj rođeni brat reko,al nisam,ja sam obična cura kojoj se to ne gadi I kojoj je to jedno od najzanimljivijih trenutaka koje je doživjela!
Ma vidjeli bi vi kak je to zakon!hoćete drugi put s nama??????aaaa???? javite!
............ovo je slika prije ulaska u mrtvačnicu..............
p.s.Ano oprosti šta sam ti ukrala sliku,al morala sam!!lol
09.11.2006. | 22:31 |
6 K | P | # | ^
..............
Stvarno ne znam kako bih nazvala ovaj post,pa neka bude tako!
Ne znam ni o čemu bih pisala!
Nekada mi se vrte samo ružne misli u glavi i nemogu si pomoć!
Nekada stvarno mislim da sam najnesretnija osoba na ovom svijetu,a onda moja mama kaže:"Ivona,kako to uopće možeš i mislit,najvažnije je da si zdrava,a sve drugo će doći s vremenom!"
Ali ja s tim nisam zadovoljna!
Ja možda izgledam da sam sretna jer se uvijek smijem,ali to stvarno nekad nije tako i to ne volim pokazivat drugima!
Stvarno mislim da je čovjek najsretniji kada je mali,dijete.
Tada nema nikakvih briga,ni o čemu ne moraju razmišljat,ne moraju se brinuti ni o čemu samo se igraju i uživaju!
Čim se odraste,iz godine u godinu,dobivamo sve veći dozu odgovornosti,i svi od nas očekuju nešto.
Očekuju to da postignemo nešto u svome životu!
A moj najveći strah u životu je da ne iznevjerim osobe u svome životu koje me vole i da ću nakon toga ostati sama,bez ikoga!
A isto tako me strah da ja neću naći tu sreću u svom životu koja je potrebna svakom čovjeku!
Stvarno nekad mislim da me nitko ne voli i ne razumije!
Ali opet si razmislim,da imam neke prijatelje i obitelj koji me vole i cijene i za koje znam da me neće nikada iznevjeriti ili napustiti!
Ali i dalje se vraćaju te crne misli u moju glavu!
Kada pročitam postove od jedne frendice,stvarno se zamislim jer me oni stvarno fasciniraju i tijeraju na razmišljanje,naravno u dobrom smislu,kad njih čitam dođe mi da plačem jer tek tada shvaćam šta je bitno u životu i da ja nisam jedina koja se tako čudno osjeća!
U životu sam imala puno razočaravajućih trenutaka,sve od muškog roda,pa do najboljih prijatelj!
Nakon toga totalno sam izgubila samopouzdanje i do danas ga nisam vratila.
Nikako se ne mogu opustit,jer se uvijek bojim da će me netko opet razočarat!
Nemogu se ni normalno zaljubit u nekoga,jer me strah da ću doživjet što sam već doživjela.
I zato me najviše strah da ću ostat sama i bit tako do kraja života,jer nikada neću moći nekome potpuno vjerovati,a ja si nikako ne mogu pomoć!
To je jednostavno tužno,a ja ne znam kako bih to popravila!
Ponekad dođu dani kad se osjećam stvarno sretno,ali to ubrzo pokvare licemjerne i dvolične osobe!
Npr.u razredu postoje cure kojima sam samo dobra kada im treba nešta pomoć,onda me vole i super sam im,a kad im to nešto ne treba onda me ni ne poznaju!
Ali stvarno,više se uopće ne zamaram tim osobama i postala sam,kako bih rekla,imuna na njih!Mogu mi reć šta god hoće,boli me briga za njih, a i primjetila sam da ih nitko ni ne voli u razredu,tako da mi je sasvim svejedno šta one rade i govore!
Trenutno mi se sviđa jedan dečko,za njega niko ne zna i ne namjeravam nikome reći njegovo ime,jer on je moja mala "tiha patnja"!Znam da za nas dvoje neme nikakve šanse,ali ja si ne mogu pomoć i ne mogu prestati misliti na njega!
U ti crnim danima,jedino me njegova prisutnost i njegovo društvo čini sretnom,a kad bi ja nekome rekla za njega to više ništa ne bi bilo isto,on je moja tajna i tako će i ostati!
Nada mi je samo da on misli o meni sve najbolje!
Ah,ne znam šta bih više rekla!
Valjda će i jednoga dana ove crne misli nestat i možda jednom sreća pokuca i na moja vrata!
05.11.2006. | 19:23 |
3 K | P | # | ^
,,a volim gledat i druge sportove,osim košarke i hokeja!
