jezebel's anatomy

subota, 15.12.2007.

kako je glasan zvuk ugašenog tv-a (iliti kako sam napisala lošu pjesmu u samo deset minuta)

sag ein kleines stückchen wahrheit,
sieh wie die wüste lebt,
schaff ein kleines bisschen klarheit,
und schau wie sich der schleier hebt.
eine wüste aus beton und asphalt,
doch sie lebt und öffnet einen spalt,
der dir neues zeigt, zeigt,
dass altes weicht,
auch wenn dein schmerz
bis an den himmel reicht.
(söhne mannheims)


sinoć… tv trešti pa nervira. svi spavaju, ja k’o sova, imam posla, idem… ugasit’ tv za početak.
tišina. teeeeeška. vani samo mrak i zima. i sve ok, al’ (k’o kad osjetiš miris koji nisi osjetio godinama pa te vrati...) prešaltam se u neko drugo vrijeme gašenja tv-a, vrijeme kad je značio puno više… znate, ono… kad su vam shitty stvari utočište (pa i hram)… od ne znam čega. ili samo navika.
dakle, prešaltam se…

klik!

…i što sad?

sve nestane i dođe tišina. džizs… da, i on… iako zna da mi se baš i ne razgovara. pa ne znaš što bi, pa muka, pa se trgaš… iz zagrljaja… i tuđeg i svog, pa ne znaš kud bi sa sobom…

…pa evo ovo:

kako je glasan zvuk ugašenog tv-a
kako zasljepljuje puknuta žarulja
kako hladi stari zid
jedino što grije... boja na njemu

ovo nismo mi, ovo nije dom

tjera te da slušaš – ugašen tv
tjera te da gledaš – crno kao noć
tjera te da grebeš – boja što ju ne vidiš
da nasloniš se na nju i ugriješ dah

nikad glasnije
nikad svjetlije
nikad jasnije
i nikad bolnije

a možda je to ipak dom?

pusti ga još malo… nek’ viče od tišine
i žarulju pusti… boju ipak osjetiš
zamisli je tamo… napipaj na zidu... stisni se uz nju
jer sve je crno-bijelo... i tvoj dah bez boje

i što ti ostaje
nego ti

i boja
- 01:48 - rec' (3) - isprintaj - #