nedjelja, 28.09.2008.
Što južnije to tužnije
|
Kako kome. Nama niti malo tuzno. U Gradu je pala blogerska kavica. Slikaj me, slikaj me s blogericama!!!  Sicate se nasih prijatelja iz Francuske? Marjan i Dominik. Pola godine zive u Malom Stonu, pola u Francuskoj. Lako je danas kad se posal obavlja internetom. Pricali su nam o svojoj "vikendici" u Stonu, ali ovo je......auuuuuu!!  Parkirali smo se di su nam rekli i nazvali ih. Prvi put smo ovde. Znamo da se do njih ide puteljkom. Ali........taj puteljak je skoro kilometar dug. Kuca u sumi, uz more, osama........  Gradili su je 25 godina, sav materijal je donesen brodom ili na ledjima. Svaka cast, to se zove volja i upornost.  Kuca u sredini ima otvoren atrij kroz koji se ulazi u sobe. Komada 6.  Puna je zanimljivih detalja,a ja sam cilo vrime mislila pa kako su ovo donili??  Sami su prokopali putem kanale i stavili cijevi za vodu,struju,telefon...... Zemlja za vrt se donosila u vricama brodom.  Doc u Ston,a ne poc na kamenice bi bija grih. Zato je "palo" oko pedesetak sirovih, nesto pohanih, skampi na gradele, palacinke s orasima i cokoladom. Jos djeluju   Njih dvoje ce uskoro u penziju. Iz Marseja sele u Limož, tamo ce zivit zimi, ostali dio godine u Stonu.  Ne postoje rici koje bi mogle prinit ovu lipotu.  Ma koliko lipo bilo, ne bi volila ovo imat. Pa ko bi odrzava sve ovo, cistija.......nisan ja od tih   Pa pa Mali Ston. |
četvrtak, 25.09.2008.
Biološki gledano
|
- " Bioloski gledano, priroda putem spolnog hormona tjera muzjaka svake zivotinjske vrste da u sto vecoj mjeri rasproste svoj genski materijal i odrzi vrstu pareci se sa sto vise zenki. Tako i muskarac pod utjecajem hormona testosterona ima poriv da mijenja partnerice. Stovise,istrazivanja otkrivaju da zene, kada im u zrelijim godinama pocinje opadati razina zenskih hormona i pocinje se povecavati koncentracija muskog testosterona, takodjer pokazuje vecu tendenaciju k mijenjanju partnera." Ovo nisan ja smislila, nego procitala i prepisala. Citam nedavno da muskarci, neki, imaju i gen za varanje. Raznorazni geni nam daju karakteristike. Kod mene se zadnje vrime prominija gen prema kucanskim poslovima. Za to vrime je moj partner poceja dobivat taj kucanski gen. Obeca je da ce i kuvat. To jos cekan i nadan se uskoro. Dakle, sve manje su sanse da minja partnerice,a vise se posveti domacinstvu. Isto tako kod mene raste sansa za minjanjem partnera. Dakle, ako pocnem s tom novom aktivnoscu, nije to do mene, nego do gena. Lipo je imat kvalitetno opravdanje za to. Kako me se, nas, moze osudit ako nam je to u genima. Ne mos protiv toga. Je li da??   |
utorak, 23.09.2008.
Međupost i update
Danas smo se okupali.   UPDATE Zovem se Mala.Moram to reci jer vidim da me svi oslovljavaju u muskom rodu. Prije sest godina dolutala sam do Zuzinog dvorista. Tamo se vec sepurio muzjak crne dlake i nesto veci od mene. Ja sam stigla u coporu jos pet pasa lutalica,iako nisam bila lutalica. Vise se ne sican sta je bilo, jesan odlutala ili su me ostavili. Bila sam uplasena i gladna. Zuza me zvala u kucu,ali bojala sam se uci. Danima mi je ostavljala hranu na skalama pred ulazom. Jedan dan san pojela nesto s ceste i bilo mi je jako lose. Zuza se cudila kako me nema taj dan i otisla me potrazit. Nasla me na livadi pokislu i bolesnu. Jako me bolio stomak i povracala sam. Zuza me umotala u sugaman, stavila u auto i brzo odvela kod barbe u bilom.Posli je barba u bilom reka da sam pojila otrov. Dobila san terapiju i puno ljubavi od Zuze i njene obitelji. Zato ih od onda sve slusam sta mi kazu. Jako sam im zahvalna jer su mi spasili zivot. Dobila sam ime Mala. To je bilo privremeno. Mislili su da ce naci moje vlasnike ili udomitelje pa mi nisu tili dat pravo ime. Ali kad su se jedni udomitelji javili da bi me uzeli,ja san vec osvojila njihova srca i nisu me dali. Tako mi je ostalo privremeno ime Mala. Svog pravog se vise i ne sican. Imam i pseceg prijatelja u ovoj kuci. Uvik mu kradem hranu i Zuza mora pazit kad nam daje jist da mu ja ne ocistin pijat. Prve dane to nije znala,ali kad je vidila da se ja debljan,a on mrsavi obratila je paznju. Sad uvik dezura dok jedemo i vice :"Ne Mala!" Leno je duplo stariji od mene i kaze moja Zuza da od kad sam ja dosla u kucu da je on posta ljubomoran i prgav. Ovako Leno i ja cekamo Popaja da se vrati kuci i lajemo,cak i na lisce koje pada. Nek se zna ko je gazda u kvartu!!!!  |
petak, 19.09.2008.
Boje su u nama
|
Prije sedam godina osjetila sam jaki umor, srce je neprestano lupalo i do 120 otkucaja u minuti. Hodanje mi je bija napor, razgovor, bilo kakav rad. Uz to sam osjecala jaku depresiju, stalno sam tila bit sama, svi su mi isli na zivce. Povlacila sam se u sebe, bila nezadovoljna sa svim oko sebe iako objektivno nisam imala razloga za to. Razlog....stitnjaca. Od tog trenutka morala sam svoj zivot prilagodit novonastaloj situaciji. Godina dana terapije lijekovima za stitnjacu i srce. Mirovanje, nikakvi sportovi, izbjegavanje stresnih situacija, jer stitnjacu pokrece stres. Ok,rekla sam sebi......od danas okreces novu stranicu......ne skupljaj skovace u sebi, istresi sve vanka, zivi mirnije, bavi se s necim sto ne zahtjeva fizicki napor i ujedno smiruje. Kad ti Popaj digne zivce udri sakon o stol. Kad ti uzmu parkirno misto izbestimaj se. Onda sam uzela olovku i papir u ruke. Pocela crtat, to smiruje. Falilo mi je znanja, onog osnovnog, kako zamisat ulje i terpentin, koje kistove koristit, kako mjesanjem boja dobit odredjenu nijansu.....Raspitala sam se i dobila broj di to mogu naucit. Krenila...... To me ponilo, radila sam danonocno. Crtezi i slike izlazili su ko s trake, neki uspjesni,neki manje uspjesni. Svaka nova tehnika, slikarski motiv, nosilo me u taj novi svit...... Nekoliko slika je prodano, nazalost nisam sacuvala fotografije. Opet sam dosla pred zidom, osjecala da mi nesto nedostaje za dalje. Zapela, pocela se gubit. Nedostajalo mi je ono nesto da nastavim. Gubila volju pomalo. Falilo mi je znanja,jer ipak nisam rodjeni talent, nesto treba i naucit. Nasla na internetu "Autorsku skolu slikanja" u Zagrebu. Nazvala, dogovorila i krenila. Dvi godine svaki vikend jurila auto putem bez obzira na vremenske prilike ili neprilike. Rad u grupi s odlicnom profesoricom i s ljudima koji su imali slican motiv kao ja. Nakon dobivene diplome umisto da nastavim s radom, ja sam opet zapela. Jedan od razloga je neadekvatan prostor. Jedino misto di mogu radit je kantun u dnevnom boravku, ali ovo je sporak posal i cesto odustanem kad se sitim koliko imam posla nakon sta odradim jednu fazu na slici. Plus toga su zaredale neke zivotne kocnice, izgubile su se boje u meni. Nadam se da cu uskoro,na novoj adresi,imat svoj atelje i ponovo vidit boju na svoj nacin. Od kad crtam i slikam, sve oko sebe promatram na drukciji nacin nego prije. Kad promatram ljude, njihova lica, vidim boje koje pripadaju tom licu, sjene, osjecaje i pogled. Prirodu vidim na sasvim drugi nacin nego prije, list mi vise nije list, to je paleta zelene boje, crvene,smedje, zute......... Sve zivo ili nezivo oko sebe gledam kroz svjetlo,sjenu i boju. Kad mi nesto posebno privuce pogled vidim kako bi izgledalo na platnu i u kojim bojama. Ne volim crtat ni slikat pejsaze. Jednostavno osjecam da ih ne mogu prenit na platno onako kako bi tila,ali ljudska lica, pokret, osjecaje.......to mi je omiljeno. Na tome cu, obecajem sebi, radit sve vise i vise. Vrime je da se pokrenem. Ako me opet nesto ne zakoci, jer zivot je zajebano platno. Ne mozes na njemu kontrolirat ni boju ni sjenu ni svjetlo. Nikad ne znas kad te iza kantuna moze zaskocit crna boja,a crna nije boja, crna je rupa, bezdan........ Mislila sam u post stavit samo fotografije nekih mojih radova, ali kad je prva recenica krenila, cak se pretvorilo u malo duzi post. Ako vam se da citajte, ako ne, pogledajte bar slike i recite sta mislite. Ovo su neki moji radovi, pocetnicki, ko se razumi vidit ce da su moji pokreti kistom, ugljenom, pastelom.......jos uvik "zakoceni" , fali mi malo slobode pokreta,ali do toga se dolazi radom, radom, radom........               |
srijeda, 17.09.2008.
Zbogom Love Boat
|
Oni koji me prate, vjerojatno se sicaju jednog od friskijih postova o stanju na brodu,makinji i kako i u kakvim uvjetima ljude rade. Ispricat cu vam nekoliko slucajeva kako se kompanija odnosi prema svojim zaposlenicima. Vidili ste po slikama u kojim neljudskim uvjetima ljudi rade. Pogotovo zadnjih dana,iako ni prije nista manje ni lakse. Radilo se danima bez odmora, spavanje je bila misaona imenica. Kad bi popadali od umora, legli bi u makinji na podu i pokusali uhvatit koji minut sna da bi mogli nastavit s poslom. Nadljuskim naporima davali su sve od sebe da brod s putnicima stigne sigurno u porat. Operacija nije mogla bit nastavljena,jer pet godina neulaganja u makinje dalo je rezultat. Moralo se odustat i otic u skver. Posla oko makinja je bilo puno vise nego se moze napravit u sedam dana s minimalnim ulaganjima. Ali kompanija gubi svaki tjedan nekoliko miliona eura ako operacija ne ide dalje i zato su ljudi opet bili pod pritiskom danonocnog rada bez odmora. Medju njima i Popaj. Spava je tu i tamo,onako u kombinezonu bi se bacija na kauc,odspava do prvog telefonskog poziva i onda opet. Na brodu je vladala velika napetost, nervoza, jedan za drugim generatori su se kvarili. Taman kad bi mislili da ce nesto krenit na dobro, desija bi se neki kvar koji bi opet ljude vratija u makinju i sve ispocetka. Jedan od zaposlenika, staff engineer, otisa je prije pocetka ovih kvarova doma i njegovo misto je bilo nepopunjeno za sad. Popaj je potega pitanje place staffa,jer kad je kuci nije placen, da se njegova placa razdijeli ljudima kao bonus,nagrada za ulozeni trud. To bi po clanu posade u makinji iznosilo samo 82 dolara. Prvo je dobija jezikovu juhu da od kud mu pravo raspolagat s novcem kompanije kao da je njegova i prijedlog je odbijen. Nas prijatelj,isto zaposlenik ove kompanije, zaduzen za brodski hotel, mora je hitno kuci,jer mu je zena pred porodom, majka nakon operacije na mozgu dobila infekciju i veliku temperaturu. Stanje je bilo jako kriticno i brat ga je zva da dodje doma,jer mamu od smrti dijele ne dani,nego mozda sati. Otisa je prvim avionom.Majka mu je umrla,od kompanije nije dobija rijeci sucuti vec zamjerku da je napustija brod u najkriticnijim trenucima za kompaniju. Vjerojatno ga vise nece ni primit natrag. Ako se on uopce bude tija vratit. To je samo jedan mali dio price kako se tretiraju zaposlenici ove firme. Nismo Popaj ni ja izuzeti od svega ovoga.Nama se desila druga vrsta neugodnosti. Ponediljak ujutro, porat u Valenciji, stanje i dalje kriticno, putnici se vec ukrcavaju u brod,ali fali jedan dio turbine koji treba zamjenit da bi brod krenija dalje. Nadjen je taj dio, organiziran prevoz privatnim avionom, trebalo je to ugradit i da cirkus navece krene dalje. Negdje oko podne Popaj je bija na sastanku s jednim od direktora i tad mu je receno: " Danas,sad,tvoja zena mora napustit brod. Politika firme je da nema familije na brodu, osim toga njeno prisustvo moze smanjit tvoju radnu sposobnost. Ona danas mora s broda. !! Kao prvo,takav zahtjev nas nije iznenadija,jer od ovakvih ljudi je svasta moguce ocekivat. Priznaju jedino da se u potpunosti predas poslu,da ti kompanija bude oltar i da za sitne novce zanemaris bilo kakav privatni zivot. Cak u sluzbenim mailovima jedan od direktora za svoje zaposlenike upotrebljava rijec talibani. Iste sekunde kad je zahtjev za mojim odlaskom izrecen Popaj je naravno reka: "Ide li ona, idem i ja "!!! Poslije su rekli da ne moram otic,ali bilo je gotovo. Nije postoja vise ni jedan argument za ostanak. U vrlo kratkom vremenu spakirali smo svoje stvari, uzeli taksi,otisli u hotel,rezervirali karte za kuci i evo nas. Pisem post od doma   Svasta smo kroz godine njegove navigacije sretali,ali ova kompanija je dno dna. Kako se ono kaze,svaki udarac u guzicu je dva koraka naprid. Isti dan kad smo napustili brod Popaj je dobija telefonski poziv, nova kompanija, uvjeti puno bolji, jedina je mana sta je malo,malo daleko........Tahiti. Ali......to mi je mozda prilika da neke od postova napisem od tamo . Zauvijek zbogom brodu romanticnog imena,ali samo imena. Ne trebamo pozelit ovoj kompaniji nista lose, sama ce se urusit, ugasit...... Nadam se da ce oni koji se ovako ponasaju prema ljudima, jednog dana doci u njihove pozicije. |
nedjelja, 14.09.2008.
Adio Barcelona
|
Doplovili smo do Valencie. Nekako. Uz jedan novi motor i generator. Motor br.4 jos nije spreman. Ako prodjemo inspekciju o sigurnosti broda sutra,cirkus ide dalje. Ajmo rec da ocemo i vratimo se na lipse teme. Jucer sam u Barceloni zalutala u jednu sporednu ulicicu i naletila na ducan-obrt. Izradjuju spagerice. Rucno. Cijene su puno pristupacnije nego u ducanima i jos ti ih naprave po zelji,ako medju izlozenima nema ono sta zelis. Odaberes visinu taka,boju i vrstu materijala. Cijene od 20-40 euricha po paru.  Izgubila san se totalno. Tila san plave,crne,smedje,bile,crvene......niski tak,visoki,srednji...jedva san se odlucila koje cu. Da je bilo imat mista u kufer donila bi ja doma u svim bojama i visinama.  Dvoje prodavaca posluzuje kupce,dvoje radi na izradi. Dok se jedan kupac posluzuje,moras cekat dok odabere,odluci i plati,tek onda se prodavac posveti tebi. Ka u doktora. Lipo mu izneses zelje i on ti donosi da probas,ma koliko to trajalo.  Unutra miris drva,konopa,proslosti. Nije tesko cekat,sidnes na drvenu klupicu i kao da je vrime stalo. Ono vrime kad nije bilo zurbi i trcanja. Najugodniji kutak Brcelone san dozivila upravo u tom ducanu.  Sestro ove crne su tvoje  Stoje mi ko salivene !!  |
subota, 13.09.2008.
Subotnja špica Barcelone
|
Tesko se odrec lipe navike i ne poc subotom na pazar. Koje boje,koji mirisi.....auuuuuuu  Ma koja poza,bas san frajer.  Jesu lipo slozene vockice,ali fali in malo makanih i onih s crvima.  Walk like La Rambla girl.  Un llimonada per favore.  Evala skvo.  Sve veliko u Barceloni pa i ovi pazar,triba bi mi cili dan za obic ga posteno,a spanjolci mali ljudi. Napoleon kompleks ?   Nosi se srebro ove godine?  Me ke vonji,ma ke okusi,odo ja na obid.  Iz ovog sanducica su krenile dvi razglednice za Filka.  |
petak, 12.09.2008.
Španjolski način
|
Jučer je u Barceloni bija praznik. Kako ga slave? Ljube,vole,plesu,pivaju,rolaju,setaju........                |
četvrtak, 11.09.2008.
   Prvi dan san bila u Zoo. Drugi dan gledala ljudski Zoo u La Rambli,glavna ulica Barcelone. Na vrhu ulice su postavljene betonske klupice,onako poredane u polukrug ,svaka klupa za jednu osobu. Uletim u prvu slasticarnicu,vidim izlaze ljudi s plasticnim casama u ruci,ocito neko osvjezavajuce pice. Ocu i ja jedno. Pitam sta je to,kaze teta za sankom,nesto domace,otvara kazan,unutra mliko u boji vanilije. Ok dajte jednu. Malu ili veliku? Veliku naravno,dehidrirala sam. Gurnem slamku u sredinu,odem nac slobodnu klupicu i sednen. Srk....mmmm neko mliko,hladno,malo neobican okus,ali dobro. Citam na casi.......ako se dobro sicam pisalo je Torrones. Pokusavam desifrirat sta bi to moglo bit. Toro bi moga bit bik,a torrones bikovo mliko. Ako je to to,znaci pila san bikovo mliko. Zapravo ne bikovo nego od bikice. Bikovi jos ne daju takvu vrstu mlika. Iz organa koji nije u paru daju nesto slicne boje. Namistila san se u klupicu.Livo do mene neki stari spanjolac,do njega japanac s objektivom od po metra,do njega beskucnica sa svojon kesicom i borsom u koju nosi sve svoje. Tanki vratic,oteceni obrazi od alkohola,crne puti izgorene i istrosene zivoton.Noge u slapama natecene,rane samo sta ne pocnu pustat krv i pogled na starog spanjolca koji joj je nesto govorija. Gledala ga je onako.......milo nekako,kao da se zahvaljuje na ricima,trenutak normalnog u njenom zivotu,mozda neka lipa prica,a njoj u ocima nada......nisam je slikala,bilo mi zao remetit taj trenutak......samo sam je gledala...... Otisla sam do glavnog trga,nasla misto u ladu i sila na zidic. Izbrojila san 15 beskucnika na trgu. Pise u vodicu da ih trenutno tamo zivi 25. Stalni stanovnici. Beskucnici s adresom. Klupa kod fontane,istok ,treca s liva. Na trgu stalna guzva, prometna guzva, ducani s markama. Hard rock caffe. Mogla bi popit kavu,ali tamo nije bilo mista. Odem do susjednog caffea. Metalne stolice i stolovi, zbijeni,jedva mozes proc. Nasla stol i cekam,cekam........pod pun papira,najlon kesa,lisca.....napokon stize konobar,ali yok,ne mos dobit kavu,triba poc unutra,narucit,platit,dobijes svoju tacnu i onda mozes poc vanka sist,ako jos ima mista,ako nema,cekaj s tacnom u ruci ili odustani. Imala san sricu i uspila nac jedan stol,zapela za stup u prolazu,zatresla se tacna i ode po kave. Kava i sok od narance 35 kn. Ima li ovoga kod nas? Nema. Vrucina i sparina su bile nesnosne pa san hlad potrazila u robnoj kuci.  Izdale su me noge i iscrpila vrucina pa san se ukrcala u bus broj 64 i put Barcelonete, dio Barcelone di je luka ,marina i gradska plaza. Autobusi su na bio gorivo, udobni, rashladjeni i jeftini. Euro i trideset centi i vozi se koliko oces. Prolaze svakih deset minuta i nikad nisu prekrcani,uvik ima mista za sest. Postoje i mista di mozete uzet biciklu, besplatno, odvest se do svog odredista i ostavit biciklu na misto predvidjeno za to. Nisan vozila biciklu ima 30 godina,bolje da se ne sramotin,sta je sigurno sigurno je. Ima li toga kod nas? Nema. Vratila san se u surovu stvarnost skvera. Ovde vlada kaos. Cekaju se isporuceni djelovi, radi se punom parom,a jos se ne vidi izlaz odavde. Trebali bi,kao,u nedilju otic za Valenciu pokupit putnike i nastavit cruise. Spanjolci su malo fjakasti, bice ka i nas svit kad upece. Pogotovo u skverskom limu. Bude li se ovako radilo ne znam koju nedilju cemo isplovit.   Spojeni smo na vanjski generator i sad ima ventilacije i klime. Napokon se moze spavat ljudski. Sva srica da je riknija brodski telefonski sistem pa ni telefon vise ne zvrnda po noci. Svaku uru neka hitna situacija. Tu i tamo krizni stab zasjeda i u nasu kabinu.  Mogu van rec da san upotpunila svoje znanje o pomocnim motorima, glavnim motorima, turbinama, znam koje motore nikako ne valja kupovat,s kojim agentima ne valja radit, ko se okoristija situacijom i stavija lovu u djep, ko je s kim isa na veceru......eeeee to vec puno govori, jasnije je ko je veca zvjerka u igri. |
utorak, 09.09.2008.
|
Prosli put kad sam bila u Barceloni,nabila sam zuljeve setajuci uzduz i poprijeko. Izgubila se tri puta,ali vridilo je. Barcelona je grad u koji sam se rado vratila. Trazeci Picassov muzej tada,jer mi je vodic osta na brodu pa sam pokusala doc do tamo po sjecanju,imala sam u memoriji otprilike kartu grada, naletila sam na njihov park Ciutadella. Najveci park u gradu. Tad sam samo na brzinu propjesacila dio parka. Jucer sam svratila tamo,jer niko normalan ne seta po gradu na ovoj sparini. Mislila sam se izmedju nekoliko muzeja i Zoo-a. Odluka je pala na Zoo,jer nisam posjetila ni jedan vec,auuu predugo. Ka prvo protiv sam utamnicenja zivotinja. Svaki Zoo bez obzira na uvjete je upravo to,tamnica. Oslobodit ih ne mogu,ali kad sam vec tu isla sam pogledat u kojim uvjetima zive. Dok sam ih fotografirala poneki su me podsjetili na neke od vas blogere ili ljude s kojima se druzim van ovog blogerskog svita. Prvo san nabasala na Umorno oko. Ovo je on prije velike odluke o promjeni nacina zivota i ishrane.  Umorno oko kakav ce bit kad proces pocne davat rezultate.  Ovo je Wish,nema dileme.  Blogerice s moje favorite liste.  Oni su se upoznali preko bloga.  Ciovka pozorno promatra i smislja novi post.  Mandrilo,ako niste znali tako zovu splicane.  Popaj.  Prijatelj Robi.  Dida.  Rogonja,necu vam rec koji.  |
ponedjeljak, 08.09.2008.
Barcino
|
Usli smo u Barcelonu. Nekad se zvala Barcino.Utemeljena u trecem stoljecu prije Krista.Hamilkar Barkas. Uvik kad spomenen ovako daleku proslost sitin se amerikanaca i kako oni nikako ne mogu pojmit da je nesto starije od dvista godina. Jedno od njihovih pitanja kad smo krstarili Grckom je bilo :"Zasto su grci napravili toliko rusevina?" Ja bi njih pitala zasto su oni stalno spremni zveckat oruzjem i radit nove rusevine. Sta ocekujem od ovog nenadanog posjeta Barceloni? Sve sta dozivim i vidim,vidit cete zajedno sa mnom. Valjda sam ja jedina koja se veseli skretanju s puta. Krecem......          |
subota, 06.09.2008.
Deveti krug pakla
|
Mislila sam danas pisat o necem drugom,ali okolnosti su se izmjenile pa tako i moja ideja za post. Opet brodim Mediteranom. Obilazimo egzoticna i razvikana mista Azurne obale,Spanjolske i Italije. Ploveci hotel kao prevozno sredstvo. Zvuci raskosno,primamljivo i uzbudjujuce. Velika vecina ljudi prije ili kasnije pozeli ovakvu vrstu odmora. Ukrcat se,otisnut i prepustit carima plovidbe dok vas nasmijani konobari,recepcioneri,animatori,maseri,frizeri i jos mnogi drugi tetose i sluze s osmjehom.Odmor iz snova. Moram priznat da je meni upravo to,odmor iz snova. Mogu ostat koliko zelim,zbog posla mog Popaja i njegovog polozaja u firmi imam sve moguce pogodnosti. Ne placam ni frizera,ni masazu,uglavnom sve mi je besplatno i dostupno. Mozda mislite da jedno krstarenje puno kosta. Bolja kabina s pogledom kosta 500 E na tjedan. U tu cijenu vam je ukljucena hrana i pice. Hrane ima skoro cijeli dan,sluze u restoranu,na bazenu.......Preko dana brod je vezan u neku od luka i nocu se putuje do iduce destinacije. Dok ste u luci mozete birat ponudjene ekskurzije ili jednostavno sami odlucit kako provest taj dan. Dok plovidba traje zabavljaju vas plesaci,stand up komicari,madjionicari ..... Dakle,sve je tu da se osjecate bozanstveno i vazno. Ali...... Naravno uvik ima ono ali. Kako mi doli u Dalmaciji kazemo "izvanka gladac,iznutra jadac" je dio stvarnosti koji ovaj biznis nosi sa sobom. Deveti krug pakla    Da bi sve to funkcioniralo,da bi se svaki putnik osjeca kao da je tu najvazniji i da za svoje novce dobije ono sta ocekuje,brine se poprilican broj ljudi. Na 700 putnika na brodu ide mislim oko 350 clanova posade. To je vojska ljudi koji svaki dan peru,peglaju,gule krompire,kuhaju,ciste,dobavljaju,dostavljaju i posluzuju vas. Rade u vecini slucajeva i vise od 15 sati na dan,slobodni dani su rjetkost,samo slobodni sati.   Da bi sve funkcioniralo,treba redovno odrzavat makinju i sve ostalo popratno na brodu,ali biznis je biznis. Zaradit sta vise, ulozit sta manje. Takva politika manje vise svih firmi uglavnom se slama na ledjima ljudi koji ko mravi rade za sitne novce dok kompanije ostvaruju milionske dobiti.   Danas se desila jedna od nocnih mora posade u makinji. Krenili su problemi jedno za drugim.Motori otkazuju. Brod star,makinja stara,a ulaganja minimalna. Trenutno zasjeda "krizni stab". Tesko je rijesit problem jer naruceni djelovi nisu isporuceni. Zasto nisu? Jer im je sve preskupo. Naravno,zna se ko tu onda najvise strada. Oni mali vrijedni "patuljci" iz sjene bez kojih ovaj brod ne bi plovio. Vec tri dana i noci su u katakombama.  U katabombama je sad nekih 50 C. Klimatizacija i ventilacija ne rade.     U medjuvremenu smo isplovili. Dio problema se rjesio. Klimatizacija i ventilacija jos uvik ne radi. Kuhamo se svi skupa. Putnike sam nocas sretala po otvorenim palubama,spavaju na lezaljkama. Po svemu sudeci bice tako i nocas. Prosetat cu s digitalcem i slikat za iduci post. UPDATE Situacija nije sjajna, odlazimo za Barcelonu, prvi najblizi porat. Ovih dana se odlucuje o sudbini kompanije. Bankrot ili nastavak operacije ako se ozivi motor. Meni se smijesi obilazak Barcelone,sve sta san propustila prosli put. Ljudi su iscrpljeni, ne znaju na cemu su,ide li se doma,moraju li trazit novi posal.......       |
Medjupost
ponedjeljak, 01.09.2008.
Starost i ditinjstvo
|
Jedan od ovih dana,kolone nepregledne,mora se proc,strpljivo cekat i milit metar po metar. Nije ni to lose ponekad. Kad ne zuris, primjetis ,sjetis se, nasmijes..... Kad sam ga ugledala kako vadi skoljke za jesku pomislila san : -" Lipo li je biti star ili dite. Bas te briga ko ce sta rec."  -"Vrag ti sricu odnija, cili si se smocija. Oli je meni lako po ovoj vrucini robu prat i sunpesavat." Da ga tako ne doceka kad dodje doma,on se na vrime sitija skinit u mudante i bas ga briga sta ce njegova pojava u mudantama slikom obic Europu. Nisan ga samo ja slikavala,bilo je tu pripadnika EU i sire.  Barba moj, puno zdravlja i srice i ti nama i dogodine vadija jesku u mudantama. Mogla ti je baba kupit za dogodine koje mudante u boji, nesto rigasto, veselo, bas te briga sta ce svit rec.  Sitila san se moga dide Pere. Svaku nedilju se spusta iz sela do moje kuce ,setnja od par kilometri i dosa bi u mene zvat svoju cer koja zivi u Puli. Dida je bija obziran i stedljiv covik. Bilo mi je cudno da on tako,trosi impulse bez da ponudi refundaciju. Ne bi mu ni uzela,ali uvik je nudija.Zna je nudit za ukrcat benzinu mi ako bi ga vodila doma,a za telefon nista. Ali jedne nedilje se iskristaliziralo zasto. Kaze meni moj dida da ja iman telefon bez zice. Ako je bez zice ,nema ni potrosnje. U to doba vec je slabije i vidija. Kad bi usa u kucu s onog svitla izvanka, tribalo mu je vrimena da se navikne na svitlo u kuci. Drza bi se za zidove hodnika i polako dosa do kuzine. Pitala san ga ima li ocale. Ima,ima ih on doma. Pa sta ih ne nosis dida? Dosa je drugu nedilju, cujen ga ,penje se sklama i izadjen vanka. Kad ono na glavi ocale sa crnin staklima,za sunce. Nije vidija ni skalama se popet. Pitan se jos dan danas kako je uopce stiga do moje kuce. Poslusa je on svoju unuku,stavija ocale,ali nisan mu rekla koje. Nedugo nakon toga, oslipija je skroz. Nije vise dolazija nediljon. Sta je doma. S 88 se penja po maslinama. Kad je oslipija ima je 90. Ali je ima jaku zelju za zivoton. Osjeca je kraj i plasija se. Tija je jos malo pozivit,pa je reka jedan dan mome ocu: -"Evo ti pedest kuna,uplati mi misu da dozivin sto." -"Cale moj, za dozivit sto misa puno vise kosta." Nije da vise, bija je stedljiv. Umra je s 92. |
