Zlatne žbice

14.12.2018., petak

Kraj pendžera Jusuf stari

Sjedim juros, pijem kafu, pušim duvan, gledam kroz prozor niz mahalu ko i svako jutro otkad nje nema. Najednom suza mi iz oka krene sama od sebe, a da uopšte nisam plako. Pitam sam sebe: -Šta ti je bolan Jusufe, pa neš valjda sad vako svako jutro?- Pa otarem rukavom suzu i potegnem jednu lozu da me sve zažeže u stomaku. Sve kontam da je valjda moralo tako bit da moja Samira napusti ovaj dunjaluk prije mene i da ostanem sam i poživim kolko mi dobri Allah još udjeli. A jes mi vala i bila dobra moja Samira. Proživili smo skupa pedeset i devet godina. Da je dobacila još dva mjeseca bilo bi punih šezdeset. Odnese je bolest moj brate dok si reko čakija. Bolest ne pita, samo dođe iznenada. Čoek se onda ko biva brani koprca, hećimi se oko njega uzmuvaju, al džaba sve ako mu je određeno da pođe na mezarje. Izrodila je moja dobra Samira četvero naše zdrave djece Bogu fala. Eno ih snašli se po svjetu, poženili se, poudali, započeli svoje živote i nek su vala, taki je red. Imam, da ti se pofalim, jedanest unuka. Najstariji je već za vojske. Samo što se sad više ne ide u vojsku, al tako se kaže. Oću ti reć da je staso, momčina cjela. Samo daleko mi bolan sva djeca i unuci. Sve se razišlo po Njemačkoj uglavnom. Dođu oni meni, al urjetko uglavnom ljeti i oko Bajrama. Tad je kuća puna života, dječje cike i vike, a meni se duša napuni za sve one dane što ih poslje sam provedem.

Gledam niz mahalu snjeg pada, nek pada vala i vrjeme mu je. Samo zapuvalo i poledilo pa narod ne izlazi iz kuće ako ne mora. Mislim ono malo naroda što je ostalo. Nema moj sinko ovde na ovoj našoj memli strani i u cjeloj čaršiji ni pola svjeta od prije rata, pusto. Nisam ni ja cjeli dan iz kuće izalazio. Kud ću da vrat slomim vaki star? Dođe mi komšija Ramiz donese mi drva, kruv i ako još trebam šta, malo prodivanimo i svako sebi. Dobar mi je moj Ramče ko da mi je rod rođeni. Nekad ti je komšija važniji od vlastita djeteta. Zato nikad neću prežalit što su neki naši komšije morali otić samo zato što je belaj došo po svoje i krivo mu bilo što se drugačije prezivaju. A sve dobri ljudi čestiti bili. Niz mahalu se jedino djeca na sankama cjeli dan spušćaju. Nema ih puno, ako deset na cjeloj ovoj strani čaršije, al ko da ih je pedeset. To vazdan grudve baca i voza se gore-dole. Šta ti je mladost moj brate. Nije ti ni ladno nit se moreš umorit kad krv vrije. A onda kad dođeš kući mokar. Skidaj brzo sve sa sebe da ne navučeš naladu. Pa dobro večeraš i okupaš se i kad zaspiš moreš dva dana spavat da ti nije žao propustit opet sutra sve ispočetka. A ne ja, ako zaspim dva sata u komadu to je još dobro. Odam navečer po kući ko mahnit. Pet puta do ćenife navraćam.

Nekad su ćenife bile vani. Tad se nije odalo u gluvo doba noći po avliji. Obaviš svoje predveče i u krpe, do ujtru niko nikud. Navikne se čoek brzo na luksuz. Kad sam ja bio maksum spavalo se u jednoj sobi i opet nam nije bilo tjesno. A sad vidi volka kuća, a ja u noj sam. Moj je otac imo nas sedmero. Od malih nogu se radilo na njivi i oko hajvana, ženskadija uglavnom po kući. Dođeš iz škole i mater ti kaže da treba pomoć vadit krompir. Baciš tašnu i pravac njiva bez pogovora, pa tek onda zadaća i igra ako stigneš. Skromno se živilo al narod nije bio proklet pa mu nije puno trebalo. Ja sam imo sreće pa me otac poslo u čaršiju da izučim znat. Reko mi je: -Djete došo je vakat da se ne more od zemlje živit. Aj ti lijepo kod amidže u grad i izuči lektriku. Toga će sad trebat kad je Tito kreno cjelu zemlju lektrifikovat. Samo, jezik zazube, uči, radi i slušaj amidžu.- izučio sam tako za električara i odma na poso na održavanje u hidrocentralu koja se tamam izgradila. Dobro je to pokojni babo ošacovo. Spasio me kuluka na zemlji od kojeg je bilo sve manje vajde i zato sam mu cjeli život zahvalan.

Htjeo je on mene i oženit. Već mi bio našo jednu jedinicu iz sela s dobrim mirazom i sve dogovorio s njenim babom, al ja tamam krenio ašikovat sa Samirom, gradskom curom i odbijem ugovorenu ženidbu. Stari se uvrjedio, reko mi da mu ne dolazim na oči jer da sam ga osramotio pred cjelim selom. Ja mu kažem: -Stari bolan, nema toga više. To su stari običaji. Ja sam sebi sam odabro.- On se inatio neko vrjeme, al je kad je vidio da mislim sa Samrom ozbiljno, popustio je. Na kraju nam je čak i svadbu opremio. Mi poslje digli kredit, onda se moglo, sigurna plata i malo pomalo svojim rukama napravili kuću ovu ovde u mahali u kojoj sad sjedim i ovo ti pričam. Sva djeca se ovde izrodila i narasla. Nikom nije ništa falilo. U ta vremena je samo bilo važno da znaš držat jezik za zubima. Oni koji to nisu znali, zijanili su. Nije bilo lako, ne kažem. Al kad je čoek mlad, onda nema puno dumanja. Nego ideš napred, živiš dan po dan i stvari se nekako odvijaju. Godine začas prođu. Dok se okreneš djeca već odrasla, došla pemzija i eto starosti. Samo dami je moja Samira kaj mene, sve bi se dalo lakše izdurat. Eh da mi je još samo jednu kafu s njom popit. Ko zna kolko ću i ja još. Govore mi djeca da idem u starački dom. Kažu: -Imamo novce. Tamo ti je sve potaman. Cjeli život se patiš. Nek se drugi brine o tebi.- Ma neka još malo dok mogu vako sam. Ljepše mi je u mojoj kući. Da nije bilo ovog đavlijeg rata. To nas je sve unazadilo pedeset godina. Nema ništa gore nego kad mlad svjet nastrada, kad.. ma neću sad o tome.

Idem pomalo štogod večere sebi pripremit, saće i dnevnik. Jes da se nema šta vidit, svaki dan isto, al gledam, šta ću, navika. Ne mogu bit ko gluv cjeli dan u kući. Da čujem živa čoeka makar na televizoru. Poslije ako bude kakva emisija malo pogledam i u krevet. Nemam šta, zimsko je doba, rano se smrkne, a noć duga nikad joj kraja. Ujtru ću malo probat kidat snjeg, ako se bude dalo. Ramće će odma reć: -Nemoj čika Jusufe. Ja ću.- Al neka, treba se malo i u mojim godinama gibat kolko se more. Bit na zraku i radit nešto dobro je za apetit i spavanje. Rekli su da će tri dana vako padat. Idem sad.


Pendžer-prozor
Mahala-ulica
Otarem-obrišem
Zažeže-sprži
Kontam-razišljam
Dunjaluk-svijet
Čakija-džepni nožić
Hećimi-doktori
Mezarje-groblje
Čaršija-grad
Memli-sjenovita
Ćenifa-zahod
Mahnit-lud
Belaj-vrag
Avlija-dvorište
Maksum-dijete
Hajvan-životinje
Vakat-vrijeme
Amidža-stric
Ošacovati-odmjeriti, procijeniti
Vajda-korist
Ašikovati-stupiti u vezu
Zijaniti-nastradati
Dumanje-razmišljnje
Rahmetli-pokojna
Kidat-čistiti


Inspirirano ovom pjesmom:
Kraj pendžera Jusuf stari

- 20:54 - Komentari (6) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< prosinac, 2018 >
P U S Č P S N
          1 2
3 4 5 6 7 8 9
10 11 12 13 14 15 16
17 18 19 20 21 22 23
24 25 26 27 28 29 30
31            

Siječanj 2019 (1)
Prosinac 2018 (6)
Studeni 2018 (6)
Listopad 2018 (4)
Rujan 2018 (1)
Srpanj 2018 (5)
Lipanj 2018 (13)
Svibanj 2018 (18)
Travanj 2018 (13)
Ožujak 2018 (22)
Veljača 2018 (15)
Siječanj 2018 (13)
Prosinac 2017 (23)
Studeni 2017 (16)
Listopad 2017 (3)
Rujan 2017 (2)
Srpanj 2017 (5)
Lipanj 2017 (1)
Svibanj 2017 (2)
Siječanj 2017 (1)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Ovo su bilješke o bicikliranju, pješačenju, knjigama, fotografiji, muzici, hrani i razmišljanja potaknuta istima.