03

utorak

prosinac

2019

U traganju za izgubljenim barbom

U kužini je teta Nede gatala ocu iz fundaća. Vrtila je čikaru i zamišljeno govorila:

"Evo ti ovde jedan pivac vanka kuće. Dobit ćeš neke vijesti. Jel' ti se javija kriminalac?", a onda je digla glavu i uskliknila," Vidi mi moga pimperlina šta je naresta. Dođi teti da te izljubi", i pružila ruke prema Filipu.

Ne voli se moj Filip puno ljubit, ali teta Nede uvik nešto šušne pa je doša do nje i zagrlija je.

"Nisam te vidila ima sto godina", rekla je dok joj se Filip meškoljija u debelom zagrljaju.
"E, od sride", rekla je mater ispod glasa.
"Kako si mi ti, Karolina?", pitala se ka da se stvarno nismo vidile sto godina. Čisto me strah da je nije počela vatat skleroza. Šta ima da me vidila. Jedva pet dana.
"Dobro sam, tete. Malo umorna, ali dobro".
"Nije ti lako. Muž, kuća, dite, ali proć će i to", govori.

Teta živi sama. Imala je ona dobrih partija u životu, barem mater tako govori, ali otkad se razdebljala, počela gatat i govorit gluposti, ništa se više na ljubavnom planu nije pojavljivalo. Govori otac da je onaj zadnji ostavija i da još biži. Ne mogu puno doznat jer je teta šutljiva po pitanju svog ljubavnog života, a mater i otac nisu pouzdani izvori.

Jedan put sam načula o nekom trokutu teta Nede, barba Toni, barba Vicko. Samo sam povatala neka šapćanja pa ne znam o čemu se radi. Zanimljivi su meni ti trokuti. Uvik sam se pitala ko tu koga i kako izgleda kad se sve stranice spoje, ono katete, hipotenuza i tako to.

"Doša ti vidit svoju baku i didu, a mišu?", govori tete.
"Je, je, voli on to", smije se otac. Mater uzdahne i stavi kavu isprid mene.
"Mislila sam ga ostavit dan dva. Onaj kreten od susida stalno nešto buši i brusi pa mali ne može učit", govorim ja.
"Ne bi ja to pustija. Jeba bi mu mater", govori otac.
"Marko!", uzvikne mater.
"Šta Marko! Kad bi imala muža, ne bi maloga okolo vukla da ima mira za učit. Bija bi meni senatorij oko kuće", žesti se otac.
"Ajde, ajde, i ti govoriš gluposti. Šta govnu može učinit? Udrit ga harmonikom?", govori mater i imam osjećaj da u sebi likuje.

Njih dvoje iskoriste svaku situaciju da bi se sprdavali s mojim Emilom a, da nisu tako glupi i ograničeni, shvatili bi da će nas ta harmonika brzo odvest u bogataški kvart, u villu sa bazenom i sa parkiranim poršeima ispred nje.

"Je li se javlja barba?", prekidam ovu mučnu konverzaciju.
"Još i to!", usklikne mater.
"Znaš ti njega. Šta će se javljat?", govori otac.
"Imam neki neugodan osjećaj. Sve se bojim da mu se nešto nije dogodilo", govorim ja.
"Njemu se uvik događa", govori mater dok slaže štracu od sudi i stavlja je priko sudopera.
"Ne bojim se ja za njega. Bit će opet manta za nekim poslom", odmahne otac rukom.
"Zato sam se i zabrinila. Počeja je ovde razvijat posal. Taman krenilo a on nesta".
"Kako ti znaš?", pita mater i stiska oči.
"Priča mi je".
"I donija kutijice", govori dičja izdajica dok vozi autić po stolu.
"Kakve kutijice?", drekne mater.
"Ma ništa! Neke uzorke. Imate li koju sliku noviju di se barba dobro vidi?"
"Šta će ti?"
"Mislila sam s njom otić na policiju".
"Nema šanse!", drekne mater. "Ne petljaj se."
"Ne dolazi u obzir!", i otac je kategoričan.
"Zašto? Samo sam mislila..."
"Nemaš ti šta mislit kad je barba u pitanju. Ostavi ga na miru i ne petljaj se u njegove posle", ozbiljno će otac.
"Dobro, ajde. Neću na policiju. Samo ću stavit na fejs sliku da ga tražimo".
"Glupačo jedna, ostavi se toga! Barba Toni je kriminalac i uvuć će te u govna ako ga samo lipo pogledaš", viče mater.
"Ostavi se ćoravog posla!", kratko ali odlučno će otac.

Sad se ja mislim, kakvi su to ljudi. Niko te ne može toliko zajebat ka tvoji najbliži. Možda barba Toni leži u bespućima planine sa slomljenom nogom i umire. GSS to riješi časkom posla. Dignu helihopter, lete prema signalu od mobitela, nađu barbu, ukipaju ga u helihopter sve sa nosilima i sutra se ja naslikajem kraj njega. U novinama. "Nećakinjin vapaj spasija život ovom hrabrom čovjeku."

Možda je pâ, udrija glavom, dobija amneziju, ukrca se na trajekt i iskrca na Visu. Višani vidili moj poziv na fejsu, našli barbu, ukrcali ga na trajekt za natrag. "Hrabra nećakinja i masu svita dočekali čovjeka s amnezijom na splitskoj rivi". I slika mene i barbe u zagrljaju. U novinama. Naravno.

Stvarno, čovika ne može niko zavrnit ka vlastita familja. Sad, kad izgledam ka miljun dolara, oni mi ne daju šansu slikat se u novine. Nać ću ja načina otkrit di mi je barba pa makar morala organizirat humanitarni koncert.

<< Arhiva >>

0