30

subota

studeni

2019

Ne može čovik bit bez misli

Ima tako nekih dana kad je čovik sasvim sam, kad su svi oko njega samo zrak, samo pozadinska buka i kad bi lako mogao leć i ne dizat se nikad više. Ima i dana kad si sam a svi tvoji su s tobom i srce ti piva, i radosno kuhaš jer znaš da ćeš se na kraju dana sritna sklupčat mužu u naručju i da je cili svit, a i ti u njemu, siguran, stoji čvrsto na nogama i radosno gleda u budućnost kao šta ja sad nadrkano gledam kroz prozor na susida koji diže sobu poviše garaže.

“S kim ćemo čekat Novu?”, pitala sam mog Emila.
“Al’ ti nisam reka?”
“Šta si mi reka?”
“Sviram za Novu.”
“Di?”
“Ne znam. Di me Pedro odvede.”
“Kako ne znaš? Jesi li ti ebete?”
“Ne vodim računa. On je menađer, pa neka on brine. Meni važno da kešira.”

Malo mi je to s keširanjem počelo ić na živce. Bilo deset, bilo iljadu, mom Emilu uvik dobro. Nema taj pojma o lovi. Je li nešto skupo ili jeftino, njemu je svejedno dok god ima dovoljno za svoje potrebe.

I inače mi se u životu samo slažu sranja. Pokušavam ne mislit na školu, pokušavam ne mislit na barbu, pokušavam ne mislit na išta šta me nervira i doć će dan kad više neću imat o čemu mislit. A šta ću onda? Ne može čovik bit bez misli. Mora nešto mislit. Barem ja tako mislim.

Eto, da mi je doživit jedan jedini dan u kojemu moj Emil i ja imamo vrimena za jubav. Pravu, istinsku jubav. Do podne bi jedan drugom šapćali ispod perine slatke riči, a onda bi se digli, on u svilenom kućnom ogrtaču, ja u spavaćici i negližeu. Sili bi za stol, ne nužno stilski, ali bez žvaka odispod, stavljali jedno drugom jagode u usta i nazdravljali sa šampanjcem u one duge čaše. Ispod nogu bi nam bija tapet sa dugim dlakama, a u kaminu bi pucketala vatrica. Sve bi se oko nas vrtilo i svirala bi lipa muzika a ne ove Iši, biši, volim te na kiši. Šta je meni korist razbijat glavu sa pustim snovima kad me problemi pritišću sa svih strana.

Kreten od susida diže zidove. Zvala sam inspekciju. Oni valjda odmaraju. Zato se kod nas može šta se oće dok inspekcije diple na zasluženom godišnjem odmoru. Vedran i Anita govore da se neće s njim bost. Emilu daj harmoniku i pusti ga na miru.

Izgleda da samo meni smeta susidova nakarada. Jedino ja stavljam sušit robu i usrana roba se zimi suši po pet dana jer nas je zagradija. I pogled na te zidove stvara osjećaj da živim u faveli ali i tako je cili ovaj kvart jedna velika favela. Morat ću popričat s Anitom o onoj ideji da sve rasprodamo i kupimo stanove u normalnom kvartu. Barem da ne gledam ovoga kretena koji radi šta ga je volja. I da se ne moram s njim tuć.

Jer kad meni pukne živac, ne biram oružje. Nekad me bude strah same sebe.

29

petak

studeni

2019

Tange

Emilu još ništa nisam rekla. Ne govori ni on meni. Samo iskešira kad pedeset kad sto. Eura. Život je hajlajf. Napokon postajemo neko i nešto. Sve odnesem u banku. Ima stog računa i opomena debel ka Rat i mir. Nešto malo love stavljam na stranu za novi auto. Bit će se već skupilo za felgu. Ne triba sve kroz guzicu protrat.

“Nešto smo ja i Vedran pričali da prodamo kuću pa kupimo stanove bliže gradu”, govori Anita između dva riganja.
“Može li se to izvest? Jeste pričali s Emilom?” počeja mi se vrtiti loto u glavi.
“To nam je sinoć palo napamet. Mislili smo da bi ga ti mogla počet obrađivat pa ćemo sist za stol i razgovarat,” šapće Anita jer Emil spava u sobi.

Jutros nije iša na posal. Govori da ga pirevi ubijaju. Puno se bidan troši na sviranje. Ovi zadnji je traja od petka navečer do jutros. Poludija bi čovik da tri dana samo sluša zvuk harmonike, a di je trčat za svatovima, nazdravljat, slikavat se. I najgore od svega branit se od kučketina. To je sve uspaljeno. Nekidan sam mu našla tange u žepu. Kune se da nema pojma odakle su se stvorile. Ja mu virujem jer se ove ženske danas ponašaju gore nego ijedan muški. To nema srama nimalo.

"Govori Tuntle da bi mogli prodat kuću pa kupit nešto bliže gradu", bacam mu udicu dok pijemo kavu.
"Nemoj me klistirat najranije", stenje moj bidni Emil.
"Samo sam rekla".
"Valjaš pizdarije".

Razgovor je naprasno prikinut. Kad je ovakve volje bolje mi je šutit. Proć će ga, a onda ćemo ozbiljno popričat, stavit karte na stol i tako to.

Sad moram peć kolače. Dolaze Aniti neke prije na šauer. To one tako zovu kad nose darove za dite, pa se onda kurče jedna ispred druge čiji je dar skuplji. Lako je tako kad radiš u banci. Idem počet dok nisam skroz ispalila na živce. Ne može kuvat, po cili dan riga, a kad dolaze prije, onda sidi ka Gospe od cukra. I kojega joj vraga nose darove? Drob joj se još ni ne vidi. Ne znam šta bi joj ja kupila. Valjda paket pelena. Brendiranih, ofkors.

28

četvrtak

studeni

2019

Imitacija života

Život mi je posta puno kompliciran. Zaposlila sam se, moram vodit računa o mužu a ni mali nije za bacit. Još i ona Anita. Svako malo joj trčim u dućan jer ona grli školjku.

Imam nešto love šta sam je iščupala iz harmonike i čuvam za crne dane. Onih dvi iljade za autfit i ovo šta mi barba uredno plaća za posal sam gricnila. Kupila kokošetine na akciju i smrznila. Koliko mi te jebene kokoše požderemo, čudo da ne letimo.

Čitala sam da kuvari na one svoje glupe kape mogu stavit onoliko faldi koliko znaju načina na koje mogu pripremit jaje. Da se daju činovi za kokoš, ja bi bila sva u volanima. Baš sam nikidan brojila. Samo na toč je znam spremit na devet načina i to ako ne brojim začine koje uredno minjam. Timijan, papar, kari, mažuran, majčina dušica. Lipa ti je, majko, dušica kad si me odgojila da budem sluškinja i kuvarica!

Posa se dobro uhoda. Onih dvoje šta sam im prodala poludili za još. Govori barba da imaju puno prijatelja, pa blagdani, darivanja i tako to. Već sam im tri puta nosila po punu kesu. Popila s njima kavu, ostavila kesu ispod stola i otišla. Plaćaju barbi. Valjda na žiro. Ne razumin se u mehanizam. Samo znam da barba meni svaki put iskešira po stoju. Nije loše za uru vrimena rada. Nadam se da će proširit mušterije. Dosadili su mi ovih dvoje. Neš ti kave s dvi mumije. Jedva pozdrave, onda pijuckamo, pušuckamo pa se pozdravimo i ja odem.

Nabavila sam autfit za manje od iljadu kuna. Izgledam ka avion. Sve našla na poniženju. Kostimić mi stoji ka saliven. Svaki put, prije nego ga obučem, dobro se tušnem, našpricam i malo pospem talkom. Ako polako hodam, ne penjem se, na mašem previše rukama, skoro da se i ne čujem po znoju. I cipele su mi super. Malo me tuku na peti. Sve će se sredit kad zaladi pa obučem debele hulahop. Flasteri se neće ni vidit, a i naučila sam hodat u njima. Skoro bez grimase na licu.

27

srijeda

studeni

2019

I štekati imaju uši, zar ne?

Otišla sam na Gugl vidit je li me zeznija s ovim francuskim imenima. Ne bi tila da se posli ispostavi da sam švercala drogu.

Piše na guglu da L'odeur d’un étalon znači Miris pastuha. Pastuh, ždrijebac, više manje isto. Onda pogledam Fumée d'une con. Govori da to znači Dim konusa. Nema veze s mozgom. Ubacim fumee. Prevede dim. Ubacim con. Prevede pićka s mekim ć. Ja bi rekla da u slobodnom prevodu to znači Pičkin dim. Nije mi to drago. Opet moj barba nešto kemija. Nadam se da je legalno jer sam se sad nekako navukla da imam svoju kunu i već sam je rasporedila.

Malome sam rekla da piše domaći i čeka oca. Ja sam se uredila kako sam najbolje uspila, a to znači ka jad i nevolja i otišla na rivu. Za svaki slučaj sam otkinila jednu ružu s našeg ljubavnog buketa i zalipila je na prsi. Kasnila sam dvi tri minute. Ako je ovo ka u trećem čoviku, bolje da ne dolazim.

Šetam ja ka blesa po rivi. Gori doli. Gori doli. Onda se digne jedan debeli ćelonja. Dobar dan. Dobar dan. Imate nešto za mene i ženu? Sidnem ja s njima za stol. Oni mi naruče kavu. Ja zapalim duvan. Dimi mi se isprid očiju i nije me briga zaništa. Onda on reče da stavim robu na stol. Ja stavim. On gurne kuvertu prema meni. Ja je strpam u Lujivujiton boršu. Lipo se kulturno pozdravimo. Ja priko rive put autobusa. Barba Toni me zovne s jednog drugog štekata. Pokaže mi na sidalicu.

“Bravo, maco! Dobro si odradila. Osim šta si zakasnila. Dodaj mi lovu ispod stola”. Ja dodam, on strpa u žep.
“A moj dil?”
“Nema ništa. Zakasnila si skoro pet minuta. Šta bi bilo da su mušterije otišle, a?”

Ne mogu se sad s njim svađat na srid rive. Štekati imaju uši. I oči. I kamere. Ali, donit će on meni i drugu isporuku. Primirit ću se malo, a onda ću ga zajebat ka nikad. Etalon jedan!

26

utorak

studeni

2019

Pripoznat će oni tebe

Jedan je u modroj kutiji sa srebrenim slovima. Piše “L'odeur d’un étalon”. Drugi u crvenoj sa zlatnim slovima. Piše “Fumée d'une con”.

“Šta ovo znači?” pitam ja koja ne stojim najbolje sa francuskim. Kokošanel, Lujivujiton, ptiber, grijot, mersi i još poneka rič.
“Reka mi je tip da plavi znači Miris ždrijebca, a crveni Miris žene”.
“Onda se na francuski za muške reče odeur, a za žene fumee”
“Valjda”.
“Rekla sam ja, čovik uči dok je živ”.
“Idemo mi na posal. Ja sve organiziram. Pronalazim kupce. Dajem ti adrese. Tvoje je samo da im doneseš robu, da se nasmiješ i da figuraš, naravno”.
“Ne brini za ovo zadnje”.
“Lipo ćeš im pružit ruku, ja sam ta i ta, dat robu, oni tebi plate, ti s lovom u boršin i donit meni pa ćemo obračunat i podilit”.
“Koliko ide meni?”
“Deset posto”.
“Trideset”.
“Jebiga, oš me ubit?”
“Dvajstipet”.
“Dvadeset i otplaćivat ćeš mi avans”.
“Koji avans?”
“Misliš da te mukte oblačim? Ovih dvi iljade na deset rata. Borša mukte”.
“Oš mi dat nekoliko bočica da ih prodam prijama?”
“Za sad samo ja ugovaram, a kad malo savladaš posal, sve ću polako prepustit tebi. Imat ću posla oko tvornice. Ubijaju me s dozvolama”.
“Ja ti se dobro snalazim po šalterima. Mogla bi ja preuzest. Naravno uz poštenu naknadu”.
“Ne igraju tu šalteri. Posal se dogovara uz večere. To je takva vrsta posla. Zasad samo prodaji. Ove dvi boce imaš isporučit u pet sati. Muž i žena. Štekat na rivi. Napravi kako sam reka i sve ok”.
“Koji štekat? Kako ću ih pripoznat?”
“Samo prošetaj kraj stolova. Pripoznat će oni tebe”.
“Nisam još nabavila autfit”.
“Nema veze. Idem ja sad. Posal zove”.

Ode on a ja ostala razmišljat. Sve je to meni sumnjivo. Pripoznat će oni mene. Po čemu? Niti sam mu rekla kako ću bit obučena. Niti karanfila, niti ruže, niti novine ispod ruke. Svašta na ovom svitu!

25

ponedjeljak

studeni

2019

Lujivujiton oriđiđi

Lipo bi se bilo zvat terenski komercijalist. Pa još ić okolo sa brendiranom boršom, makar i falšetom za početak. Onda bi mogla sist s prijama na kavu i vadit im mast kad rečem kako žurim na sastanak.

Ne bi bilo loše imat i svoju kunu. Sve bi uložila u sebe jer, ako nemaš samopouzdanja i zadovoljstva u životu, onda to ne možeš ni prinit na dite. Zna se da mome Filipu triba sad najviše toga. Dite je, razvija se i ne bi tila da sutra bude problem šta bi se moglo dogodit ako iza njega ne stoji čvrsta mater. Eno, šta se dogodilo s Tuntlom. Nit’ smrdi, nit’ miriše. Srića da se moj Emil rodija odma s karakterom pa ga slinava i grintava mater nije mogla puno uništit.

“Aj, dobro. Koliko bi ja zarađivala ka terenski komercijalist?”
“Zavisi od prodaje ali, viruj mi, nije malo”.
“Kad počinjem?”
“Odma. Kumpir triba dok je vruć. Samo ću se zaletit do auta”.

Vrati se s, mila majko, Lujvujiton torbicom. Lujvujiton! Gospe moja, šta me snašlo! Ubila bi za Lujvujiton. Gledam šavove. Nigdi prošiveno priko znaka. Pravi je! Pravi! Oriđiđi!

“Ovo će ti bit poslovna borša. Oriđinale Lujvuiton. Malo nošena”.
“Ajme meni, ko zna koliko ovo košta?”, ne mogu doć do riči.
“Ja znam,” kiselo će on.
“Odakle ti?”
“Dobija na brakorazvodnoj”.
“Od prve ili druge?”
“Druga je umrla”.
“Jesi šta od nje naslijedija?”
“Jesam, Dugove”.
“ I, šta si još dobija na brakorazvodnoj?”
“Pusti sad to. Idemo mi o poslu,” vadi dva parfema iz borše.

24

nedjelja

studeni

2019

Ne muljam, maco, svega mi

“Bitno mi je da ovde dobro startam. Imam tonu parfema za prodaju i triba djelovat dok čekam da se srede svi papiri, pa izgradi tvornica, pa sredi još papira. Ti bi mi tu mogla bit nezamjenjiva”.
“Opet muljaš?”
“Ne muljam, svega mi. Znaš, maco, da si mi najdraža od cile familje. Ne bi tebe mulja. Ali,” tu stane ka da će zaplakat, “ ako mi ti ne viruješ, onda je sve otišlo kvragu. Sićaš se kako sam te nosija na krkeč dok si bila mala?”
“Je, sićam se i kako je otac doša po mene u Drugu policijsku kad te ono privelo. Sve sa mnom na krkeču”.
“To je bija nesretan slučaj. Namistilo mi pajkana u civilu. Više čovik ne može nikome virovat”.
“A ono kad nam je pritreslo stan? Vadilo šporku robu iz mašine?”
“Tu sam stvarno zajeba. Malo sam srâ u kafiću kako panduri nikad neće nać misto di držim robu”.
“Barba, uz dužno poštovanje, ti si obični kreten”.
“Maco,” hvata me za ruku, “oprosti svome barbi kretenu i pređimo na posal”.
“Nisam ti ja za to. Uvalit ćeš me u govna, Emil će popizdit, dite ostat bez matere. Sori, ali ne mogu”.
“Viruj mi, prominija sam se. Ovaj put je skroz legalno. Nema više muljaže. Sto posto je u okvirima zakona. Samo mi daj šansu”.
“I šta bi ja tribala radit?”

A šta ja znam, ako je po zakonu i ako nema straja da ću upast u zatvor, možda bi se i mogla ogrebat za koju kunu.

“Pazi, ovako! Ideja je, naravno samo dok to s tvornicom i uredima ne legne na svoje misto, da ja prodaju ugovaram legalnim kanalima, a ti je dostavljaš mušterijama. Bit ćeš terenski komercijalist. Sve čisto. Sve legalno. Sve transparentno”.

23

subota

studeni

2019

Nikad nemoj krast na malo

Jebenteživote, sad ću ja ić po Konjskom, u plastičnom kostimu i postolama od eko kože i prodavat te njegove jebene parfeme. Mogla sam i mislit da se nije prominija. Kriminalac bija, kriminalac osta.

Mater još priča kad ga je prvi put zbajbočilo. Kreten ukra jaketu u Jugoplastike. Leža misec dana u zatvoru i još mora platit jaketu, pa se moj otac zadužija u sindikalnu blagajnu. U isto vrime, neki baja, ne sićam se više imena, mater će znat, skupija miljun od prodanih stanova koje nije ni počeja gradit, malo se pričalo po gradu i po novinama, pa je nesta s radara. I on i lova.

Rekla je mater dok mi je to pričala: “Ovo ti je pouka. Nikad nemoj krast na malo. Šta više ukradeš, ispadaš veća poštenjačina. Imaš za platit advokatima, novinarima, policiji i još počastit one šta misle o tebi da si lupež. Tako ti je to, moja Karolina.”

“Slušaj me. Ovo je sad ozbiljno. Oke?” govori budaletina koja me misli skuvat lipim ričima, ali nisam ni ja od jučer.
“Meni je to sve skupa neozbiljno. Uskrsnija si posli devet godina i sad meni prodaješ muda za bubrige. Šta nisi iša kod matere mi? Ona bi ti rekla sve šta ima prije nego bi uspija pisnit”.
“Maco, poslušaj me. Sve ću ti objasnit. Ovako stoji stvar. Ima sam tamo veliku, ali stvarno veliku tvornicu. Oke? Onda me pukla nostalgija. Tija sam se vratit po bilo koju cijenu. Teška je tuđina. Ko to nije proša, ne može shvatit ni za sto života. Ne mogu ja bez mora. I bez familje. I bez prijatelja,” samo šta se nije rasplaka.
“Aj, barem za nać prijatelje se nećeš morat puno štrapacirat. Svi su ti locirani na dva mista, “ govorim ja jer mi ga je već dosta a tek se vratija.

Ovako je sra mome starome kad se posli četri godine vratija iz Šibenika. Bija tamo zbog droge. Na volim niti mislit o tome. Mater se tila rastavit svaki put kad bi stari spomenija da bi mu tribalo poslat paket kolača. Bila sam dite i još se sićan kakvi su ga čudni ljudi dolazili tražit kod nas.

Neko vrime smo živili ka da smo u Afganistanu. Zatvorene ponistre, trčali u podrum, gledali na ulici svitli li digod kakav odbljesak od snajpera, čeka li sumnjivo lice isprid kuće. Dobro, usput je bija i rat, uzbune i tako, ali to je samo povećavalo naš strah.

Mater bi guštala kad bi na radio javilo da neprijatelj tuče po Šibeniku i navijala: udrite po zatvoru, neka đava odnese i njega i drogu! Onda bi je otac smiriva jer onima šta su s nama ćamili u podrumu to njezino navijanje nije bilo nimalo domoljubno. Jedan put su je i izbacili pa je isprid vrata preklinjala i proklinjala.

“Kako? Di su locirani?”
“Jedni na Bilicama, drugi na Lovrincu”.
“Nemoj me zezat! Bija sam mlad i lud. Sad sam se prominija. Imam svoj biznis i ugledan sam čovik”.
“Di si to ugledan? Oko ušiju?”

- nastavit će se _

22

petak

studeni

2019

Pariže, Njujorče, stižem!

Isuse moj, blaga i ponizna srca, učini srce moje po srcu svome, govorim u sebi, ostalo od vjeronauka, a sve se mislim kako to moje srce nikad neće bit blagoslovljeno, jer će ga raznit ova adrenalinska bomba.

Ja menađer? U lipim kostimićima i cipelama na stileto take? Ajme, šta ću badat s njima po konferencijskim salama di će me slušat svaki jebeni direktor od parfema! Pariže, Njujorče, stižem!

“Ma daj! Nemoj me zezat! Nisam ti ja za to”.
“Išla si u saobraćajnu, a šta je to nego marketing i prodaja”.
“To je u redu. Školovana sam ali je problem u imiđu”.
“Zgodna si, visoka, lipo znaš govorit. Šta ti više triba?”
“Triba mi,” počnem ja nabrajat na prste, najprije jedne, a onda i druge ruke,” nekoliko kostimića, nekoliko topova, najmanje deset, da ne idem uznojena okolo, dva tri para cipela na visoke take, termin kod frizera dva puta sedmično, nešto šminke i dvi borše šta se slažu na cipele, a ne bi škodila i neka marama, najbolje Hermes”.

Gledala sam o tome Hermesu u filmovima. Uvik kad pravi i ozbiljni tipovi bare ženske, daju im te Hermes marame, sve onako u kutiji, pa ako padaju na to više nego na bukete sa dva tri tuceta skupih ruža, onda je znači dobro. I za mene i za buduće suradnike, mislim kupce. Zamazat će im oči kad ja onako, ka ona Izidora, zabacim tu svoju Hermes maramu i rečem: Od ovoga na tržištu boljeg nema.

“Nema problema. Sve ćemo sredit, maco” govori moj divni, obožavani barba.

Srce mi tuče. Gledam se kako bacam one štrace, nisu to nikakve Emilove ženske, ne bi on to, nego prave štrace, iz ormara da napravim mista za pravu robu. Tribali bi kupit i novi ormar. Ovaj je Emilova mater, Bog joj da pokoj duši i nek’ miruje di je, donila u dotu.

“Evo ti, maco,” poteže on iz džepa četri od po pet stoja i stavlja ih na stol. Onako raširene u lepezu.
“Zašto mi je to? Za postole?”
“Za sve”.
“Imaš li ti pojma koliko košta brendirana roba?”
“To bi tribala pitat moju bivšu. Ja sam tu samo jebena stranka,” kiselo se smije.
“Ovo mi neće bit dosta ni za falšete”.
“Onda kupi falšeta koliko se može za to. Tek počinjemo. Bit ćeš kasnije puna para ka salpa govan”.

Odma sam potonila. Šta će mi kasnije! Ja bi odma. Dosta mi je falšeta. Ko će me cijenit kad me vidi u kostimiću od sintetike? Kako ću takva ić po svitu i predstavljat tvornicu?

“Di mi je ured?”, pitam, Bože daj da je u centru, na dobrom mistu, čuješ li me, Bože, daj barem to, molim te, molim te, molim te.
“Nema ureda”.
“Kako nema ureda? Ima li barem tvornice? Dugopolje i to”.
“Nema ni tvornice. Reka sam ti da tek sređujem papire. To traje”.
“Javi se kad ih središ ako to bude za moga života,” govorim ja i ulivam mu još jednu rakiju. “Ili misliš da mogu počet odma putovat po svitu i ugovarat posal? Jesi to mislija?”
“Mislija sam malo lokalnije,” govori ozbiljno.
“Koliko lokalnije?”
“Split i okolica”.

21

četvrtak

studeni

2019

Moj barba Toni

Prolazim kraj Prokurativa i promislim”ma ko jebe štednju”. Sidnem popit kavu, veliku, toplu, s mlikom. Zapalim tri duvana. U krv mi se pritvaraju. Ajme, šta ja volim pušit! Da nisam prestala, sad bi se valjala po ovoj plastičnoj sidalici još uru vrimena i pripaljivala jedan na drugi. Teško mi se maknit iz ove lipote i sidila bi do besvijesti da se mali neće brzo vratit iz škole i poljubit vrata.

Kupim na brzinu dva kila srdela i pravac doma s kartom koju mi je dala Anita. Ustvari, dala mi je dvi, ali drugu nisam timbrala. Na ovoj je odavno prošlo četrstipet minuta. Ako me uvati, smislit ću nešto kako sam se zalajala s prijom pa mi odletilo vrime. Smilovat će se čovik. Nije ni on od kamena. Šta je bidan kriv da mu je sudbina bit kontrolor.

Od stanice do moje kuće ima tačno sedam minuti hoda. Takva je to pripizdina. Meni odgovara jer najbolje razmišljam dok hodam. Moga bi mi ovaj biznis sa šalterima upalit. Na svitu ima linčina koliko oćeš. Samo im triba dignit lovu.

I tako, hodam ja hodam i dođem do isprid kuće. Prid vratima stoji čovik s aktovkom. U odijelu. S kravatom. Najebala si, Karolina. Ovoga su ti poslali iz škole. Sad će počet sa socijalnom, pa te vuć po sudu i na kraju ti maloga ni krivog ni dužnog smistit u dom. Ukopala sam se na mistu.

Vadi kreten duvan, pali i čeka. Jebateled, niko ne puši tako živčano ka moj barba Toni! Ma ne mogu virovat svojim očima. Nije moguće da je to barba Toni. Kako me naša?

“Ej, mala!” govori on i trese duvan priko prsta.
“Barba Toni, ne mogu virovat,” padam mu u zagrljaj.
“Vidi ti nje šta se prominila. Prava žena. Sad me moraš počet zvat Toni. Zaboravi na barbu”.

Ulazimo u kuću. Malo me sram. Tisno je pa uvik izgleda neuredno. A i je pinku neuredno.

“Di si ti bija sve ove godine?” pitam.
“Radija sam, maco. Podiga carstvo, oženija se dva puta, rastavija jedan put”.
“Sve mi moraš ispričat. Samo da stavim kavu,” prtljam ja oko špakera. “Kad ćeš dovest ženu da je upoznam?”

Serem li ga serem. Šta ću pričat s čovikom kojega nisam vidila devet godina niti znam di je bija ni šta je radija.

“Umrla je”.
“Umrla? Prva ili druga?”
“Druga. Prva je još živa, vrag je odnja”.
“A kakvo ti je to carstvo? Čega?”
“Tvornica parfema. Najboljih svjetskih parfema”.

Majko moja, sritna li sam! Vonjat ću ka parfumerija. Dat će barba. Dobar je on.

“Ko ti vodi tvornicu dok si ovde?”
“Zatvorija sam je. Sad sam u fazi pribacivanja. Ne mogu više lutat po svitu. Otvorit ću je ovde,” govori on i miluje mi uši.

Tvornica parfema meni nadohvat, a barba vlasnik. Da barem još imam jednoga barbu šta prodaje brendiranu robu. I jednoga s postolama.

“Jedva čekam,” govorim ja.
“Zato sam i svratija do tebe”.

Sad se meni vrti film u glavi. Pa kad neko reče da nema slučajnosti! Čitala sam jednu knjigu. Zove se Sinkronicitet ili nešto slično. Otkud su meni došle one puste misli o šalterima? Eto! To je bila priprema za barba Tonija. Tribat će mu miljun potvrda, a ja sam tatamata u tom poslu. Nemam obraza barbi naplaćivat, ali nije prasac da mi neće dat koji parfem.

“Baš si mi lipe vijesti donija”.
“Nije to sve. Tija bi da mi budeš menađer. Šef marketinga i prodaje”.

20

srijeda

studeni

2019

Šalteruša

Tuntle je napokon uspija uštekat svoj stik u pravi USB port i, na radost svih Hrvata, Hrvatica i Svete Majke Crkve, napravija dite. Nemam pojma koje mu je sve fajlove uspija daunlodat. Samo se nadam da u tim materijalima nije bilo previše ljubavnih gena za kompjuter. Već mi je sad žaj Anite ali je o tome tribala razmislit kad se udavala. Nije svak sritan ka ja. Moj Emil ne bi kompjuter taka ni štapom. Njemu daj mobitel da može gledat klipove od Hajduka i on sritan ka malo dite.

“Nešto bi te zamolila,” došla mi Anita na vrata. Zelena ka Marsovac.
“Reci,” već otvaram kredencu. Sigurno je zaboravila kupit šećer.
“Ma, otvorila mi doktorica bolovanje”.
“Šta ti je?”, pitam ja jer, osim tog zelenog tena, izgleda sasvim normalno.
“Mučnine. Dušu sam ispustila”.
“Nema ti tu recepta. Pazi šta jedeš iako ni to ne pomaže. Prošla sam ja to sa Filipom”.
“Trebala bi sredit papire ali nisam u stanju trčat okolo”.
“Di ti je Tun… Vedran?”
“Pritiska ga posal. Ne miče se ovih dana od kompjutera,” uzdahne ona.

Šta bi ja toga Tuntlu mlatila i ne bi mu dala plakat! Koji je to majmun! On i njegov kompjuter! Dobro, nije ni moj Emil trča po šalterima kad sam ja bila noseća. Trčala sam sama jer je on bija na poslu. A opet, šta ću, razumin je, žensko sam i ako mi nećemo pomoć jedna drugoj, ne znam ko oće. Rekla sam joj da mi donese papire i objasni šta tribam radit.

“Ma, ništa. Samo ćeš im odnit ove doznake da ti naprave erjedan i onda sve skupa odnit na socijalno”, govori ona a ja već vidim kako će mi odletit jutro.

Čim sam malog otpratila u školu, produžila sam u upravu banke. Anita radi u banci. Mila majko, šta su te žene obučene, obuvene i namirisane. Rekla bi, ovako odoka, da misečno potroše više na frizuru nego ja na garderobu, hranu i deterđente zajedno s kalodontom i šamponom. Cupkaju, sve onako na tankim takima, pa se naginju jedna prema drugoj i šapću. Uvik šapću. Valjda bankarske tajne.

Dobar dan. Dobar dan. Triba mi erjedan. Dođite, gleda u kalendar i misli, misli, misli, prekosutra. Ne može danas? Žao mi je.

Došla sam prekosutra. Još jedno izgubljeno jutro. Dala mi erjedan. Hvala. Doviđenja. Spremim erjedan u torbu pa se na vratima banke sitim da bi tribala imat i jedan primjerak doznake. To mi je Anita specijalno naglasila da pazim. Valjda kruži legenda po banci. Vratim se počistit bankovni nemar i jedva iščupam od njih doznaku, pa put pod noge.

Lipa je Zapadna obala. Sva nekako sređena. Čak i ona ljuska od navodnog hotela ne izgleda loše iako mi bode oči kad je gledam izdaleka. Onda uđem na socijalno. Nešto nevoljnoga svita čeka s brojevima. Izvadim i ja broj. Isprid mene ih barem deset.

Prozove me odma. Šta je sad? Valjda je onih deset otišlo na kavu. Lip je dan.
Prigledava mi službenica papire. Di je fotokopija osobne? A, u pič mač! Šta će im to? U cilom svitu kompjuteri ljudima olakšavaju posal. Samo kod nas kompjuteri gomilaju tone i tone papira. Za svaki dokument moraju imat dva prsta karte ka pokriće. Oko sebe gomilaju škatule karte, a cili se posal može obavit jednim klikom. Neću se nervirat, neću se nervirat, neću se nervirat.

Udahnem duboko da mi mozak dobije kisika. Ko će opet izgubit jutro za donit im jebenu fotokopiju. Kakav je to dokument fotokopija? Ajde, da joj traže otisak prsta, forenzika i to. Ali fotokopija osobne? Za jednu trudnicu koja ima komplikacije? Logičnije bi mi bilo da joj traže sliku one stvari.

“Čekajte da malo razmislim,” govorim ja ženi.
“Samo fotokopiju osobne s obje strane i sve je u redu,” govori mi ona.
“A bi li vridilo da napravi selfi sa tom osobnom isprid sebe, pa vam ga pošalje mejlom?”, učinija je kisik svoje. Eureka!
“Neka samo slika osobnu i pošalje mi na mejl,” govori plemenita službenica i upisuje svoj mejl na papire koje sam ja osobno ispunila, dobro, malo je i ona pomogla i potpisala Anitinim imenom.

Lako se dogovorit kad naiđeš na pravog čovika. Dok šetam divnom Zapadnom obalom prema peškariji, vrtim miljun ideja u glavi. Mogla bi od ovoga napravit biznis.

“Sređujem papire za porodiljni. Vaše je samo dignit noge.”

Tako bi nekako išla reklama. A moglo bi se još i proširit. Na sveopće pučanstvo kojemu se ne ide po šalterima. Osim za penzionere. Oni su jaka konkurencija. Ovako bi nekako išla reklama:
“Iskusna šalteruša, svađa se, moli i falsificira po šalterima. Obratite se s povjerenjem. Vaša sranja, moja briga.”

19

utorak

studeni

2019

Kokošanel i rebe iz Lidla

Kad obisim sušit robu, moram se zaletit do škole. Zovu me za svaku pizdariju. Nikidan me zvalo zbog sličice šta je mali nacrta. Ja bi izbacila psihologe iz škole. Oni samo uništavaju dičju kreativnost. Stalno nešto tumače po svome. Dite je nacrtalo šta je nacrtalo i šta to triba analizirat. Ako je ispod stola nacrta miša, ne znači da smo za zvat socijalnu.

Dobro, stojimo u prizemlju u turističkom gradu di su pantagane dio kolorita. Turisti žderu po kaletama, oko nogu im šetaju pantagane. I to je u redu, a nije u redu kad nama u kuću uleti ta ista pantagana dok jedemo pašta fažol s kožicama od pancete na akciji a ne brancina na posteljici od rikole sa pjenicom od škampa. Naravno da se maloga dojmilo. Ne samo da je to uklopija u crtež, nego je tri dana savija žice za praćku i pritvara se u lovca, dejvikroketa, indijanađonsa i šta ja znam koje sve likove.
“Znate, mi o svojim učenicima puno toga saznamo kroz njihove crteže,” govori glupača u falsom kokošanel kostimu kojoj je jedini posal skupljat tračeve po familjama od učenika.

“Da. Ovde ste saznali da nam je pantagana uletila u kuću,” mrdam i ja nosom u rebama iz Lidla.
“Ne samo to. Očito se Filipa jako dojmio štakor. Ne događa se često,” i dalje ona bali.
“O, to vi mislite da se ne događa. Pogledajte malo po gradu. Zaminili su mačke”.
“Htjela sam vam skrenuti pozornost na jedan drugi detalj”.
“Mislite na ovo kako piše domaći u kužini? Nije svak sritan da ima stan od osam soba ali to ne znači da je Filip zapušteno dite,” turiram ja jer znam da će sad počet srat o radnom kutu za učenje. Jeba ih radni kut za učenje! Di ću ga stavit?
“To je u redu iako biste trebali razmisliti o radnom kutu za učenje”.
“Razmišljamo intenzivno. Baš pregovaramo o kupnji malo većeg stana. Da bude veći barem za taj kut, kako vi kažete,” ne mogu podnit ove glupače i njihove fantazije.
“Naime, ne radi se sasvim o tome. Ovdje vidim da su oba roditelja prisutna dok dijete piše domaći rad”.
“Da, da, volimo se uključiti u Filipov rast i razvoj, pogotovo kad je škola u pitanju,” mogu i ja srat kokošanelice sa izrepanom frizurom.
“To je u redu. Ispred vas je nacrtao šalice. Vjerojatno pijete kavu”.
“Da, kavu s puno mlijeka. Takvu najviše volimo,” smješkam se blaženo sretna šta glupača ne pripoznaje da su to krigle i još sretnija šta je Filip zaboravija nacrtat bocu jer, za reć iskreno, najvjerojatnije smo pili pivu.
“To je lijep običaj. Problem je što na ovoj slici oboje pušite,” baci glupača sikiru po srid čvora.
“Ma kakvi. Znamo ponekad zapaliti ali nikad u kući i nikad dok piše domaći. Filip je samo kreativno dijete,” čupam se ja i već razmišljam kako ću mu izvuć uši za njegovu glupu iskrenost.

Dosta mi je i njega i njegove škole! Popizdit ću i ne znam šta ću napravit ako još glupača spomene da je mene pitura u crveno a Emila u crno. Ta im je najdraža. Odma tumače ka agresiju i tugu a ni ne promisle, kreteni, da se neki ljudi jednostavno oblače u takve boje. Volila bi i ja da ne moram nosit tu staru crvenu tutetinu po kući, ali šta ću, takav mi je horoskop. Neka moj Emil još koji put zasvira, kupit će Karolina sebi cilu paletu nježnih boja robe. I jedan rozi kokošanel za na primanja.

18

ponedjeljak

studeni

2019

Prozopagnozija i sramovi iz djetinjstva

Imam tu neku bolest. Zove se prozopagnozija. Lipa dijagnoza. Baš nekako egzotična. Na prvu bi čovik reka da to imaju one šta pišu puno proze sa cvitićima, leptirićima, patnjama mladog Werthera i ljubičastim svitanjima. Ali, ne. Nije ni blizu. To je bolest kad ne pripoznaješ lica. Nema je puno ljudi pa se mogu pohvalit da imam nešto ekskluzivno.

Sve sam proučila. Ako nije na doktoru Ozu, onda je na Guglu. A taj Gugl je veličanstven kad se uvatiš proučavat neku malu boljkicu. Na kraju ispadneš bolesniji od bidnog Joba. Nema bolesti koju nemaš barem u začetku.

Zašto ja sad spominjem tu svoju bolest? Na stranu to šta mi je mater davno savjetovala: Dok se ne udaš zdrava si ka dren. Kad se udaš, svaki slučaj moraš podastrit mužu uz kukanje šta je od tebe učinija a dobija te je ganc novu. Spominjem ja tu svoju malu falingu zato šta mi se jutros opet dogodija slučaj.

Otpratila sam maloga u školu, ne misliti na školu, ne misliti na školu, ne misliti na školu, i prošla priko samoposluge, kruh, mliko i tako. Onda sam polako šetala prema kući. Nije mi priša jer čišćenje neće pobić. I tako, šetam ja i razmišljam. Čovik triba uvik razmišljat šta bi i kako bi, a meni to najbolje ide dok šetam. I onda ugledam nju.

Stoji na vrhu ulice, deset petnaest metara ispred mene. I čeka. Kroz vrićice joj se proziru mandarine, blitva, kapula i još neke stvari. Čeka ona, čeka, a ja idem prema njoj. Vrtim u glavi sve plavuše koje poznajem. Ništa mi ne tilta. Da barem hoda. Pripoznala bi je po šestu. Ili da nešto reče. Dobro pamtim glasove. Ali ona ka kip. Možebit da je neka mater iz škole. Vrag odnja školu, ne misliti na školu, ne misliti na školu, ne misliti na školu. Namistim ja facu ka da ću se nasmijat. Barem sama sebi tako izgledam. Zadnji, za kojega sam mislila da ga poznajem i namistila sam mu tu facu, se uzvrtija, okrenija i pobiga.

Idem ja prema njoj i samo šta se nisam počela osmjehivat s tendencijom padanja u zagrljaj, a ona stoji i čeka. Dođem ja do nje. Sad je stani pani. Ili će se glasom odat koja je ili ću ja obolit na živce. Mora bit da je poznajem. Nema nikoga na ulici. Samo nas dvi. Ona čeka i šuti. Ja samo šta ne razvalim osmijeh. I onda napokon, napokon progovori. Pita me di je ta i ta ulica. Ajde kvragu ti i ulica!!!

Kako čovik može bit normalan i mislit na divote života kad se svakodnevno susreće s ovim situacijama? Pa ne mogu ja ić po gradu i svima govorit: Znate, ja vam imam prozopagnoziju. Ne vidim rješenja tome problemu. Osim možda da odem kod šrinka. Ali šrink je skup, a moj Emil još nije počeja mlatit toliku lovu da bi mi ga moga plaćat.

Možda bi uz pomoć Gugla mogla bit sama sebi šrink. Već sam pomalo počela ulazit u materiju. Piše tamo da jedan od uzročnika može bit i pretrpljani sram u djetinjstvu a, fala Bogu, ja toga imam na tone. Ma ne face, po tome bi tribala ne pripoznavat cile ljude, od glave do pete.

Jedan od moji prvih sramova je očev brat, barba Toni koji se nekidan vratija posli devet godina nepostojanja. Di je bija, šta je radija ostaje mi za istražit. On je uvik u našoj familji bija, ne crna ovca, nego crni bizon, crni mamut, crni dinosaurus. To je lik o kojemu bi se mogla napisat knjiga. I napisat ću je jednom. Samo ne sad. Sad imam puno posla, ne mislit na školu, ne mislit na školu, ne mislit na školu. Moram oprat mašinu trliša. Oni moj još uvik radi u škveru. Doduše, trliši su mu sve manje šporki. Cili se prida pirevima i mnoštvu slavlja. Snalazi se svakako. Uzima bolovanja, minja se za smjenu, kasni, ali ja mu ne dam da dâ otkaz.

Za sad mu biznis mu ide ka podmazan. Pitanje je oće li se tako i nastavit jer se i on vraća podmazan. Počela sam želit da dođe šta podmazaniji, toliko podmazan da se ne siti prigledat rebra. S druge strane, ako se tako nastavi, sve me straj da se ne bi pritvorija u alkoholičara. Zato mu ja ne dam da ostavi posal. Barem će mu ić bolovanje dok ga budem posjećivala po Ugljanima.

16

subota

studeni

2019

Sutra je novi dan

Pišem ovaj dnevnik, kroniku moga braka, šta god bilo, a već je sutra. Odavno je već sutra. Brzo će i svanit. Čujem privrtanje kante u dvoru. Emil se parkira, a kad tako parkira, bolje mi se pravit da spavam. Znam ja kako to kod njega ide: najprije beštima na sve i svakoga, onda oće seks, a meni se jutros s njim ne seksa, pa makar utjecalo na naš brak. Žena nekad triba imat svoje ja. Tako bar mislim.

Sad čekam za vidit u kojoj je fazi. Ako počne prtljat po bravi, onda je još uvik u livelu. Ako počne vikat: Otvori, Cvita, ne kucam ti rukom!, onda mi se bolje potajat i čekat da utakne ključ. Ako počne serenadu, izgorila sam. Nema druge nego se dignit i otvorit mu. I nadat se da će zaspat prije nego se siti seksa.

“Na ti pedeset eura”, reka je dok je baulja kraj mene.
“Reka si sto”.
“Ulija sam benzine”, privalija se priko posteje ka krepani telac. Nisam ni znala da imamo toliki rezervoar.

Odma je počeja hrkat, a ja sam otišla u kužinu vidit je li ostalo šta u harmonici. Među rebrima nije bilo ništa. Na dnu kutije je bilo deset eura. Koje je to govno škrto moglo dat mome harmonikašu deset eura? Al’ bi mu ruka otpala da je potega bar pedeset kad je baja? Ali dobro, deset po deset, skupit će se, samo triba bit strpljiv. Spremila sam ih u kutiju od čaja. Kod nas niko ne pije čaj. Samo kad su prilađeni, a onda im ga ja kuvam.

Vratila sam se u posteju i tiho legla kraj Čovika traktora. Rekla sam sama sebi: Sutra je novi dan. To sam vidila u jednome filmu i, uvik kad mi je teško i ne znam šta bi i kako bi, sama sebi to rečem. Nije da mi pomaže ali se sitim da je toj bidnoj ženskoj šta je nosila lipe vešte i imala sluškinju crnkinju bilo miljun puta gore pa je opet optimistično gledala na život.

Jo, da je meni imat sluškinju! Sve se nešto mislim kako za bit sritan čoviku i ne triba puno. Samo lova i poneka sluškinja, tek toliko da ti ima ko pričuvat dicu, skuvat obid, počistit kuću, otić u spizu. Dobro, ne triba u spizu. To bi mogla i ja između dvi kavice.
Vrtila sam se po posteji i mislila kako bi se ja ponašala prema toj mojoj sluškinji. I kakva bi ona bila onako izgledom. Ako je stara nije za pokazivanje. Ako je za pokazivanje onda iz nje viri sto vragova, a moj Emil je od krvi i mesa. Nije da bi on sad zaskaka na svaku, prije bi one na njega. Bolje to odma u startu prikinit i ne uzimat nikakve sluškinje, ni lipe ni grube. Onda sam se sitila jednoga šta je ima tri sina u pubertetu. Ima je i sluškinju, samo šta je bila muško. Ne znam, bilo bi blesavo prijama govorit o svome sluškinjunu ili kako se već zove. To mi malo ka blesavo. Mogla bi ga zvat majordom. To je lipo. Odaje da smo bogati i pribogati.

Počela sam tonit u san kad sam se sitila da nam je stan malen i nikakav za majordoma. Ne bi se ima di ni okrenit. Tribat će kupit kuću. Nastavi li se razvijat karijera moga Emila kako je počela, nećemo dugo čekat. Sutra ću kupit časopis o uređivanju kuće. Volim bit na sve spremna.

15

petak

studeni

2019

Bez duvana

Bez duvana sam ka bez pola mozga. Šta god radila, stalno mislim na njega. Još me trese i nervoza oko te stvari s gažama. Emil je jučer ujutro iša svirat uz tu vražju dotu. Vratija se u dvi ure iza ponoći. Ja sam obolila na živce. Smrdija je na piće i parfem.

“Kolika je to dota kad van je toliko tribalo za prinit je?”, pitala sam jutros jer se sinoć s njim nije moglo razgovarat. Barem suvislo razgovarat.
“Ne pitaj ništa. Glava mi puca”.
“Kako neće pucat, nesrićo! Dobro si je nalija”.
“Nisam puno popija. Samo sam slabo izija”.
“A zašto smrdiš po ženskom parfemu, a?”, počela sam plakat. Ne mogu ni promislit da me privarija pa makar bija i pijan ka maca.
“A to!”, zastane ka da mi sad triba objašnjavat atomsku fiziku. “Pala bočica iz košare s dotom.”
“I to baš na tebe?”
“Nije. Ja sam je diga s poda. Bit će mi ostalo na rukama”, onda se digne sa stolice i zagrli me. “Ne bi ja tebe privarija, jube, pa sad da mi u krilo sidne Anđelina”.
“Koja Anđelina?”, stisne mi se u grlu od pomisli na tu kurbetinu Anđu šta se prozvala Anđelina.
“Anđelinađoli. Koja druga?”
“Baš si naša štracu”, odma mi je lakše pa se okrenem i poljubim ga.

Smrdi na duvan, piće i parfem. Nos mi se izoštrija otkad ne pušim. Mogla bi počet opet. Šta će mi bit od dva tri duvana dnevno. Mogu ja to. Odma sidnem i zapalim. Jeba kavu bez duvana!

“Jube, idem ja još malo prileć. Probudi me oko tri.”

I tako sam ostala sama. Mali kod mojih za vikend, Emil u postelji, a duvan zabranjen. I šta ću! Uvatila sam se čistit. Otvorila harmoniku. Među rebrima dvi po sto kuna. Povonjam ih. Ni traga od parfema. Neću se s tim zamarat. Ako je reka da je pala bočica, onda je pala bočica. Odma su mi te divne dvi stoje završile u riđipetu. Najbolja je lova koja ti padne s neba u riđipet. Sad sam imala i o čemu mislit dok čistim.

Iako svaka kvalitetnija domaćica zna da čišćenja nikad nije dosta, zna i to da sebi mora postavit okvire. Moj je okvir: kad završim s jednom cjelinom, sidnem i zapalim. Tu nastaju problemi. Može li išta na svitu zaminit duvan? Malo sam mozgala i došla do zaključka: knjiga će biti moja cigareta. Odma sam otvorila ovu zadnju šta sam je uzela u bibljoteku. Zove se Rođena za uspjeh. Tu ima stvarno divnih, životnih savjeta. Jedan od njih je da se čovjek mora stalno razvijati, stalno učiti i napredovati.

“Skuvaj kavu! Jeben te ludu, jesam reka da me probudiš u tri?” Emil se ljutito bacija na sidalicu, a ja poskočila ka da me struja stresla.

Baš sam bila na poglavlju o empatiji i sve mi je bilo jasno, i volila sam cili svit, a onda sam prozviždala. Došlo mi je da ga pogodim ručicom od kogome u oko, i bila bi sasula na njega svakakve beštimje da se nisam sitila zašto sam ga tribala probudit. Ujutro ću bit za sto eura teža. To me opet sitilo na nešto drugo.

“Jesu ti platili za ono jučer?”, pitam.
“Koje jučer?”, pita i on.
“Pa dotu”.
“A lude žene,” čudi se on, “platit će sve skupa.
“Kako sve skupa. Pončo nije ni iša. Ni ona njegova”.
“To je sve isti paket”.
“Zašto onda i oni nisu išli?”
“Nemoj mi se mišat u posal kad kurca ne razumiš”, on viknija, ja zamukla.

Možda su se tako pogodili, možda i nisu. Nemam ja pojma. Samo znam da me ništa nije pita za onih dvista kuna. Ne mogu sad odma skakat na njega ali, ako vidim da ga one dvi lisice oće priveslat, imat će posla sa mnom. To im ja obećavam.

14

četvrtak

studeni

2019

Pončo i Juanita

Kako opisat Ponča i Juanitu? To triba vidit.

On ima crnu zalizanu kosu i meksički brčić, ali nema sve zube. Mršav je ka tarantela i na tu mršavost se utega u šarenu košulju i uske rebatinke. Na kaišu mu kopča od kila i po. Najprije sam mislila da je alka. Poslin vidin da je to onaj hipi znak, kokošja nogica. Na nogama špičoke. Sjaje se da ti odma sprži rožnicu.

Ona ima crnu dugu kosu. Od onih frizura šta ih se nikad ne češlja, nego samo natapira. Šminke ima krcato, od čela do brade, ali joj šminkanje nije jača strana. Majica uska, dubokog dekoltea, sise zgužvane. Reka bi da je šarpeja ugurala u riđipet. Suknja zvana dopičnjak. Noge ka zemljovid. Ima po njima izohipsi, izobara, najviše riječnih slivova. Postole salonke. Taki klimavi.

Sve u svemu, roba pedesetpet do šezdeset godina. On u ruci gitaru, ona def. Po tome sam zaključila da bi mogli imat veze s muzikom.

Maloga smo poslali leć, posidali oko stola, naravno da smo se prije toga upoznali šta meni nimalo nije otvorilo skučene vidike u vezi tih individua. Vidici su mi se tek otvorili, ma šta otvorili, eksplodirali, kad mi je Emil otkrija Tajnu stare harmonike.

Ja znam da postoje nadrealne stvari, zombiji, iksfajls i to, ali ovo je izvan svake pameti. Njih troje će bit bend. Najprije će svirat po pirevima, pa na Tražim zvijezdu ili neko slično sranje, a na kraju, ovo je najžešće, Amerika. Dolly Parton, kantri, indirok i kugla zemaljska je pokorena.

Gledam ja moga Emila i mislim se “Ovo je ispalo iz tračnica. Možda sam se mogla i bolje udat”. Onda se opet mislim “Pusti ga nek’ mašta. I ti nekad zamišljaš kako si misofdvorld”. Onda vidim stars end strejps i čujem benđa i urlikanje publike i sve mi nekako bude skoro pa normalno.

I tako, sidimo mi za stolom, svak rasprostra svoj pribor za duvan. U Ponča najveća kesa. Na priklapanje sa nacrtanim motorima. Svi motamo i priča krene.

“Reka sam ti ja, prijo, da ovo mora upalit”, govori Pončo i pripaljuje duvan. Pazi da ne osmudi brčić.
“Upalit će sto posto”, govori Juanita.

Isprid nje limena kutija sa nekoliko namotanih i kesa, filteri i kartine ako još zatriba. Moj Emil pegla one šta se pune. Ja motam ručno. Osta mi običaj iz mladosti. O, mladosti moja, daleko li si! Onda svi dimimo i oblici u kužini postaju sve sneniji i zamagljeniji, pa kad dim počne grist za oči, ja malo odškrinem prozor.

“Misliš da bi mogli već u ovu subotu?” pita Emil.
“Stvar je gotova”, govori Pončo.
“Dogovorija si i za lovu?”
“Po sto eura svakome”.
“Ako nas zajebu? Meni se čini da bi moga bit zajeb”, zabrinuto će Emil.
“Prijo, nema zajeba kad ja ugovaram. Sto eura po glavi i ono šta dobijemo muše”.
“Kakvo muše?”, pitam ja, jer nemam pojma ni šta dogovaraju.
“Muše, e, muše. Zato nam i triba harmonikaš. U svako rebro će mu utiravat eure”, ponosno će Pončo.
“Meni bude pun riđipet love”, još ponosnije će Juanita.
“O čemu vi pričate?”, ne mogu ja to povatat. Plavuša sam, doduše piturana.
“U subotu imamo gažu”, poučava me Juanita.
“Kakvu sad gažu?”
“Sviramo na piru”.
“Ko svira?”
“Nas troje”.
“A ja?”
“Kad se malo razvije posal, ti ćeš nam bit menađer”.

Čula sam ja svašta u životu, ali da čovik koji jedva nabada na harmonici može imat gažu i da žena koja jedva sastavlja kući kraj s krajem može bit menađer, to je već sajnsfikšn. Nisam ja glupa. Znam zbrojit dva i dva, ali ovo menađiranje triba malo jaču podlogu. Možda bi mogla poć odslušat koje predavanje na ekonomiji. Tek toliko da sve posložim u glavi. Samo se nadam da bend neće odma imat planetarni uspjeh. Barem dok se meni ekonomski pojmovi malo ne slegnu.

Eto, kakav je moj Emil! Duša i srce od čovika. Uvik gleda kako će prihranit svoju familju, ali ovo, ovo je vrh. Kad to krene, zbogom škveru i prekovremenima, zbogom sirotinji, dobar dan svili i kadifi.

“Di je taj pir?” pitam još uvik zamantana od zvjezdane budućnosti.
“Tu blizu. U Konjevrate”, govori Juanita.
“Ti ćeš ić u petak ujutro. Prinit će dotu, a ti ćeš im svirat”, govori Pončo Emilu.
“A posal?” pitam praktična ja.
“Jeba posal!” govori Emil.
“Ko još prinosi dotu?” sumnjiva mi je sva ta rabota. Neće nas lova posrat. Sigurno. Znam ja to. Tako mi je uvik u životu.
“Mlada je stara cura, a on je udovac. Stari su ka Stara godina”, objašnjava Juanita.
“Zato i neće bit velikoga pira. Da je veliki pir, ne bi nam ginilo po petsto eura. Ovako daj šta daš!” govori Pončo.

Kad muze zapivaju, triba bit kuco i slušat, a meni nema većeg milovanja ušiju od spominjanja eura. Sad ja vrtim u glavi, okruženoj dimom, kako ću sprašit prvih sto plus muše i pada mi miljun ideja na pamet, a onda to sve poklopi ona opomena za struju od prije tri dana. Vrag odnja i struju i ko je izmislija!

Izvadila sam iz bunkera kutiju keksa šta je čuvamo za goste i stavila je na stol.

“Jube, aj izvadi ti onu bocu misne rakije”, govori Emil.
“Vino je misno a toga nemamo”, govorim ja.
“Rakija, vino, svejedno. Važno da je dobra”, miga mi Emil.
“Nema nego pola boce”.
“Vadi i ne baljezgaj”, govori Emil.”Možemo i sa pola nazdravit. Bit će brzo i viskija.”

Izvadim ja tu nesritnu rakiju šta ne vridi božetebe i šta je držim za prat prozore, ali Pončo i Juanita to ne znaju, pa im neće ni naškodit.

“Aaaa, dobra!” puše Pončo. “Plombe otpadaju”.
“Malo jaka, ali dobra”, govori Juanita.
“Prvo otakanje. Ne bi vam ja da svašta. To čuvamo ka oči u glavi”, hvali se Emil samo ne znam s čim.

Prodrmali smo plombe, a bome su nam se i oči izbuljile. I tako do dna. Kad je bal, nek’ je oficirski!

Ujutro sam se digla maloga spremit za školu. U kužini je smrdilo ka u konjušnici. Skuvala sam kavu i išla zapalit. Želudac mi se zgrčija i rekla sam sebi “Gotovo je s pušenjem. Triba se sad skoncentrirat na posal. Još ću tri uz ovu kavu, a onda adio cigareta, dobar dan uspješe!”

13

srijeda

studeni

2019

Troll no.1

Prekidam objavljivanje Karolininih muka jer mi je više dosta. Na ovom servisu si vidljiv jedino ako stalno trolaš sa svojim besmislicama.
Zato, kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin.
Let's troll!

Btw, zašto nema kategorije Lijepe misli o Bloghaeru?

Očinska figura

Malome nisam ništa govorila da se ne iznervira prije nego napiše domaći. Taman je bio pri kraju kad se Emil vratio s posla. A i on, jadan, po cile dane mlati ruzinu za onu crkavicu. Radio prikovremeno ili ne radio, plaća skoro ista. Kako i neće kad mu je osnovica jedva malo poviše nule.

Mali je još malo našara, spremija knjige pa smo večerali. Posli večere sam potegla o razgovoru s onom glupačom. Mislim, red je da i Emil sudjeluje. Očinska figura i to. Nisam ja glupa, samo nemam fakultet a i to se mislim bi li upisala nešto. Samo ne znam šta. Pedagogiju ni u ludilu. Mogla bi bit nekakav menađer. Dobro mi ide sastavljanje kraja s krajem. Mogla bi i neku ekologiju. Kad ja čistim, to je čisto. Sve mi je u kući po špagu. Sritna bi bila firma koja bi me zaposlila. A mogla bi i u politiku. Sve bi ja to postrojila, ali dosta je bilo maštanja.

Sad se moram posvetit tekućem problemu. Ne mogu dozvolit da me glupača riba zbog dvi tri beštime, a u one šta prave ozbiljne probleme, se ne dira. Naravno, kad će im ćaće doć s oružjem u školu. Zato je najbolje moje dite uzest ka žrtveno janje. A ne’š tako kako misliš, učiteljice!

“Bila sam danas u školu”, otvaram ja temu.
“Jel’ dobija koju peju? Jesmo se dogovorili? Za svaku peju pet kuna?”, govori on Filipu.
“Reka si deset”, govori Filip.
“Ne seri! Znam šta sam reka”.
“Nema još ocjena. Zvalo me jer beštima ka kočijaš”.
“Jeben mu mater, Filipe! Jesmo se dogovorili? U školi nema breštimanja. Ni govorit kako ti je doma. Te glupače svršavaju na sastave o dičjim familjama”.
“Pusti dičje familje. Reci mu da ne smi beštimat”.
“Jesan mu reka? Šta me i ti jebeš?”
“Nije to sve. Priko odmora se tuče s dicom”.
“Šta sam ti reka za tuču, pička mu materina? Karolina, daj još jedno pivo!”
“Reka si da se ne tučem isprid škole, ali mora sam. Diga mi je živac”.
“Moraš se naučit kontrolirat. Disciplina i to. Tako se postaje čovik”.
“To sam mu i ja tila reć. Nemoj odma potizat šake. Čovik si koliko možeš kontrolirat svoje nagone, a bijes je jako loš nagon”.
“A jesi se i ti uzasrala! Od danas, u školi i oko škole se ne smiš tuć. Kad idete doma, najprije pogledaj je li vas ko vidi, pa ga onda dobro muni šakom među rebra. Nemoj nikad prvi, ali ako te neko udre, a ti mu ne vratiš, imat ćeš posla sa mnom. Jesi me razumija?”
“Jesan, ćaća. Neću se više mlatit oko škole”.
“Tako triba! To je moj sin!”

Zazvonilo je na vratima.

“Aj otvori! To su sigurno Pončo i Juanita”, govori Emil.

Pončo i Juanita? WTF?

Otvorila sam vrata. Ka da sam otvorila portal u drugu dimenziju, ali sad nemam vrimena pisat. Mali će brzo doć iz škole. Idem mu pofrigat dva jaja. Danas nisam bila od volje za kuvanje.

11

ponedjeljak

studeni

2019

Problemi u školi

Zvalo nas da dođemo u školu. Nisam cilu noć mirno spavala. Emil misli samo na harmoniku. Nikakve koristi od njega. Zato sam morala sama sa sobom raspetljavat šta se moglo dogodit da me već zovu. Mali je miran, poslušan, stvarno dobro dite. Sigurno ga žele izdvojit ka naprednog. Ne znam šta im ja tribam ako oće davat malome petice. Možda bi tili da mali priskoči razred. Šta bi gubija vrime kad zna već i za treći. Čita, piše, govori ka Sokrat. Nema šta drugo bit. Zaspala sam u lipim mislima. Onda sam se probudila. Emil je hrka pa sam ga okrićala, začepivala mu nos i na kraju ga pokrila kušinom po glavi pa se manje čulo.

Ujutro sam se uredila najbolje šta sam mogla. Znam ja kakve su učiteljice. Izmiri te od glave do pete, uzme ti anamnezu, pa po tome ocjenjuje. Ali nisam ja moje dite našla na ulici. Pokazat ću ja tim puvenadericama šta je majka i kako se štiti dite. Odma sam se nabrusila. Već prije ulaza u školu.

Dobar dan! Dobar dan! Ja sam ta i ta. Drago mi je. Zvala sam vas jer trebamo popričati i vidjeti kako ćemo riješiti problem, govori glupača. Sve onako s nogu. Nije mi niti ponudila da sidnem pa da popričamo ka žene.

“Kakav problem?”, pitam ja.
“Znate”, štuca muca ona, “vaš Filip se neprimjereno ponaša.”
“Kako neprimjereno? Naučili smo ga mi i fino pozdravit i zahvalit i držat gubicu zatvorenu kad stariji govori.”
“Da”, rasteže ona, “moglo bi se reći da se i o tome radi. Naime, dok tumačim Filip mi često upada u riječ, ali to je manji problem. Smirit će se oni kad shvate da škola nije vrtić”.
“Ne vidim u čemu je onda problem”, navlačim je da se izjasni.

Znam ja takve. Rastežu i govore u šiframa dok ne naprave pogodno tlo za posijat krivnju. Roditelji su za njih uvik krivi. A di je njihov dio uloge u oblikovanju diteta? Ako ćemo pošteno, primaju plaću za to. Za svaku jedinicu koju podile dici, ja bi im odbila od plaće. Kako ga podučavaš, glupačo, ako mu nisi u stanju objasnit barem da dobije duju. Odma mi je skočija tlak, ali šta ću, u nje je i sukno i nožice. Moram bit pokorna da mi se ne počne osvećivat na ditetu.

“Problem je u tome što se Filip često koristi ružnim riječima”.
“Oooo, ako je samo to, izbit ću ja njemu doma te sitne bubice iz glave”.
“Ahm”, zakašlje,” školske kolege naziva ružnim imenima”.

Bogati! Školske kolege. A ne dicu iz razreda. Školski kolega, kako to akademski zvuči! Vidim ja da je žena teška prdara. Ne mogu se predat tek tako. Nećeš ti mene vatat na te svoje fine preseratorske mote!

“Kakvim ružnim imenima?”
“Znate”, rasteže, “jutros je jednom učeniku rekao da je”, zastane, pa tihim glasom, gotovo rastavljajući slova reče, “peder”.
“Ma to je poštapalica među dicom. Ne misli on to ozbiljno”, pâ mi je kamen sa srca.
Ne’š ti riči! Zna moj Filipi puno gore, ali je dite dovoljno bistro da zna di ih smije di ne smije koristit.

“Dobro, ako je samo to, zabranit ću mu da dicu zove pederima i stvar je riješena. Kakve su mu ocjene?”, spremam se otić. Puna mi je kapa ove glupače. Zove me u školu za pizdarije.
“Još nismo počeli s ocjenama. Neka se malo naviknu na školu. Znate”, tu se opet nakašlje, bogati, šta je ovoj ženi, ko je pušta tuberkuloznu među dicu, “postoji još jedan malo veći problem”.
“Nemiran je na satu?”
“Ne. Ne. Tu je sve u redu. Veliki odmor”.
“Šta s velikim odmorom?”
“Nesuglasice rješava šakama”, zastane i pogleda me s visoka, likujući ali i ja sam pročitala knjigu dvi o odgoju dice.
“Dičja posla. Smirit će se oni kad se ustanovi di je kome misto”.
“Nisu baš, kako vi kažete, dičja posla. Jučer je jednu djevojčicu dobro počupao za kosu. Jutros je dječaka koji je sjedio s njim u klupi udario kamenom. Sreća da kamen nije bio velik inače bi sad imali problema i vi i ja”.
“Je li još taj mali sidi s njim u klupi?”
“Ne. Razdvojila sam ih”.
“Pametno. Znate, osveta i to. Ne bi tila da mi dite nastrada zbog nevine dičje igre”.
“Molim vas razgovarajte s njim kod kuće. Problemi se ne rješavaju šakama”.

Još je ona diplila. Nisam je mogla više slušat. Pedagog. Psiholog. Nastavničko vijeće. Ravnatelj. Puka mi je film i rekla sam joj da me više ne zastrašuje ili ću pozvat novinare. Umukla je odma, a ja sam iskoristila priliku i makla joj se s nišana. Ko joj je kriv šta je zapela s dicom i njihovim glupostima. Šta je mislila, kad završi fakultet, da će samo sidit na prijestolju i potpisivat čekove. Eto ti! Tila si bit učiteljica pa se sa gombaj s dicom, ali nećeš svoje frustracije pribacivat na moga Filipa. Šta ja ne trpim nepravdu i preseravanje!

- nastavit će se -

09

subota

studeni

2019

Šta mi štrajk može

Kad sam ja rekla mojima da se udajem za Emila, mater je dobila živčani. Otac je odma izvadija štake. Proradija mu giht. Samo se teta Krište smijala.

“Pustite malu na miru”, rekla je.
“Ma šta pustite!” dreknila je mater. “Udaje se za nesriću, propalicu, cjevara. Od čega će živit?”
“Vole se i baš su lip par”, rekla je teta Krište.
“Oće od ljubavi živit?”
“Bit će kako im bude. Važno da se vole. Drugo će doć samo od sebe”.
“O čemu ti, Krište, govoriš? Ona ne radi, on na crkavici u škveru”.
“Sad je noseća i stvar je gotova”, bila je uporna teta Krište.
“ Nije to razlog za udavat se. Ima danas načina”, mater je bila još upornija.
“A tebi je bija razlog? Nismo znali oće li te pop uspit vinčat prije nego rodiš”, rekla je teta Krište pa stavila ruku na usta.

Otac je bacija štaku i, s onom šta mu je ostala, odšepesa iz sobe. Mater je počela plakat i govorit teti Krišti da joj nikad neće oprostit.

Nije mi došla na vinčanje. Mater, ne teta Krište. Rekla je da to nije vinčanje nego sprovod. Nije ni ocu dala. Posli su se stvari izgladile. Kad se rodija mali.

Kad je o malome rič, krenija je u školu. Ajme, šta je smišan. Ujutro natakari onu torbu i marendaje s njom na leđima. Izgleda ka bekpeker. I voli školu. Puno voli školu.

Volila sam je i ja. Nisam ja glupa, samo šta sam se više volila zabavljat nego učit. Ali za sve ima vrimena. Odlučila sam se sama obrazovat. Ne mogu dozvolit da dite misli da sam glupa jer mu, kad dođe vrime za to, ne znam objasnit integrale.

Uzela sam u bibljoteku jednu odličnu knjigu. Možete ako hoćete. Tako se zove. Puna je dobrih savjeta kako se razvijat, napredovat, dogurat do stvarno velikh rezultata, a to meni baš triba. Ne može čovik živit malen ispod zvizda. To znam iz jedne pismice šta smo je učili u školi. Ja sam stvarno bila dobar đak. Kad sam tila.

Jutros sam izvadila Emilovu harmoniku iz šupe. Ježim se od te seljačke harmonike, ali nema šanse da ću je uspit izbjeć. Zapeja za nju ka kreten. Nemam pojma šta će mu. Puno je tajnovit. Sve govori nešto u šiframa. Najprije sam je iščetkala, pa oprala krpicom svako rebro, izglancala botune, sve jedan po jedan, oprala vimom tipke. Izgubila cilo jutro. Eno je suši se isprid kuće . Valjda je neće neko ukrast. Kojega će mu vraga harmoničetina.

Onda sam skupila robu sa sušila. Materi dala susida dvi velike kese robe od unuka. Taman za Filipa. Sve sam ja to lipo oprala. Sad ću je ispeglat. Bit će ka nova. Prije toga moram oprat pod. I ona dva suda šta je Filip marendava jutros. Žena može od jutra do mraka čistit i opet će ostat još posla.

Svejedno, ja se ne dam omest. Nema dana kad se barem pola sata ne posvetim samoobrazovanju. Ajme se ženama bez ambicije. Moram još oprat i dva para Emilovih mudanata. To ja ne volim ostavljat da se kupi, nego malo kroz ruke i uvik je sve uredno.

Kad je već rič o Emilovim mudantama, križam naputak da mu kupim dva tri para novih. Lito je gotovo. Nema se on šta brkačit okolo u novim boksama. Govorila je moja mater “prigode beru jagode”. Nije da ja mome Emilu ne virujem, ali muško je muško. I ne mogu razumit one žene šta ih muževi varaju a one nemaju pojma. Virujete mi, to je samo zato šta su line i šlampave.

Ja nikad nisam spremila u ormar Emilov veštit a da mu nisam dobro provrtila džepove. I košulja. Uvik je perem na ruke. Duže traje. I kad ti košulju pereš na ruke, moraš vidit ima li šminke po njoj, pogotovo na koletu. Koliko sam samo filmova pogledala u kojima je taj vražji kolet raskrinkao preljubnike.

Zato ja mome Emilu neću kupovat nove mudante. Ima čak tri para rozih. Zeznila se i stavila crvenu majicu s bilom robom. Ali, neka! Neka se baja skine isprid ženske dok ima stare ili roze mudante na sebi. Samo ih uvik, uvik dobro ispeglam. Šta ja znam šta se može vani dogodit. Može ga udrit, naprimjer, auto. Onda ga dovedu na prvu pomoć pa one medicinske govore “Đava mu odnja ženu linguzu kad ne zna svog čov’ka držat kako triba” . Zato ja moga Emila držim ka grdelina. Neće meni niko govorit da sam linguza.

Ja možda nisam bogata, tu se već da razmišljat šta je bogatstvo, ali mi je u kući ka u crkvi. Zna se red. Sve je čisto i na svome mistu. Nema kod mene štrc brc. Kad perem špinu, onda je jednako pažljivo trljam i odozgor i odozdo, jer nikad ne znaš kad će ti u kuću zalutat neko ko će je kontrolirat. Šta se tiče kuvanja tu sam perfektna. Ako triba stat dvi ure za špakerom, ja ću stat i u toć nalivat žlicu po žlicu vode i mišat, mišat, mišat.

Sad moram ić po maloga u školu. Za obid ću mu zgrijat manistre usuvo od jučer. Skuvala za dva dana. Posli ću učit s njim. Digod mi dobro dođe šta Emil tuče prikovremene. Imam posla priko glave i da mi se još i on mota po kući, mogla bi se ubit.

06

srijeda

studeni

2019

Emilov rođendan

Dosta je bilo crnih misli. Moram još završit tortu i obuć se. Mome je Emilu danas rođendan. Jubilarni. Četrdeseti.

Čekali smo cilo popodne. Siguno je osta na prikovremenim. Bidan. Baš na rođendan. Nema više na svitu pravde. Otkad su došli kapitalisti mi smo postali bilo smeće. U osam sati sam malome dala večeru i rekla mu da ide leć.

“Kad će doć tata? Ja bi puva u svićice”, cvilija je mali.
“Ne znam kad će doć. Radi cili dan.”
“Ja bi puva”.

Upalila sam četri svićice pa je puva i izija fetu torte. Onda sam ga strpala leć. Obukla sam se u negliže. To sam ga dobila od prija za vinčani dar. Lip je. Crven. Svileni. Nije prava svila ali izgleda još i bolje. Sidila sam i čekala. Doša je u deset. Umoran ka pas.

“Šta ima za večeru?” pita je odma s vrata.
“Pečeno i kumpiri, ali sad je ladno. Sritan ti rođendan!”
“Aj, ugrij to. Gladan sam”, reka je dok sam ga ljubila.

Posli smo izili po fetu torte. Nismo puvali.

“Jesi mi izvadila harmoniku iz šupe?” reka je.
“Nisam”.
“Jesam ti lipo reka? Koliko puta tribam ponavljat?”
“Šta će ti?”
“Vidit ćeš”.

I to je bilo to. Odbaulja je u zahod. Samo se popiša. Nije niti moga oprat zube od umora. Svalija se na krevet. Sve onako u robi. Ja sam skinila negliže i legla kraj njega. Gola.

“Jel’ to smrdiš po pivi?” pitala sam.
“Popili po jednu posli posla. Spremi mi za sutra sto kuna za benzinu”.
“Jučer sam ti dala. Di si ih prije potrošija?”

Nije odgovorija. Zahrka je ka traktor. Pomilovala sam ga po licu. Bidni moj Emil. Na rođendan tuć prikovremene.

05

utorak

studeni

2019

Uvik sam sama sebi bila najgora

Uvik sam sama sebi bila najgora. Sad, kad imam svoje dite, vidim kakva sam bila.
Moj je stari završija Višu ekonomsku. Uz rad. Stalno je govorija kako je teško studira i kako se namučija i žrtvova i sve takva sranja. Ja nisam tila učit. Ćaći za dišpet.

Mater je uvik nešto ronzala kako od mene nikad domaćice. Jedan put sam se toliko naljutila da sam neku krpetinu, šta mi je uvalila da s njom brišem prašinu, bacila u zahod. I potegla vodu.

Posli je stari poteza veze za meštra. Bili su godišnji odmori. Svi su se odmarali. Mi smo morali jist suvu spizu i raskuvane riži dok dođe taj neki meštar s Ugljana. Nemam pojma je li se čovik tamo odmara ili ličija. Ja bi rekla ovo drugo. Dok je odčepljiva zahod skida je boge i sve svece s neba. I moga ćaću vlaja šta kenja ka nosorog umisto lipo utanko, gospodski, ka kalodont.

Kad je izvadija krpu onda je tek poludija. Na moju mater. Ja sam se mutavo smijala. Materi iza leđa. Posli me mater kaznila. Morala sam brisat prašinu s krpicom za očale dok je ona stala iza mene. Zato sam jedno popodne pobigla od kuće. Brzo sam se vratila jer sam ogladnila. Moji nisu ni primijetili da me nema.

Ne mogu reć da sam imala teško djetinjstvo. Šta bi mi pomoglo ako ikad završim na kauču kod psihijatra. Bilo mi je samo dosadno. Predosadno. I to je trajalo sve dok nisam počela primjećivat momke. Stalno sam mislila kako bi se uvalila u neku školu di ima puno momaka. Tila sam u srednju pomorsku.

“Ja dižem ruke od nje”, rekla je mater.
“Pa ćeš je meni uvalit?”, reka je stari.
“Šta fali Pomorskoj?” rekla sam ja.
“Prikini više. Puna mi je kapa tebe i tvojih gluposti”, povisila je stara registar.
“Upisat ćeš se u Ekonomsku”, zaključija je stari razgovor.

Mater mi je složila sve dokumente za upis, još jedan put objasnila kako ću autobusom doć do Ekonomske, dala mi pare za kartu i prikrstila se. Od tih sam para kupila sladoled, prošetala do Saobraćajne i upisala se. U glavi mi je bila slika razreda u kojemu sam jedina ženska a oko mene momci koji uče za šofere, dizaličare, cestare.

Naravno da su tražili veze kako će me pribacit, ali ja nisam tila i gotovo. Stari se razočara. Stara se razočarala. I ja sam se razočarala kad sam shvatila da sam uludo stukla tri godine života i izišla gluplja nego sam ušla.

“Koliko ti možeš para sarčit, tribala bi se udat, najmanje, za pomorca”, reka je stari kad sam kupila čipkaste čizmice na rasprodaju. Na početku zime.

“Kad ti mene nisi tija pustit u Pomorsku. Valjda sam u ciloj školi mogla smantat barem jednoga”, odbrusila sam mu s guštom.

Sad tek shvaćam koliko sam blesava bila. Uputa sebi za odgoj dice: Ne daj malome da čini šta ga je volja. Jesi li ti rodila njega ili on tebe? Ako triba, klepni ga. Bolje da ga boli sad guzica, nego kasnije i srce i duša.

Opet, kad bolje promislim, da nisam bila takva, da sam doma stala i studirala, znojila se nad knjigom umisto šta sam živila život punim plućima, ne bi nikad upoznala svog Emila i ne mogu zamislit da bi s ikim bila ovako sretna ka šta sam s njim.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

0