06

srijeda

studeni

2019

Emilov rođendan

Dosta je bilo crnih misli. Moram još završit tortu i obuć se. Mome je Emilu danas rođendan. Jubilarni. Četrdeseti.

Čekali smo cilo popodne. Siguno je osta na prikovremenim. Bidan. Baš na rođendan. Nema više na svitu pravde. Otkad su došli kapitalisti mi smo postali bilo smeće. U osam sati sam malome dala večeru i rekla mu da ide leć.

“Kad će doć tata? Ja bi puva u svićice”, cvilija je mali.
“Ne znam kad će doć. Radi cili dan.”
“Ja bi puva”.

Upalila sam četri svićice pa je puva i izija fetu torte. Onda sam ga strpala leć. Obukla sam se u negliže. To sam ga dobila od prija za vinčani dar. Lip je. Crven. Svileni. Nije prava svila ali izgleda još i bolje. Sidila sam i čekala. Doša je u deset. Umoran ka pas.

“Šta ima za večeru?” pita je odma s vrata.
“Pečeno i kumpiri, ali sad je ladno. Sritan ti rođendan!”
“Aj, ugrij to. Gladan sam”, reka je dok sam ga ljubila.

Posli smo izili po fetu torte. Nismo puvali.

“Jesi mi izvadila harmoniku iz šupe?” reka je.
“Nisam”.
“Jesam ti lipo reka? Koliko puta tribam ponavljat?”
“Šta će ti?”
“Vidit ćeš”.

I to je bilo to. Odbaulja je u zahod. Samo se popiša. Nije niti moga oprat zube od umora. Svalija se na krevet. Sve onako u robi. Ja sam skinila negliže i legla kraj njega. Gola.

“Jel’ to smrdiš po pivi?” pitala sam.
“Popili po jednu posli posla. Spremi mi za sutra sto kuna za benzinu”.
“Jučer sam ti dala. Di si ih prije potrošija?”

Nije odgovorija. Zahrka je ka traktor. Pomilovala sam ga po licu. Bidni moj Emil. Na rođendan tuć prikovremene.

<< Arhiva >>

0