31

četvrtak

listopad

2019

Od jutra do mraka

Sorry šta ne ćaskam s vama
u velikom sam poslu



28

ponedjeljak

listopad

2019

Pir malograđana

Najprije smo išli u crkvu. Ajme, šta su njih dva lipo izgledali. Ka sa slike. A nismo ni moj Emil i ja bili loši. Nosija je ono svoje sindikalno odijelo, kravatu, bilu košulju i to. Opremu za konferencije koje su mu u zadnje vrime ukinili, vrag odnja njih i stiskanje. Rekla sam mu da malo pripazi da mu se na slike ne vide izlizani lakti i, čim dođemo u salu, neka skine jaketu, ali kravatu ni pod razno.

Pir je bija ka pir. S naše strane nas je bilo malo. Nas dva, nešto Vedranovih bradatih prijatelja u kariranim košuljama, odma se vidi koja je to klasa, i sestra od pokojnog svekra, teta Krište. Dobra je žena, ali me je skoro bilo sram javit joj se. Šta je god imala zlata u kući, stavila je na se. I još je sama pituravala kosu pa joj je ostalo malo maćano uz rub, ali samo malo.

“Dušo, kako si?”, pitala me, nasmijana od uha do uha.

Ona se uvik smije. I puno beštima. Zato mi je draga. Guštala sam gledat kako mi je svekrva stiskala zube i trzala se na svaku njezinu beštimu.

“Dobro sam, teta Krište. Kako ste vi?”
“Zlato moje, ja sam ti odlično. Izvadilo mi bubrig, operiralo mrenu. Ima u meni više cukra i masti nego u baklavi, ali ne dam se. Kvragu i tava i jaja!”

Anitinih je bilo krcato. Oni su velika familja. Stričeva, stričevića, ujaka, strina, zaova, nevista, jetrva. Tu se niko živ ne može snać. Osim njih.

Najprije je svirala himna. Stali smo nanoge i pivali. Onda se molija Očenaš. Stali smo nanoge i molili. Iza molitve smo pivali domoljubne. Nisam ni znala da ih toliko ima. Cili je pir bija u nacionalnom zanosu. Neke ženske su se penjale momcima za vrat, mahale rukama, slikavale selfije i, kad se napravija dovoljan broj selfija, razasla se po mrežama i zanos malo počeja jenjavat, opalila je cajka. Nisam bila raspoložena za cajke iako oni tvrde da su to njihove domaće pisme a ne nekakve, božeprosti, cajke. Sila sam za stol i počela brstit. Sve po redu. Spiza je bila regularna. Pršut, sir, rižot, pečeno i tako dalje.

“Poji šta više mesa tako da skupimo proteina za barem sedmicu dana”, šapnila sam Emilu.
“Ti si luda”, reka je i nageja pivu.

Onda su počele Rozgine pisme. Jo, šta ja volim Rozgu! Piva drito iz srca. Morala sam se dignit plesat. Emil nije tija. Drža se za pivu ka da mu je zadnja u životu.

Problem je šta na piru ne možeš cilu noć plesat. Moraš i odmorit. A onda ti prid očima prođe cila galerija uzvanika i sve ti se nekako smuči. Anitin kum šeta sa velikom trbušastom čašom piva. Govore za njega da dila. Meni izgleda ka jedan debeli blesan šta ne mora značit i da je istina. Mislim, ako dila, mora imat dva zrna soli u glavi.

Neki njegov prika, isto obrijane glave, ga grli i oće s njim pivat. Dirigira oglođanim paprčnjakom. Onda zarevu Pjevaj sestro, pjevaj brate. Tip na sintisajzeru ih pokušava pratit. Priključuje se gomila rođaka. Oni ih prilično prate. Svi bez sluha. Dižu čaše, bacaju kravate, raskopčavaju košulje. Znoja i pive na sve strane. Teško je to pratit trizan. Zato moram nazdravit. Više puta. Sa svakom čašom se situacija popravlja i sve postaje bolje i bolje.

“Da se nisi slučajno popela na stol”, govori mi Emil.

Sunce moje, sića se kako sam bila društvena jednom davno. Nije bilo fešte na kojoj nisam završila na stolu. To mu je onda bilo u redu. Mislim, nisam mu bila ni žena, ni mater ditetu, niti sam nosila njegovo prezime. Sad se uozbiljija. Volila bi da je malo manje stisnut. Da se opusti. Ne možeš cili život živit u grču.

Kad su nas dovezli doma, ja sam se počela svlačit za leć, ali tu nije bija kraj.

“Di mi je harmonika?” pita je Emil.
“Kojega će ti vraga harmonika? Četri ure su po ponoći”, rekla sam ja.

Naježim se od te njegove harmonike. Učija je svirat ka dite. Njegovima to bija pojam. Mo’š mislit! Harmonika. Ma da su ga poslali na gitaru, bubnjeve, pa čak i violinu, mogla bi razumit. Ali harmoniku! Kakav je moj bidni Emil ima seljački odgoj, dobro je i ispa ovakav. Mene sram ikome reć. Pogotovo mojim prijama. Pa šutim. Ne mora svak sve znat.

“Nešto mi je palo na pamet”.
“Ja idem leć. Bolje bi bilo i tebi”, rekla sam u nadi da će do sutra zaboravit na harmoniku.

Otišla sam u sobu. On je osta sidit u kužini. Malo mi se soba vrtila pa sam se uvatila za krevet. I tu je bija kraj večeri. Odnosno noći.

27

nedjelja

listopad

2019

Lova iznenada

Nekidan mi je Anita donila kuvertu s iljadu kuna unutra. Govori da je počela raščišćavat svekrvinu sobu i da je to našla. Lipo na kuverti piše svekrvinim škrabastim rukopisom “1000 kuna”. Ne bi tila bit zločesta, ali me baš zanima koliko su kuverti našli.

“Donila Anita. Da su čistili babinu sobu”, dajem ja Emilu kuvertu.
“Šta nije podilila popola?”, govori Emil dok gleda kuvertu.
“Možda su našli još koju”.
“Možda jesu. Možda nisu”, govori on dok pripaljuje duvan.
“Odakle ti duvan?”
“Bila plaća”.

Ne znam bi li se veselila ili žalostila. Šta je je, meni moj Emil uvik dâ cilu plaću.
“Evo ti, pa raspodili kako god znaš”, kaže. I to je u redu. Nije u redu šta mi svaki dan žica. Za duvan. Za kavu. Za piće posli posla. Za benzinu. Onda ja više od pola plaće raspodilim na njega, a meni i malome šta ostane.

“Filipe, jel’ se veseliš školi?”, pitam ja maloga.
“Šta se ima veselit?”, govori moj Emil. Ja ga prostrilim pogledom.
“Jedva čekam,” govori on. “Kad idemo kupit boršu? Ja bi na trkaće”.

Tako nas je Emil popodne bacija u šoping. Kupili smo boršu i pribor i tenisice. Jedva doteklo onih iljadu kuna od babe. Vratili se kući. Meni se skupilo. Najradije bi zaplakala ali ne smim isprid maloga. Ne možeš ditetu reć da smo jad i nevolja. Ne bi ni povirova.

“Mogu li vozit biciklu isprid kuće?” pita, pa nabaci praznu školsku torbu na leđa i izjuri vani.

24

četvrtak

listopad

2019

Gostovanje u Sinju

moram prekinit agoniju jadne Karoline jer vam imam nešto za reć
al', ne brinite, u ponediljak joj se vraćamo
samo šta ću morat bit škrta s komentarima
jer, maslina je neobrana


sutra, petak, 25.10.2019. u 17 sati Gradska knjižnica u Sinju

malo ću laprdat o svojim likovima i o ne znam čemu još
pa ako ste blizu, svratite, bit će mi drago



23

srijeda

listopad

2019

Imati i nemati

Ajme meni, koji je to konfužjun! Da se nisam udala, ne bi se nikad udavala. Cviće, spiza, roba, familja, sala. Već mi se zamantalo.

Jutros su rano otišli njegovin autom. On u veštitu, ona u vinčanici. Bit će se išli žvalit digod uz more. Za album. Skoro da mi je žaj Tuntle. Nije to mala žrtva maknit se od kompjutera. Ili mu još nije dala ili je on zagorija da mu ni Vedečetrdeset neće pomoć. U svakom slučaju, nije moja briga. Imam ja i svojih problema.

Mali će krenit u školu. Sve je prirasta. Roba na njemu stoji ka na Pinokiju. Knjige će valjda dobit mukte. Ali mu triba kupit mobitel. Ne mogu ja dozvolit da mi na dite gledaju ka na najveću sirotinju. Šta i jesmo. Zahvaljujući njegovom ćaći koji se opire prikovremenima. Govori da se ne može toliko ponizit da moljaka okolo, ali da će nać dobru faturetu. Razumin ga kako mu je, ali je meni još gore. Odrekla sam se svega.

Danas sam malo bisna na svog Emila, ali proć će me. Nije on bidan kriv šta ima lošu plaću. Još kad vidim ovo Tuntlino itanje. Ne znam samo odakle mu te puste pare. Možda su kapnili Anitini. Oni su neki lovaši. Vidi se po autu. Kad se malo skompam s Anitom, sve ću je ispitat. Ona je baš jedna komunikativna ženska. Za razliku od budućeg joj muža. Koji bi moga potrajat kratko. Ako ovako nastavi. A možda to Aniti i odgovara. Da je ne gnjavi puno. Nego da lipo sidi u svojoj radnoj sobi i bulji u ekran.
“Dobro se Vedran uvalija. Njezini imaju para ka blata”, govorim ja mome Emilu.

“Nije ni on bez para”.
“Odakle mu?”
“Radi po cile dane”.

Šta mrzim kad me ovako masla. Di radi? Šta radi? Sidi isprid kompjutera. Kad bi se po tome računalo, ja bi bila Jackie Onassis.

Pišem ove crtice i čini mi se da nisam potpuno iskrena. Izgleda ka da u našem braku nikad nema trzavica. A ima ih. Ka i u svakom. Barem ja tako mislim. Izvlačili smo mi mačeve. I bodeže. I rapire. I florete. Bilo je tu i plemenitog sporta boksa. Nikad nokauta. Prikinili bi posli dvi tri runde. Nekad i pet.

Ja sam bila ta koja je inzistirala da sve probleme ostavimo isprid vrata spavaće sobe. I da nikad ne zaspemo a da se nismo pomirili. To sam vidila u jednom filmu i činilo mi se ka dobra ideja. I još mislim da je dobra. Ideja. Nekad pomislim da je samo ideja ali se brzo ispravim i nastavim dalje.

22

utorak

listopad

2019

Triba znat i prišutit

“Slušaj, Emile,” rekla sam mu dok smo jeli pašta šutu, fala Bogu na jeftinim pomidorama, “kad budeš na piru, dobro se najedi svega. Barem da vratimo šta smo potrošili za dar”.
“Koji dar?”
“Ma dobro, kupit ćemo im kad budemo imali para. Nismo beštije. Samo smo dekintirani. Ali kad ti počneš dobijat punu plaću, bit ćemo malo manje dekintirani”.
“Bili bi još malo manje da se ti zaposliš”, reka je i bisno počuća špagetu tako da me svu poštrcalo.

Sad sam došla do onoga šta svaka žena triba znat o braku. Triba digod znat i prišutit. Ne valja se kačit na svaku, jer muški su prefrigani. Oni znaju sve okrenit u svoju korist. Meni moj Emil dva tri puta reče “Ljube” i skuvana sam odma. Zato ja šutim kad mi ne odgovara razvoj situacije. Ka šta je ovaj put.

Neka on samo traži di će me i kako zaposlit. Ja znam svoje. Nisam se udala da bi na poslu čamila osam sati dok mi dite odgaja ulica. Dobro, trenutno ga ni ja ne odgajam. Odgajaju ga moji. Jer smo dekintirani.

Zato ja polako namotavam manistru na pinjur, pa uzdahnem, pa izdahnem i na kraju rečem: “Možda bi ti moga ubit koju uru prikovremeno”. I to je to.

Šta se ja imam pjenit i dokazivat da je za ženu kuća, familja, dica, cviće i digod malo čišćenja. Puno se žena za to borilo ali nas je samljija nesritni kapitalizam. I one dvi. Roza i Klara.

Kosa mi se digne na glavi kad vidim od popodne susidu, fino našminkanu, počešljanu, na visokim takima, kako iz auta izvači uplakano dite, pa iz portapaka tri četri pune najlonske kese i onda to sve vuče prema kući. Posli malo vrimena parkira baja u veštitu, iziđe iz auta, podigne ruku dok ide prema kući, auto zapipi, a on zavrti ključe oko prsta.

Znam da neće kad dođe doma vezat traveršu oko pasa. Jer je to već susida, mislim, njegova žena učinila. Sve onako u takima. Da on ne čeka gladan. I sad bi se ja tribala zaposlit. Ma neću! Radije ću doma gladovat nego na poslu robovat za ništa. I manje od ništa.

Dok kupim suđe sa stola, poljubim ga i zatepam “Vidi moga mužića pužića!” Ako šuti, šutim i ja. Ako reče “Ljubice bubice”, ozbiljni dio razgovora je gotov i ja sam odnila pobjedu. Koliko ima tih sitnih znakova u braku da čovik ne poviruje. Danas mi je samo promrmlja “Prikovremeni, je li?”, pa mislim da bi mi bilo najbolje popodne ispeć palačinke.

18

petak

listopad

2019

Sedma godina i stare mudante

Govore da je sedma godina braka kritična. Nikad nisam virovala u te čanče manče. To govore ljubomorne babuskare šta ne vole svoje muževe ili šta nemaju koga volit. Svaka je godina kritična ako nisi zaljubljen ka nas dva.

Moram ovde priznat da mi se zaljubljenost malo poljuljala, ali samo malo, dok je moj Emil bija na bolovanju. Nije da ga je bolilo i da sam imala ikakvih problema s njim. Osim mudanata. Te su mi mudante dale na živce. Srića da mu je doktor prikinija bolovanje i posla ga radit. Više ga nisam mogla gledat kako svako jutro pije kavu. Samo u mudantama.

Da bar imamo love pa da mu mogu kupit sedam pari boksa. I da ima koju pločicu na drobu. To bi bila druga priča. Moram sebi zapisat ovaj savjet: Uloži povremeno koju kintu u nove muške bokserice. Po mogućnosti tamne ili s dezenom. Da ne bude – sprida žuto, straga kafeno.

Kad bi moj Emil vidija kako pišem o njemu, strašno bi se razočara. Možda bi me i manje volija. Srića da on ne voli čitat a i kompjuter mrzi iz dna duše. Prigovara mi da uvik jašim na njemu, kompjuteru naravno, umisto da čistim, kuvam i bavim se familjom. A šta ću kad mi je drago opisivat našu ljubav. Ko mu je kriv šta se ne razumi u modernu tehniku pa ne zna koji je to gušt.

Tribalo bi svim ženama naredit da pišu o svojim brakovima i da uspoređuju prednosti i neprednosti braka. Tako bi bilo puno manje rastava. Evo, naprimjer, ja. Kad mi je teško, nabrojim sve šta me nervira kod moga Emila i pogledam to s veselije strane. Uvik ima veselija strana. Iako se ne bi reklo po ofucanim mudantama moga Emila. Čim dobijemo plaću, kupit ću mu dva para novih.

15

utorak

listopad

2019

Tuntle se ženi

Prošla je godina korote. Baš nam je bila korota ali sam barem dobila liniju. Onda je Tuntle reka da će se ženit. Odma sam se smrzla. U ormaru same ćimavice. Emil je reka da sam bila mršava kad sam se udavala pa sam probala vinčanicu. Vrtila sam se isprid zrcala. Lipo je stala na meni. Ka na višalici. Baš onako manekenski. Ali je bila puna volana. I cvića. I bila je boje šampanja.

“Vidi se iz aviona da je vinčanica”.
“Odriži cvitove i pituraj je u crveno”, reka je Emil.

Odrizala sam cvitove, podšišala volane. Ostale male rupice. Ali, kad sam je piturala, ništa se nije vidilo. Ispala ka maskirna. Samo crvena. Ja plakala. Emil reka da je skroz dobra pa sam zamislila da je to visoka moda. I odma mi bilo bolje.

Nevista, jetrva, ili koji već vrag mi je, za razliku od Tuntle, je skroz okej ženska iako ima fakultet. Može se s njom. Ima dobro srce.

“Pa nije to loše”, rekla je zamišljeno. “Možda bi tribali više otvorit dekolte”.
I tako smo otvorili dekolte. Zna s iglom. Onda smo otvorili i jedan dugi šlic tako da mi noga izviruje dok hodam. Pa smo otvorili leđa. Skoro do guzice.
“Čini mi se malo tu mač”, rekla sam.
“Pir je. Nije proba crkvenog zbora”, rekla je s pribadačama u ustima.

Nije previše nabrijana na crkvu, šta mi je drago. Ono, nije da ne ide uopće. Onako, umjereno. Tu i tamo. Ne bi mogla podnit još jednu ka šta mi je bila svekrva. Ta se gurala oko oltara svakodnevno. Pogotovo kad je postala sama svoj penzioner. Više bi potrošila za cviće nego mi za spizu. Nisam joj zamjeravala. Dođe to čoviku pod stare dane. Zauzest poziciju za svaki slučaj. Nadam se da joj se svaki cvit isplatija.

“Šta ćemo s cipelama?”, rekla je Anita.
“Imam od svog vinčanja. Nove. Samo su bile. Neće se slagat s crvenom veštom. Bit će baš đikanski”.

Anita mi je posudila svoje. Malo su mi bile velike. Ima ona kus noge. Stavila sam pamuka naprid i bilo je okej. Osim visokih taka. Odvikla sam se od njih pa sam malo gazala po kući dok se nisam opet navikla. Svaka čast Aniti. Nije je Tuntle zaslužija. A nemam pojma ni šta je vidila u njemu. Iza one bradurine izgleda ka Grizli Adams.
E da, uspila ga je nagovorit da sredi malo bradu. I sredija je ali tek kad mu je obećala da ga više neće tirat da to stalno čini. Ja ne znam koji mu je đir ta brada. Izgleda ka najveća seljačina.

14

ponedjeljak

listopad

2019

Prva svađa

“Koji je ovo vrag?”, pita je Emil. Bija je malo ka neraspoložen.
“Polpete od kumpira i kapule”.
“Malo su ti zagorile”.
“Nisam imala dosta ulja”, i ja sam postala neraspoložena kad sam se sitila da triban dat lovu za bocu ulja a ne znam ni šta će mi. Osim ako neću sutra za ručak peć palačinke. Bez jaja. Bez mlika. Bez namaza. S puno volje i ljubavi. Bili smo kaput.
“Malo sam razmišlja. Tribala bi se ti zaposlit”, reka je dok je trpa polpetu u usta.
“Ko će mi dat posal? Sve se na Birou tuku za saobraćajne tehičare”.
“Bija sam jutros kod likara uzest bolovanje”.
“Bolovanje? Šta ti je? Jesi sad i poludija?”
“Ne mogu više trpit nepravdu, ali nije to šta sam ti tija reć”, reka je tiho.
“Ajme meni, nemaš valjda rak?”
“Ne budi blesava! Samo sam umoran od nepravde. Kakav sam ja vražji predsjednik sindikata sa ovako malom plaćom. To je ponižavajuće i za običnog radnika”, udrija je šakom o stol.
“A sad će ti bolovanje bit još i manje”, morala sam bit praktična.

Neko u obitelji mora znat računat, a ja sam računala svako jutro dok bi grebala po dnu takujina. I to kako računala. Kokošja leđa sridom, svinjski vrat nediljom. Ostale dane vege. Light vege. Nisam imala pojma na koliko se sve načina može napravit ručak od pola glavice kupusa. Sad znam i ponosna sam jer sva ova patnja je dobra za moj razvoj kao osobe. Ako se ovako nastavi, ne znam di će mi bit kraj.

“Počeja sam ti govorit da sam bija kod doktora”, nastavija je Emil.
“E, i dâ ti je bolovanje. Pa šta onda?”
“Karolina, slušaš li ti mene?”
“Slušam. Doktor ti je dâ bolovanje i sad si na bolovanju. Motat ćeš se po kući i grintat. Zdrav na bolovanju a dužan na sve strane!”, nisam više mogla izdržat.

To sa svim stranama sam malo pretjerala. Možda bi ih i bilo da smo imali u koga posudit. Prijatelji su mu bili jad ka i mi, a moje prije … Moje prije nisu ništa znale o stanju kod nas. Povukla sam se u ilegalu. Glumila veliku zaposlenost. Razni prijemovi, večere, zabave i to. Sreća da smo stali daleko od očiju i od srca pa nisam strahovala da bi koja mogla naletit na mene dok idem u spizu. Umrla bi od srama da je vidila u kakvoj robi idem. Moda od prije sedam godina.

“Prestani pizdit! Likar traži nekoga ko će mu čistit ordinaciju. To sam ti tija reć”.
“Pa šta to mene briga?”
“Mogla bi ti”.
“Ja? Ja? Čistit ordinaciju?”, dreknila sam.
“Osamsto kuna misečno”.
“Kretenu jedan! Ne bi za osamsto miljuna. Šta da me ko tamo vidi?”
“Ko će te vidit? Nećeš čistit dok su pacijenti unutra”.
“Znači, na to smo spali. Ja ću čistit a ti ćeš doma češkat jaja”, počela sam plakat.

To je bila naša prva svađa. Osjećala sam se jadno. Moj Emil, moj heroj, moje sunce, moja ljubav, moj ljubavnik i prijatelj, najedanput je postao bolesnik sa ženom čistačicom. Srića da nam je mali bija kod mojih, jer bi sad tribala skupit prnje i njega i odjurit u život samohrane majke. I zalupit vrata za sobom.

12

subota

listopad

2019

Opcija: otkaz

“Ona govna iz firme ne daju više pare za sindikat,” reka je jednog dana dok smo jeli tingul od kokošjih leđa. Pet kuna komad.

“Barem ti nisu plaću smanjili,” rekla sam ja dok sam čačkala jedan lipi komadić pupe.
“Jesu, jebenin mater,” reka je on i naboja komad karote pa ga zavrtija na pinjuru i ubacija u usta.
“A jesu govna, svaka im čast!”
“Razmišlja sam da dam otkaz i počnem nešto svoje,” reka je.
“A šta?”
“Ne znam još. Moram razmislit. Ovako više ne ide”.

Više mi nije sla ruže. Nije bilo konferencija. Nije bilo službenih puteva. Nismo imali ni za kruv. Emil je svaki dan puno razmišlja šta bi moga pokrenit. Čak je otiša u banku po kredit ali plaća mu je bila premala za bilo šta.

Tako je otpala ideja o šleperu. I o malom obiteljskom hotelu. To mi je bilo najžalije. Od onoga šta smo imali u bičvu moga je kupit jedino lopatu, ali kojega će mu vraga kad danas postoje bageri.

Maloga smo ostavili kod mojih. Rekla sam da sam dobila posal pa dok se uhodam.

11

petak

listopad

2019

Grebanje po dnu ledenice

Dvi godine sam imala svekra. Svekrva je potrajala duže. Pet godina se okolo pravila važna s njegovom penzijom i stanom a onda je otišla i ona. Lipo smo je pokopali, platili mise, sve šta triba. Karmine su bile baš onakve kakve bi ona volila. Svi su jili, pili, nakraju skoro zapivali.

Misec dana smo se tješili da i nije tako strašno bez nje. Najprije se ispraznija frižider, onda nestalo mlika, brašna, cukra, soli, svega. Zadnja se ispraznila ledenica. Moj Emil je samo reka: Najebali smo. Složila sam se s njim.

Na ostavinskoj smo mi dobili naš stan i jednu lipu vikendicu u Crivcu. Kraj Crivca. Tuntle je dobija materin stan. I sve šta je bilo u njemu.

“Srića šta smo barem ledenicu počistili”, rekla sam Emilu.
“Jube, moramo se stisnit”, reka je on. I to je bilo sve tih tužnih dana.

Mislite da sam prestala dobivat ruže sa Emilovih službenih puteva? A ne, ne. Ne ide to tako. Nema takvog muža ka šta je moj Emil. Jedan dan je doša doma s velikim buketom ruža iz Kineza. Reka da ih je dobija jeftino jer nemaju lišća. Pa šta ima veze! Neš ti lišća!

Onda bi on meni, svaki put kad ide na službeni, ostavija ceduljicu ispod kušina. Nemate pojma na koja je sve mista zna sakrit taj buket. Ljubila sam ga ka luda, buket ne Emila, jer sam znala da mu je teško bez mene, da mu je teško bez love, a najteže šta već godinama ide u istom odijelu. Tješila sam ga da su zakrpe na laktovima moderne. Čak i onaj zet od princeze od Monaka nosi veštit sa zakrpama. A nije da nemaju love.

10

četvrtak

listopad

2019

Ruže crvene

Moguće da sam ovu priču već objavila na blogu. Napisala sam je. Završila. Barem sam tako mislila. Ali, po glavi mi se stalno vrtilo pitanje kako ta ludo zaljubljena žena ne vidi da joj je muž niškoristi pa sam nastavila pisati još nekih šezdesetak stranica. Onda se sve zapetljalo i trebalo bi sjesti i posložiti, uobličiti, nadopisati da iz toga iziđe zaokruženi ljubić neljubić.


“Gušiš me”, reka mi je jedan šta sam s njim bila u vezi. “Dobro kad te gušim, kad ti ne valjam, izvoli pokupit prnje i maknit mi se s očiju. Nisam ja ničija šlapa”. Posli sam se sitila da sam možda malo i prenaglila.“Gušiš me” je bija sejfkod, ali je bilo kasno. Posli smrti nema pokajanja.
Jedan drugi mi je reka da bi se mogli koji dan odmorit jedan od drugoga. Tu sam pukla i rekla sebi da više nikad u životu neću imat posla s budalama i manijacima. Napravila sam strogu eliminaciju.Toliko sam bila nemilosrdna da pet miseci nisam izišla s tipom.
Onda je na mene naletija Emil. Malo je reć naletija. Bacija me po podu. I ja sam bila malo kriva. Previše sam se uživila u tango. Meni su pukle gaće, lipe kožne, vero skaj, njemu ruka pa sam ga vodila na prvu pomoć. Toliko sam se pogubila od straha i nervoze da su me tili ostavit na otrežnjenju ali je moj Emil, kroz bolne jauke i stenjanje, uspija objasnit situaciju i obeća da će me otpratit do kuće. Čim mu stave gips. I ko se ne bi u njega zaljubija? Skroz sam izgubila glavu, a malo posli i nevinost.
Ma gubila sam ja tu svoju nevinost sa svakom šeprtljom. S jednim čak dva puta. Kad im udre donja u gornju, frajeri svašta popiju. Jednoga sam tako zavlačila … mogla bi o njima do sutra, ali tila bi napisat ovu moju lipu priču šta je s Emilom pletem deset sritnih godinica i još ću pedeset, ako Bog dâ.
Lipo nam je bilo ispočetka. Radili smo šta smo tili. Dok nam se nije zalomilo.
“Ima bit da ću rodit”, rekla sam ja.
“Kako?” pita je on. Ka najveći debil.
“Bogati, kako, napumpa si me”, lipo sam mu objasnila. Objasnila sam mu još i da me triba ženit.
Njegovi poludili od sriće. Mater mu je samo poludila. Napravili pir. Moji ostali doma plaćući. Rodbina mi se nije ni pojavila jer je svak sa svakim svađen. Došle mi tri prije i kuma, a njegove familje na tone. Nije mi bilo krivo šta je mojih malo i nimalo. Znate kakvi su ti pirovi. Naloču se pa se dvi familje počnu pripucavat ko je koliko dâ. Jedan put su se i potukli. Kad su čuli da mlada nije uzela prezime od mladoženje. Ne triba meni to. Ne prezime. Prezime sam uzela jer je bolje od mojega.
Posli pira smo otišli na medeni misec. Tri dana na Brač. Platija njegov kum. Sve mi se uskukujalo na trajektu. Rigala u odlasku. Rigala sam u povratku. A i u hotelu. Emil je tri dana prosidija za šankom. Razumim ga. Ko može ostat normalan uz toliko rigotine.
Odma smo uselili u svoj stan. Dali nam ga njegovi. Ispod njihovoga. Svekrva mi je bila dobra. Prigledala je svaki komadić robe šta sam je donila u dotu. Uzdisala je ali rič nije rekla. Znam i ja da je malo, a znam i kakvi su moji.
“Nemoj se nervirat. Kakvi su, takvi su. Sad si naša”, rekla je i tu joj skidam kapu.
Bila je duševna žena. Brinila o svemu. Uvik je pitala šta ću Emilu kuvat za obid, a često je znala i donit tećicu. Navodno specijaliteta. Ako se manistra usuvo ili lešo meso može nazvat specijalitetom. Možda u njenome selu di su jili puru i rašćiku, ali ja sam gradsko dite koje je, na svoju nesriću, priselilo u tri vražje matere, na sami rub grada, pa još koji metar izvan. Opet, s druge strane, da smo morali u podstanare, možda bi bili i dalje.
Rodila sam regularno. Posli devet miseci. Emil je bija toliko sritan da je sedmicu dana častija i doma se vraća ujutro. Nisam ni znala da ima toliko prijatelja. Od svekrve sam dobila lipu narukvicu, a mali kadenu. Moga bi s njom vezat brod. I red je tako. To im je nasljednik. Ko zna oće li im se onaj blento od starijega sina ikad oženit.
Lipo nam je bilo. Ja sam uvatila red od kuvanja i čišćenja. Svekrva mi je tu puno pomogla. Moram reć istinu. Emil je napredova. Radija je sve više ali je bilo i para. Obeća mi je platit vozački čim skupimo dovoljno. Nisam vidila prijateljice otkad su mi bile na babine. Mogla sam maloga ostavljat babi, ali ne mogu sidit na tim fensi šmensi kavama tek tako. Svi znaju da sam rodila i onda bi krenila priča da sam došla bez diteta jer nemamo love za Maclaren kolica ili smo kupili jeftina kineska.
“Di mi je veštit?”
“Koji veštit?”
“Bogati, od vinčanja. Oli imam drugi?”, reka je moj Emil malo nervožasto.
“Šta će ti veštit?”
“Daj, nemoj me pilat nego mi prigledaj veštit da ga nisu izile beštije”.
“Jesi poludija?”, stala sam se krstit.
“Iden na službeni put”, napokon je objasnija, ali ne sve.
“Pa u petak?”
“Ko me šta pita. Ili ić ili uzest knjižicu”.
Bila sam iznenađena ali i sritna. Moj muž, jedva da radi godinu dana a već ga šalju na službeni put. I to na konferenciju.
To je bilo u petak. U subotu sam se rano digla, maloga uvalila svekrvi, sredila se i taman da ću na autobus, morala sam se ispred prija pohvalit, kad netko zvoni. Otvorim ja vrata, nije mi puno tribalo jer je stan mali ka jedna lipa škatula, a pred vratima neki mladić. U jednoj ruci kaciga, u drugoj buket ruža.
“Jedva sam vas naša”, govori on.
Privrćem ja po mozgu koji je to, on mi gurne buket u ruke, izvadi neku kartu i govori “Potpišite”. Potpisala, pozdravila i zatvorila vrata.
Lipe ruže. Dvanajst komada. Unutra kuverta. Izvadin ja papirić. Na njemu piše “Ljubavi nemogu bez tebe jedva se ćekam vratit kuči. Tvoj Emil” Da nije ništa napisa pripoznala bi da je njegovo. U toj školi za cjevare ih nisu puno učili pisat, a ni od varenja se nije bogznakoliko pomoga. Osim šta je dobija svjedodžbu.
Tako smo mi nastavili napredovati šta se tiče posla. Šta se tiče para, nazadovali smo, jer dnevnice nisu mogle pokrit troškove. Uvik je bilo partnera koje je tribalo počastit a i ruže su bile skupe. Ni jedan mi ih put nije zaboravija poslat.

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

0