28

ponedjeljak

listopad

2019

Pir malograđana

Najprije smo išli u crkvu. Ajme, šta su njih dva lipo izgledali. Ka sa slike. A nismo ni moj Emil i ja bili loši. Nosija je ono svoje sindikalno odijelo, kravatu, bilu košulju i to. Opremu za konferencije koje su mu u zadnje vrime ukinili, vrag odnja njih i stiskanje. Rekla sam mu da malo pripazi da mu se na slike ne vide izlizani lakti i, čim dođemo u salu, neka skine jaketu, ali kravatu ni pod razno.

Pir je bija ka pir. S naše strane nas je bilo malo. Nas dva, nešto Vedranovih bradatih prijatelja u kariranim košuljama, odma se vidi koja je to klasa, i sestra od pokojnog svekra, teta Krište. Dobra je žena, ali me je skoro bilo sram javit joj se. Šta je god imala zlata u kući, stavila je na se. I još je sama pituravala kosu pa joj je ostalo malo maćano uz rub, ali samo malo.

“Dušo, kako si?”, pitala me, nasmijana od uha do uha.

Ona se uvik smije. I puno beštima. Zato mi je draga. Guštala sam gledat kako mi je svekrva stiskala zube i trzala se na svaku njezinu beštimu.

“Dobro sam, teta Krište. Kako ste vi?”
“Zlato moje, ja sam ti odlično. Izvadilo mi bubrig, operiralo mrenu. Ima u meni više cukra i masti nego u baklavi, ali ne dam se. Kvragu i tava i jaja!”

Anitinih je bilo krcato. Oni su velika familja. Stričeva, stričevića, ujaka, strina, zaova, nevista, jetrva. Tu se niko živ ne može snać. Osim njih.

Najprije je svirala himna. Stali smo nanoge i pivali. Onda se molija Očenaš. Stali smo nanoge i molili. Iza molitve smo pivali domoljubne. Nisam ni znala da ih toliko ima. Cili je pir bija u nacionalnom zanosu. Neke ženske su se penjale momcima za vrat, mahale rukama, slikavale selfije i, kad se napravija dovoljan broj selfija, razasla se po mrežama i zanos malo počeja jenjavat, opalila je cajka. Nisam bila raspoložena za cajke iako oni tvrde da su to njihove domaće pisme a ne nekakve, božeprosti, cajke. Sila sam za stol i počela brstit. Sve po redu. Spiza je bila regularna. Pršut, sir, rižot, pečeno i tako dalje.

“Poji šta više mesa tako da skupimo proteina za barem sedmicu dana”, šapnila sam Emilu.
“Ti si luda”, reka je i nageja pivu.

Onda su počele Rozgine pisme. Jo, šta ja volim Rozgu! Piva drito iz srca. Morala sam se dignit plesat. Emil nije tija. Drža se za pivu ka da mu je zadnja u životu.

Problem je šta na piru ne možeš cilu noć plesat. Moraš i odmorit. A onda ti prid očima prođe cila galerija uzvanika i sve ti se nekako smuči. Anitin kum šeta sa velikom trbušastom čašom piva. Govore za njega da dila. Meni izgleda ka jedan debeli blesan šta ne mora značit i da je istina. Mislim, ako dila, mora imat dva zrna soli u glavi.

Neki njegov prika, isto obrijane glave, ga grli i oće s njim pivat. Dirigira oglođanim paprčnjakom. Onda zarevu Pjevaj sestro, pjevaj brate. Tip na sintisajzeru ih pokušava pratit. Priključuje se gomila rođaka. Oni ih prilično prate. Svi bez sluha. Dižu čaše, bacaju kravate, raskopčavaju košulje. Znoja i pive na sve strane. Teško je to pratit trizan. Zato moram nazdravit. Više puta. Sa svakom čašom se situacija popravlja i sve postaje bolje i bolje.

“Da se nisi slučajno popela na stol”, govori mi Emil.

Sunce moje, sića se kako sam bila društvena jednom davno. Nije bilo fešte na kojoj nisam završila na stolu. To mu je onda bilo u redu. Mislim, nisam mu bila ni žena, ni mater ditetu, niti sam nosila njegovo prezime. Sad se uozbiljija. Volila bi da je malo manje stisnut. Da se opusti. Ne možeš cili život živit u grču.

Kad su nas dovezli doma, ja sam se počela svlačit za leć, ali tu nije bija kraj.

“Di mi je harmonika?” pita je Emil.
“Kojega će ti vraga harmonika? Četri ure su po ponoći”, rekla sam ja.

Naježim se od te njegove harmonike. Učija je svirat ka dite. Njegovima to bija pojam. Mo’š mislit! Harmonika. Ma da su ga poslali na gitaru, bubnjeve, pa čak i violinu, mogla bi razumit. Ali harmoniku! Kakav je moj bidni Emil ima seljački odgoj, dobro je i ispa ovakav. Mene sram ikome reć. Pogotovo mojim prijama. Pa šutim. Ne mora svak sve znat.

“Nešto mi je palo na pamet”.
“Ja idem leć. Bolje bi bilo i tebi”, rekla sam u nadi da će do sutra zaboravit na harmoniku.

Otišla sam u sobu. On je osta sidit u kužini. Malo mi se soba vrtila pa sam se uvatila za krevet. I tu je bija kraj večeri. Odnosno noći.

<< Arhiva >>

0