27

nedjelja

listopad

2019

Lova iznenada

Nekidan mi je Anita donila kuvertu s iljadu kuna unutra. Govori da je počela raščišćavat svekrvinu sobu i da je to našla. Lipo na kuverti piše svekrvinim škrabastim rukopisom “1000 kuna”. Ne bi tila bit zločesta, ali me baš zanima koliko su kuverti našli.

“Donila Anita. Da su čistili babinu sobu”, dajem ja Emilu kuvertu.
“Šta nije podilila popola?”, govori Emil dok gleda kuvertu.
“Možda su našli još koju”.
“Možda jesu. Možda nisu”, govori on dok pripaljuje duvan.
“Odakle ti duvan?”
“Bila plaća”.

Ne znam bi li se veselila ili žalostila. Šta je je, meni moj Emil uvik dâ cilu plaću.
“Evo ti, pa raspodili kako god znaš”, kaže. I to je u redu. Nije u redu šta mi svaki dan žica. Za duvan. Za kavu. Za piće posli posla. Za benzinu. Onda ja više od pola plaće raspodilim na njega, a meni i malome šta ostane.

“Filipe, jel’ se veseliš školi?”, pitam ja maloga.
“Šta se ima veselit?”, govori moj Emil. Ja ga prostrilim pogledom.
“Jedva čekam,” govori on. “Kad idemo kupit boršu? Ja bi na trkaće”.

Tako nas je Emil popodne bacija u šoping. Kupili smo boršu i pribor i tenisice. Jedva doteklo onih iljadu kuna od babe. Vratili se kući. Meni se skupilo. Najradije bi zaplakala ali ne smim isprid maloga. Ne možeš ditetu reć da smo jad i nevolja. Ne bi ni povirova.

“Mogu li vozit biciklu isprid kuće?” pita, pa nabaci praznu školsku torbu na leđa i izjuri vani.

<< Arhiva >>

0