23

srijeda

listopad

2019

Imati i nemati

Ajme meni, koji je to konfužjun! Da se nisam udala, ne bi se nikad udavala. Cviće, spiza, roba, familja, sala. Već mi se zamantalo.

Jutros su rano otišli njegovin autom. On u veštitu, ona u vinčanici. Bit će se išli žvalit digod uz more. Za album. Skoro da mi je žaj Tuntle. Nije to mala žrtva maknit se od kompjutera. Ili mu još nije dala ili je on zagorija da mu ni Vedečetrdeset neće pomoć. U svakom slučaju, nije moja briga. Imam ja i svojih problema.

Mali će krenit u školu. Sve je prirasta. Roba na njemu stoji ka na Pinokiju. Knjige će valjda dobit mukte. Ali mu triba kupit mobitel. Ne mogu ja dozvolit da mi na dite gledaju ka na najveću sirotinju. Šta i jesmo. Zahvaljujući njegovom ćaći koji se opire prikovremenima. Govori da se ne može toliko ponizit da moljaka okolo, ali da će nać dobru faturetu. Razumin ga kako mu je, ali je meni još gore. Odrekla sam se svega.

Danas sam malo bisna na svog Emila, ali proć će me. Nije on bidan kriv šta ima lošu plaću. Još kad vidim ovo Tuntlino itanje. Ne znam samo odakle mu te puste pare. Možda su kapnili Anitini. Oni su neki lovaši. Vidi se po autu. Kad se malo skompam s Anitom, sve ću je ispitat. Ona je baš jedna komunikativna ženska. Za razliku od budućeg joj muža. Koji bi moga potrajat kratko. Ako ovako nastavi. A možda to Aniti i odgovara. Da je ne gnjavi puno. Nego da lipo sidi u svojoj radnoj sobi i bulji u ekran.
“Dobro se Vedran uvalija. Njezini imaju para ka blata”, govorim ja mome Emilu.

“Nije ni on bez para”.
“Odakle mu?”
“Radi po cile dane”.

Šta mrzim kad me ovako masla. Di radi? Šta radi? Sidi isprid kompjutera. Kad bi se po tome računalo, ja bi bila Jackie Onassis.

Pišem ove crtice i čini mi se da nisam potpuno iskrena. Izgleda ka da u našem braku nikad nema trzavica. A ima ih. Ka i u svakom. Barem ja tako mislim. Izvlačili smo mi mačeve. I bodeže. I rapire. I florete. Bilo je tu i plemenitog sporta boksa. Nikad nokauta. Prikinili bi posli dvi tri runde. Nekad i pet.

Ja sam bila ta koja je inzistirala da sve probleme ostavimo isprid vrata spavaće sobe. I da nikad ne zaspemo a da se nismo pomirili. To sam vidila u jednom filmu i činilo mi se ka dobra ideja. I još mislim da je dobra. Ideja. Nekad pomislim da je samo ideja ali se brzo ispravim i nastavim dalje.

<< Arhiva >>

0