Zadarski sindrom

četvrtak, 17.06.2021.

Pogleda sam iz dosade na videu Ratnike podzemlja po ko zna koji put, pa sam prelistava Tempa i SN revije, pa jedna taraca jedan cigaret, pa druga taraca drugi cigaret i stalno mi je u glavi da bi moga opet ići pisat dnevnik. S jedne strane iman volje jer je gluva litnja ura negdi posli ponoći i neda mi se ići leći, a s druge strane znam da ću za misec dana opet reći di gubin vrime bez veze. A da ne bi vrime gubija (a neš ti mog dragocjenog vrimena) neću ka i ona zadnja dva puta pisati dnevnik svaki dan jer mi je tako ful naporno, nego ovako kad baš nema nigdi nikoga i kad pucan od dosade. Tako da događaji neće biti dan za dan nego ću uvatit malo veće vrimensko razdoblje u onome što pišem. O ona zadnja dva dnevnika ne želim ni pomislit, pogotovo onaj zadnji, jer se odma stresem od srama kada se sitin kako ga je Njaki da Valiji da čita. Nije se zemlja tribala otvorit ja bi sam iskopa bužu od jedno petnajst metara dubine. Jebiga, ispalo je da ja nešto žalim, a ona koja je za sve kriva ispada u pravu. Dobro, jesam žalija, ali to da sam žalija nije normalno niti je ona to tribala znat. I sad zamisli koja glupača, ako me već mrziš koji kurac uzimaš moj dnevnik doma. Dobro, da se sad ne vraćam na to jer ono što mi najmanje triba je mislit na to.
E sad, što bi triba pisat da se ka nešto dogodilo u proteklo vrime. Ne znam ni sam. Ajmo prvo po nogometu to mi je i onako najvažnije u životu. Drago mi je da je Nizozemska prvak Europe. Je ono Gulit, Rajkard i Van Basten, lipa igra, ali i navijači su mi tu bitni. Ni njihova zastava mi nije mrska ha, ha, ha. Samo mi sad fali da ovo umisto Valiji dođe do milicije. Republika Hrvatska je sastavni dio Jugoslavije i što sad ima kome smetat ako se meni sviđa legalna službena zastava Socijalističke Republike Hrvatske.
Na ljubavnom planu nema ništa. Pomislija sam nekidan da bi me opet moglo strefit ludilo, ali sam se vrlo brzo spustija na zemlju jer Kiki može obrlatit bili koga u krugu pet kilometara i onda se ja nešto zanosim da bi jedan od tih baš moga biti ja. Isto mi je dala mislit. Iša sam od trafike prema gori kad mi je iza leđa doletilo pitanje "Di si se upisa ?". Pitala me Kiki s kojom se stvarno ne mogu sitit da sam ikad progovorija rič. Jesmo tu i tamo bili zajedno u nekom većem ili manjem društvu i to jako ritko, ali da smo nešto međusobno pričali nas dvoje ne sićan se. Iako je moguće u ovih osam godina osnovne škole ili tu iz kvarta, ali stvarno bi triba dobro odvrtit sićanje. "E, žalit ćemo mi, meni eskurzija ka da je jučer bila", rekla je Kiki i mene izula skroz od iznenađenja. "Doli na Boriku u Ekonomskoj, Trgovačku", odgovrija sam joj glumeći neku hladnoću i opuštenost iako mi je s njenim obraćanjem zvizdan u podne otiša u još bar dvadeset stupnjeva vrućine više. "Ja sam isto tamo, Ugostiteljstvo, nećemo biti ista smjena", priča Kiki s menom ka da me zna sto godina. "Taman sam zaboravija školu i sad si me ti podsitila i odma me bacila u bedaru", nastavija sam glumeći nekog ne znam ni ja koga tren prićajući sa njon, tren bacajući lagani pogled na naslove novina u ruci, ka ono opušten sam maksimalno, ahaa. Tako neka nevezana priča i njena blizina mi se svidila da sam umisto prema gori skrenija s njom u Dalmu. Jedino je problem što nisam ima baje u žepu. Uša san u dućan i vrtija se bez veze okolo snimajući di je ona nekako tempirajući da izađemo iz Dalme skupa u isto vrime. "Neš na kupanje ?", bilo je nešto najpametnije što sam moga smisliti na brzinu za pitanje odma kod izlaznih vrata. "Taman da ću ja to tebe isto pitat", uzvratila je. Prošli smo ispod volta kraj Gavrilovića i uz ta neka pitanja di se kupaš i slično, dotakli smo se malo eskurzije i onda je došlo, "A što tebi baba ne živi u onom tamo portunu ?". Nešto sam počea izmišljat da iden na trening Bagata, a u sebi sam proklinja što je ovih pedeset metara prošlo ka da smo ih pretrčali. "Pa što nisi reka da će te ići u Zaton stopom na kupanje", poentirala je ova. "Ma je, ali to je tek negdi oko ure ipo, dvi", pokuša sam nešto izmuljat da sad ne ispadne kako san tija iskoristit svaku minutu da buden s njom do njenog portuna. I to nije najgore što mi se dogodilo kada me uvatila kako foliram između Zatona i Bagata, nego sam od kada smo se razišli produžija ravno, napravija đir oko Solidarnosti i vratija se u kvart iz pravca od doli i onda za žuntu paf ona na prozoru od sobe. "Je li bilo golova", zafrkantski mi se obratila shvaćajući moju igru. "Samo autogolova", mignuvši sam joj odgovorija praveći se da mi nije bitno što me skroz izblesala.
Tu sam dva dana razmišlja nemilo o njoj. Još pogotovo kada mi se na prvom katu pojavija natpis ka nešto u kvadratu napisano "Ljeto 1988" s imenima ispod Ana, Kiki, Višnja, Josipa, Tanja... Mislija sam, možda nije slučajno, prvo mi uleti iz vedra neba, a sad mi se tu šulja u portunu. A onda za par dana, taman sam prolazija, iz stana od Petkovićke su izašle sve te potpisane na zidu i od svih njih jedino mi se Ana javila. Kiki me još pogledala u oči i njanke ništa. Posli sam malo vrtija film i vaga koliki sam ispa kreten prije neki dan i vrlo brzo ubra da sam ja ipak samo malo bolji fićo u usporedbi sa njon iz formule jedan. Dok sam doša do Biljara di su me čekali Njaki, Leba, Lićo i Juke već mi je Kiki bila daleka prošlost....

17.06.2021. u 23:34 • 4 KomentaraPrint#

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

  lipanj, 2021 >
P U S Č P S N
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30        

Srpanj 2021 (6)
Lipanj 2021 (3)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Linkovi