Zadarski sindrom

četvrtak, 22.07.2021.

Okrenija sam se iza sebe i vidija onog mlađeg frika kako me zove, "Alo borac čekaj. Krivo si me shvatija, nisan ja mislija ništa loše. Tako mi ovdi dočekujemo protivničke navijače i onda ih izbubamo". "Ma idem se napiti vode na ovu malu fontanu od špine. Nije mi ništa mokro bilo na ustima još od deset ujutro", odgovorija sam mu s dozom pitanja u sebi što sad oće. Otišli smo na sredinu rive di je ta špina i usput obavljali neke neformalne razgovore tipa kakvo nas vrime očekuje i slične pizdarije koje govoriš kada nemaš što pričati. Nije mi baš pasalo njegovo društvo tako da sam se pokuša izvući kako moran svratiti do barbe i tete. "Prije kada san ti objašnjava kako se Splićani izražavaju moga si odma pripoznat da sam ja gradski đir. A sad kad sam vidija da strica zoveš barba vidin da si i ti gradsko dite. Mi smo ti ovdi puno osjetljivi na to. Kada ti se neko obrati sa brale odma znaj da je to splitski vlaj. Tako ti oni seljački zovu brata", to je bija neki uvod od njega u našem upoznavanju s pričom koja nema veze s vezom. Predložija je da odemo zajedno na utakmicu i sve je bilo u granicama normalnog da me nije zapita što ja mislim o Kosovu. Prvo san ga dva puta pogleda u nevjerici jer sam mislija da je neka zajebancija, a onda sam se počea smijati na što je on komentira, "Šta se smiješ, nije to baza. Pa je li ti čitaš novine, stalno se piše o Kosovu". "U onim novinama koje ja čitan od Kosova se spominje samo Priština. Pogotovo ovo zadnje kolo kada su vodili dva nula i pustili utakmicu da ispadne Sutjeska, A i u Slobodnoj izvrtin samo sport i eventualno onu rubriku koja se zove Zadar", nadoveza sam se na njegovu opasku o čitanju novina. "Djeluješ na pravog navijača, pa sam mislija da to pratiš", reka je ovaj i meni postavija upitnik iznad glave. "Kakve veze ima Kosovo sa navijačima", potpuno sam zbunjeno reka. "Kako nema ?! Pa je li vidiš da na tim skupovima bude sinje more srpskih zastava, a mene na utakmici panduri izdovaćaju radi hrvatske zastave. Di je tu pravda", poprilično revoltiran konstatira je moj suputnik prema stadionu. Tija sam se i ja ubaciti sa nekim svojim doživljajima u vezi toga, ali se on od tog spominjanja Kosova toliko razveza da je priča u komadu negdi po ure bez prestanka. U tom njegovom ekspozeu od izlaganja na tapetu su se našle sve teme od političkih preko sportskih do navijačkih. Pretjeriva je boli glava, vjerojatno mi je izlaga na kojim je gostovanjima bija jer ispada da nije iša samo u Titograd. Aj dobro da je mene iša dojmiti sa tim vjerojatnim lažima, ali kada smo došli u blizinu Poljuda i pogotovo kada smo ušli unutra ne znam je li se tija napraviti frajer prema meni ili što je potpuno suludo da se iša folirati sa mojim poznanstvom jer skoro da nema kome se nije obratija započinjajući rečenicu, "Evo ja i čovik iz Zadra...", nastavljajući kako je, "Srea neke Zeničane. Prvi je dobija u jaketu, a onda su se drugi razbižali...", do zaključka, "Triba sad ići u Novi Sad. Tamo će nas siguro dočekati Grobari i Cigani jer to uvik naprave Purgerima i onda im zatvorit labrnju jednom za uvik...". Sve je bilo dobro dok nije utakmica počela, vodija me je okolo po cilom sjeveru, a ja volim pogledat utakmicu što sam mu i reka, na što je on odgovorija, "Ko s ove tribine išta vidi što se događa doli na terenu. Aj ne zajebaji, da si doša gledat kako igraju uša bi na istok ili zapad". Laga bi kada bi reka da mi nije imponiralo kako me vodi svugdi sa sobom pričajući sa svakakvim facama, ali opet jebiga tamo se igra utakmica a ja zujim okolo slušajući razgovore koji su na granici naučne fantastike. Malo sam to poveza i usporedija sa Zadrom i konstatira kako je ovo u Zadru potpuno nemoguće jer kod nas one s takvim pričama izvrgnu ruglu i ismijavanju okoline. Atmosfera na Poljudu je bila onako dobra, puna želje navijača da se usprkos sveopćem pesimizmu uoči sezone napravi nešto. Pogotovo se to moglo osjetiti drugo poluvrime kada je onaj tip što je radija u suvenirnici doša u društvu još jednoga koji je ispod sjeveroistoka održa govor, "Prošla sezona je bila katastrofa i sa nogometne i sa navijačke strane. Bili smo na više smo utakmica Jugoplastike nego onih od Hajduka i tu nas triba biti sram sve skupa. Nedopustivo je da kada Bijeli po prvi puta u svojoj povijesti mogu ispast iz lige na utakmici protiv Vardara zadnje kolo nas se ovdi pojavi dvi iljade na cilom placu dok u skoro isto vrime na koncertu Azre bude navijačka ludnica ne bi da tamo igramo protiv Sparte ili Totenhema. Šta smo mi navijači Azre ili Bijelih ?! Idemo ovu sezonu odradit kako to samo Torcida zna. Idemo svima pokazat kako smo najbolji navijači u Jugoslaviji koji navijaju za najbolji klub na svitu ka i šta to sama pisma kaže". I onda je počea pivat što su svi prihvatili, "Znaj da volin ga ja jer on je prvak Svita, znaj da volin ga ja Hajduka iz Splita..." Ta pisma se otpivala jedno dva, tri puta, nakon nje je usljedilo, "Ruke ćemo skupa za bile dići, ko jedno srce...", da bi ekstaza dosegla svoj vrhunac skandiranjem, "Ja te volim, ja te volim, ja te volim Hajduče..." Vrlo brzo nakon toga, a moguće je da je i to navijanje pomoglo, Hajduk je da gol što je izazvalo trans svih. Ka da im je pa veliki kamen sa srca od neizvjesnosti. Hajduk je na kraju dobija dva nula i ja sam samo gleda kako što prije spičiti prema autobusu za doma. Problem je bija što se ovaj iz Splita zalipija za mene ka prilipak i bilo mi je glupo sad krenuti sa nekom pričom kako moran doma što prije radi staraca. "Ovih Zeničana je prije par godina na utakmicama u Solinu i Splitu bilo po četri iljade, a sad se ne pojavi niko. Zamisli, od onih giganata ka šta su Zvijezda ili Partizan pojavi se koja stotina i to simpatizera, a ovih Bosanaca dođe četri, pet iljada zidara ka od brda odvaljenih...", priča je ovaj Splićanin dok je meni u glavi bilo samo kako ga skinut sa sebe za trk prema autobusnom kolodvoru. "Brate bilo mi je odlično danas, drago mi je da san te upozna. Sutra ujutro u sedam moran biti na poslu, radim preko studentservisa. Aj vidit ćemo se na Partizana", bilo je prvo izmotavanje što mi je palo na pamet. "Jebate pa ti radiš. Ko je lud radit priko lita. Rumbaji trafiku, uzmi u samoposluzi, šta ti triba posa", bilo je klasično njegovo foliranje za kraj. Dok sam još bija u njegovom videokrugu iša san nonšalantno u stilu kako mi nigdi nije preša, ali kada sam doša do prvih zgrada šmugnija sam iza kantuna brzinom munje. Trča sam iako iskreno nisan ni poznava dovoljno Split, ali po nekoj logici ako buden trča prema jugu triba bi izletit negdi uz more, pa ću onda lako rivom do kolodvora. Tako je i bilo. Ima san sriću da je na stanici staja poluprazan autobus na kojem je pisalo da vozi za Rijeku i taman je triba krenit. Kada san se smistija unutra tribalo mi je još jedno kratko vrime da se smirin i izdišem i onda sam se skroz opustija, prepustija slušanju glazbe sa radija i gledanju vanka kroz prozor. Bija sam baš sritan, pun dojmova i malo je reći da sam letija. Moje raspoloženje još je dodatno dizalo kada se se čuli na radiju AC/DC i Stonsi. Osjeća sam se ka u nekom igranom filmu na televiziji, a dobra glazba u podlozi. Sve je bilo idealno negdi do Šibenika kada me je počela krpati paranoja kako se sporo vozimo i da ću doći doma ful kasno. Došli smo u Zadar biće bila skoro ura. Pokuša sam odma uskočit u barku, ali mi je barkarijol reka da više ne vozi uz obrazloženje da je ujutro ponediljak, a to mu je udarni dan jer vozi radnike Maraske i Jugoplastike. Tako da sam mora otrčat sve oko mosta. U Vruljici sam tamo di izvire zbog vrućine zabija cilu glavu u vodu i napija se, ne puno jer kažu da ima olova u vodi, tek toliko da ubijen žeđ...

22.07.2021. u 15:28 • 1 KomentaraPrint#

subota, 17.07.2021.

U sridu sam se cilo jutro vrtija oko telefona bi li ili ne bi nazva Helenu. S jedne strane znam koliko bi taj poziv bija malo jača glupost, a opet s druge bande čisto bi je tija nazvati da posli opet ne ispadnem ja kriv za nešto. Ono, prebacija bi razgovor na zafrkanciju i pravija se da mi nije stalo što nije došla. Iako znam koji bi odgovor usljedija, nešto kako su najavili kišu i slično. Tututututu mi je bilo u ruci jedno desetak neodlučnih minuta i samo je koja sekunda falila da stvarno zavrtin brojeve i onda mi je Juke zazvonija na vratima. Možda je i bolje da je nisan nazva. Juke mi je predložija da danas preskočimo kupanje i odemo đir do grada u kino. Nismo znali koji se filmovi prikazuju u kinima pa smo otišli do njega doma jer njegovi redovito kupuju Narodni list di to piše. Za nesriću mater mu je čistila ribu i baš tu stranicu u vezi Kino pobijede i Kino Zadra bacila u škovace. Otišli smo do trafike pogledat u Slobodnu Dalmaciju, ali tamo nije pisalo ništa. Isprid Frizerskog salona Ruža sreli smo Miku i Ćolija, pa su i oni rekli da će ići s nama. Dogovorili smo se naći oko pet manje kvarat isprid Bilijara. U Solidarnostima smo sreli Vilija koji je reka da neki ful poznati igraju mali nogomet na Đilu i da odemo s njim tamo i onda će nas posli častiti pićem u Lipotici. Zna sam da mu je otac ima neki kafić tamo, koliko se sićan zva se mislim Longin, a sad je li mislija na taj kafić nisan pita. Bila je dilema kino ili mali nogomet i iako se meni išlo u kino drugi su prevagnuli. Kada smo došli do Jazina bilo nas je svugdi, a najmanje smo gledali mali nogomet. Niti sam uopće zna ko igra.. Najviše smo se vrtili gori u parku. Ja bi se svako malo zaletija do pumpe ili do one kapunjere na Kalelargi di je uvik upaljen radio sa sportskim prijenosima da bi sazna kako igra Hajduk protiv Lirije u Kupu. Ali kada bi doša tamo uvik je bija isti odgovor kako ne znaju rezultat jer nema direktnog prijenosa. Posli malog nogometa na Đilu svi oni koji su tamo bili prisutni uputili su se u taj neki kafić na Lipotici koji se nalazi sa zapadne strane zgrada prema Borisu Kidriču. Kako su stalno teme bile nešto u vezi nogometa tako sam ja redovito okolo postavlja pitanja u vezi Hajduka, sve dok mi se nije obratija jedan čovik, "Daj mali što si dodadan sa tim Hajdukom. Znaš li ti ko je onaj? On ti je među najboljim igračima Zadra svih vrimena i nisu mu dali igrati u Hajduku. Onaj tamo ti je igrač sa najviše utakmica i najviše golova u dresu Zadra i navija za Dinamo. Mi smo svi ovdi navijači Nogometnog kluba Zadar. Ne zanima nas kako je igra Hajduk". Malo me je šokiralo obraćanje ovog tipa jer i ja sam navijač Zadra, ali NK Zadar igra treću ligu, a Hajduk je ipak Hajduk. Moraš za nekoga navijati u prvoj ligi dok je treća liga neozbiljno natjecanje. To je isto ka da ja kažen kako su meni Bagat ili Omladinac isprid Zadra. Što bi ja sad triba navijat za Dinamo, Zvizdu ili Partizan, a ne za klub iz grada koji je najbliže Zadru u prvoj ligi. Nikome od nas nije bilo jasno o čemu je onaj priča, pa nam je Vili pokuša to nekako objasniti sa nekom pričom kako se Zadar i Split nikada u povijesti nisu volili, da se tu nalaze svi koji su vezani uz NK Zadar, a ka Hajduk nikad nije tija pomoći Zadru i tako sve u tom stilu, mandrili ovo, ono. Otišli smo ća totalno zbunjeni. U slastičarnici Sport iznad mosta su nam rekli da je Hajduk ispa na penale.
Sutradan sam bija kod Njakija doma u njegovoj sobi i predložija sam mu da odemo pogledati u Split utakmicu Hajduka i Čelika. Ja sam reka da ću ćaći i materi složiti priču kako idem na neki rođendan i ako je utakmica u sedan navečer vratit ću se negdi do ponoći, ure u Zadar i oni neće ni znat di sam bija. Njaki me je prije toga davija o nekoj Beograđanki koja je došla u Meksiko i kada se počea izvlačiti na bezveznu utakmicu zna sam da nije u pitanju bezvezna utakmica nego ta Beograđanka. Eto koliki je fanatik. A znam da u sebi umire od želje za otići na Poljud.
Doma sam svojima izlaga da idem na rođendan kod Jadranke Nižić što je s menom išla u osnovnu školu. Mater mi zna koja je jer je jednom bila kod mene doma i spominjala je Preko, a Preko se zbog kasnog dolaska trajekt ili broda savršeno uklapa u moju laž. Dok sam to izmišlja i priča svojima bajke malo sam se zamislija i postavija sebi pitanje što bi ja napravija da mene Nižićka stvarno zove i bi li ona bila moja Beograđanka. Za tren mi se pojavila njena slika sa dugom ricavom kafenom kosom, ali sam brzo tu utopiju izbacija iz glave. Uglavnom, složija sam neku priču o kupanju u Preku po danu, a navečer je torta, kolači i glazba.
U nedilju sam izaša iz kuće malo prije jedanajst. Iša sam namjerno preko barke u grad jer ako me ko i vidi ko bi me moga doma spomenut mislit će da iden na trajekt. Zato sam i provodija vrime na Radničkoj obali uz more, a onda kada bi vidija da ulazi koji autobus na stanicu zaletija bi se tamo za vidit di ide. U Split sam doša negdi oko četri ure popodne. Bilo mi je samo bitno da ne naletim negdi na barbu, tetu, rodice i rođake jer bi mi to bija kiks za slaganje novih bestselera. Na jednom izlogu su bile prekrižene cijene bureka, krafni, sirnica i još koječega svačega, ka jedna cijena ujutro, a popodne to isto u pola cijene. Uzea sam od svake vrste po jedno što god je bilo u pola cijene. Bilo mi je glupo poisti na rivi, pa sam skrenija di im je poluprazna pijaca. Kada sam to pobrstija u maniri najvećeg gladnjaka uputija sam se u suvenirnicu kupiti karte. "Dobar dan, imate li ulaznice za utakmicu Hajduka večeras", reka sam s vrata prodavaču za pultom koji mi je samo klimnija glavom motom da ima uopće ne gledajući u mene. "Može jedna za sjever", opet sam se obratija tipu koji je onako na prvu izgleda poprilično zajeban i sve ono kako ne bi triba izgledati jedan prodavač. Dok sam vadija šolde iz žepa i uzima ponuđenu kartu za utakmicu sa strane me je dočekalo pitanje nekog mulca tu negdi mojeg godišta, "Ti nisi iz Splita?!". Ful me je zateka iznenađenog sa time i nisam zna bi li bi mu prvo odgovorija ili bi ga pita kako zna da nisam iz Splita. Dok sam se ja mislija oću li prvo odgovoriti ili postaviti pitanje javija se onaj po izgledu zajebani trgovac i dalje ne podižući pogled, "Aj pusti ga na miru". "Pa pita sam borca normalno. Šta se odma idiš. Niti jedan Splićanin neće reći da ide gledat Hajduka, nego da ide gledat Bijele. Ja naziv Hajduk čujem samo na televiziji ili radiju", uzvratija je mlađi Splićanin starijem Splićaninu i opet se usmjerija na mene, "Bijeli su Hajduk. Nema Hajduka samo Bijeli, razumiš. A i kada kupuješ biljete ne reče se sjever nego stajanje". Napokon sam se usudija nešto početi govoriti da sam iz Zadra, ali me prekinija mister zajebani opet se obrativši svom mlađem sugrađaninu, ali ovaj put pogledavši prema nama "Jesan li ti reka da ga ostaviš na miru. Ti se nisi maka iz Splita dok momak tvojih godina potegne lipo iz Zadra za pogledat Bijele. Da te više nisan čua". Ja sam izaša iz suvenirnice i zadnje što sam uspija čuti je da onaj mulac nešto spominje dvi Rijeke, dva Sarajeva. Nakon što sam se udaljija jedno dvadesetak metara začua sam glas iz sebe, "Zadro, Zadro, stani, ej Zadro"...

17.07.2021. u 22:39 • 2 KomentaraPrint#

srijeda, 14.07.2021.

Moja detektivska sposobnost raspoznavanja stvari nije urodila plodom i niti sam uspija saznati što Helena misli u vezi Mike niti što misli u vezi mene. Tija sam je pozvati sutra na kupanje, a opet pokuša sam da to izgleda nekako nenapadno jer mi nije bilo do toga da sad izgleda ka neko barenje. "Nadam se da sam te uspija dobro izblesati. Sada smo bili skupa na kupanju i opet ćemo za desetogodišnjicu male mature", bilo je nešto od mene umotano s očekivanjem što će ona reći. "Mogli bi opet sutra, ali tako sam premorena da se jedva čekan baciti na krevet i triba mi barem nekoliko dana odmora posli ovoga", bija je njen odgovor. Pomirija sam se da je to to jer da ima nešto između mene i nje ona bi jedva čekala kada bi se mogli opet viditi, a ovako mi je sve bilo jasno, pa sam reka, "I mene je umorilo ovo danas, nisam ni ruča, ni večera, našli smo se dok je još sunce ful pičilo, a sada je već pa mrak. Kada se opet sretnemo otići ćemo jedan dan na piće. Iden lagno doma. I ja jedva čekan da se ispružin isprid televizije". "A što kada na našoj televiziji nema ništa, ima neki ruski film večeras. Aj naći ćemo se negdi u subotu ili nedilju navečer, ako ti paše", rekla je ona i moj pesimizam ubacila u optimizam. Dogovorili smo se naći u subotu navečer oko devet na lukobranu di je onaj nasip od babulja. Kada sam doša doma napravija san sendvič od skoro kilo kruva i unutra pobaca tri vrste salame. Na televiziji kako je ona i rekla nije bilo ništa. Program je završija u ponoć i dvadesetpet sa Programom plus. A iako bi se najviše volija izvaliti u sobi nekako mi se nije dalo ići leći jer sam ima želju razmišljati o Heli. Zna sam da se igran i da se mogu lako zajebati jer ako se zaljubiš onda ispadneš papak i nema povratka. A ja sam taman na toj nekoj granici zaljubljivanja. Sidija sam na taraci u škurome među lišćem do biće tri ure, pija ledenu cedevitu i stalno isprid sebe u mislima ima onaj njeni kupaći kostim na zavezivanje sa strane. I onda mi je sinulo da sam zbog Helena zaboravija nazvati 988 da vidim kako su igrali Hajduk i Velež. Nakon što mi se jadna žena na informacijama uspila javiti u ovu gluvu uru na telefon posli jedno petnajst uzastopnih poziva shvatija sam da nije dobro. Nije dobro jer je Velež razvalija Hajduka tri nula, a nije dobro ni jer to više ne sliči na mene.
Došla je i subota. Ono što sam govorija o zaljubljivanju najbolje mi se pokazalo koliko sam bija u pravu jer da sam bija zaljubljen malo bi ovo teže preživija. Provea sam više od uru vrimena na lukobranu i ona se nije pojavila. Ugođaj tamo je nemila romantika, lipi pogled na grad, misec i zvizde, tu i tamo u prođe malo dalje koji kaić, mir, tišina i jedini zvuk koji čuješ je od mora, pa sam se maka od tamo da me njenim nedolaskom to okruženje ne bi bacilo u dodatnu bedaru. Još sam se nada da bi se mogla pojaviti tako da sam napravija vamo tamo od tih babulja do Vojničkog nekoliko puta. Kada sam vidija da to što radim nema nikakvog smisla sija sam na mul isprid Vojničkog da isto malo pretresem pitanje zašto nije došla iako se tu baš i nema što pretresti. Sidija sam tako biće jedno petnajstak minuta kada su se na cesti pojavili Mario Grgurev, Bojka i Šarić. Kakve prevare na okupu. Doviknija sam im upit di su krenuli i onda su došli do mene. Odma su počeli njuškati po okolnim brodovima penjući se na sabunjare i vodonošce. Rekli su da su krenuli u onaj lunapark od barake isprid Ferijalnog. Nisam tija neke dolaske milicije i slično jer sam odma vidija di vodi ovaj njihov nestašan istraživačko pomorsko brodski duh, pa sam predložija da se uputimo u tu baraku od lunaparka. Kada smo došli tamo oni su visili na video igricama dok je meni fliper zakon u odnosu na bilo što drugo. Problem je bija što sam ima šoldi samo za dva žetona, pa sam nakon dvi partije laja na misec. Stolni nogomet su igrali neki tipovi i po spominjanju Šmudle, Đeke, Štajnbriknera, Rakele, Alara i Žitnjaka pretpostavija sam da su navijači Osijeka. Bilo mi im je glupo uletit jer su nekoliko godina stariji od nas, pa sam Grgurevu priča nešto o navijačima, one purgerske šprehe od nekidan, samo da ovi Osiječani čuju što mi govorimo. Mariju je malo toga bilo jasno iako se iskreno trudija povatati sve. Ovi Osiječani jesu čuli što mi pričamo, ali nisu ništa reagirali dok nisam na skroz suprotnoj temi od navijačke spomenija Branka Karačića. "Dečko, Branko Karačić je dinamovac a ne hajdukovac", obratija mi se jedan od ovih Slavonaca. "Karačić igra za Hajduka, a ne za Dinamo i ove godine u tandemu sa Nenom Gračanom imat ćemo najjači vezni red u Jugi", pokuša sam uzvratiti. Kada sam to reka ovi su riknuli od smija. Spominjali su mi Zvizdu, Partizana, Dinama, Veleža, pojačanja di je ko doša i nabrajali vezne igrače koji su bolji nego ovi hajdukovi. Nisam se sad baš puno tija praviti pametan, ali sam im uspješno uzvraća. Nakon tih nogometnih tema prebacija sam priču na navijačku i rekli su mi da su pripadnici prve ekipe navijačke grupe Osijek Torcida. Oni dinamovci od nekidan nisu ništa govorili o Osijek Torcidi nego o Kohorti, pa sam im to spomenija. Rekli su da su Kohortu osnovali osiječki navijači koji su privrženiji Dinamu jer im Osijek Torcida previše vuče na Hajduka. I tako, pričali smo negdi dvadesetak minuta dok su oni igrali stolni tenis, a kada su završili pozvali su nas na po njima skoro mukte točeno pivo u Ferijalni. U Ferijalnom je svirala živa glazba neke grupe koja se zove 110 kroz 220 kroz 330, kroz 550, tako nešto. Reka sam im da nemamo love jer je bilo glupo nakon što su nam donili krigle od po litre piva da im ne uzvratimo isto. Odmahnuli su rukom ka nema problema i naručili nam još jednu turu. Ej, onu prvu kriglu sam popija jer sam ožedija dok sam čeka Helenu, ali od ove druge krigle teško da mogu više i gutljaj napraviti. Grgurev je smaza bez problema oba dvi krigle, dok Bojka i Šarić nisu popili ni trećinu prve krigle. Tija sam što više pričati o navijačima, ali su ovim Osiječanima samo žene bile u glavi, pa o navijačima nije bilo ni N. Uz stol do našega su bile neke ženske iz Đakova, Valpova, Belišća... Nakon stalnog dobacivanja ovih prema njima malo po malo su i te cure počele odgovarati na to i onda smo svi zajedno uzeli sidalice sa svog stola i preselili se kod njih. One su sve pile neko kratko piće što se zove amaro. Mene i ovu trojicu iz Zadra su nagovarale da povedemo neku pismu jer ka mi Dalmatinci dobro pivamo. To je čua neki Bosanac sa strane i uz zafrkanciju objasnija da su Bosanci najbolji pivači pokušavajući demonstrirati tu tezu on osobno. Počea je pivati Krivo je more od Divljih jagoda i druge poznate stvari. Nakon desetak sentiša mene je ona jedna krigla skroz zalaušila toliko da sam se diga i reka, "Jebeš te neke jugoslavenske tužnjikave pisme. To je sve limunada. Nema do meksičkih. Evo jedna tužna meksička. Ja imaan dva prekrasna konjaaa, jednog zovu djevojčicaaaa, drugog zovu udovicaaa, takve konje iman samo jaaaa, aj ja ja ja jaaaa, aj ja jajaja..." Nakon svake kitice ono na kraju ajajajajaja je bilo u horu jednoglasno. Svi su se počeli valjati od smiha i ovi što su sidili okolo po drugim stolovima su došli do nas. "Daj još jednom, daj još jednom, ovo je hit...", moglo se čuti u komentarima prisutnih. Bilo mi je glupo dva puta u kratkom vrimenu izigravati redikula, pa sam okrenija na drugu pismu, prvo sa usporenim ritmom i onda sve brže, "Ne spavaj mala moja muzika dok svira jer taj ludi ritam niikom neda mira, čekat ću te još trenutak Helena moja, a onda odoh plesat sam..." i tada je krenulo ludilo takvo da su i oni 110 kroz 220 kroz 330 kroz 440 prestali svirat. To je tako trajalo jedno uru vrimena dok stražari nisu došli i rekli da je vrime za spavanje. Muškarci se nisu puno bunili, ali su ženske biće od onog amara skroz pomunjesale i nisu tile ići ća. Neko je predložija da se ide do plaže i onda je ona masa ka na nekim demonstracijama krenula preko ceste, a ja sam odma izlaskom iz Ferijalnog skrenija desno kraj barake od lunaparka kroz onu šumicu za doma. Jesam razmišlja da bi možda moga večeras iskoristiti nešto od ovih pustih pijanih Slavonki i Bosanki, ali ne znam je li zbog Hele ili zbog čega drugoga nekako mi na moje iznenađenje to nije bilo toliko primarno.

14.07.2021. u 23:14 • 1 KomentaraPrint#

ponedjeljak, 12.07.2021.

Već smo se bili udaljavali jedno od drugog kada me je ona isto malo zatekla sa ričima, "Ajme baš sam se zaželila ovakvih razgovora, ajmo se naći jedan dan da se dobro ispričamo i sitimo prošlih vrimena". "Ne bi da je od škole prošlo deset godina, a ne samo misec dana, pa je to neka daleka prošlost za koju ti je ža da je više nema. Ja bi se spasija da se sad ubacim u more, očeš na kupanje", odgovorija sam joj zaboravivši na Supertio i na koji sam se način uopće naša ovdi. "Ne mogu danas", uzvratila je Helena. "Sutra, preksutra, u četvrtak, petak, subotu, reci kada da znam pogledati u svoj prepuni notes jesan li slobodan", pokuša sam biti humoristično dosjetljiv. "Aj u četvrtak", rekla je uz osmjeh vjerojatno jer joj je četvrtak zvuča najsmišnije i nastavila, "Prođi kraj moje kuće negdi oko podne ipo". "A di u podne kada je najveće sunce, mogli smo malo kasnije, aj dobro vidimo se" uz podignutu ruku za pozdrav uputija sam se skroz u drugu ulicu od one u kojoj mi navodno živija rođak.
U četvrtak sam krenija na to kupanje s njom i na onom ka nekom raskršću di je s jedne strane ulaz u kasarnu, a s druge se ide prema dvorani Mocire naletija sam na one dinamovce od nekidan. "Hajde s nama u Split na Hajduk - Velež", doviknuli su mi s jedno dvadesetak metara. "To je prijateljska, nije još prvenstvo, ko će sad u Split ići gledat nekakvu prijateljsku utakmicu", pokuša sam se nešto izvuć iako mi je iskreno bilo neugodno što ne mogu s njima. Nešto su govorili da ka ne bi ni oni išli ali idu najviše radi Torcide, a možda budu došli i Red army pa će provati uspostavit kontakt s njima radi Sprinta. Tu smo još samo malo formalno pričali i na rastanku su mi dali za poklon kazetu novog albuma od Prljavog kazališta. Rekli su mu da obavezno posebno obratim pažnju na neku treću pismu na prvoj strani, ako sam ih dobro čua. Kada su oni malo zamakli u pravcu Đanija, a ja skrenija prema tamo di žive Antišini otvorija sam omot i pogleda koja bi to pisma mogla biti. Jedino ova di piše Mojoj majci. Pomišlja sam jesam li možda krivo čua koju su mi pismu preporučili ili me nešto zajebavaju zbog toga što nisam iša u Split jer mi ka mater mi neda i slično. Doša sam isprid Helenine kuće i tamo čamija sam bez da sam igdi ikoga vidija ko zna koliko vrimena. Već sam bija ljut što je nema, a i nervozu mi je stvaralo što se nema di sisti osim doli na tratoar i to na nemilo sunce, a na tratoaru bi baš glupo izgleda pa sam odlučija malo prošetati okolo i ako je nema kada se vratim ko je jebe. Napravija sam đir do mora uz Jugoplastiku do Bilog kupališta i onda gori opet prema tamo di ona živi. Kada sam se pojavija sa one strane di je crkva Helena je bila isprid svoje kuće i odma je napravila neki napad na mene di sam jer ona, zamisli, čeka već petnajst minuta. Tu smo se u zafrkavanju isprepirali jesmo li se dogovorili u podne ipo ili u uru ipo jer sam ja po njenom govorija da je u podne zvizdan. Poklonija sam joj ovu purgersku kazetu od Prljavog kazališta uz poentiranje kako sam vodija brigu jer znam da ona obožava njih i Đavole. Bilo joj je baš drago. Koliko smo jedno i drugo u kurcu tako da smo bez veze nešto pričajući došli skroz tamo u Diklovac i tek kada sam je reka da je bolje bilo da smo išli na Borik ona mi je odgovorila da je mislila da ja vodim kuda ćemo. E ja vodim, a kada smo došli do onog prvog mula onda neću tu, neću tamo, neću ovdi i tako sve do onih borića di je s gornje strane nekakvo radničko odmaralište. Kada se je skinula imala je kupaći kostim di se sa strane zavezivalo i to me baš ono palilo. To sam joj i reka, a ona se samo nasmijala rekavši mi da je to više ukras nego što će se bilo što dogoditi što ja mislin ili što bi želija ako se razveže. Ušli smo u more i majke mi ako sam je više od jednog puta zagnjurija ili da sam se nešto glupira. Samo smo plivali i pričali neke prošle dogodovštine spominjući gotovo sve učitelje, učiteljice i prijatelje iz razreda. Tek kada smo došli do bova negdi u pravcu velikog mula na Boriku smo bili svjesni što smo napravili. Ono misto di smo ostavili robu u Diklu gotovo se u daljini nije ni naziralo. Oko nas nije bilo nikoga i jedino bi tu i tamo prošla koja iznajmljena sandolina ili pedalon. Sidili smo na bovama negdi dvadesetak minuta i taman kada sam reka da bi bilo bolje da izađemo malo vanka iz mora jer su nam se ruke nemilo nabrudale postavila mi je neko pitanje o Miki. Tu mi je odma zasvitlila lampica iznad glave i shvatija sam da se druži s menom samo zbog Mike. Na moj prigovor da je to tako pokušala je prebaciti priču da se za mene zanima neka njezina prijateljica što je išla u A razred i da pokušam pogoditi koja. I od tada nastupa prekid naših idiličnih prijateljskih razgovora i nastaje pomorski rat. Potega sam je za nogu i potopija, a ona je uzvraćala pokušavajući mene zagnjuriti. Ono ka slučajno izdrpa sam je koliko god je bilo moguće a da to opet izgleda neprimjetno. Cilo vrime mi je u glavi bilo da joj odvežen ono sa strane na kupaćem kostimu, ali to bi već bilo previše i ispa bi seljačina. Od bova do do obale smo se potezali i natezali i kada smo došli do plićaka u salbunu nas je dočeka komentar, "Gle, gle ko bi reka da će te vi završiti skupa. Lipi ste par, baš mi je drago". Bila je to Marijana iz razreda. Dok je to meni bilo ful smišno i nisam ni pokuša negirat osim burnog smijanja Helena se odma krenula opravdavat, "Daj Čveki zar stvarno misliš da bi ja bila sa ovom budalom". Pozvali smo Marijanu da nam se pridruži, ali ona je rekla da je tu sa sestrom i nekim društvom. Kada smo izašli iz mora Helena se otuširala i već smo se bili dosta makli od tuša lagano sam bacija šaku salbuna prema Heli i reka joj, "Ovo ti je za ono da sam budala". Tu je još bilo malo vike i skrike, ali pošto više nismo bili u moru i oko nas je bilo puno ljudi morali smo ipak paziti kako se ponašamo. Problem je bija taj što smo se morali vratiti na ono misto di smo ostavili robu. Njoj se nije dalo plivat, a meni se nije dalo pješačiti po suncu sve okolo. Bolje rečeno, meni se nije dalo ni jedno ni drugo. Vijećali smo sideći na daskama što ćemo i kako gledajući koliko daleko triba ići. Na kraju smo odlučili da je ipak najbolje pješke jer je plivajući sporije. Digli smo se, krenuli i onda me je ona pokušala baciti u more uz riči, "Evo ti za onaj pijesak". Ali kako je bila nespretna i tribala me samo iznenaditi pa bi ja poletija doli, ona me pokušala gurati di sam ja naravno jači od nje potega i nju sa sobom u more. Tu je opet nastupilo ono morsko hrvanje od prije dok nismo bili sreli Marijanu. Ali vrlo brzo se umorila i nisam je tija forsirati, baš je izgledala iznemoglo. Ponudija sam joj da se uvati za mene i ja ću je vući do tamo. Bilo je dobro dok mi je ruke držala oko vrata, ali kada mi je zavukla ruke ispod mojih ruku i prislonila svoje cice na moja leđa stavljajući glavu na moje rame pojavilo se dignuto sidro između mojih nogu koje nam je otežavalo kretanje. Usprkos valovima i dojmu da stalno stojimo na mistu ipak smo nekako uspili doći di triba. Od onog njenog prislanjanja s cicama na mene skroz mi se prominila i umisto neke lajave ženske pretvorila se u umiljatu grlicu. Meni je ipak smišnija i simpatičnija bila ona drska lajuša puna života nego sada ova druga Hela. Ušli smo u autobus za doma i izašli skroz tamo kod Slovenskog. Kada je autobus već krenija sa stanice kod Jugoplastike pita sam je zašto nismo izašli ovdi vanka ili kod Bilog kupališta, a ona je rekla da se nešto zamislila. Nisan tija da se rastanemo u nekom bezveznom raspoloženju jer od onog plivanja prema Diklu za nazad nismo progovorili više od deset rečenica međusobno, pa sam umisto da skrenen za doma prema spomeniku Sfingi otiša s njom onom ulicom di piše nešto o Lenjinu. Kada smo došli do teniskih terena rekla je da je baš umorno iscrpljena i da triba malo sisti. Malo mi je to bilo glupo jer je od kuće dililo pedesetak metara i nekako mi je bilo baš sumnjivo nakon onog izlaska iz busa kod Slovenskog. Ka da odugovlači druženje s menom. I još kada smo sili u onoj šumi di su teniski tereni pa kada je uz brdo nesuvislih slova i nepovezanih tema nešto preokrenula na ljubavne priče pitajući me što ja volim, što ja ne volim, kakve mi se ženske sviđaju i slično. "Znaš di je tvoj problem? Ne izgledaš loše, zabavan si, većinu cura zavedeš i nesvjesno. I onda kada sve napraviš kako treba ti se povlačiš bez razloga", skoro da me šokirala to izgovarajući. Tu sam joj odma upa u rič kontrirajući odakle je izvukla taj podatak i kada sam ja to sta na pola puta. Iša sam ispitati svoju poznatu Šerlokholmovsku sposobnost da shvatim stvari i da vidim je li ima ovdi kakvog trzanja prema meni ili nema. Okrenija sam temu na Miku bi li nekako maka ili potvrdija onaj moj prvi dojam...

12.07.2021. u 14:47 • 1 KomentaraPrint#

petak, 09.07.2021.

Ja znam da mi je izgleda ka neki vođa Tornada jedan Bibinjac što bi se skida u kanontjeru i vika na sve okolo sebe ili onaj drugi što su ga zvali Poštar, ali oni ne navijaju već dvi godine, a i da navijaju kako bi doša do njih. Juke je počea spominjati nešto Kobra s Mosta, Milak sa Sfinge, ali ga je Njaki odma uštopa rekavši, "Pusti Juke to sad, ajmo se mi lipo naći večeras negdi u gradu i onda ćemo o tome". Svatija san odma Njakijevu igru koji nije tija da sad nekim nagađanjima i pogađanjima pokažemo do kraja koliki smo bezveznjakovići po ovom pitanju. Išli smo doma s kupanja preko srednjeg izlaza na Boriku jer su Purgeri tili nešto kupiti za poisti u onom dućanu kraj pumpe. U međuvrimenu ja sam ovoga što se zva Zlatko stalno turpija pitanjima. Ej, čovik mi je ispriča osim o jugoslavenskim navijačima i sve o svim mogućim navijačima talijanskih i engleskih klubova. Upija sam ka spužva svaku pa i najmanju glupost. Zna sam, bar sam mislija do sada da znam sve, o navijačima, ali da su te navijačke grupe ustrojene ka neke vojne jedinice i da toliko truda, volje i želje ulažu da bi im njihova navijačka skupina izgledala što bolje to me fasciniralo do divljenja. Jer jedno je kada slušaš na radiju kako tvoj klub igra, da gledaš na televiziji ili odeš tu i tamo pogledati koju utakmicu, ali otići u drugi grad di isto postoje nekakvi opasni navijači i riskirati da te oni prebiju zbog kluba za koji navijaš, to je fanatizam i prava ljubav. To je dimenzija više u odanosti prema tom klubu. I još pri tome nisi sam u tome nego postoji grupa takvih istih ka ti koji uz to u danima kada nema utakmice razmišljaju o toj utakmici pripremajući se za nju, koreografije, zastave, šalovi, baklje...
Kod nove crkve na Puntamici smo se rastali s Purgerima i dogovorili da se nađemo navečer na Branimiru. U međuvrimenu je jedan od njih na onoj neizgrađenoj zgradi nasuprot crkve napisa sprejom "BAD BLUE BOYS" i ispod toga "dinamo - Zagabria" uz osmjeh i komentar, "Gledali ste Ratnike podzemlja, svaki pravi variors uz sebe mora imati sprej da drugi znaju kuda smo prošli". Našli smo se u devet uri isprid mosta na Branimiru. Uz pozdravni stisak ruke ovaj što se mislim zva Mislav mi je reka, "Ovo mjesto se zove Branimirova obala po našem knezu. Vrlo je hrabro bilo dati takav naziv. Zato je i meni ime Mislav". Nikad nisam obraća pažnju na to zašto se Jazine zovu Branimirova obala, prije bi pomislija da su dobile ime po kavani Branimir. Možda ne bi ubra ni o kojem se knezu Branimiru radi da nije spomenija Mislava. Tu sam poveza da se radi o nekoj hrvatskoj spiki. Malo mi je da misliti kako to ja prirodni intelektualac pa nikada nisam razmislija o značenju Branimirove obale. Nama iz kvarta je bilo malo neobično biti u gradu u ovu uru jer i nemamo neku užancu za đirati ovdi osim ako se ne radi o odlasku u kino. Sidili smo na Rivi negdi do ponoći i srića da su teme bile sve samo ne imena zadarskih vođa navijača jer kako bi reka Milojko Pantić da se o tome pričalo propisno bi se obrukali. Pozvali su nas u Zagreb na utakmicu protiv Bešiktaša u Kupu UEFA di smo to prihvatili ka nešto što je ono nama dobar dan, možeš misliti.
U ponediljak sam obaša pješke sve moguće trafike u Zadru ne bi li naša te neke novine Supertifo što su ih ovi Zagrepčani spominjali. Krenija sam od ove naše trafike negdi oko devet i dvadeset i do tri ure popodne sam rikava skupljajući sunčanicu doslovno ne falivajući niti jednu moguću trafiku u Zadru. Naravno da nigdi nije bilo misterioznog Supertifa. I ne samo da sam se posli toga maratonskog pohoda osjeća ka nemila budala nego sam još tamo u pizdi materinoj iznad gradskog groblja di su parkirani oni silni autobusi naletija na Helenu kojoj sam se mora izmotavat što nenormalan i znojan radim sto kilometara od kuće. I još za žuntu sam nešto izlaga da mi tu živi rođak i gle slučajnosti za nesriću i ona je tu u posjeti i to baš u pravcu di sam pokaza da mi rođak živi. Srića da sam ka što sam već reka prirodno inteligentan pa sam dok smo šetali zavrtija neku priču o razredu, di je ovaj, di je onaj tako da smo jedan drugoga maksimalno udavili od pilanja ne obazirujući se ona što su iz one kuće na koju sam pokaza izašli ljudi koji mi se nisu ni javili. Dok smo tako bili skupa u jednom trenutku mi je prošlo kroz glavu kako to kada ovako lipo pričamo, smijemo se, ne bi li da su se sreli najbolji prijatelji u životu, a i Hela izgleda boli glava, zašto smo se ja i ona većinu vrimena svađali u ovih proteklih osam godina škole, plus vrtić u Grigor Viteza ?!

09.07.2021. u 22:52 • 1 KomentaraPrint#

nedjelja, 04.07.2021.

Prošlu subotu dogodilo mi se nešto što već šest dana sebi ne mogu izbiti iz glave i prekopa sam sve moguće stare novine, magazine i revije kojih iman doma koliko ti srce želi samo da nađen nešto o navijačima. Dobro i ja sam navijač i skoro svi iz ekipe su navijači, pratimo te utakmice, košarka, nogomet, uživo, na televiziji, radio, na sve moguće načine, pa san se iznenadija koliko toga ne znam o tome. Što se naime dogodilo?
Na kupanju smo bili gori u hladu tarace i igrali trešetu. Ja sam vidija da Leba doli ispod s nekim priča, ali kako sam im šibnija dva kapota stalno sam nešto priča bez prestanka i zajebava ostatak kartaša, tako da se nisan obazira na događaje sa strane. To je trajalo dok nam Leba u jednom trenutku nije uputija pitanje, "S kim Hajduk igra prvo kolo". Ja sam mu uzvratija, "Što te to sad zanima", a Njaki se nadoveza, "Čelik doma". Jedan po jedan smo spustili karte i digli se za pogledat ispod tarace što odjednom Čelik, Hajduk, nogomet i koga to zanima. "Dečki vi ste iz Zadra, Filipinci", došlo je pitanje od doli. Odma do grmlja uz bor bila su četiri tipa, tako naše godište, tu negdi, možda godinu dana stariji. "Iz Zadra jesmo, a Filipinci nismo. Što ti to znači Filipinci", uzvratija je Juke pomalo na granici neke ljutnje jer je pomislija da se radi o sitnoj provokaciji s njihove strane. Dok je ova četvorka nenadanih gostiju bila još u fazi iznenađenja zbog Jukinog drskog nastupa javija se Lićo, "Ma tako nas Zadrane zovu izvan Zadra. Filipinci jer su naši stari nekad na brodovima radili za sitne šolde ka i Filipinci. Otac mi je u Jugotankeru. Znam". "Prvi put čujem", reka sam Lići, a on mi je ekspresno zafrkantski spustija, "A kako češ znati kada se nisi maka iz Zadra i najdalje si bija u Brbinju i Stankovcima", aludirajući na to odakle su mi mater i ćaća. "Škvadro stvarno nismo mislili ništa loše nego smo prolazeći čuli navijačke pjesme jednoga od vas, pa smo pomislili da vam se obratimo za informacije", rekli su ovi na tvrdom zagrebačkom naglasku misleći na moje gluposti što sam piva kada sam ove zajebava dok sam im nabija kapot, "Forca duja dinari ole, ole, ole...", "Forca aš baštoni ole, ole, ole...", "Forca trica kupa ole, ole, ole..." i slične bezvezarije. "Dođite gori da se ne deremo", pozva ih je Juke na taracu. "Kuda se penje gore" uzvratili su nesnalažljivi gosti. Pokazali smo kuda i kako se popeti za doći do nas i onda nakon uvodnog upoznavanja krenula su unakrsna pitanja i podpitanja o navijačkim temama. Kruno, Mislav, Zlatko i Krešo su bila imena ovih Purgera ako sam ih dobro zapantija. Pričali su o navijačima Crvene zvezde, Partizana, Dinama, Hajduka, Englezima, Talijanima i ja stvarno nisam moga doći sebi odakle oni toliko toga znaju, a ja koji sam cili život sportski fanatik o većini stvari prvi put čujem. Rekli su da pripadaju nekoj grupi navijača Dinama koja se zove Bed blu bojs i da bi tili uspostaviti kontakt s nekim iz Tornada jer će Sprint početi pisati o jugoslavenskim navijačima, pa rade uslugu nekom glavnom uredniku Sportskih novosti Tomislavu Židaku u prikupljanju kontakata. Ka to će ojačati navijački pokret i svima je stalo da i u drugim gradovima osim Beograda, Zagreba i Splita budu navijači kako bi bilo zanimljivije. Tu smo ih malo počeli zajebavati da nismo ni znali da u Zagrebu ima pravih navijača jer smo mi Zadrani uvik njima vikali da su kazališna publika. Oni su se pravdali i falili kako su dva puta u Beogradu na gostovanju izuli navijače Partizana Grobare što im je malo ko od nas povirova. A kada su tek rekli da su razbili Torcidu u Splitu u prošlom prvenstvu tu smo prasnuli u baš teško smijanje i ismijavanje njih samih. Malo im je bilo neugodno, a onda su prstom pokazali i rekli, "Pitajte njega. Nevjerojatno, od kud on", spominjući nekakav kec na desetku. Prst je bija uperen u Miku koji je dolazija prema nama iz pravca dolnje tarace di je zatvoreni bazen. Malo smo ostali zatečeni, što sad Mike i odakle se oni znaju. Zamisli kakva slučajnost, Mike je bija na utakmici Hajduk - Dinamo 0:2 i navodno su on i Bruker zakuvali barufu između Torcide i ovih BBB kako li se već zovu. Kada su nam ipak dokazali sa ovom Mikinom pričom da nisu nekakvi bezveznjakovići upija sam svaku njihovu rič. Koliko sam shvatija i zna sam da se navijači Partizana zovu Grobari, ali po ovima oni se ne mogu dogovorit između sebe da li da se zovu Blek vajt armi, skraćeno BWA ili Komando undertakers što se valjda piše Commando undertakers. Kod Zvizdaša je situacija još gora jer im je i ime Cigani gore nego ono Grobari pa imaju tri najveće grupe unutar jedne grupe, ma koliko god to bilo komplicirano za ubrat, Ultras, Red devils i Zulu variors. Spominjali su i neka imena vođa, ko je opasan, ko je zajeban, ali to je ipak bilo previše za zapantit. Zanimala su me i imena navijača drugih klubova pa je ovaj što se zove Zlatko izvadija papir di je bila ispisana ka neka tablica. Pisalo je ime kluba, u produžetku dalje ime navijačke grupe, ime direktora kluba, broj telefona za kontakt, ime predstavnika te navijačke skupine i tako svaki klub posebno jedan ispod drugog. "Pogledaj ovo u Sarajevu, sve neki na tvrdo Đ, Džine, Džilda..." pokuša sam dosjetkom biti malo šaljiv i ublažiti dojam kako smo po ovom pitanju pravi vezari iako smo im na početku glumili neke mangupe spominjanjem baklji, milicije i sličnog. Rekli su da navijači Sarajeva i Željezničara nemaju posebno navijačko ime i da će to riješiti neki njihov Sandro koji je i Purgerima da naziv Bed blu bojs. Vidija sam da piše Pitari i Košpicari, pa mi nije baš bilo jasno, ali su mi objasnili da su to staromodna imena ka i Cigani i Grobari i da im tribaju neka nova zvučna imena. Aj tim klubovima je još i nešto pisalo, a ovima tipa Budućnost, Radnički, Sloboda, Rad..., nije bilo ni slova. Uglavom, osim ovih već prije spomenutih i znanih poput Torcide, piše da postoje još Red armi od Veleža, Armada iz Rijeke, Kohorta iz Osijeka i Tulips Vojvodina. Ovim dinamovcima je bilo bitno da im mi sredimo vezu sa vođama Tornada da bi taj Židak ili ko već napravija reportažu u Sprintu o navijačima Zadra. Samo, mi stvarno visimo po tribinama, nemili smo navijači, ali ko su vođe Tornada, što im reći ?!...

04.07.2021. u 02:01 • 2 KomentaraPrint#

ponedjeljak, 28.06.2021.

U trenutku kada su Dule i Bujas došli do špine još sam nekoliko minuta bija uključen u sve to, što ti, što ona, što ja i onda nakon toga bilo je ka da ne postojim. Ova plava Njemica pustila mi je ruku i između nje i njih dvojice nije prestajala neka englesko njemačka verzija jezika. Mene ka da nije bilo i s njene i s njihove strane. Par puta sam pokuša nešto pitati o čemu se govori i oni me ka ne bi čuli. Dok smo svi skupa besciljno lagano šetali po Boriku ja sam cilo vrime malo bolje bacija oko na ovu Švabicu. I tako, što sam je više gleda to mi je bila privlačnija. Đirali smo tako jedno po ure dok nismo sili gori na daskama. Tu sam se izvalija ležati od dosade, a oni su sideći nastavili u englesko njemačkom revijalnom tonu. Pomišlja sam bi li otiša ća i onda je ona u jednom trenutku digla livu nogu na kantun od dasaka i nešto veselo govoreći prema ovoj dvojici malo se pomakla prema njima. U tom njenom micanju vešta joj se digla točno toliko da su me slikale njene gačice. Odma sam živnija i srce je zakucalo jače od uzbuđenja. I što je najgore to nije sve nego je još kada se opet namištala na prijašnju poziciju sila na moju desnu ruku. Prvih nekoliko sekundi sam očekiva da će mi zbog toga opet održati neko njemačko predavanje, ali ona se pravila ka da se ništa nije dogodilo. Razmišlja sam da nije možda moju ruku zaminila sa grbavim daskama, pa sam to iša isprobati lagano je stiskajući za guzicu da vidim reakciju. Nije se ni trznula. Koliko god me uzbuđivalo ovo zatečeno stanje toliko mi je ruka trnila jer je bila u nepravilnom položaju. Mora sam zbog toga izvući ruku ispod nje što mi je bila nemila pokora. Ali to mi je bija znak da pokušam drpajući je doći do svega do čega se mogu dokopati. Kada sam malo razgiba ruku da dođe sebi stavija sam je na njezin struk i lagano mic po mic krenija do njenih cica. Tako sam jedno desetak puta krenija negdi od malo ispod njenog pasa i onda prema gori prstima ili preko leđa ili preko droba ili ispod njene ruke do željenog cilja i svaki put bi mi makla ruku taman kada mi je falilo ne više od centimetar da joj taknen cice. Izluđivalo me je kako mi je puštala svaki puta jedno dvadesetak minuta da mi ruka putuje po njenom tijelu i pri tome se pravila ka da se ništa ne događa. Nakon jubilarnog ko zna kojeg puta pokušaja uspija sam je uvatit za cicu i pustila me jedno minutu da tu držim ruku. Taman kada sam pomislija da je to to i da sam u raju laktom mi je maknila ruku na početni položaj. Dule i Bujas nisu kužili ništa, a u škurome ne nije moglo ni vidit. Posli opipavanja njenog gornjeg pulsa prebacija sam se na dolnji dio. Ovdi bi mi ruka krenula negdi od njenog kolina i penjala se prema gori. Kada bi doša do njene bedre skoro da mi se dalje nije ni išlo jer i samo držanje ruke na njenoj bedri je bilo nemilo ludilo. Ipak mi vrag nije da mira i umisto da uživam u tome ja sam pokušava doći do njenih gačica. Kako mi u tim bezbrojnim pokušajima nije dala da joj dirnem pičku odlučija sam se da bez te neke predigre stavim direkt ruku između njenih nogu, neka reagira kako reagira pa makar sve uporpastija. Kada sam to napravija uklištila je skupljene noge i grčevito mi je svojom rukom pokušavala maknuti moju ruku. Da je ona kriknula, zavikala ili bilo što drugo maka bi ruku i vjerojatno bi od sramote propa u zemlju. Ali kako je ona vodila borbu s mojom rukom u isto vrime pričajući s ovom dvojicom ka da se ništa ne događa, nisam ni ja tija odustajat. Malo po malo prestala se opirati iako je svoju ruku zadržala na mojoj. Nije bilo teško primjetiti da uživa jer bi dok nešto priča s Dulom i Bujasom uzdahnula ka da je oduševljena jer je ovaj ili onaj nešto ful zanimljivo reka. Pa se nagne glavom nad more i kosa joj padne preko lica, pa naglo kosu zabaci straga i sve u tom stilu. Kurac mi je bija u nemiloj boli od stiskanja doli. I kada sam pomislija da je sve idealno Dule i Bujas su se digli da idu ća. "Jebiga brate ona želi da je ispratimo tamo do restorana, a ti da si je nešto naljutija pa ne želi da ideš s nama", reka mi je iznenađujuće Bujas. Zamisli, ja joj držim ruku između njenih nogu i ovaj mi govori to što govori. Znam da laže, ali što ću sad, stariji su od mene i ne usudim se Bujasu usprotiviti. Na moju veliku žalost maka sam ruku s njene pičke i odlučija se za časno povlačenje. Da je Bujas laga zaključija sam i po njenim gestikulacijama kada sam se odvaja od njih odlazeći u pravcu kampa jer je pitala nešto ovu dvojicu pokazujući prstom začuđeno prema meni, ka vjerojatno di ću ja. Bija sam ljut na njih, a opet bija sam sritan zbog svih ovih događaja. Kroz kamp sam skupija nekoliko stranih limenki od pića da ih ponesem doma za ukras na kredenci, ali već gori od semafora do Roka sam ih napucava nogom jednu po jednu vičući Branko Karačić od sriće...

28.06.2021. u 22:58 • 2 KomentaraPrint#

srijeda, 23.06.2021.

Kada ideš u osnovnu školu onda lito traje i traje, nikad proć. Škola završi u šestom misecu, pa nakon što se već danima dobro iskupaš u moru i skoro da ti je priko glave svakodnevnog kupanja, pogledaš na kalendar i ono tek negdi naprimjer 12.07. te godine, di je još deveti misec ej. O školi ni ne razmišljaš. A i kada se približi početak školske godine nije ti to neka trauma. Ono, je da ti je krivo što su litnji praznici završili, ali opet, tu su ti stari školski prijatelji, drago ti ih je opet vidit. A i prve dvi, tri šetemane škole nema ispitivanja, nema ocjena pa nekako lako prebrodiš taj početak. E ali sada kad tribam krenuti u srednju školu sve mi se okrenulo. Prvo oni upisi i ispiti za srednju školu, pa onda čekaš da vidiš di si se upisa, koji si na listi, jesi li iznad ili ispod crte. Dok to sve prođe već je jedan dio lita proša. A onda ostatak lita uvik ti nekako ostane u podsvjesti da više nema osnovne škole, da te čeka nešto novo i nepoznato. Ali kako je tako je. Pokušava sam što manje mislit na ono što me čeka na jesen i iskoristiti ove litnje dane na najbolji mogući način. Lićo je okinija prvi srednje, ka i svi iz kvarta koji su iz te generacije godinu dana starijih od mene, a on je nekako najviše ufilman s tim pričama. Kada sam s njim u društvu uvik je tema srednja škola, kakav je koji profesor i slične teme. Pun je savjeta što i kako. Skoro svaki dan prije kupanja obavezno mi spomene da idemo usput pogledati ima li koja obavjest na školi. Ono ka izvisit će na oglasnu ploču kada počinje nastava, ko ide u koji razred i tako to. U ovu subotu smo svratili do Ekonomske i prije kupanja i još me je navečer nagovorija da napravimo đir do tamo. Ne bi da u školi ima neko živ i uvečer. Došli smo tamo i naravno da nije na vratima pisalo ništa. Vrtili smo se oko škole di mi je on pokaziva iz vanka koja je koja učionica, di je koji profesor koji je na glasu da je opasan i drugo. Kada smo došli skroz straga iza smo naletili na ekipu s Puntamike Tomu Pavina, Letu, Čiripnju Ivanova i još neke. Rekli su nam da je na Boriku neki izbor mis za turistkinje u onom hotelu prvom do srednjeg ulaza na otvorenom bazenu. Lići se baš i nije dalo ići tamo jer ka neće se moći ući, jebat će nas stražari. Ali kako su ovi Puntamičani pokrenuli Lićinu omiljenu temu srednje škole on se pričajući o tome nesvjesno s menom i njima uputija u pravcu tog izbora za mis. Došli smo doli i taj ka neki program izbora lipote je već bija u punom jeku, bar sam tako zaključija po sviranju žive glazbe koja se čula priko zida sa bazena. Vrtili smo se jedno dvadesetak minuta okolo kuda bi mogli ući unutra, a kako nismo uspili ništa smisliti preostalo nam je samo popeti se na one borove koji se nalaze u prolazu za plažu između dva hotela. Ali nisu to pravi borovi sa borovim iglicama di ima pinjola nego oni uski sa malim šiškama. Tako dok sam se penja na njih cili sam se šporka od mrvica grana, paučine i ko zna čega sve ne. Kada sam se popea gori po stablima je već bilo dosta njih ala braća Čola i Lelo, Vale, Žirafa, Čubrilo, Bakarinac, Meso, Bikan i još masu njih. Ženske koje su se natjecale su izgledale boli glava, to su vjerojatno stranjkinje koje su gošće u boričkim hotelima. Dopizdilo mi je bilo visit na stablu i kopkalo me je bi li nekako moga negdi čirnit kroz staklo tamo u prostoriju di se te ženske presvlače. Reka sam Lići da ide s menom i došli smo do hotela s one strane di budu kamperi. Taj dio je u ful škurome što je odlično i jedino je osvitljeno tamo prema teniskim terenima. Problem je bija što se od velikih tamnih zavjesa ništa nije vidilo unutra. Malo doli pri dnu ispid koltrina si ima neki pogled, ali vidija bi eventualno koju štiklu na nozi. Kako sam tamo dok smo bili na stablima ubra da kada ove misice izađu vanka i naprave đir oko bazene, svi gledaju u njih i moga bi to iskoristiti za ušuljati se unutra, a da to niko ne primjeti. Predložija sam tu ideju Lići, ali on se ustrtarija i nije tija. Nije ni meni bilo svejedno, ali uzbuđenje da bi moga vidit gole ženske mi je bilo jače od bilo koje prepreke. To što sam pomislija sam i napravija. Ona klizna staklena vrata na kantunu su bila taman toliko otvorena da ih još malo maknem i uletim unutra. Tek kada sam uša unutra onda mi je uletija napad panike. Otvora sam na brzinu sva moguća vrata koju su bila u blizini i isprobava kakva je vidljivost s tih mista. Padalo mi je na pamet i da se sakrijem negdi u wc, pa da čamim čekajući. U zadnji tren prije nego što su se one vratile unutra sinjalo mi je da se sakrijem iza zavjesava. To sam i napravija. Kada su one ušle u prostoriju bilo je puno galame, hihoćenja i kada su se počele skidati to je bija najbolji trenutak koji sam doživija u životu, doslovno. Volija bi ih dodirnit, ali ne triba sada biti megaloman jer i ovo je plafon. Njonjo u gaćama mi je tija eksplodirat. Jedna ricava malo duže kafene kose je stala isprid mene na samo koji centimetar i masirala svoje cice. Onda se nešto ka razgibavala saginjući se točno penalivši mi svoju guzicu livo desno, naprid, nazada. Na guzici je imala samo špag od kupaćeg kostima, a i to je bar deset puta skinula gledajući samu sebe vrteći se u krug pa bi ponovo navukla. Najjače mi je kada bi taj kupaći kostim sa špagom spustila na razinu bedra i tako se guzila u glavi mi je bili ispaljenje. Počea sam se tresti od neke zime iako je temperatura bila veća od 25 stupnjeva. Kada su ove opet izašle vanka pred publiku iskoristija sam to za otići do wecea. Stavija sam glavu u lavandin i odvrnija ful ledenu vodu. Kako nigdi nije bilo šugamana kada sam se vraća nazad onako s mokrom kosom sve sam smočija di god sam proša. Taman san se tija opet sakrit iza zavjese kada se isprid mene pojavila neka ženska vjerojatno starija od mene ne puno, možda maksimalno godinu, dvi dana. Nešto mi je poluvičući na njemačkom govorila. Došlo mi je propast u zemlju. Prova sam zucnut, "Ja osoblje hotela, mi osobnen hotels, osobnen tu di Borik" ne bi li se na taj način pokuša izvuć trabunjajući nešto bez veze. Glumeći kako me se ne tiče što ona govori krenija sam za izaći vanka i dok sam prolazija kraj nje uvatila me za ruku ne prekidajući govoriti njemački. Pomislija sam za sekund da bi bilo najbolje da istrgnem svoju ruku i uvatin crtu jer će tek prava neugodnjara nastupiti kada se sve misice vrate, a onda eto stražara, ovih, onih i najeba sam. Ali ona me držeći za ruku sama izvela iz prostorije i vodila ravno skroz prema špini, naravno ne prestajući šprehati svoj jezik. Dolaskom do špine već sam osjeća sigurnost jer sam sada moga pobići di god želim. Ona me i dalje držala za ruku, ali ni to mi nije bija problem jer sam je lako moga gurnuti od sebe. Sada već osjećajući se poprilično sigurno dok je ona pričala ka navijena ja sam se opustija i na svaku njenu uzvraća sa, " Haesve Boro Primorac, Karl Hajnc Rumenige, Magat, Bekenbauer, Šumaher, Bajern, Hajduk Štutgart tri jedan, Šalke nula četri..." Nakon tih mojih gluposti ona je prvo malo zablokirala, par sekundi za divno čudo nije rekla ni rič i onda kada se lagano nasmijala opet je udrila po njemačkom. Iz pravca di je tuš dolazili su Dule i Bujas pa sam zavika, "Daj brate vas dva ste kako bi Njaki reka intektualci, pomozite i prevedite što ova govori"...

23.06.2021. u 22:21 • 3 KomentaraPrint#

četvrtak, 17.06.2021.

Pogleda sam iz dosade na videu Ratnike podzemlja po ko zna koji put, pa sam prelistava Tempa i SN revije, pa jedna taraca jedan cigaret, pa druga taraca drugi cigaret i stalno mi je u glavi da bi moga opet ići pisat dnevnik. S jedne strane iman volje jer je gluva litnja ura negdi posli ponoći i neda mi se ići leći, a s druge strane znam da ću za misec dana opet reći di gubin vrime bez veze. A da ne bi vrime gubija (a neš ti mog dragocjenog vrimena) neću ka i ona zadnja dva puta pisati dnevnik svaki dan jer mi je tako ful naporno, nego ovako kad baš nema nigdi nikoga i kad pucan od dosade. Tako da događaji neće biti dan za dan nego ću uvatit malo veće vrimensko razdoblje u onome što pišem. O ona zadnja dva dnevnika ne želim ni pomislit, pogotovo onaj zadnji, jer se odma stresem od srama kada se sitin kako ga je Njaki da Valiji da čita. Nije se zemlja tribala otvorit ja bi sam iskopa bužu od jedno petnajst metara dubine. Jebiga, ispalo je da ja nešto žalim, a ona koja je za sve kriva ispada u pravu. Dobro, jesam žalija, ali to da sam žalija nije normalno niti je ona to tribala znat. I sad zamisli koja glupača, ako me već mrziš koji kurac uzimaš moj dnevnik doma. Dobro, da se sad ne vraćam na to jer ono što mi najmanje triba je mislit na to.
E sad, što bi triba pisat da se ka nešto dogodilo u proteklo vrime. Ne znam ni sam. Ajmo prvo po nogometu to mi je i onako najvažnije u životu. Drago mi je da je Nizozemska prvak Europe. Je ono Gulit, Rajkard i Van Basten, lipa igra, ali i navijači su mi tu bitni. Ni njihova zastava mi nije mrska ha, ha, ha. Samo mi sad fali da ovo umisto Valiji dođe do milicije. Republika Hrvatska je sastavni dio Jugoslavije i što sad ima kome smetat ako se meni sviđa legalna službena zastava Socijalističke Republike Hrvatske.
Na ljubavnom planu nema ništa. Pomislija sam nekidan da bi me opet moglo strefit ludilo, ali sam se vrlo brzo spustija na zemlju jer Kiki može obrlatit bili koga u krugu pet kilometara i onda se ja nešto zanosim da bi jedan od tih baš moga biti ja. Isto mi je dala mislit. Iša sam od trafike prema gori kad mi je iza leđa doletilo pitanje "Di si se upisa ?". Pitala me Kiki s kojom se stvarno ne mogu sitit da sam ikad progovorija rič. Jesmo tu i tamo bili zajedno u nekom većem ili manjem društvu i to jako ritko, ali da smo nešto međusobno pričali nas dvoje ne sićan se. Iako je moguće u ovih osam godina osnovne škole ili tu iz kvarta, ali stvarno bi triba dobro odvrtit sićanje. "E, žalit ćemo mi, meni eskurzija ka da je jučer bila", rekla je Kiki i mene izula skroz od iznenađenja. "Doli na Boriku u Ekonomskoj, Trgovačku", odgovrija sam joj glumeći neku hladnoću i opuštenost iako mi je s njenim obraćanjem zvizdan u podne otiša u još bar dvadeset stupnjeva vrućine više. "Ja sam isto tamo, Ugostiteljstvo, nećemo biti ista smjena", priča Kiki s menom ka da me zna sto godina. "Taman sam zaboravija školu i sad si me ti podsitila i odma me bacila u bedaru", nastavija sam glumeći nekog ne znam ni ja koga tren prićajući sa njon, tren bacajući lagani pogled na naslove novina u ruci, ka ono opušten sam maksimalno, ahaa. Tako neka nevezana priča i njena blizina mi se svidila da sam umisto prema gori skrenija s njom u Dalmu. Jedino je problem što nisam ima baje u žepu. Uša san u dućan i vrtija se bez veze okolo snimajući di je ona nekako tempirajući da izađemo iz Dalme skupa u isto vrime. "Neš na kupanje ?", bilo je nešto najpametnije što sam moga smisliti na brzinu za pitanje odma kod izlaznih vrata. "Taman da ću ja to tebe isto pitat", uzvratila je. Prošli smo ispod volta kraj Gavrilovića i uz ta neka pitanja di se kupaš i slično, dotakli smo se malo eskurzije i onda je došlo, "A što tebi baba ne živi u onom tamo portunu ?". Nešto sam počea izmišljat da iden na trening Bagata, a u sebi sam proklinja što je ovih pedeset metara prošlo ka da smo ih pretrčali. "Pa što nisi reka da će te ići u Zaton stopom na kupanje", poentirala je ova. "Ma je, ali to je tek negdi oko ure ipo, dvi", pokuša sam nešto izmuljat da sad ne ispadne kako san tija iskoristit svaku minutu da buden s njom do njenog portuna. I to nije najgore što mi se dogodilo kada me uvatila kako foliram između Zatona i Bagata, nego sam od kada smo se razišli produžija ravno, napravija đir oko Solidarnosti i vratija se u kvart iz pravca od doli i onda za žuntu paf ona na prozoru od sobe. "Je li bilo golova", zafrkantski mi se obratila shvaćajući moju igru. "Samo autogolova", mignuvši sam joj odgovorija praveći se da mi nije bitno što me skroz izblesala.
Tu sam dva dana razmišlja nemilo o njoj. Još pogotovo kada mi se na prvom katu pojavija natpis ka nešto u kvadratu napisano "Ljeto 1988" s imenima ispod Ana, Kiki, Višnja, Josipa, Tanja... Mislija sam, možda nije slučajno, prvo mi uleti iz vedra neba, a sad mi se tu šulja u portunu. A onda za par dana, taman sam prolazija, iz stana od Petkovićke su izašle sve te potpisane na zidu i od svih njih jedino mi se Ana javila. Kiki me još pogledala u oči i njanke ništa. Posli sam malo vrtija film i vaga koliki sam ispa kreten prije neki dan i vrlo brzo ubra da sam ja ipak samo malo bolji fićo u usporedbi sa njon iz formule jedan. Dok sam doša do Biljara di su me čekali Njaki, Leba, Lićo i Juke već mi je Kiki bila daleka prošlost....

17.06.2021. u 23:34 • 4 KomentaraPrint#

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< srpanj, 2021  
P U S Č P S N
      1 2 3 4
5 6 7 8 9 10 11
12 13 14 15 16 17 18
19 20 21 22 23 24 25
26 27 28 29 30 31  

Srpanj 2021 (6)
Lipanj 2021 (3)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Linkovi