Zadarski sindrom

četvrtak, 10.12.2020.

Odlučija sam po noći dok spavan držati rećinu u uhu da mi buža ne zaraste, ali mi je muka bila po danu to skidati i stavljati po ko zna koliko puta. Brzo se pročulo okolo da sam bija u Rijeci tako da mi je svako malo neko od prijatelja ili poznanika koji su u tom nekom navijačkom điru dolazija u školu da mu dam izvještaj iz prve ruke. Kako za to sve ispričat triba vrimena, a odlučija sam više ne picavat sa nastave, ko god bi doša do mene reka sam mu da se nađemo na Juventutu u Jazinama. Skupili smo se na utakmici puno prije početka jer smo ušli unutra dok još nisu ni počeli pušati. Mislija sam kada se otvore vrata od dvorane da će nas izbaciti vanka, ali niko od redara i milicije nije obraća pažnju na nas vjerojatno jer smo bili zabijeni skroz gori na vrhu istoka iza zastava. Prvi put da mi se radi toga svidilo to što su ogradili istočnu tribinu i uzeli je navijačima. Glavna nam je tema bila kako bi mi mlađi mogli oživiti Tornado sada kad se Tonado skoro raspa radi te ograde. Na utakmici je bilo ful malo publike negdi oko keku. Malo čudno jer s ovom pobjedom napokon bi nakon dugo godina mogli postići malo veći uspjeh u europskim kupovima, a i očekiva san posli Zvizde da krene nekakva mala euforija. U jednom trenutku u Jazine je ušla grupa od tridesetak tornadista i došla ravno do nas. Izgledali su mi ka pravi mangupi i pita sam Lebu i Rempu koji su bili najbliži do mene znaju li koga od njih ko je ko. Leba se pravija nešto pametan pričajući kako je to prva ekipa Tornada sve tučaroš do tučaroša, a kada sam pita kako se ko zove nije ima pojma. Nakon par minuta kad su se smistili u ovom zabijenom prostoru ispod stakla jedino skandiranje im je bilo "Pogledajte istok, pogledajte istok..." "Vratite nam istok, vratite nam istok..." i nakon što su još nekoliko puta zavikali Mi smo Zadrani, Zadar je naš, demonstrativno su izašli iz dvorane.
Sutradan me ovo stavljanje rećine sjebalo samo tako. A i nije toliko rećina bila kriva koliko križ na lančiću. Kako smo prije povijesti imali tjelesni tako sam nesvjesno ostavija lančić da se vidi izvan đempera. Slabinka uvik pita red po red i ovaj put je to bilo di ja sidim. Vidija sam da nešto ne valja jer me bar pet, šest puta preskočila u tom redosljedu ispitivanja. Iz prve klupe mi je Božena Bibinjka motirala pokazujući prstom na svoj vrst, ali je bilo daleko da shvatim o čemu se radi. Pri kraju sata kad je išla upisivati ocjene došla je do mene i pitala je kako se prezivan. Sluteći da će mi zalipiti aša revoltirano sam odgovorija - "Profesorice, ali mene niste pitali niti jedno pitanje". "Prvo mi odgovori jesi li ti dečko ili cura, pa ćemo onda o ostalom" - praveći se glupa pitala me Slabinka. Na pomalo neugodno pitanje odgovorija sam da sam muško. A onda je ona nastavila u provokativnom tonu - "A ja sam mislila da samo ženske nose naušnice". Tu sam osta malo zatečen i nisan zna što bi na to odgovorija, a Slabinka nije prestala sa svojim bezobraznim i ka nenamjernim opaskama - "Izvinjavam se, ali ja sam stvarno mislila da si ti cura tako okićena zlatnim naušnicama i ogrlicama". Kad je to rekla shvatija sam da je njoj zasmeta križ na lančiću kojeg nisam spremija unutra majce i da je cili ovaj igrokaz samo zbog toga. "Pa kakve veze ima jesam li ja muško ili žensko u tome što mi niste postavili niti jedno pitanje, a sada me ocjenjujete u dnevnik" - već dobrano isprovociran sam joj odgovorija. Nakon što je do tada djelovala poprilično samuvjerena s nekim umirujućim glasom svjesno me provocirajući, a glumeći ko zna što, sada je odjednom nakon mog odgovora ostala bez teksta i onda posli određenog vrimena teške tišine rekla - "Dobro, želiš da te pitam, pitat ću te". Postavila mi je tri pitanja za koja je vjerojatno mislila da su najteža i odgovorija sam na njih bez problema. Kada sam očekiva još pitanja nešto je upisala u dnevnik i krenula dalje sa prozivanjem Miše, Babac, Alićke i ostalih da im upiše ocjenu. Nisan moga dočekati da vidim koliko mi je upisala i kada sam posli u hodniku vidija kako piše minus dva obuzela me baš neka nemila ljutnja. Za sva tri točna odgovora dobijem minus dva što nije čista dvica i na taj način mi ostane ona jedinica od prije. Baš me izluđivala ta neka nepravda, prvo ono sa Brnetićkom, a sad i ova Slabinka. Od bisa sam udrija šakom i nogom u neki namještaj domara Lerge tako da se sve ono drvo razletilo okolo. I dok sam se pokušava nekako smirit otvarajući prozor za uvatit malo zraka koji bi me osvježija kraj mene je proša Marin iz četvrtog razreda i napomenija mi je da obavezno dođem na školski parti u petak.
U kvartu u petak navečer nije bilo nikoga za skupiti ko bi tija otići do Ekonomske tako da sam otiša sam. Na partiju bilo je relativno dosta ljudi, ali sam unatoč toj gužvi koliko, toliko brzo naletija na tog Marina. Bija je okružen sa dosta ženskih jer iako je meni ka muškarcu teško ocjenjivati kako koji muškarac izgleda i ko bi moga biti magnet za ženske, za Marina mogu sa sigurnošću reći da ima taj neki izgled po meni idealnog muškarca. Dobrih po ure sam čeka da mi se otvori prilika kako bi mu se ka fol slučajno javija. "Koja je to pisma od Prljavog kazališta?" - pita sam Marina umisto pozdrava. "Neman sad vrimena brate. Maloprije sam doša iz Turnja i moran odma doma na Relju" - kratko je reka ovaj i nesta negdi vanka u škurom. Na ovom partiju bili su svi stariji i nisam poznava nikog tako da mi se nije baš ostajalo, a i da me kući starci ne jebu zbog toga što će brzo deset, odlučija sam se i ja skupiti za ća. Pokušavajući doći do onih malih vrata za izaći vanka iz škole na taj sporedan izlaz snimija sam propalu mi ljubav iz E razreda kako stoji naslonjena na zid. Naglo sam rikvercira i zauzea neku neprimjetnu poziciju u polumraku kako bi ima dobar pogled na nju. Nije baš da sam molija Boga, ali nekako sam isto priželjkiva da je vidim s bilo kojim tipom samo da je mogu zamrzit i da jednom zauvik završim ovu priču. Na moju sriću ili žalost, ne znam ni sam, ova je bila cilo vrime sama, čak i bez neke prijateljice...

10.12.2020. u 20:21 • 4 KomentaraPrint#

srijeda, 02.12.2020.

Na nekih dvadesetak metara udaljenosti od mene nisam dobro čua o čemu ovi isprid marijole pričaju, ali dobro vidim da Mike stalno nešto gestikulira rukama. Pokušava sam brzo razmišljati kako bi se najbezbolnije moga izvući iz ove situacije, a u isti tren sam se nada da ću proći lišo i ako su već odvukli tamo Miku možda je dobar znak što nisu i mene. U tom mom bezumlju što napraviti pogled mi je sletija livo na autobus kojem su se upravo zatvarala vrata i koji je na šoferšajbi ima natpis Rijeka - Split. Nisam ima više vrimena ni sekunde biti neodlučan i krenija sam prema tom busu pokucavši vozaču na staklo da me pusti unutra. Bilo mi je krivo što ostavljan Miku, ali jednostavno nisam ima izbora jer ako moji doma saznaju da sam bija u Rijeci ne gine mi harakiri. Na moju sriću vozač je otvorija vrata i pustija me unutra. "Zlatko, Zlatko čekaj mene, Zlatko čekaj" - začua sam neki glas koji se obraća meni od tipa koji je trča prema busu. Prvo nisam bija siguran je li se baš sto posto obraća meni, a kada sam uvidija da baš meni govori da sam Zlatko reka sam mu da je falija i da ja nisam Zlatko. On se pravija ka da ništa nije čua nego je i dalje nastavija po svom cili zadihan - "Aj fala Bogu da sam te stiga. Jesan li ti reka da me čekaš isprid Amfore. Tebe Zlatko ne može čovik pustiti dvi minute samoga". Taman kada sam tija nešto reći ovaj što je priča o tom Zlatku me je pogura unutra do sidala i shvatija sam da igra neku igru. Kad smo sili samo mi je lagano šapnija neka mučin. Par minuta dok bus nije krenija glava mu je radila ka propela od helikoptera. I onda kad smo s tog nazovimo ga kolodvora skrenuli u prvu ulicu najednom iz tog nekog rastresenog ponašanja taj Zlatko je duboko uzdahnija i izdahnija, raskomotija se rastežući se na sidalici i pružija mi ruku - "Ja sam Đani." ."Ja sam Zlatko" - smijući se uzvratija sam mu ruku. "Ma utakmica, nikad ne znaš s kim imaš posla, teško to sad za objasnit" - reče moj novostečeni suputnik. Tip je vjerojatno bija stariji od mene nekih desetak godina. Izgleda je dosta žestoko, crna malo duža kosa, grubih crta lica, crna spitfajerica i teški splitski naglasak odava mi je nekoga ko je u životu proša dosta toga. Nisam tija biti nametljiv, a i ima sam neku dozu strahopoštovanja prema njemu tako da nisam tija biti previše radozna, pa sam prepustija njemu da on priča ako želi što pričati. Nakon što je sazna da sam iz Zadra počea je nabrajati kako iz Zadra zna Lergu, Šišu, Čelca i Demira. Reka sam mu da znam koji su i da nije da ih sad baš poznivan, više sam na bog - bog s prvom trojicom dok Demira samo znam iz viđenja. "Vidi, vidi, ja mislija na prvi pogled on neka mamina maza, a kad tamo..." - okrenuvši se prema praveći iznenađujuću facu reka je Đani. S vrimenom sam se u njegovom društvu sve više opušta i skoro da negdi od Bakra do Zadra nisam mu prestaja postavljati pitanja. Lik je izgleda bija u samom epicentru te jugoslavenske navijačke scene i kada bi spominja bilo kojeg navijača Partizana, Dinama ili Zvizde zna ih točno sve po imenu. Uživa sam slušati priče o nekom Pampiju, Belgiji, Bati Trlaji, Rusu, Žari i ostalim životopisnim likovima skoro toliko da mi je bilo ža kada smo stigli u Zadar. Ža mi je bilo radi tih njegovih priča, ali mi je isto tako nemilo laknulo što sam napokon doma i da se sve dobro završilo. Od barke do doma sam trča jače nego najbrži sprinter na olimpijskim igrama.
Sutra sam u školi ispravija u prva tri sata tri aša, iz hrvatskog, iz umjetnosti i fizike i malo je reći da sam osjeća kako mi je sve krenulo od ruke dok posli na ekonomici nisam zna sve za pet i ova mi šibne aša bez da trepne. Uopće nije slušala što govorim nego je samo buljila u dnevnik i biće videći kakvo mi je stanje u ostalim predmetima dala automatsku ocjenu bez razmišljanja. Bija sam stvarno baš ljut toliko da sam iz klupe doša do te Brnetićke i iša vidit koliko mi je upisala jer sam odma posumnja da mi to izgleda na jedinicu. Lipo sam je pita na koje pitanje nisam točno odgovorija jer iskreno nemam pojma o matematici ili kemiji, ali ovi drugi predmeti koje su stvar opće kulture tipa povijest, zemljopis ili ovo o OOUR - ima, SOUR - ima, radnim organizacijama, to znam sve i bez učenja. Kada me je Brnetićka lagano odjebala pred njom sam pita razred što nisam dobro odgovara i svi su rekli kako nije u redu da mi je zalipila aša. Na to se ona iživcirala i rekla ako budem i dalje dosadan da će mi zaključiti jedinicu do kraja godine. Otiša sam pokunjeno nazad u klupu i sva moja dotadašnja srića i zadovoljstvo radi jučerašnjeg provoda palo je u vodu. Kada je sat završija izaša sam razočarano iz razreda i dok sam bija u nekim svojim mislima bedare zaustavija me je Marin iz četvrtog razreda i pita jesam li bija u Rijeci. Prvo me je opalila zbunjoza jer uopće nisam shvaća odakle on zna za mene, a kamoli to za Rijeku. Onako iskreno ispa sam kretenko jer me zateka iznenađenog što mi se on uopće obraća tako da nisam moga složiti neku normalnu suvislu rečenicu. Ima je neku kazetu od Prljavog kazališta s albuma koji je izaša još prije šest miseci prošlo lito i reka za neku pismu kako ga čudi što nije postala navijački hit i da dođen ovaj petak navečer na organizirani parti u ekonomsku školu di će on to provati pustiti. Dok je on tako to priča meni je stalno upadala u oko njegova rećina i pomisao da i ja moran probužati uho. Znan da kad bi se doma pojavija sa probijenim uhom da bi to bija potop, ali u Rijeci su skoro svi imali rećine i to jednostavno moran napraviti. Odma posli škole otiša sam do Tule koji je jedini u krugu pet kilometara ima probužano uho i pita sam ga kako je to napravija. On je odgovorija da je on to sam sebi s iglom radija. Nakon malo premišljanja bi li ili ne bi to napravija odlučija sam i ja staviti rećinu. Tula je uzea iglu i šibnija mi je ušnu resicu tako da mi je zatrnilo uho i cili livi dio glave. Problem je bija što bi po Tuli sad triba držati tu rećinu u uhu da mi ta rupa ne zaraste, a opet ne mogu se tako pojaviti kući isprid matere i ćaće...

02.12.2020. u 20:52 • 2 KomentaraPrint#

nedjelja, 29.11.2020.

Pita sam Miku na što misli i on mi je u stilu, sve je to lako za rješiti, odvratija da ćemo o tome posli utakmice kad budemo išli doma. Utakmica je bila negledljiva iako su Jazine bile pune prvi put ove sezone, ali malo koševa i loše suđenje utjecalo je na lošu sportsku predstavu. Zadar je pobjedija Zvizdu nakon produžetka pa smo ipak zadovoljni izašli iz dvorane. Negdi kod Peglice kada se već gužva rasčistila i kada smo anulirali dojmove iz Jazina moga sam u miru pitati Miku na što je mislija ono u vezi Rijeke. "Ma pusti sada to, pogledaj ovu uvalu, tamo Lipoticu, ove kaiće, stabla, tamo su bedemi, volija bi sad prošetati gori kroz park, ovdi je tehnička škola oko koje nema nikoga... Baš je neka ura i ugođaj koji tako smiruje." - prekinija me je on nabrajajući ove gluposti. "Daj Mike o čemu ti pričaš?! U kojem si ti filmu? Prvo mi nešto spomeneš to u vezi Rijeke prije dvi ure i onda ja cilo vrime mozgam na što si ti mislija i ti sad odletiš u neku poeziju." - pomalo već ljutito reagira sam na njega. Održa mi je neko predavanje kako ne znan uživati u momentu i kako ka zanemarujem događaje koji su naoko nebitni, a u stvari oplemenjuju i tako sve u tom nekom smislu. Procjenjiva sam je li napušen ili su u pitanju neke druge droge jer mi njegova priča baš i nije bila normalna. Na moju sriću brzo smo došli do teme Rijeka i on mi je reka da je skuva svoju mater u vezi Rijeke, pa će i moje doma. Da budem iskren uopće mi se nije išlo u Rijeku. Mislim, išlo mi se itekako, ali znajući da sad moram svojima kemijati neke puste laži, jednostavno mi se nije dalo kroz to prolaziti. A tek kada mi je Mike ispriča da je materi složija neku verziju da ide u Biograd jer će tamo učiti tek mi je tada pa mrak na oči jer to ne da nema šanse da će proći kod mojih nego će nastupiti još jedan red kućne dernjave. Govorija sam Miki da se u to uopće ne želim upuštati, a on je navaljiva i navaljiva dok se nisam pomolija Bogu i reka samom sebi ako je tako zapisano neka ide sve u propast. Već je bila koliko toliko kasna ura za dovoditi bilo koga doma tako da je odma na otvorenim vratima bilo iznenađenje za ćaću mi i mater. Mike je složija priču tako da je i meni bilo neugodno i nisam se usuđiva ni rič reći. Uglavnom ka da ima neki prijatelj od njegove matere Ankice koji je profesor iz Biograda i da će on doći po njega večeras autom kako bi nam on da besplatne repeticije. Moji su cilo vrime odbijali bilo kakvu pomisao na tu ideju dok Mike nije nazva svoju mater preko našeg telefona. Ti telefonski razgovori su trajali i trajali za mene u poprilično mučnom ozračju da sam u jednom trenu Miki ispod glasa reka - "U što si me uvalija.", na što mi je on opušteno odgovorija - "Ne brini sve će biti u redu.". I stvarno nakon poklopljene slušalice dobija sam dozvolu za Biograd via Rijeku. Unatoč tom odobravanju mojih da mogu ići i dalje me je krpala nekakva nelagoda jer mi se činilo da uvik može nešto iskrsnuti što bi moglo krenuti u neželjenom smjeru i onda sam najeba u svakom slučaju. Mike mi je sve nešto flegma objašnjava da nemam razloga za brigu jer je utakmica rano i da smo najkasnije do devet uri navečer u Zadru. Kad on to priča sve je to idealno i čovik pomisli kako ne bi smilo biti nikakvih problema, a opet s druge strane nemaš niti malo spokoja. Prvo smo otišli na Bulevar kod njegovog rođaka Štrkalja i on je od tamo nazva sebi doma i priča neku priču koju uopće nisam tija slušat jer mi je bilo preko glave tih zavrzlama, laži i obmana. Odma zatim smo se uputili prema gradu na autobusni kolodvor i uletili na neku liniju prema Trstu. U Rijeku smo došli ujutro dok je još bija mrak. Malo sam spava u busu, pa sam mislija još odspavat negdi na riječkom autobusnom kolodvoru, ali taj kolodvor je katastrofa i više izgleda na obično parkiralište, pa nisam ni oko zaklopija. Ušli smo u neki restoran koji je ima pogled prema brodovima koji pristižu u Rijeku. Do nas je došla konobarica i rekla kako još nisu otvorili i zamolila nas je da izađemo vanka. Tu smo malo igrali na kartu sažaljenja, pa nam je dopustila da sidimo unutra u toplom. Posli kad je to počelo radit tili smo naručiti nešto za poisti, ali je rekla da kuvarica dolazi malo kasnije i da će prva jela biti gotova tek oko deset sati, jedino je iznimka ako želimo paštu fažol od sinoć. Naravno da smo to prihvatili bez razmišljanja. Oko sedan ujutro je doša jedan brod iz kojeg je izaša popriličan broj navijača Hajduka. Mike me je zamolija da odem do trafike uzet Slobodnu za vidit kako je jučer igra NK Zadar u Splitu. Taman kada sam kupija novine i od nestrpljenja za vidit rezultat prelistava novine odjednom sam ugleda Miku kako istrčava iz onog restorana. Ubra sam odma da su u pitanju neplaćeni računi i u sprintu dočeka Mikinu štafetu. Nakon dvisto, tristo metara trčanja spomenija sam da je ovo ista scena Klodovika i Sir Olivera iz Alan Forda i nismo se mogli prestat smijat toj usporedbi. Mike se odma nadoveza spominjući i druge iz kvarta povezivajući ih sa glavnim junacima iz Alan Forda. Na svaki spomen bilo koga naprimjer Čolija Grunfa, Jukija Broja Jedan i tako dalje smih se samo pojačava dok nismo došli do Lele i njegovog pitanja ko je bila Lela, mozak mi je blokira. Ni ja ni on nismo se mogli sititi imena one lipe ženske iz Alan Forda, ali je isto tako i naše smijanje brzo prestalo. Zna sam iako o tome nikad nismo razgovarali niti mi je on to ikad prigovorija kako mi je Mike uzima za zlo što sam u šestom osnovne njemu iza leđa bija sa Lelom dok je on otiša bez mene na pripreme sa Bagatom u Njemačku. A što je najgore ja s njom uopće nisam bija, niti je on bija s njom. Shvaćajući da je to neka tabu tema koja uvik stoji između nas pokuša sam mu ispričati kako je to sve ispalo. A stvarno, iako sam iskreno bija lud za njom ni zadnja namjera mi nije bila bilo što pokušavati jer je uvik oko nje bilo ko zna koliko njih koji bi joj se upucavali. Čak se do te navodne afere nikad nismo ni upoznali, niti smo ikad pričali nešto međudobno iako smo masu puta bili u zajedničkom društvu. Tako i taj put na Boriku na taraci kod zatvorenog bazena. Dok je njih desetak oko nje sve nešto ka fol ovo, ono ja i Njaki smo se desetak metara dalje uobičajeno prepirali o temama vezanim za Miloša Šestića, Zorana Jelikića, Branka Miljuša, Dragana Pantelića i slično ili kako su igrali Velež i Sarajevo odamdeset i prve, sve dok nas nije prekinija Lelin glas pokazujući prstom prema meni - "Kako zovete onog šesnog tamo? Plumpe?". I taman kada sam se udubija u ovu svoju priču nekakvog bezveznog opravdanja Mike me je prekinija - "Ona dvojica tamo su ti Kvatro i Raso, vođe Torcide.". U tom trenutku od te dvojice ka da sam vidija Kempesa i Maradonu. Malo je reći koliko sam bija uzbuđen što iman priliku vidit vođe Torcide. Iako je Mike tija otići negdi livo, desno ja sam stalno forsira da budemo na pristojnoj udaljenosti iza ovog splitskog dvojca, da ih pratimo. Negdi di bi triba biti riječki kolodvor za vlakove, iako ja nisam vidija niti jedan vlak nego samo neku starinsku zgradu biće iz Austro-Ugarske, kroz neka velika vrata izlazilo je na stotine pripadnika Torcide. Izgledali su mi baš žestoko onako u izbliđenim đins jaketama i ovim novim naračastim spitfajericama. Kada su svi izašli na cestu klekli su na pod i pivali hrvatsku himnu Ljepa naša. Na zadnju kiticu te pisme svi su se digli, počeli skakati i baš je zagrmilo, posebno ono da svoj narod Hrvat ljubi. Gleda sam pandure okolo i očekiva nekakvu reakciju, ali nije bilo ništa. Mi se u Zadru nikad nismo usudili ovako nešto napraviti. I ne samo to nego su me zadnji put priveli radi hrvatske zastave sa zvizdom, a ovdi skoro svaki drugi ima takvu zastavu i nikom ništa. Nakon jedno po ure navijanja obratija im se vjerojatno još neki njihov vođa za kojeg ni Mike nije zna koji je i reka je da idu u neku crkvu na misu. Odma nakon toga krenula su pisme O Isuse na nebesu daj pomozi bilom dresu... i Isus i Marija hajdukova armija, Bog i Gospa hajdukova vojska... Tu su se svi raštrkali i otišli svak na svoju stranu pa ja i Mike nismo znali kojoj ćemo se grupi pridružiti. Na kraju smo odlučili krenuti prema Kantridi. Isprid ulaza na stadion izležavalo se masu torcidaša i kada je s druge strane dolazila jedna grupica od desetak ljudi, Mike mi je reka da bi sad moglo biti napeto jer dolazi Armada. Međutim nije bilo nikakve frke i koliko sam skužija ovi su dobri prijatelji koji se međusobno dobro poznaju. Nisam dobro shvatija, ali najveća je zajebancija bila u vezi nekog Mitra ili Pupe radi neke jakete. Sad, jesu li tog Mitra zajebavali za Pupu zašto nije doša ili obrnuto Pupu za Mitra nisan uspija povezat. Kada su počeli puštat unutra i kada smo se smistili na tribini ispod stina osjeća sam se ka nemili frajer u ovoj gomili opasnih tipova. Sve je bilo dobro dok jedan iz Armade nije pretrča pola stadiona po tribinama sa zapaljenom bakljom i tu zapaljenu bengalku šibnija ravno u Torcidu. Par minuta je vlada šok među navijačima Hajduka i onda je krenulo ludilo. Jedno pedesetak njih se u valovima počelo zabijati u ogradu kako bi ograda pala da mogu doći do Armade. Zabiju se u ogradu, pa se povuču jedno petnajst, dvadeset metara u nazad i onda opet juriš na ogradu. Nakon nekoliko zabijanja u žicu bilo je onih ošamućenih od udaraca koji bi odustali teturajući se, ali bi vrlo brzo došla zamjena u vidu drugih članova Torcide. Ovakvo ludilo nisam vidija nikad u životu. Još kad je krenulo sa pucanjem topovskih udara, dimnim bombama i pokojom bakljom dojam je bija još za bar tri dimenzije pojačan. Nakon što je prva ograda pukla i tribala je na red doći druga ograda među nas je ušla milicija sa pasima. Mike me je uvatija straga za jaketu i pokuša izvući iz gužve koja se stvorila ulaskom pandurije na tribinu. Dok sam prije koju minutu ima izvrstan pregled svega što se događa sada odjednom nisam vidija ništa i jedino sam po glasovima čuja što se događa. Tako saznajem da je u milicijskog pasa zabijena narkomanska šprica i da ima ozljeđenih od ispaljivanja raketa Armade prema Torcidi. Ne mogu virovat da ima kretena koji su u stanju ispalit raketu i na taj način ubit nekoga. Prekid utakmice je traja jedno dvadesetak minuta i stanje se smirilo tek kada je milicija sa pasima izašla iz navijačkog kaveza. Nakon izlaska milicije sa tribina dosta navijača Hajduka se penje po ovoj drugoj ogradi koja je okrenuta prema terenu i svađa se sa milicijom. Na kraju utakmice Hajduk je uzea bod nakon Šajberovih penala i reka sam Miki neka požurimo izaći vanka jer bi mogla biti gužva za ući u autobus prema Zadru. Čim smo izašli s Kantride uletili smo u riječki gradski bus i praktički među prvima stigli na kolodvor. Dok smo gledali koji bus vozi prema Zadru iza leđa su nam prišla dva pandura i pitala osobne karte. Mike je ispod glasa komentira kako je dobro jer bi nas u Zadru prvo udrili pa tek onda rekli "Neđelju ti jebem vadi ličnu.". A ovi u Rijeci govore ti Vi i još spominju osobnu iskaznicu umisto lične. Međutim Mikino radovanje nije dugo trajalo, nakon provjere preko meterole, "Vuleta Miko pođi s nama" - reka je jedan od organa reda, a meni je priopćeno neka se ne mičem. Mike se počea buniti i opirati dok sam ja osta ka skamenjen. Kroz glavu mi je prošlo ako me sad privedu mater i ćaća će saznati da sam im sve laga i malo je reći da sam najeba. Napad panike toliko me je izbezumija da nisam zna što da radim. Kroz glavu mi je prošlo da bi moga pobići i nema šanse da bi me uvatili jer sam među najbržima u Zadru, ali opet što ako su mi zapamtili ime ili što ako me Mike posli cinka da sam bija s njim...

29.11.2020. u 22:00 • 2 KomentaraPrint#

utorak, 24.11.2020.

Taman kada sam bija u nekim mislima lagane povodljivosti prema Duki zaustavija se drugi autobus i iz njega je isprid mene promarširala propala mi ljubav iz E razreda. To mi je bija znak za naglu kočnicu u vezi bilo čega što mi je padalo na pamet. Iako je ona prošla kraj mene ka da ne postojim zna sam da to i nije baš tako. I da sad ona vidi mene kako se petljan oko Duki ispalo bi da je bila u pravu. U robnoj kući svi su bili nešto impresionirani jedino je meni to sličilo na malo veću Dalmu. Dok je profesorica držala predavanje ja sam se zadrža tamo di su bile lizalice sa sličicama nogometaša. U onoj kašeti sa više od tisuću lizalica nisam moga pronaći jednu lizalicu koju bi kupija radi nekog igrača, sve igrači Zvizde i Partizana, tu i tamo pokoji iz Veleža, Slobode, Sarajeva, OFK Beograda... Moji su bili već otišli gori na kat, a ja sam i dalje kopa bi li naša nešto što bi uzea. Biće sam bija sumnjiv jer je vjerojatno izgledalo da kradem pa mi je priša neki trgovac koji je tu radija na praksi i pita me je li mi može kako pomoći. Na njegovo pitanje što toliko uporno tražim bez razmišljanja sam odgovorija Branka Karačića. "Branka Karačića ? Zašto baš Branka Karačića" - s velikim čuđenjem me je pita ovaj Šibenčanac. "Zato što je daleko najbolji igrač u Jugoslaviji" - spremno sam mu odgovorija. Onda je on nabacija neki poluosmjeh i počea nabrajati redom sve žive i mrtve koji su ka bolji od Karačića. Na spomen Piksija bez iti malo okolišanja zapiva sam na glas da su svi čuli u dućanu - " Stojkoviću Dragane majmune sa grane evo ide Karačić nosi ti banane". Tip me prvo gleda par sekundi i na moje iznenađenje reka da ako iman vrimena neka ga pričekan posli kad mu bude marenda u deset ipo. Objasnija sam mu da sam iz Zadra ovdi na izletu sa školom i da ne znam oću li moći. On je otiša tamo negdi prema pultu, a ja sam otiša naći ove svoje di su. Nakon određenog vrimena dok sam se iz dosade vozija u liftu po ko zna koliko puta gori doli u prizemlju me je dočeka onaj sa prakse s kojim sam bija kod lizalica. "Odakle znaš onu pismu" - direktno me je pita. Ja sam se malo pravija glup i ka ono koju pismu. Tu on nije ni sačeka da mu bilo što rečen nego je postavlja pitanja di bi dobija uglavnom moj potvrdan odgovor, tipa da li idem na utakmice. Cilu tu njegovu marendu od po ure mi smo pričali o navijačim i koliko sam uspija shvatiti navijači iz Šibenika nemaju neko posebno ime za svoje navijače. Malo sam se isfolira spominjući sve one navijačke grupe za koje sam pročita u Sprintu pa je ovaj ko zna što pomislija i na kraju mi čak da svoj broj telefona da ga nazovem. U isto vrime došla je u blizinu mene sva ona horda učenika iz Zadra i ova iz trgovinskog je rekla da imamo slobodnih dvi ure vrimena. U Splitu je igra NK Zadar u uru ipo i pomišlja sam ima li načina da nekako odem do tamo. Doša sam do šibenskog autobusnog kolodvora i vaga jedno dvadeset minuta bi li iša ili ne. Onda sam ipak shvatija da bi to bija veliki rizik i da mi je sad u ovoj situaciji di sam prekrcan aševima to najmanje potrebno. Posli kada smo se opet skupili svi iz škole otišli smo do katedrale i do spomenika Radi Končaru.
Na povratku u Zadar velika većina njih je iz ovih autobusa s kojim smo putovali u Šibenik odma uskočila u međugradske buseve za doma. Taman kad smo ja i Mišo krenuli doma pješke s nekih dvadesetak metara stiga nas je Sarin glas koja je pozivala sve koji još nisu otišli da naprave đir do grada. Samo nas desetak odlučilo je otići do grada. U gradu smo điravali gori doli po desetak puta istim ulicama. Najčešće smo se zadržavali u blizini raznih izloga di bi uvik neko nešto provalija i smijali smo se tome do sljedećeg izloga. Na muraju iznad kolodvora smo se razišli i svi osim mene Sare i Miše su se spustili doli u autobuse za doma. Nas troje smo krenuli murajem u pravcu mosta i i kada smo se spustili ispod volta i došli do onih panoa di se prikazuje koju su filmovi u kinu, Sara mi je u zafrkanciji rekla da nam evo sad prilike za kino. U prvi tren mi je prošlo kroz glavu isto ono što mi je jutros prolazilo u vezi Duki. Pomislija sam kako ne bi bilo loše siditi blizu Sare negdi u zamračenom kinu, a opet s druge strane nisam baš moga propustiti Zvizdu u Jazinama. I ma koliko god mi je sve u vezi Sare bilo teško za odbiti ipak košarka u Jazinama i to Zvizda mi je bila na prvom mistu, pa sam valja neke gluposti o filmu Život sa stricem samo da ne bi išli. A i nije mi tribalo puno za izmišljati jer su i onako u kinu igrali negledljivi filmovi. Nakon prelaska mosta Mišo je skrenija livo, a ja i ona smo desno jer sam ja reka da idem na utakmicu. Na parkiralištu isprid Branimira smo se zadržali u nekoj priči taman kad su kraj nas prošli Bakarinac, Paleka, Žeki i ta ekipa Stanaraca. Iz zajebancije sam joj reka da ću je tribat pazit od ovih iako sam ja taj koji bi se triba paziti njih više od nje. Skrenuli smo skupa prema Blaži Valjinu i nekako sam razmišlja kako ću otići samo jedan dio puta s njom, pa ću negdi skrenuti za Jazine, a ispalo je da sam je pratija do kuće. Živila je skroz gori između stanarske škole i crkve. Prvi put sam baš uša ovako na Stanove i ove male uličice su me skroz izblesale di smo i još nigdi svitla na ulici osim svitla iz kuća. Orjentacija mi nakon ovog labirinta nije bila baš jača strana, ali sam zna da tribam ići prema doli i negdi ću izaći. Problem je samo bija što je košarka tribala brzo početi i u stisci sam s vrimenom. Možda mi se pričinjavalo od gladi jer sve što sam poija u cili dan bilo je mliko i sendvič prije nego što sam jutros izaša iz kuće, ali kada sam je dopratija nekako mi se Sara mazno naslanjala i njihala uz njenu kućnu ogradu, ka da me na neki način zavodi. Zbraja sam u glavi kako nju zanima neki trećaš ili četvrtaš jer sam to čua još prije neki dan kada joj je Renata spominjala nekog tipa i da je bolje prekiniti neko ovo moje umišljanje prije nego popušim i Saru i utakmicu. Nakon pozdrava trča sam od Stanova do Jazina bez prekida. Nisam ima kartu, a počelo je predstavljanje igrača. Već me krenula lagana nervoza kako neću uspiti ući kad sam srea Miku koji mi je reka da idem s njim. Otišli smo skroz okolo i kroz neka mala vrata di je bija redar Mike je mašući macem ključeva reka tom redaru - "Mater me je poslala da dam ove ključeve tati direktoru Milanu jer je ona otišla sa babom vanka". Redar nije ni trepnija i bili smo unutra. Sili smo gori u sam vrh istočne tribine prema sjeveru. Mike mi je priča sve što se događalo kad ih je privodila pandurija. Reka mi je da je on i ako je bija išta kriv da je bija najmanje kriv, a da su ga pretukli najviše od svih jer mu je otac sudjelova u hrvatskom proljeću. Nisam zna o kakvom on hrvatskom proljeću priča, pa me je pita je li ja znam što je bilo sedandeset i prve. "Hajduk je bija prvak nakon biće više od dvadeset godina" - odgovorija sam pola u šali ne znajući o čemu se radi. "Jesi li ikad čua za Savku, za Miku Tripalu, za Vicu Vukova? Znaš li po kome se ja zovem Miko?" - gledajući utakmicu onako ka usput nastavija je Mike. "Za Vicu Vukova sam čua, bija je neki stari pivač, a tu Savku su mi jedan dan mater i ćaća spominjali u međusobnom razgovoru i kada je mater rekla mom starom da je on obožava tu Savku pomislija sam da mu možda prigovara za neku bivšu curu. A kada sam ih ja pita ko je ta Savka rekli su mi da to nisam slučajno nikom spomenija nikad. Eli to ta tvoja Savka" - odgovorija sam Miki ovom spikom i protupitanjem. Mike očito shvaćajući da sam ja pa s Marsa i da bi tribalo proći ko zna koliko vrimena dok mi on sve objasni prekinija je tu temu i pita me bi li iša sutra u Rijeku na Hajduka. "Mike danas sam iša u Šibenik na izlet sa školom i već sam triba biti ko zna od kada doma. Prvo nema šanse da me moji puste da idem i drugo teško što mogu izmislit da im složim neku priču da bi ih cimnija. A da ne govorim da sam u školi katastrofa i da su zbog toga na rubu živaca" - ispriča sam Miki svoje razloge zašto ne mogu ići. "U školi si loš?! Onda nema problema, smislit ćemo nešto" - reka je Mike i ja sam ga začuđeno pogleda...

24.11.2020. u 20:57 • 7 KomentaraPrint#

subota, 21.11.2020.

Prelista sam taj Supertifo od prve do zadnje stranice najmanje deset puta i to mi je bilo malo dok kraj nas nije proša mali Pedo Čelac i pita što se to događa u kvartu. Iznad glave mi je bija upitnik samo takav. A što bi se to tribalo događati u kvartu - odvratija sam mu pitanjem i za samo sekundu, dvi podiga glavu od Supertifa i opet nastavija buljiti u ove Talijane. Daj možeš meni sve reći znam da ih je pandurija sve pokupila - nastavija je Pedo i mene skroz šokira s ovim što govori. Zna sam da murija tu i tamo nekoga skupi ka naprimjer Jukija ili Truška zbog ukradenih bicikli, Lastu zbog šaranja protiv Tršićke po školi, Njakija zbog onih maraka što mu je dava onaj iz njegovog razreda, Lebu ili Buju zbog bižanja od kuće i tako sličnih stvari ala tuča, neka sitna krađa i to, ali da mi neko kaže da je pandurija skupila sve i da ja o tome nemam pojma to mi je već malo za šok iznenađenje. Pravija sam se ka da Pedi neću ništa reći, a u biti mi je bilo neugodno što ništa ne znam. Ostavija sam Supertifo, reka Rempi da ćemo se naći jedan dan i brzim hodom gotovo trčeći poša prema kvartu. Na ulici nije bilo nigdi nikoga pa sam pozvonija Tuli doli na zvono isprid portuna. Izaša je na prozor od sobe i pošto se on nalazija gori na četvrtom katu nije bilo za priču na takav način jer je sve ono što pričamo u ovoj kvartovskoj tišini odzvanjalo i čulo je pola ulice što mi pričamo. Ka da ne može vanka jer ga starci zajebavaju da je kasno. Gorija sam od znatiželje i pomalo krivija sebe što sam zbog nekakve ženske u misec dana skroz zapustija prijatelje. Taman kad sam pomislija kako nema šanse da saznam bilo što i da nema nigdi nikoga jer sam obaša sve od garaže, preko prostorije do najmanjeg zabijenog kantuna di bi neko moga biti srea sam Čolija kod kotlovnice. Samo mi je kratko reka da se pripazim da i mene ne bi pokupili jer je neko cinka sve što se dogodilo u zadnje dvi, tri godine, a da je sve krenulo od Jukijevih dvanajst stabljika dima u njegovom vrtlu. Kakve ja veze imam sa bilo čim, a i prvi put čujem za tih dvanajst stabljika - pomalo u nadolazećoj panici pita sam Čolija razmišljajući ako mi milicija pokuca na vrata razapet će me moji doma. To bi nakon ovih događaja u školi bija još šlag na kraju. Nisi visija po slastičarnicama u Hajduka, Jadranu i Sportu, nisi pušija sarajevski malboro i makedonski vinston, nisi trpa u sebe mars čokoladice, šesnajst keka maraka od Šuljića direktora Luke se samo potrošilo eli - izrecitira mi je Čoli na brzinu. Kako smo i jedan i drugi bili u nekoj polupanici reka sam mu da sidnemo na portun di živi Bajlo trener veslača i pokušamo nešto pametno smisliti. Tu smo sidili negdi po ure i Čoli mi je predložiija da izbjegavam neke svoje uobičajene putove kojim sam se do sada kreća i da u školu idem preko Gaja. Jer ka panduri nemaju nikakvih dokaza i bez njih mi neće doći doma na vrata, ali me mogu negdi pokupiti uz put i uz batine tražiti da drukam sve što znam.
Sljedeću šetemanu, dvi ponaša sam se ka Ivo Lola Ribar u Zagrebu četrdeset prve dok nisam na kraju u razmaku od nekoliko uri prvo srea Miku, pa Jukija. I jedan i drugi su mi rekli da su ih izubijali do besvjesti. Mike je jedva hoda pa sam mu pomoga uspeti se na drugi kat do stana. Skoro svaku skalinu smo stajali nekoliko minuta. Ne razumin se u te pandurske procedure, ali po njihovim ričima istraga je završila, više ih neće lomiti i očekuje se neko suđenje di bi triba prisustvovati osim njih još Lasta, Nike, Bujo, ako sam dobro razumija i brat od Lebe iako on nije naša ekipa. I možda još ko, ali nisam im tija dosađivati svojom znatiželjom. Koliko god mi je bilo krivo zbog njih toliko sam u sebi osjeća ful veliko olakšanje što me je sve mimoišlo.
U školi je ona iz trgovinskog organizirala neko putovanje svih razreda u Šibenik i posjetu njihovoj robnoj kući. Krenuli smo u subotu rano ujutro iz Zadra. U busu smo sidili ja i Mišo skupa, a odma iza nas je bila Duki. Cilu osnovnu školu mi se činilo da ta Duki želi da ja tu i tamo bacin oko na nju. Znan da to sad zvuči prepotentno van svake pameti i pomalo bez veze jer je ona ka neka nedodirljiva, ali masu puta bi negdi prošla di bi ja bija i di je ne bi nikad očekiva. Što je najgore u osam godina nisam se usudija s njom ni rič progovoriti, a i sad sam od Zadra do šibenskog mosta smišlja što da rečen a da to što kažem nema niti jedan promil gluposti. I na kraju nakon pustog mozganja sam reka da ne može biti gluplje - Jesi li bila kad u Šibeniku? Prvo me pogledala pogledom koji ubija i nakon par sekundi tišine glumeći neku frajericu ka ispod kurca odgovorila - A bila sam par puta, ne bi da je Pariz pa da nešto propuštam u životu. U sebi sam pomislija dobro je jer je mogla imati neki grublji odgovor tipa zašto to mene zanima i onda eto problema iz kojeg bi se teško izvuka bez sramčine. Nakon mog pitanja komentirala mi je skoro svaki šibenski auto ili motor, naravno s podcjenjivanjem. Kad si s nekim u društvu klikneš i nadopunjuješ se sa pričom, a da uglavnom nemaš obzira što pričaš. Sa Duki mi je bilo sve suprotno jer naprimjer dok bi ona nešto rekla o nekom autu ja ne bi zna što nastaviti i kako se nadovezati. Nije bila ka onaj mrgud iz štrumfova što mrzi sve, ali joj je sve što god ugleda bilo katastrofa. Sara je bila tri reda iza nje pa sam je malo podboa od dragosti sa nekim bezveznim provokacijama kako je ona najdalje od Stanova bila na Boriku, da je za nju Šibenik mali Pariz i onda je u tom trokutu ja, Sara i Duki ipak bila normalnija komunikacija di ne bi zamuka nakon pitanja što mislin o onom tamo fići ili stojadinu. Aj mi reci koji odgovor mogu dati na takvo pitanje? Kad smo izašli iz autobusa i dok je lelujala isprid mene u glavi mi je bilo da mi ne triba još jedno zaljubljivanje, da smo ja i Duki sjeverni i južni pol, ali i da Duki tako dobro izgleda...

21.11.2020. u 20:03 • 2 KomentaraPrint#

ponedjeljak, 16.11.2020.

Ne pantim kada sam ranije iša leći, još nije bilo ni devet. Naravno da mi nije bilo do spavanja nego je to jedino misto di sam moga imati bilo kakav mir. Malo bi razmišlja o lošim ocjenama, malo o ljubavnim problemima i tako u krug po sto, dvisto puta. Nisam zna što me više mučilo. I koliko god sam ja bija isključivi krivac za katastrofalno prvo tromjesječje u školi toliko sam stalno ponavlja sebi da nisam kriv radi onoga sa Robertom. Malo je reći da me krpala depresija i očaj.
Sutra u školi cila mi je opsesija bila kako doći u kontakt sa mojom bivšom ljubavi i pokušati joj objasniti što se onaj dan događalo. Čeka sam na velikom odmoru da se odvoji malo od onih koji su bili kraj nje i kada se to dogodilo krenija sam prema njoj. Mirno me dočekala i pustila da govorim. Priča sam nešto što mi je u tom trenutku prvo padalo na pamet. Nakon određenog vrimena kada sam malo zasta i očekiva što će ona reći dočekalo me njeno pitanje - Je li to sve? Na moje nesnalaženje i tupilo ponovila je opet isto - Je li to sve od tebe? Pokuša sam joj još nešto govoriti koliko sam se bija zaljubija u nju, ali ona je to prekinula sa poprilično bolnom rečenicom za mene - Što prije skužiš da te ne želim viditi, što prije skužiš da za mene ti jednostavno ne postojiš, to će biti bolje za tebe i za mene. Pravija sam se da mi je sve normalno, a u meni se srušilo svih pet nebodera. Trebam li nastaviti dalje - smireno me pitala. Ne tribaš - odgovorija sam pokušavajući i ja biti miran. Osta sam naslonjen na onaj krug isprid ulaza u školu i dok je ona odlazila bija bi se spasija da nema nigdi nikoga i da mogu u miru zaplakati. Do kraja nastave zombira sam sve u šesnajst.
U petak ujutro probudija sam se negdi oko osam. Koliko god sam jučer bija na rubu cmizdrenja i žaljenja toliko sam se danas osjeća nekako prazan i bez bilo kakvih osjećaja. Ka da sam preko noći očvrsnija. Ne znam ni sam kako bi opisa ovo trenutno stanje u kojem se nalazim. Sta sam kraj prozora, gleda vanka sivi dan i u kazetofon ubacija album od Parnog valjka Glavnom ulicom. Pismu Hajde kaži pošteno sam izvrtija najmanje trideset puta. I dok sam tako provodija vrime u mene je ulazila neka snaga. Znan da to sad zvuči glupo, ali stvarno sam se tako osjeća. One zjenice u kojima su se jučer skupljale suze i koje su me pekle od neisplakanih suza sada su bile ledene od olova i željeza. A onda nakon tih sentiša od Valjka i nakon što me uvatila želja za poslušati Padaju zvijezde naglo sam se prebacija na Ejsidisi i nekakvo ludilo je moglo krenuti. I dalje pogledom upućenim kroz prozor u sebi sam osjetija neku navalu optimizma, neku neobjašnjivu unutarnju snagu ili što već da je. Proglasija sam sam sebi nekakav svoj rat sa školom u kojem će biti ljuta borba. Vjerojatno će mi ovo što pišem jednog dana biti smišno, ali stvarno sam spreman na taj rat. Nemili rat sa školom dok što se tiče zaljubljivanja tu će proći malo duže vrimena za bilo što.
Petkom imamo najmanje sati tako da škola završi nikad ranije. Tri puta u toku nastave naletija sam na ovu iz E razreda i tri puta proša kraj nje ka da se nikad nismo sreli. Dobro, nije baš tako, ali nije ni daleko od toga. Osjeća sam se da ništa nisam kiv, da sam je masu volija i da više neću ni prstom mrdnuti da bi joj bilo što objašnjava ili žalija. Ako ona ne shvaća koliko mi znači onda mi ni ne triba. Da bar ima nekog frajera lakše bi je zamrzija jer znan sebe ovako će se to vući jedno vrime. Posli škole Mišo me je zva da idem s njim na piće, ali mi je tribalo neko samovanje. Đira sam besciljno sigurno dvi ure i posli u mraku sija na gornje igralište kod Škorpika. Doli između borova nazirale su mi se dvi siluete, vjerojatno tip i ženska. Ispalo je da ih špijuniram dok se oni tamo drpaju tako da sam se odlučija maknuti ća. Otiša sam prema Propuhu, a ono dvoje što su bili između borova razdvojilo se i kraj mene je prošla Gospićka rekavši mi - Eno ti prijatelj tamo. Nisam dobro vidija u škurome ko bi to moga biti, pa sam se okrenija za 180 i otiša prema njemu. Radilo se o Rempi. I meni i njemu je bilo drago što se vidimo nakon toliko dugo vrimena. Rempa od kad je pa razred nije bija toliko s menom u nekom velikom kontaktu. Znali bi se sresti, tu bi malo popričali i to je bilo sve. Uz sebe je ima Sprint i reka mi je da idemo negdi ispod svitla da mi nešto pokaže. Došli smo do Bukalove kuće i on mi je otvorija stranicu na rubriku koja je bila namjenjena za navijače. Reka sam mu da znam za to i da to pratim još od lita. Nagovara me je da moramo malo aktivirati Tornado, da se skupimo svi koji smo u tom điru i neka napravimo nešto. Posli smo otišli do Solidarnosti jer je doma ima neke talijanske novine koje se zovu Supertifo. Sili smo na skaline isprid njegovog portuna i ja kad sam uzea u svoje ruke taj Supertifo nisam moga virovati što gledan. Jednostavno su mi bile nešto savršeno te slike sa talijanskih tribina. I to klubovi od prve do biće četvrte lige, za nepovirovati...

16.11.2020. u 18:54 • 2 KomentaraPrint#

nedjelja, 15.11.2020.

Sljedećih desetak dana bila mi je nemila idila. Skoro da nema mista od Svetog Petra na kraju Dikla do parka di je Sfinga a da nismo skupa proveli određeno vrime. Ali kako se ono kaže svemu što je lipo brzo dođe kraj.
Isprid biologije dok je još učionica bila zaključana tema ovih ženskih iz razreda je bila ka koja od njih nema tipa ta ne vridi puno, nešto u tom smislu. Ne znam sad detalje, ali Roberta i Suzi su bile u nekoj polusvađi sa ostalima u vezi toga. Nisam sluša tu prepirku jer je u blizini bija četvrtaš Marin i on je ovim svojima priča o navijačkim gostovanjima. A to mi je puno zanimljivija tema. Inače tip mi je po svemu najveći mangup u školi. I izgledom i u svakom drugom smislu. Pokušava sam čuti što priča, a opet da to izgleda neprimjetno. Taman je spominja Grobare u Splitu ovo lito na 2:2 kada me odjednom Roberta usrid one ženske diskusije prozove po imenu. Nisam uopće ubra o čemu se radi jer sam bija usredotočen da čujem što više od onog Marina, samo sam po Mišinom odvaljivanju od smiha shvatija da je neka zajebancija na moj račun. Klimnija sam glavom i mignija ka ono bravo i dalje ne obadiva što pričaju i zašto me spominju nego svoju zainteresiranost fokusira navijačkim spikama. Tek kad me Roberta opet prozvala okrenija sam se prema njima i pita što triba. Roberta je rekla kako se po meni vidi da nikad nisam ima curu i tako sve oko toga. Uglavnom ja sam im poslužija kao neki loš primjer ili pravi primjer o tome, kako se uzme. Nisam poveza zašto se baš mene spominje jer ni ovi drugi muškarci što su tu bili nisu neki loverbojevi. A ova je prema meni samo redala "komplimente" sramežljiv, boji se ženskih, nikad se neće oženiti i tako dalje i tako dalje. Nije bilo nikakvog smisla da govorim išta tako da sam se odlučija na još jednu epizodu glupiranja. Proša sam pored Sare i reka joj neka pogleda kako to radi Đontra Volta. Proša sam rukom za namistiti frizuru i svi osim Sare koja se smijala iznenađeno su očekivali što ću napraviti. Sad ću ti pokazati kako profesor šarmiranja to radi - obratija sam se Roberti. Dok je ona sidila na prozoru isprid učionice doša sam joj svojim licem samo koji centimetar od njenog i reka, bejbe. Ovi oko nas su odma napravili urnebes. Onda sam počea ka držati neko predavanje kako se bari ženska. Nešto u stilu - Desnu ruku stavite na njen lijevi bok, lijevom rukom joj prihvatite bubreg dok je vaše koljeno na njenoj cjevanici. Roberta ima dosta atraktivan izgled ili što bi se ono reklo jebozovna je, a još kako je uvik maksimalno sređena od robe do šminke izgleda da je najmanje iz trećeg srednje. Tako da dok sam to izvodija i dok je ona padala po meni od smijanja pa joj osjetiš cice isto te malo štrecne. U trenu dok su se njena glava i njene ruke nalazile negdi oko moga vrata okrenija sam se prema drugima nastavljajući svoje predavanje i na jedno desetak metara vidija onu iz E razreda. Ne znam je li bila šokirana, ali je djelovala poprilično skamenjeno. Stajala je tako jedno par sekundi i kad je vidila da sam ja nju vidija naglo se okrenula u drugom smjeru. Dok su se još svi iz razreda smijali ja sam kao oparen skočija i poletija za ovom. Stiga sam je doli malo ispod i pokušava reći da je bila samo zafrkancija. Biži ća, biži ća, makni se od mene, makni se - govorila je ona pokušavajući me slalolom izbjeći. Ušla je u razred i bilo mi je glupo ući za njom unutra objašnjavajući joj nešto pred svima. Na biologiju nisam ni iša nego sam čeka da njoj završi sat. Ali kada joj je sat završija ponovilo se sve ono od prije ulaskom u drugu učionicu na sljedeći sat. Nakon nastave dočeka sam je u dvorištu i dok joj još nisam ništa uspija ni reći ona je došla do mene i izrecitirala mi sve u šesnajst kako me više ne želi viditi u životu i još sve što ide uz to. Na moj neki pokušaj da bilo što kažem išlo je njeno kako joj se gadim kako me mrzi, kako me ne može gledati... Bija sam uporan i nisam odustaja da joj rečen što je bilo sve do trenutka, nakon što je do tada govorila koliko toliko normalnim tonom, kada se proderala - Ne želim te viditi ni mrtva, jesi li glup ili ti triba crtati, vozi od mene. Tu sam osta ukopan i bija ni sam ne znam koliko. Put od škole do kvarta mi je bija u ritmu i po osjećaju ka da sam na sprovodu. Ali kako jedna nesrića ne dolazi sama tako me novo neugodno iznenađenje očekivalo doma.
Uša sam u stan uz standardno pitanje staroga meni što je bilo u školi. Ništa, odgovorija sam i sija do oca gledati na televiziji Zvizdu protiv Milana. Kako igraju - pita sam ne sluteći ništa. Jesam li ja tebe pita što ima u školi - još dosta smireno pita me je ćaća. A ništa što će biti, da im bar Milan uvali pet komada lakše bi zaspa - odgovorija sam i pokuša prebaciti temu na nogomet. Ja sam danas bija u školi i tvoja razrednica mi govori da imaš sve jedinice osim tjelesnog i marksizma, što imaš reći u vezi toga - reka je on i na daljinski ugasija televiziju. I onda je krenila erupcija vulkana. Što se on više dera ja sam ima osjećaj da propadam u onaj kauč. Sad da ovdi u bilježnici ispišem sve što je govorija tribalo bi mi četri lista papira. Smirilo se tek nakon uru vrimena kada je nakon urlanja "Jeba te marksizam i tjelesni, da te jeba marksizam i tjelesni" uletila mater i rekla da se ne dere jer se to sve čuje vanka i ko zna što će neko pomisliti. Nije ni nakon toga presta vikati, nego još više, ali ipak je ta galama bila u silaznoj putanji sve dok na kraju oba dvojica nismo u grobnoj tišini zazurili u prazno...

15.11.2020. u 20:33 • 4 KomentaraPrint#

petak, 13.11.2020.

U utorak mi se sve svodilo na to kad će završiti zadnji sat da budem s njom. Zadnje dvi minute već sam bija na nogama i priprema se za izletit iz učionice prema tamo di je ona imala nastavu. Dolaskom doli taman su njezini otvarali vrata i izlazili vanka. Bukala me zaustavija da moramo nešto pričati u vezi navijača, a meni je glava samo zujala okolo di je ona. Reka sam mu da ćemo to drugi dan i da sad nemam vrimena. Proletija sam cili taj prvi kat i do izlaza vjerojatno stiga i zadnjeg iz njezinog razreda, a nje nije bilo. Vratija sam se nazad da je možda nisam negdi falija i opet je nisam naša. Škola se već pomalo praznila i ja sam laganim hodom odlazeći ća već vidija gotovu priču. Kada sam već bija na izlazu i kroz staklo vidija ovu kako se nestrpljivo vrti okolo vjerojatno isto misleći za mene što sam i ja mislija za nju do prije koju minutu ima sam osjećaj da nema ništa iznad toga. Nismo se dogovarali ajmo vamo, ajmo tamo tako da smo u osmici od parkirališta preko igrališta ušetali u kamp bez da je meni ili njoj bila namjera tamo ići. Bar sam ja iša nesvjesno da idem bilo di. A vjerojatno i ona jer da nije tako onda ne bi u hodu radili neke trokute, osmice, kvadrate i krugove. Od ulaza u kamp doli do mora teme su bile više o školi. Tek posli kad smo došli na daske počela me rešetati pitanjima o meni. Sili smo na klupu do onog bunkera. Nikad nisam bija ili se ja ne sićan da sam ikad bija na jesen u ovu uru na Boriku. Nigdi nikoga, ispod čuješ kako se valovi lagano dižu i spuštaju po babuljima, večer mirna malo rosna, izad borovi ili kako bi ovi romantičari rekli, teren idealan za igru. Iako je sve bilo idealno nekako mi nije bilo samo do priče. Za tren sam pomislija kako bi bilo da je sad ovdi Sara vjerojatno bi se gurali i smijali bez da išta govorimo. Falilo mi je to nešto malo opuštenosti jer ovako bez da se počnen zajebavati teško ću je uspiti zagrliti, a kamoli nešto drugo. Ipak nisam se usudija bilo što napraviti što bi bilo izvan okvira očekivanja koje sam pretpostavlja da ona ima. Nešto sam na rastanku na autobusnoj stanici kod one dvi kapunjere di se prodaju sladoledi spominja poljubac a dobija sam samo mahanje rukom.
Sutra je start susreta bija isti, ali mi se nije dalo pričati o horoskopima, planovima u životu, što volim, što ne volim i odlučija sam se malo više šaliti. Prvo sam tražija da mi da ruku što ona nije tila jer ka nismo momak i cura. Naravno da se nije ni meni sad ono držalo za ruke nego je to bilo više povod da je mogu dodirnuti. Jer da sam je ja jučer iša zagrliti onako čisto iz vedra neba ispalo bi glupo i bez veze. Pa sam tija ovaj put malo po malo. Ovako sam joj ja vata ruku, a ona je izmicala ili bižala. Onda bi ka opet dopustila da joj uzmem ruku i nakon par sekundi bi je makla. Dičija posla. Od dasaka sam joj svojom livom rukom uvatija njezinu livu ruku, a desnom sam je zagrlija i tako sam je drža sve do malog bazena. Uz naravno s njene strane malo prigovaranja, malo smijanja i tako u krug. Reka sam joj da sam sad napravija pola posla i da sad na red dolazi poljubac. Eli, aha je, ma bili, načekati češ se ne brini - rekla je i istrgla mi se. Bižala je od mene i onda kad je vidila da je ne vatam stala je i uzela šaku salbuna i bacila ga prema meni. Aj baci još jedan put - pripritija sam joj. Taman sam to reka i ona je opet napravila isto. E sad češ viditi ko je Jerko Tipurić - nije uspila ni reći ko ti je taj, zaletija sam se prema njoj i klizećim je startom pokosija pazeći opet da je ne ozljedim nego da je samo potkopam. Pala je na mene i ja sam je na brzinu prebacija ispod sebe. Ajme kosa će mi biti od pijeska, ajme kosa, ajme ko će to posli oprati - nije prestajala govoriti. Onda je nakon toga nastala neugodna tišina i samo smo se gledali u oči. U sebi sam reka ako ovo nije prava prilika da je poljubim onda ja ne znam kad će biti. Zažvalija sam je i sad joj odjednom ništa nije smetalo toliko da mi u dogledno vrime izgleda nije imala namjeru vaditi jezik iz usta. Tu smo se valjali nekih desetak minuta i kako se to dogodi odjednom više ništa nismo tribali govoriti. Nismo rekli rič sve do špine kada me polila vodom uz prigovor kako sam se usudija baciti je onako u pijesak. Tu smo se opet malo vatali i nakon toga mirno otišli ća s Borika na onaj najdolnji izlaz. Stali smo negdi malo ispod pumpe i ona je cilo vrime govorila kako ne može s ovakvom kosom doma. A kako je onu kosu vrtila i ricala za očistit je od salbuna tako je mene sve više napaljivala. Iz jedne od one dvi kapunjere kada je počela pisma Padaju zvijezde neko iznutra je malo jače pojača i ja sam je uvatija za ruku, privuka sebi i još strastvenije poljubija nego što je to bilo ono prije. U glavi mi se vrtilo ka da sam u nekom spotu ili filmu pa nas kamera snima tren s jedne strane, tren s druge, pa usporeni kadrovi, a u podlozi piva Tifa Padaju zvijezde. Malo je reći ludilo...

13.11.2020. u 23:16 • 1 KomentaraPrint#

Navečer mi je pala ideja da kupim Slobodnu i onda kada dođen do Zadra pogledan doli u kantunu što ima u kinu i Sari ka usput rečen je li joj se ide u kino. Na taj način ne bi joj uletija direktno, prijateljstvo ne bi puklo i to mi nekako najbolja verzija da vidin di sam i što s njom. Ujutro prije marksizma na prozoru isprid učionice stajale su naslonjene ona, dvi Irene, Renata i Alen. Nije baš bilo mista za uvalit se tamo kod njih pa sam odlučija ka tetrijeb vrebati neku bolju priliku. Ali kako sam u zadnjem žepu drža smotane novine dočekalo me Alenovo propitivanje mog modnog izričaja - Opa promjena imiđa, prešlo se sa svakodnevnih Sportskih novosti na guzici na Slobodnu Dalmaciju, očekujem uskoro i daljnji napredak prelaskom na Vijesnik. Nisam zna ima li mu smisla išta odgovarati jer mu ova nije bila loša, pa sam samo izvadija novine iz žepa i ka fol zamahnija s njima da ću ga udriti. U tom trenu on se izmaka i oslobodija mi misto na tom prozoru. Jedna od dvi Irene je tražila da prolista novine i ja sam joj reka kako ću joj ih ja pročitati. Otvarajući prvu stranicu počea sam se glupirati karikirajući sportske novinare sa Televizije Beograd, nešto u ovom stilu - Sad ćemo da vidimo šta kažu naši stalni dopisnici iz inostranstva. Sveprisutni Petar Pero Karaula javlja nam da je na granici između Gvatemale i Nikaragve pronađen nukrotivi beloglavi sup koji sije strah i trepet po okolnoj flori i fauni, dok je na međi Iraka i Irana još i dalje sveopšti kaos... I tako sam svaku rubriku od kulture do sporta nešto bezvezno reka. Ovi su se kidali od smija, a moram priznati da ni sebi nisam bija ništa manje smišan i čudija sam se odakle mi to dolazi. Nakon marksizma dok smo se penjali uz skale za sljedeći sat prišla mi je Sara i rekla da nisam završija i bi li moga još tv program i vremensku prognozu. Neki put triba znati di je granica, a i sumnjam da bi bija opet u stanju to onako izvesti tako da nisam iako je ona dosađivala sve do kemije. Isprid vrata od kemije raširija sam novine na Zadru i onako više sebe pita iako dovoljno glasno da čuje i ona - Da vidimo što ima u kinu? Na to je ona odma uzvratila pitajući što je u Pobjedi, a što u Zadru. Onako glumeći nezainteresiranost uzvratija sam joj sa pitanjem - A što bi ti išla u kino? Od kada su se pojavili ovi videorekorderi ne pamtim kada sam zadnji put bila u kinu i ne bi bilo loše opet malo napraviti đir do tamo - uzvratila je ona nastavljajući s pitanjem - Koji su filmovi? Onda sam se počea opet glupirati čitajući - Od 16 do 18 časova u poslepodnevnom terminu emituje se animirani film našeg proverenog scenariste Vilibalda Strahimira Kranjčevića. Nisam stiga ni završiti a ona se savijala od smija potezajući mi đins jaketu čas vamo čas tamo tako da smo jedva ušli u razred. Posli kad smo sili u klupe bija sam ljut na sebe jer se nisan moga suspregnit svojih budalaština pa mi je propala prilika da je zovem u kino. Nisam moga dočekati kraj sata da opet pokušam. Dok smo se spuštali na dolnji kat sustiga sam je iza leđa i reka da mi nije odgovorila oće li ići u kino ili ne. Na što se ona opet odvalila od smiha i postavljajući a ujedno i dajući odgovor - Što da idem gledati Vilibalda Strahimirovića - i produžila je dalje. Meni nakon toga više nije bilo do smijanja. Možda sam prenaglija sa odlukom, ali ovo mi je bija znak da između mene i nje nema ništa više od prijateljskog zafrkavanja. Još sam malo razmišlja o tome i stalno sam se stavlja u njen položaj i bi li ja ima želju otići u kino s nekim ko mi se sviđa i bi li neiskoristija takvu priliku. Na kraju sam ipak odlučija da ne živim u nekim snovima i da se okrenem onoj iz E razreda da vidim što ona želi.
Nekako mi prva smjena nije bila prikladna za prići njoj, pa mi se pojavija nadolazeći ponediljak popodne kao najbolje rješenje. Oni iz E razreda imali su jedan sat manje tako da sam pica svoj zadnji sat samo da bi ovu moga dočekati isprid škole. Kada je izašla uključija sam se sa strane u njezinu putanju kretanja i bez bilo kakvog pozdrava ili govora samo je gurnija ramenom. Možda je to ispalo frajerski, ali u meni je ključala nervoza. Stalno sam ponavlja kako me ne triba ništa biti briga i da se ne oprerećujem kako će ispasti. Ma koliko god to po sto puta ponovija krpanje treme nije prestajalo. Nakon tog guranja njenog i mog osmjeha što je tribalo značiti kao nekav pozdrav nakon nekoliko koraka pita sam je što tamo pričaju da se ona raspitivala za mene. Nije bila baš spremna na to pitanje tako da je nešto izmuljala što mi nije baš djelovalo uvjerljivo - Ja, kada, odakle ti to, je moš mislit - bilo je prvo od nje. Koja glupača ona Maja, pričale smo nešto skroz sasvim drugo, samo sam rekla da izgledaš najnormalnije od svih - bija je drugi odgovor. Kada sam vidija da je njoj pomalo neugodno tako sam se ja opustija i ona velika nervoza je nestala. Iako nakon tog prvog nesnalaženja vrlo brzo je zauzela samouvjereni gard jer je valjda shvatila da sam ja tu u nepovoljnijem položaju jer sam ja taj koji igra osmicu ili desetku u vezi i da mi je još dalek put do devetke centarfora. Izašli smo na cestu iza škole i kod prve fafarikule se malo duže zadržali pričajući, bolje reći nadigravajući se, ko će koga bolje zapetljati ili otpetljati. Nije tila priznati da je išta pomislila prema meni, pa sam blefira kako mi je još jedna ženska nešto rekla u vezi nje, na što je ona mene pitala je li Irena. Reka sam da sam blefira i da sam je sad uvatija i umisto prema doli krenuli smo lagano uz neku poluviku prema Diklu. Posli semafora se ton naše priče smirija i teme su bile sve samo ne bilo što o ljubavi. Kada smo ušli već debelo u Diklovac skoro do onog mula na kojem smo se mi iz kvarta za promjenu s vrimena na vrime znali okupati pita sam je li to sada to i jesmo li skupa. Odgovorila je da se to tako ne radi i da me još mora dobro provjeriti. Ma je isto zakazala sastanak sutra sa menom posli škole. Sidili smo na mulu još jedno po ure i za doma ušli u dikljanski autobus u kojem nije bilo nikoga od te stanice u Diklovcu tamo do kraja Dikla i sve do Jugoplastike kada su ušli tamošnji radnici. Bilo mi je rika prvo siditi na mulu di oko nas nema na kilometar ni pasa, a onda posli voziti se u busu koji prazan ka da vozi samo zbog nas..

13.11.2020. u 15:09 • 4 KomentaraPrint#

četvrtak, 12.11.2020.

Nakon što je napokon završija sedmi sat Alen je iz učionice izlazija sa Editom, Suzi i Robertom, društvom s kojim provodi najviše vrimena, pa sam se u sebi zafaljiva što neću morati s njim nigdi gubiti vrime. Međutim kada sam već skrenija iza škole za doma začulo se - Sitna delikvencijo jesmo li se mi nešto dogovorili? Okrenija sam se i vidija iza sebe gori nabrojanu ekipu. Imaš ciglu, fali nam da te možemo častiti sa kafe - nastavija je ovaj. Niti mi se išlo u DB-a, niti mi se pila kava, niti mi se im dalo davati svoje mišljenje kako ispijanjem kave nekoga od našeg godišta smatran za obično preseravanje. Ali što ću, bilo mi je sad glupo odbiti otići s njima u kafić. Inače ovo je četvorka koja se u razredu nekako drži iznad svih. Svi su im na udaru njihovog ogovaranja, a posebno ovi što su iz sela oko Zadra. Tako je bilo i kad smo ušli u DB. Nema koga nisu unutra iskomentirali u vezi bilo čega od nošenja robe do kako ko sidi, kakvu ko ima frizuru, kako ko izgleda itd. Izdrža sam s njima tih po ure, četrdeset minuta i odahnija sam kada smo izašli vanka. Gori na cesti naletili smo na Buju, a izgleda da neka od ove tri ili sve tri, odkidaju na njega, pa su se s Bujom vratile unutra u kafić, a ja i Alen smo produžili prema školi. Dok sam ja nešto spominja Hasu, Slabinku, Vucićku i ostale profesore u jednom trenu Alen me je pita da oće li biti što između mene i Sare. Samo san ga začuđeno pogleda i još nisam stiga ništa ni reći a on mi je odma prigovorija što sam zinija i što se čudim. Sili smo na obližnji zidić nasuprot autobusne stanice i udrivši kutijom Stoše od zid na pola je izvadija cigaret i ponudija mi ga. Aj dobro je, mislija sam da će biti Lord, HB, Milde sorte ili Kul menton - reka sam pokušavajući malo sa zafrkancijom opustiti našu dosadašnju razinu komunikacije. Prezireš šminku eli, ti bi više tija Opatiju, Koronu, Drinu ili Dravu - brzo je uzvratija on. Ne volin ni jedne ni druge, ali bi isto prije pušija ove radničke cigarete nego te skroz lagane da moran grlo izvaditi vanka da bi uvuka dim - uzvratija sam mu i pokuša ga vratiti na ono što je govorija o Sari. Nije puno tribalo da mi ovaj zamrsi sve moguće zavrzlame muško ženskih odnosa i naravno da poentira kako je on tu ekspert a da ja nemam pojma. Ubjeđiva me je da ona nema šanse da bi mi bilo što govorila da nema neke namjere prema meni. Ka evo mi ove tri što su bile s nama na piću. To se odma vidi iz aviona da ih ne zanima niti malo moje postojanje na kugli zemaljskoj. Niti su me išta pitale, niti da ih sad pitam što sam ja tamo govorija ne bi se sitile jednog slova. A ova Sara iz čista mira ti dođe i zna di si bija, di nisi bija, kad nisi bija, zašto nisi bija i slično. Iako sam ja stalno nešto negira potajno sam se nada da bi ovaj moga biti ipak u pravu i bilo mi je drago što je bija uporan u tom uvjeravanju. U međuvrimenu su i one tri s Bujom izašle iz kafića i došle do nas čekati autobus. Bujo je doša do mene i pita me je li mi triba što, da mu kažem slobodno bilo što di mi on može pomoći. Ovi nisu znali da ja Buju znan iz kvarta, pa im je odjednom poraslo zanimanje za mene i nekako mi je legla ona Alenova teorija o tome kako je prije u DB-a bilo ka da ne postojim, a sad sto pitanja jer me neki mangup iz trećeg srednje pozna.
Narednih dana odlučija sam provjeriti Alenove teorije muško ženskih odnosa. Kada god bi bija u blizini Sare onako ka lufo u prolazu ili da je stvarno bilo slučajno dobacija bi joj neku glupost u vezi moje asocijalne uloge u društvenoj zajednici našeg razreda. Na obrani i zaštiti kod Dukića klupe u učionici nisu ono po dvi na svakom stolu nego su oni dugi spojeni stolovi tako da sam maka Tojagićku i napenalija se Sari iza leđa. Cili sat smo pričali bez prekida, bolje reći smijali se jer ovoj da rečeš sjekavac ona će riknuti od smija. Ma koliko god tija povirovati u ono što je Alen priča nekako mi se više čini da sam joj ja neki smišan lik a ona je željna smijanja. Jer da se ja njoj sviđan onda bi se na drugim satovima kad ja sidim iza nje skroz na drugom kraju razreda nekoliko puta okrenula prema meni i pogledala me. Bar ja tako gledam po sebi i kad mi se koja prije sviđala iz razreda teško da bi prošlo pet minuta da ne pogledan u nju. A ova Sara se u tri dana okrenula samo dva puta i to vjerojatno slučajno. Iako sam bija s njom u vrlo dobrim odnosima nekako sam bija sve manje uvjerenja za bilo što od nje prema meni. Sve dok se nismo slikali za index. Na fizici kad smo tribali razrednici Šarliji dati te slike za index još dok nije počea sat prilikom mog ulaska u razred Sara je rekla kako oće vidit moju sliku kako sam ispa. Nisam joj da tako da se tokom predavanja stalno okrićala i motirala mi da joj dan sliku. Izmotava sam se nešto da sam ružno ispa, da mi triba za osobnu, pokaznu i slično jer mi je više izgledalo da smo nakon svega postali dobri prijatelji i da me zajebava. Makar mi je u glavi ipak postojala mogućnost, bolje reći kako sam se nada, da bi tu isto moglo biti nečega. Na kraju sata došla je i bez pitanja mi uzela jednu sliku iz maca. Zadnji sat na umjetnosti sam je pita što mi ne misli vratit sliku, a ona je odgovorila da zašto bi je vratila. I aj ti sad budi pametan. Koji će joj kurac moja slika?!
Sutradan na velikom odmoru bili smo spojeni zajedno sa E razredom u koji ide Bukala. Neka Bibinjka iz njegovog razreda me cilo vrime zajebavala dok joj je jedna druga stalno govorila da je dosadna i da ostavi "čovika" na miru. To bi prošlo kako bi prošlo i brzo bi bija zaboravija da mi Sara posli na tjelesnom nije rekla kako se neka ženska iz E razreda raspitivala sve o meni. E jebiga sad. Tamo danima razmišljan o Sari, je, nije, nije, je i sad se pojavi još jedna o kojoj triban razbijat glavu. I baš za dešpet ujutro kad sam iša u školu potrefilo se da se pola puta poklopi meni i toj ekavici da moramo ići skupa. Kad smo se razdvojili gori kod zbornice nakon nekoliko metara osjetija sam da me ful izblesala. Aj zna sam i prije da dobro izgleda, ali da će me obrlatiti s nekim bezveznim ugodnim razgovorom, hm teško. I hrvatski i povijest i kemiju i biologiju bi tren pogleda prema Sari, pa bi malo mislija o toj iz E razreda. I tako u beskonačnim intervalima. Glava mi je pucala od neodlučnosti. Na kraju sam odlučija da ipak prvo pokušam sa Sarom. Nisam tija ispast sad neko smeće prema Sari iako možda nikad i nije bilo ništa od nje prema meni, ali ona mi je bila prva na koju sam pomislija. I kako bi to sad ispalo da se ja njoj sviđan, ona kuži da se ona sviđa meni i ja nakon svih ovih dičiji igara s njom pođen s drugom. Pokušat ću smislit neki trik i vidit ću oće li Sara skosat na to, a ako ne prebacit ću se na ovu drugu. To je ja mislim pošteno i nikog nisam zajeba...

12.11.2020. u 20:20 • 2 KomentaraPrint#

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

< prosinac, 2020  
P U S Č P S N
  1 2 3 4 5 6
7 8 9 10 11 12 13
14 15 16 17 18 19 20
21 22 23 24 25 26 27
28 29 30 31      

Prosinac 2020 (2)
Studeni 2020 (11)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
OYO.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Opis bloga

Linkovi