nemam ime. samo čičak

utorak, 26.09.2006.

ne znam šta da vam pišem.
možda o nostalgiji za maglovitim sjećanjima iz ljeta.
ili o školi koja umara.
o mom povratku crtanju.
izgubljnoj crti pisanja jer sam lijena.

o čudnim snovima u poslijenje vrijeme.
o smijehu.
o glazbi u kojoj se opet iznova gubim.
spavanje.
spavanje.
spavanje.

a ovo je sad moj kreativni kutak. umoran.

nedjelja, 10.09.2006.

Ležala je na podu i kroz dim cigarete nešto nerazumljivo mrmljala. Lice joj je obasjavala malena svijeća što je gorjela tankim plamenom.
On je sjedio na potrganom madracu u samom kutu rasplinute sobe i zagonetno ju promatrao.
Znala je da on razumije sve što je govorila. Možda čak i bolje nego ona sama.

- Znaš, ja te ne volim- uzdahnula je.
Krajičkom oka je promatrala njegovu reakciju. Ništa. Ravnodušno joj je dobacio novu kutiju cigara.

- Zapravo ja te mrzim. Oduvijek sam te mrzila. Čak i prije nego što sam te i upoznala. Vjerujem da mi je to u krvi. Zpisano u genima. Da. Ja sam rođenjem predodređena da mrzim baš tebe. -
Tišina. Stanka između dva ne toliko napeta čina.
Ipak joj je odgovorio - Dobro. Ako ti tako kažeš.-

To nije bio odgovor kakvog je željela. Bila je ljuta na njegovu ravnodušnost.
Prezirala je takvu hladnoću i smirenost. Željela je vrištati, no nije si dopustila da pokaže svoj poraz.
Možda je čak osjećala i divljenje prema njemu. Mislila je da je upravo ta ravnodušnost siguran znak da je voli.
No, nije željela odustati.
- Mrziš li ti mene?-
- Naravno.-
- Onda sam sretna.-
- Drago mi je.-
- Da li me voliš?-
- Ako ti tako želiš.-
- Ne. Ne možeš me voljeti ako me mrziš.-
- U pravu si.-
- Da li me onda voliš ili mrziš?-
- Svejedno.-
- Željela bih da me voliš mrziti i mrziš voljeti.-
- U redu.-

Dijalozi su trajali satima.Ponekad su više sličili njenim monolozima. On je tek bio sporedan lik u njenoj predstavi. Magloviti rekvizit kojega je toliko snažno obožavala.

...................................................................

Na večer je čula kako netko ulazi u stan. Sjedila je u kuhinji i gledala kroz prozor. Prepoznala je njegove gotovo nečujna korake.
- Zdravo.-
Nije odgovorila.
- Kupio sam ti cigare.-
- Više ne pušim.-
- Zašto?-
- Zato.-
- Moraš imati neki razlog.-
- Nemam ga.- kratko je odbrusila.
- Ima li nešto za jesti.- ustao je i pogledom pretraživao kuhinju. Opet ništa.
- Umro mi je djed.- hladno je progovorila.
- Žao mi je.- sjeo je i zagledao se u njenu dugu crnu kosu ispletenu u gotovo savršenu pletenicu.
- Ne mora ti biti. Drago mi je što starog gada više nema.-
- Zašto?-
- Ne postavljaj toliko pitanja. Ionako te ne zanima.-
- To nije istina.-
- Nemoj misliti da sam glupa. Nema te cijeli dan i sad tu...-

Omražni trenuci tišine. Gadosti vlasitith misli.

- Bio sam na poslu.-
- Molim?!?-
- Dobro si me čula. Nema potrebe da ponavljam.-

Sjela je preko puta njega i uzela cigaru.
- Mislio sam da više ne pušiš.-
- Krivo si mislio. Imaš li upaljač?-
Gurnio je ruku u džep od hlača i izvadio kutiju šibica.
- Primitivno.- podrugljivo se nasmijala.
- Preživjet ćeš.- zapalio joj je cigaru i promatrao kako je polako okružuju sive niti dima.

-Gdje radiš?-
- U banci. Stari mi je sredio.-
- Zašto mi nisi prije rekao?-
- Zaboravio sam.-
- Sereš.-
- U redu. Nisam ti želio reći.-
- Toliko me prezireš.-
- Znaš dobro da to nije razlog.-
- Ne znam ja ništa.-
- Nisam želio slušati anarhističke gluposti. Ne živimo u utopiji. Vrijeme je da odrastem.-
- Već zvučiš poput njih.-
- Nemoj.-
- Razočarao si me.-
- Zato nisam ja kriv.-
- Što nam je falilo ovako?-
- Novac, Ines! Novac! Više nismo djeca. Ne mogu očekivati od staraca da me zauvijek uzdržavaju.-
- Ne možeš ni ti očekivati od mene da činim upravo ono što moji starci žele!- povikala je i naglo se ustala.

Stolica na kojoj je sjedila prevrnula se i udarila o pod.
Ona je otvorila prozor i gurnila glavu van.
Onda je opet progovorila.

- Moj otac je činio sve što je njegov stari tražio. Stari gad ga je neprestano kontrolirao. Načinio je od svog sina istu birokratsku zvijer kakva je on bio. Neću dopustiti svom ocu da to učini meni.Sve samo ne to...-
- Nikada to nisam i ne bih mogao tražiti od tebe. Ali, moraš razumjeti...-
- Ne. Ne moram. No, krivo si me procijenio. Nisam te namjeravala osuđivati.-
- Ali upravo to činiš. Želiš da osjećam krivnju.-
- Kako to možeš reći?- naglo se okrenula i pogledala ga ravno u oči.
- Ines...ja te poznajem.-
- Varaš se...ti me uopće ne poznaješ. Molim te idi.-
- Ines...-
- Idi.-

...................................................................................


Bezvoljno sam se odvukao na ulicu. Nije padala kiša. Bio sam zadovoljan što ću suhe kože stići kući.
Grad je bio gotovo pust.
Sjeo sam na stanicu i čekao tramvaj. Uživao sam u tišini. Možda po prvi put. Ne zato što sam htio razmišljati. Pogotovo ne o Ines. Nisam bio ljut. Bio sam umoran.
Tišinu je prekinuo zvuk ženskog glasa - Imaš cigaru?-
Tupo sam odmahnuo glavom ne pokušavajući išta reći ili se okrenuti.
- Sranje. U cijelom gradu nitko nema cigaru.- glas je nastavio.
Kao da nije primjetila moje ignoriranje.
- Ti ne pušiš?- odjeknulo je i kobno pitanje.

Toga sam se bojao. Ne zbog samog pitanja, već zbog činjenice što nikad nisam razumio zašto ljudi na stanicama imaju potrbu razgovarati sa potpunim strancima.
No, tada mi se činilo da nemam izbora.
Popustio sam - Ne, ja ne pušim.-
Možda je to bio moj najveći grijeh dotad. Sada više nisam mogao pobjeći.

- Znaš, ja ti se divim.-
- Nije potrebno.- pokušao sam biti hladan i ravnodušan.
- Ja sam Ana.- rekla je odlučno i preko ramena mi pružila ruku.
Igrala je prljavo. Natjerala me da se okrenem, pogledam ju i odam svoje ime. Nisam to mogao izbjeći.
Ne zato što sam imao velike manire i držao do pristojnosti.
(Da, priznajem. Ja sam jedan od onih koji se ne bi zaustavili i pomogli nemoćnoj bakici da pređe cestu. Najlakše je okriviti odgoj. Dakle, ja sam loše odgojen.)
Stjerala me u zamku i natjerala da se pokorim.

-Boris.-promrmljao sam na isti način koji je Ines koristila kad je mislila da je ne slušam.
Ana zapravo i nije bila toliko strašna. Bar ne po izgledu.
- Stvarno nemaš pljuge?- ponovno je upitala nadajući se drugačijem odgovoru.
- Ne.- ponovio sam.
- Sranje.- uzdahnula je i okrenila mi leđa.

Osjećao sam se kao da prolazim kroz de-ja-vu efekt (ili kako se to već kaže). No, to mi nije smetalo.
Smetalo me to što sam se osjećao prodano, iako bez imalo realnih razloga.
A ja sam u glavi razradio cijelu njenu prljavu strategiju s kojom me natjerala da se upoznam s njom.
Sva ta brzinska razmišljanja o postavljenim zamkama. A ona je samo željela cigaru.
Osjećao sam se popušeno i zgaženo poput čikova što su ležali kraj mojih nogu.
I to dvaput u istoj večeri.
Na stanici se zaustavio tramvaj i ona je bez pozdrava ušla u njega.
Ja sam ostao sjediti. Tupo sam promatrao svjetla tog prokletog tramvaja. A onda su i ona nestala.
Još sam neko vrijeme ostao na stanici i šutao čikove. Onda je došao moj tramvaj. Uvalio sam se u sjedalo i blenio kroz prozor. Vani je počela padati kiša. Možda uspije oprati smog s ovog grada

ponedjeljak, 04.09.2006.

lelujanje krivih oblaka.
Previše plavo da bi disalo. Previše crveno da bi plakalo. Previše crno da bi umrlo.
Ipak premalo tužno da bi živjelo.

lelujanje aluminijske folije što sakriva kapke mojih lutaka.
prava je istina da sam ih se uvijek bojala. tupi bijesni pogledi kad se probudim.
konci na našim marionetama još nisu izgorjeli.
daj ih još jednom zavrti meni se pleše.

***
opet ista slika

<	rujan, 2006					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv