moja priča... moji snovi... https://blog.dnevnik.hr/www-somethinglikecarry-com

subota, 06.10.2018.

Tata je otišao, a Lavić i ja smo još uvijek kao jedno...

Dobro jutro, dobri ljudi! Jučer ujutro D.je otišao nazad za Australiju. Nisam pustila ni jednu suzu, a nije ni on. Valjda sam već navikla na sva silna rastajanja i nemam više snage plakati. Da mi je žao što je otišao, jest. Da sam tužna, jesam. Da bih voljela da je ostao, ne znam. Iskreno-ne znam. Oduvijek sam željela imati obitelj koju Lavić, a i ja, zaslužujemo. Ali šta je tu je.

Lavić i ja smo danas prvu noć spavali sami u sobi. On je spavao u mom krevetu da ispuni tu prazninu. On je dobro i hvala Bogu ne zna ništa šta se događa tako da je njemu čisto ok. D.je bio odličan s njim i mislim da bi bio super tata da je ostao. Sve što sada na daljinu može je pričati na Skype i slati novac, a malom ni jedno ni drugo neće ništa značiti jer to ne razumije. Možda sam sebična, ali meni bi bilo draže da je ostao i našao neki solidan posao, bio s nama pa kakav god naš odnos bio. Znam da se možda ništa među nama ne bi promijenilo drastično, ali mali Lavić bi imao tatu svaki dan i za godinu dana bi bio svjestan tko je on i koliko mu znači.

Možda život piše čudne priče, ali često se zapitam-zašto baš meni?! Možda Bog zna da sam dovoljno jaka da sve to izdržim pa je izabrao baš mene za teži put, a nekim slabijima je dao onaj lakši...

Pisat ću vam... sretan

06.10.2018. u 11:25 • 9 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.