moja priča... moji snovi... https://blog.dnevnik.hr/www-somethinglikecarry-com

srijeda, 22.03.2017.

ŽENA JE KRIVA ZA SVE?!

Žena... Žena je konkretno ostvarenje zločina. Baš tako... Govori jedna stara poslovica koju sam pronašla na netu. Sigurno ste tisuću puta bile krive za sve! Ili barem sto puta.. BAREM! Poznata je činjenica da koliko god smo dobre to smo više krive. Što se više brinemo nismo normalne, što više kažemo nismo u pravu..

E pa, je li to sve zaista tako?!
Našla sam se u situaciji kada je moj otac, inače prosječan muškarac, jednoga dana otišao raditi nešto oko kuće. Okopavao je bašću, kosio dvoriše. Mama se vratila s posla i legla odmoriti(mama k'o mama... posao, kuhanje, peglanje, djeca, spavanje...). No, taj odmor se odužio i ona je spavala malo duže i nije skuhala ručak. Tata se vratio u kuću i prigovorio kako je gladan, a nema ništa za jesti. Ok, moji se stvarno dosta dobro slažu i ne prigovara joj tata uvijek, ali što?! Da sam muško ne bih se usudila takvoj ženi prigovoriti ništa!

Osobna situacija isto nedavno.... Inače se jako brinem kada mi netko napiše da će me nazvati i ne nazove neko izvjesno vrijeme. Ili kada se dogovorimo za kavu pa kasni pola sata i duže. Uglavnom, kao i većina žena, uspaničarim se i počnem misliti na najgore:''Ok, udario ga je auto. Ok, sad je doživio prometnu!'' A ne daj Bože da se mobitel ugasi:''Sigurno je slupao auto i mobitel se slupao i neće me nitko moći nazvati da javi kako je!'' Ista situacija nedavno! Pričala sam s dečkom i samo odjednom on je rekao:''Ej moram sići s ceste samo da natočim gorivo. Javim se za dvije minute.'' Prošlo je pola sata, sat, dva... On se još nije javljao! Ja sam samo čekala da me netko nazove i javi da je u bolnici, a da ne kažem koliko sam se izplakala! Kad eto njega nakon tri sata. Nazvao ga je prijatelj i otišao je na piće. Nije se javio da ja ne brinem o tome kada će doći doma i hoće li biti dobro. Molim?!?!?! Više sam živaca potrošila na ovo nego da je na piće otišao. Naravno prigovorila sam i odmah dobila jezikovu juhu kako nisam normalna, kako se previše brinem, kako mogu biti takva. Nabijanje osjećaja krivnje.
Ja ne kužim kako i zašto, ali ne razumijem u čemu smo mi to krive? Žene su samo umornije i emcionalinije i lomljivije i živčanije i dinamičnije... Ništa tu nije nenormalno, to je samo razlika između nas.

Ako se mi možemo prilagođavati na sve muške hirove, u čemu je onda problem da oni prihvate neke naše. Da prihvate to da smo umornije od njih bez obzira što ne obavljamo fizički napornije poslove od njih,da smo emocionalno nestabilnije i da im treba biti drago kada se brinemo, da smo mi te koje će uvijek stajati iza njih i učiniti ih jačima. Nije bezveze ona izreka da iza svakog uspješnog muškarca stoji jedna žena.
''Žene naviknute da misle su žene na koje se obično ne misli.''

Pisat ću vam... sretan

22.03.2017. u 21:07 • 8 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.