waya is here again

24.07.2006., ponedjeljak, 20:04

lol...ja i dalje tu samo se malo ulijenila...=)))...hehehe.....=))ma eto ne znam sto da tipkam???.....jednostawno nemam inspiracije....i nis mi se neda...prwo i prwo hwala swima na komentarima wratit cu wam ja wec....=))) lolchek....ne stwarno ne zezam se...=))) sad jedna prica...i to je to...=)))

...ponowo se zatekla kako sjedi na prozoru swoje sobe i gleda zwijezde. po tko zna koji put nocas...tko zna koji put u neprospawanim nocima koje je prowela sjedeci na tom prozoru...gledajuci zwijezde...nista wise nije isto ne kako je nekada bilo...daleko od toga, daleko od svih...pa zar je moguce da je postala poput nje poput swoje najbolje prijateljice...zaprawo biwse najbolje prijateljice. nije moguce da je dotakla samo dno, ali zasto onda ima takaw osjecaj...kao da bi bilo bolje da je nema, da nije tu. kad se samo prisjetim da sam prije nedugo prije imala swe...solidnu obitelj, najbolju frendicu, drustwo, super ocjene, tulume i decka. no sada se to cini samo kao mali mutni obris dawnih sretnih wremena. sada nema wise nista, a swe je pocelo jedni poziwom ili ipak razgoworom. ne sjecam se ali nije ni wazno. prwo rastawa, zatnim swđa, pa nesreca, pa prema dnu. nije u redu, jednostawno ne mogu joj to naprawiti, ne njeni roditelji. no njihowe swađe su jos gore i sad se razilaze...nema wise idilcne obitelji. blago si mom bratu on je punoljetan i ima posao i odselio se i ima curu...lakse ce prebroditi tu rastawu. a ja? koga ja imam? nikoga...nitko ali bas nitko nije tu kraj mene. s najboljom frendicom sam u swađi i mislim da ce tako i ostati, a decko on je u bolnici u komi mislim...prestala sam ga posjeciwati.bas kao sto sam prestala raditi puno stwari...uciti, spawati, ziwjeti, izlaziti, jesti, druziti se...ali ipak sam nesto i zapocela, na primjer swađe sa starcima, drustwom, cak i sa bratom...pocela sam pusiti ali to nije bila nikakwa utjeha, pa sam znala i potegnuti...no ni to ne pomaze...jednostawno ne ispunjawa prazninu, onu praznitu koju osjecam u sebi...i kako bi rekli drugi ljudi oni koji ne razumiju u mjesec dana sam od odlicne ucenice i krasne cure postala propalitet...swe lose kako bi rekli...da da samo neka ogowaraju, neka misle kako mi je lako, kako mi nije tesko kako sam losa. samo neka misle, jer wec odawno ne racunam na njih i njihowu podrsku. znam da im nije stalo i ne obazirem se no zasto ipak njihowe rijeci toliko bole...zasto? ah wec je pet...za sat wremena moram ici u tu glupu skolu. cekaj ili ne moram? koji je uopce danas dan? swi su dani isti ne widim razliku. pitat cu Kim swoju nowu cimericu. mozda ona ona zna. istina nece biti nimalo sretna sto ju budim ali sto se moze...
-Kim probudi se! no daj se probudi!!!
-Sel pusti me na miru jos nije ni sest! kaj oces?!
-sorry, sam jedno pitanje...koji je danas dan i jel idemo danas u skolu?
-danas je petak i da danas je skola a dal ti ides to ne znam...
-okay, hwala. i idem...
-dobro sad me pusti da jos odspawam...
-noc...
pustim ju na miru. idem se otusirati, ne zapravo cu si napuniti kadu pa moram ipak uziwati. koliko je to moguce s obzirom na stwari. no owako ima jos dosta wremena. mogla bi se malo skockati samo malo pa onda mozda ostali pomisle da mi je bolje i ohlade od dobaciwanja.
no bila sam u kriwu. potpuno u kriwu, nikome nije nimalo stalo do mene. cim sam krocila u tu glupu zgradu, iako ne widim nikakaw razlog da uđem, odmah sam pozalila. pozalila zbog swog izgleda, zbog swega... komentari su bili jus gori nego prije jos ruzniji i zesci i bilo ih je puno wise.nisam shwacala zasto swe dok mi moja biwsa frendica u drustwu sestre moga decka ili pak biwseg decka de probudio iz kome...i onda znate hrpa uwreda da ne mogu ni uz njega biti...ali ja sam se nakon toga iskljucila...osjecala sam suze u ocima, no nisam htjela plakati pred njima da ne pokazem slabost. jednostawno sam samo bez rijeci otrcala, trcala sam do jednog wc-a na nekom katu za koji sam znala da je napusten i da unutra nitko ne zalazi. usla sam i prowjerila jel ima koga, uwijerila sam se da nema nikoga. sjela sam na skoljku i zaplakala. nisam mogla wjerowti da nisam bila uz njega u onom trenutku kada je otworio oci...no nisam bila tamo i to je istina, bolna istina...a tek rijeci njegowe sestre i moje biwse frendice nikad ih necu zaborawiti, jer nikad nece prestati boljeti, ali obje imaju prawo. ponijela sam se kao gadura prema njemu, jer on to nije zasluzio...uwijek je bio uz mene, a ja jednom nisam moga stati uz njega i niti mu podrska. pgledah na sat, debelo kasnim na nastawu...no necu markirati idem na sat...po jos prodika...
-kasnis! -rekako je atlas (nas profesor zemljopisa)
-oprostite...
-znas koja je moja politika za kasnjenje?
-da, pisem tezak test...
-ne nego sad se odgowara pred plocom da cijeli razred cuje sto znate...
-u redu...ponite sa ispitwanjem...
no u taj tren u ucionicu uđe nasa raska. sam mi jos ona treba.
-oprotite profesore mogu li nakratko razgowarati sa Selene? ispitajte ju drugom prilikom.
-da narawno, mozete.
-Selene dođi...
-Sel
-molim?
-razrednice ne zowite me Selene. molim was! za was i swe druge ja sam Sel...
-dođi malo wan moramo ozbiljno porazgowarati Selene.
-Sel a ne Selene jasno?! i mozete mi reci i owdje swe sto trebate. nemam sto skriwati.
-dobro mozem i owdje porazgowarati. prwo twoje ocjene, znam da ti je tesko...
-ali to nije razlog da tako strasno popustim u skoli...
-Selene...
-Sel!!!
-dobro Sel, nisu samo ocjene, towje ponasanje...cujem da ne zwis ni s roditeljima ni s bratom i jos puno toga. mozemo ti pomoci samo molim te surađuj... znamo da ti nije lako...
-ne neznate wi nista!!! osim sto me znate osuđiwati...dobro ne kazem da nemate razloga ze neke stwari na pirimjer za sumnju, ali owo je prewise. da ne ziwim ni s njima ni sa bratom i da pusim ali samo duhan i znam nekad popiti ali ne dogiram se ne jos...ali wjerujte mi budem i imajte na umu da ste mi dali jedno super rijeseje...ako poprawim ocjene i malo ponasanje obecajte da se wise nece pacati u moj ziwot.
-Selene...
-obecajte i ponowo cu strebati kao nekad.
-Sel...
-obecajte!!!
-ne, ne mogu...
-to sam si i mislila, ali nije ni wazno...widimo se sutra. - i zaista sam izasla i potrcala praznim hodnikom. pustajuci suzama da cure....odlucila sam...pokazat cu swima da mogu poprawiti ocjene...da ipak postojim. no prije nego krenem ima jedna stwar moram ga posjetiti, widjeti je li se zaista probudio...jedwa sam nagoworila sestru da me posti unutra jer je bilo jako kasno i Michel je spawao...no ipak me pustila...nisam ga mogla gledati tako nepomicnog...previse boli...no odlucila sam i nema mi druge...samo...poljubila sam ga zadnji put...odjedom se pomaknu i poako otworio oci ali sestra koja je dosla me spasila...doslo mi je wiknem tu sam kada je izgoworio moje ime ali sam sutila cuceci u kutu da me ne primjeti...nakpn toga sam cijeli wikend prosjedila uceci, strebajuci, a iduci jtedan isprawljajuci...ali postajalo je swe teze, gradiwa je bilo swaki puta swe wise i wise a wremena swe manje i manje...meni je swe teze bilo bubati cijeu noc i onda odgowarati cijeli dan. mislila sam da necu uspjeti no forsirala sam...a snagu mi je dwalo sjecanje na posjet Michaelu... tako je bilo swe do jednog ponedjeljka. usla sam u razred kao i swaki put do sad ali nesto nije stimalo odmah sam shwtila i sto...Michel je sjedio u klupi u kojoj sam ja do sada sjedila a s njim je bila njegowa sestra...prosla sam pored njih praweci se kao da ih ne widim...ali ulowila sam njegow pogled koji je bolio. otisla sam do zadnje klupe swjesna pogleda koji su me pratili do mjesta...prwi sat smo imali rasku..jedwa sam preziwjela dan...ni drugi ni treci dani nije mi bilo nimalo lakse...ponowa sam pala na dno i owaj put nisam widjela nikakaw izlaz osim jednoga...smrt...probala sam predoziranjem. nije uspjelo jer nisam uzela dosta a i cimerica naprawila paniku...negudo nakon tog incidenta...prisao mi je nitko drugi doli Michael...
-owaj...htio bimalo popricati...tocnije razjasniti neke stwari...
-u redu...pretpostawljam da to ima weze s nama mislim nasom wezom...je li tako?
-pa zaprawo je...
-ne moras brinuti znam shwacam....
-ne zamjeram ti sto si prestala dolaziti znam da ti je bilo tesko widjeti me takwog ali ipak nisi se zato trebala maknuti skroz ne bi se ljutio...no mislim da shwacas da je s nama ipak gotowo...
-shwacam...zaista te razumijem...mozes se wiđati s kim god zelis...
-kako si...
-nije wazno...znaci owo je zbogom...
-da waljda...
-idem...zbogom Michael...
otisla sam jedwa docekajuci kraj nastawe...znaci to je to...swe je nestalo...nema ni njega wise neam nikoga...saznala sam da se Michael wiđa sa Jenny mojom biwsom njaboljom frendicom...i par puta sam ih widjela zajedno...bili su tako sretni ili su barem djelowali tako...swi su mi dejlowali sretni i uopce im nisam falila, a ja to nisam mogla podnjeti...dosla sam u svoj stan Kim nije bilo...hwala Bogu...zakljucala sam wrata...nasla sampiwa i wina te zestice u hldanjaku i ormaru...pronasla sam i tablete...odlucila sam se za taj ocajnicki cin....jer nisam widjela izlaza...napisala sam pismo ne bi rekla oprostajno wise pokajnicko puno isprika i objasnjenja...zatim odjenem jednu haljinu koju sam dawno dobila od Michaela na dar i jedan remen od swih njih....swe je bilo crweno... i pronasla sam noz i...nije uopce bilo tesko...krw se slijewala i ja sam polako utonula u san to je zadnje cega se sjecam... do sada...rekli su mi da sam u bolnici i da sam bila u komi...na samom rubu smrti ali sam se ipak izwukla...brat mi je swe potanko objasnio…ispricao mi je kako su me pronasli u stanu u lokwi krwi…strasan prizor rekao je…mama se oneswjestila…otkrila sam da su se mama i tata pomirili ali ne ziwe zajedno…i da je njega cura prewarila pa joj je dao nogu i sad ziwi sam…pozwao me da dođem ziwjeti kod njega…ali rekao je pod jenim uwjetom moram otici do Michaela i ispricati mu se i zahwaliti jer da nije dao swoju krw bila bih mrtwa…
dosao je i taj dan otpustili su me iz bolnice. i trebala sam do Michaela. ruke su mi se znojile i swa sam se tresla od nerwoze. ipak sam dosla do njegowog stana i jedwa pozwonila. wrata je otworila njihowa spremacica koja se uprawo spremala kuci...usla sam u dnewnu sobu i ostala zatecena...unutra su bili Michael, njegowa sestra, Jenny ostatak drustwa...i oni su ostali zateceni mojom pojawom...
-oprostite sto smetam samo sam nesto trebala Michaela...
-sto ga trebas? -drsko upita njegowa sestra...nisam joj zamjerila ton ipak...raumijem ju u potpunosti...
-owaj htjela sam mu se zahwaliti i dati mu nesto...Michael hwala na swemu da nema tebe bila bih mrtwa...brat mi je swe ispricao i salje ti owo... -rekoh stawljajuci kuwertu na stol.
-trebas jos nesto? -upita Jenny.
-ne to je swe...hwala jos jednom...bok swima... - izađem iz sobe zatim iz stana...pa polako krenem stepenicama nekako razocarana...Michael nije rekao ni jednu jeditu rijec...no to je i za ocekiwati nakon swega...ali opet...spustih se u prizemlje i krenem prema izlazu ponowo tuzna...s ocima u suzama...a i wrijeme je pratilo moje raspolozenje, tmurno i kisno...pljustalo je a ja nisam imala kisobran...bit cu swa mokra...ali barem nitko nece widjeti moje suze...nisam daleko stigla..a moja kosa wec se mokra ljepila uz moje lice...zacujem korake i okrenem se...preda mnom je stajao Michael s kisobranom u jednoj i s kuwertom u drugoj ruci...
-ne mogu to prihwatiti, to je prewise...Selene ne mogu...
-sto pa to je kuwrta..poklon mog brata u zahwalnost...
-znam ali pogledaj ovo...
-kljucewi i cek...
-da ali kljucewi skupog auta i cek na wisoku cifru....
-pa...auto je sigurniji od motora a cek ti moze posluziti za đeparac za izlaske...
-dobro uzet cu..ali kd smo wec kod motora i sigurnosti...widio sam te u bolnici...dosla si me widjeti...poljubila si me i ja sam zazwao twoje ime ali si se sakrila...
-ja...owaj...
-procitali smo i pismo koje si ostawila za sobom...i dojmilo nas se...bila sit ako iskrena i tako tuzna...i iznewjerili smo te swi...zato smo se danas kod mene swi okupili da te posjetimo no onda smo culi da si pustea iz bolnice i da odlazs ziwjeti bratu..je li to istina? da odlazis?
-pa...da selim sse brati cim dođem doma i cim se osusim...
-onda ne možes doma...
-zasto?
-jer ne zelim da odes...
-ni ja
-ni ja ne zelim da odes
- ni ja....
zacula sam swoje drustwo. swi su wikali da ne mugu doma de ne odlazim...
-hey ruljo...pa ne ziwi moj brat daleko...preseli se nako sto ga je cura napucala...blizu smo skoli...
-znaci ne ides u drugi grad?
-ne samo se selim bratu...
sad su swi poceli klicati i skakati...bilo im je drago sto ostajem a ja sam plakal ali owoga put te suze bile su suze radosnice...jer wise nisam bila sama i nesretna...imala sam prijatelje i obitelj, neobicnu ali punu ljubawi, ponowa sam imala i najbolju prijateljicu wise njih cak...a sto je bilo s Michaelom...
nakon sto smo se wratili kod njega u stan...dao mi je poklon i rekao neka ga isprobam...mogu se preswuci u njegowoj sobi...cim sam usla u sobu Michael je usao za mnom... poljubio me...neko wqrijeme smo se ljubakali a oda mi je pomogao obuci njegow dar...

the end...

ali ljudofi nisam ja u depri...ja sam happy....swima saljem pusach i do iduceg posta....=)))

written by;
~¤_¤~waya_angel

~~ love my candy words...share it with me....do it baby... ~~ ˇ57ˇ ~~ §_§ ~~ {¤} ~~

<< Arhiva >>

<	srpanj, 2006					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30
31