|
Osvrcem se, koraka tvojih nema iza, a cini se kao da si tik uz mene, da me pratis verno putevima sveta, putevima svetla prekrasna. Dah tvoje strasti uzavrele osecam, cistotu tvoje pohote, tezinu tvoje zelje, sudbinsku vezanost u prostoru dve zbilje bremenitog vremena, kao lik i odraz lika u ogledalu, kao sladostrasnu slutnju cveta da postace socni plod rajskog voca. No ne desava se to svima. Ponekad cvet zauvek ostane cvet, ponekad kad se prostor zgusne i postane velika nemogucnost onda odraz cveta u ogledalu ne moze da se nadje u zbilji, vec postaje carobna mogucnost nedorecene stvarnosti, postaje zavodljivi miris ploda u praznim ustima onoga koji sve to odnekud posmatra, ostaje stravicni krik iz grla onoga koga nema…. A osecam te tu si tik uz mene korake tvoje cujem pratis me verno od pamtiveka putevima sveta. Dragi Janic. |