Off road avantura

Pozvana sam off road druženje na obiteljsko gospodarstvo Hrastić u Širincu. Tko želi može se i provozati po poligonu. Sjajno, ali za nekoga tko to voli, meni nije na kraj pameti. Bojim se voziti i po cesti, s poznatim i provjerenim vozačem, a kamo li ne po nekakvoj blatnoj vodurini, grabama i brdima. Ništa od toga.

Otići ću to malo pogledati, vidjeti se s prijateljicom Schnee koju dugo nisam vidjela, pa doma. Moji dečki (muž i sin) ako žele, nek se provozaju. Meni tako nešto ne pada na kraj pameti.

Kad smo stigli u Širinec sve je otprilike bilo prema mojim očekivanjima. Tolika sam neznalica što se automobila tiče da ne znam ni nabrojati sve te marke terenskih vozila koji su se našli na poligonu. No, priznajem, bilo ih je baš lijepo za vidjeti. Ženskim rječnikom izgledali su...moćno. Blatno, ali i moćno.

Stali smo sa strane i promatrali vožnje džipova po terenu kad je dotrčala moja prijateljica Schnee i odmah pitala tko se hoće provozati. Sin neće, muž neće , a ona navalila na mene. Probala sam joj objasniti da je to meni otprilike kao da me netko pita želim li u ruku primit tarantulu i to dok sjedim u zubarskoj stolici , ali nije shvaćala ozbilnost moga nećkanja.
A onda ni sama ne znam kako, našla sam se u džipu.
Schnee i vozač kojeg sam upravo upoznala, Uroš, stavljali su mi pojaseve i umirivali me da će sve biti u redu.
Od čiste panike ne znam jesam li brže pričala ili mi je srce brže tuklo. Krenuli smo prema nekom brdu. Dobro je. Po ravnom je čist u redu. Uroš mi je objašnjava da je nemoguće da mi se išta desi. Te su sjedala i pojasevi tako složeni da me drže čak da se i prevrnemo , te se tako sporo vozimo da niti to prevrtanje nije pravo prevrtanje. Iako je govorio tu zabranjenu riječ, prevrtanje, ipak me umirio. I tako pričajući došli smo na vrh brdašca. I ima pravo. Uopće nije loše. Ni strašno. Ustvari, čist je zgodno.
Rekao je da ćemo još u grabu, pa nazad. Grabu??? Vidim samo jednu grabetinu punu vode u koju se ne može ući autom. Možemo li? Pa može. Šta bude bit će. Lagano smo se vozili i to mi je bilo čist zgodno. Onda smo polako ušli u tu vodu i to skoro skroz prevrnuti na vozačku stranu. Bila sam totalno u zraku! Uroš me pogledao, pitao jel sve u redu i u taj čas dogodilo se ono što se moralo dogoditi. Auto nam je crknuo. Prevrnuti na strani, u grabetini punoj vode, sa mnom u zraku...


Trajalo je možda samo nekoliko, ali nekoliko vrlo dugačkih sekundi dok ga Uroš nije opet upalio. I ima pravo, ništa se nije loše dogodilo.
Dapače. Ova vožnja postrance je prilično kul, pogotovo kroz tu vodu. Skoro da mi je bilo žao kad smo izašli iz meni baš zgodne grabe. I lijepe. Najljepše na poligonu.
Vožnja je završila, a ja sam bila toliko uzbuđena, sretna i prepuna adrenalina da sam tu vožnju prepričavala satima i danima svima koji su me htjeli slušat. A i nekima koji nisu.
I opet bi se vozila.
Sjajno je. Uopće se više ne bojim, a osim toga kakav strah, pa ja sam offroadašica. S doduše jednom sjajnom vožnjom i jednom posvojenom grabom, ali malo pomalo i graba po graba...dogurat ću ja do cijelog poligona. Offroadašica sam. I to Schnee off road kluba.