Kažu da vrime čini svoje. Istina je, učini. Kad vas zadesi iznenadna smrt voljene osobe vrime ne pozna granice. Sve se vrati kao da je bilo jučer. Veći dio tereta koji vam ostane na duši je sve ono što ste ispred te osobe sakrivali iza svoje maske koja vas je štitila da ne budete povrijeđeni još više. A onda nakon iznenadne smrti izraste ta vaša maska, kao zid srama kojeg ničim ne možete isprati. Mogli ste te riječi reći dok ste bili ovdje.
Napisat ću ti, premda je sad sve ovo farsa, a riječi prijetvorno ponavljanje frazi.
Žalosno je što sam te voljela samo više tek kad si otiša i ostavija mi praznik ka križ.
„Je, volin te“ rekla bi priko neke stvari i dala ti unbačo. Kad si se zadnji put brija, gledala san te ka onda davno, dok san bila još dite. Oblačija si maskirnu i uvlačija stomak isprid zrcala. „Jesan zgodan? Ko bi mi da više od dvajspet?“ govorija si samodopadno. Onda si nas sve redom pozdravija. Svojoj si materi isplazija jezik i otiša. Tamo negdi, ispod Svilaje, koju si zavolija ka da ti je najbolju sisu davala. Ka da si tamo pija najlipšega mlika, ka da ti je tamo familja.
Od onda... nisan više bila na Čiovu se kupat. Nisan mogla. Plakala bi. Tamo si me ti vodija s tvojon bilon ticon. Sad ima cesta do svake vale. Ali sviraju se još uvik iste pisme. Čujen Olivera, Fosile, Mišu, Ivčića i vidin te.
Sve san ti rekla u nedosanjanim snovima. Smijali smo se kad san ti rekla kakvi si kurbin sin bija, i zašto nismo razgovarali zadnje dvi godine. Tamo smo se susretali uvik u čuđenju. Dolazija si. Jedno vrime. Dok nismo sve ispričali jedno drugom. Dok mi nisi reka da me voliš, dok nisi sta plakat. Dok nisam prižila ruku za tobon i okrenila se toj lipoti.
Jebivjetar kakavi si bija, zna si reč zabrinuto: „Kad narasteš, oćeš li mi kupit šteku duvana?“ Posli, kad si ga se ostavija, nakon trideset i tri godine, reka bi: „Oćeš me se sitit kupit mi žvake?“ Otvorija si mi svit kakvog više nikad neću sresti osim u tuđim pričama.
Samo su tvoji kumpanji lipo pričali o tebi. Pokaza si mi zid na kojen je bija grafit posvećen tebi: „Đordano, legenda“ Posli kad si partija, tamo di virujen da imaš ekipu, odjedanput si to i posta. Legenda. Ka da si zna da će te vrag odnit, i da ćeš izgorit brzo ka duvan. Volija si takav život, i znan, nisi ga moga sebi uskratit.
Na grob ti moja mater nikad nije donila draču, ka šta ti je govorila da oće. Njeno cviće najdulje se drži. Danas ću te posjetit. Izmolit ću ti Očenaš, stavit žvaku usta. Ostavit ću crveni cvit za sobom.
Oprosti mi pape
Rekli su mi najgore o tebi, nisu nikad pričali o sebi,
Rekli su mi ono ća su tili, virova san stariji su bili,
Rekli su da si svugdi bija, rekli su da si puno pija,
Rekli su mi ono ća su znali, virova sam jer san bija mali,
Oprosti mi pape, sve te grube riči,
I moj život sada, na tvoj život sliči.
Oprosti mi pape, sad razumin tebe,
Gledan tvoju sliku, gledajući sebe.
Rekli su mi da si ženske jubi, na kartama da si šolde gubi,
Rekli su mi ono ća su znali, virova sam jer san bija mali,
Rekli su mi da si sova Boga, rekli su mi prikoviše toga,
Rekli su mi ono ća su znali, virova sam jer san bija mali,
Oprosti mi pape, sve te grube riči,
I moj život sada, na tvoj život sliči.
Oprosti mi pape, ća san druge sluša,
Ja san pape isti, jer san život kuša.
Oliver Dragojević
|
