28.10.2012., nedjelja

UMIREEEM!

Ubila me ova promjena vremena. Jučer sam skoro umrla. Ako je netko meteoropat - onda sam ja. Nervozna sam i bolesna… Hajde, danas je malo bolje… (ali samo malo!). E, i tako jučer, ne znam što ću sama sa sobom… sama u svojoj sobi malo jaučem, malo sam na kompu… sve živo me boljelo. I baš razmišljam kako nikoga nema, ovi moji ukućani uopće ne mare za mene, mogu slobodno i umrijeti, a oni ne bi došli pogledati kako sam. I padne mi na pamet da napravim mali experiment. Odlučim da ću se početi derati: "Umireeem!"… da vidim koliko će im trebati da dotrče. I tako, zabuxam se u krevet, prevrnem očima i počnem… u redovitim razmacima, otprilike svakih pola minute: - Umirreeeeem!…. Umireeeeeem!… i čekam… Onda opet: - Umireeeem!… Umireeeeeeem! Kad, gle, nema nikoga! I opet ponovim sve to... i gle stvarno, uopće nitko ne dolazi! Nisam mogla vjerovati! To me užasno razbjesnilo… rekoh: sada će oni vidjeti!... Dignem se i onako srdita, prvo u dnevni boravak. Tamo moj krasni mužić čita novine. Odmah se okomim na njega: - Kaj ti nisi čul da ja vičem? - Čul sam da nekaj vičeš… - Pa lijepo, mogla sam i umrijeti - boli tebe briga! - Nisam mislil da ti je loše… kako bi umrla, pa malo prije si na sav glas slušala tamo onaj svoj džubox… - Da, ali ako vičem "umirem", onda valjda umirem! - Daj se uozbilji… - E pa nemrem! Srdito zalupim vratima i krenem kod Kukunke. Pokucam joj na vrata - ništa. Otprem, a ona mi srdito dobaci: - Kaj ne vidiš da se sada razgovaram na mobitel… i onda tamo nekome veli: - Ma tu me stara nekaj jebe… I tu zalupim vratima i krenem u kuhinju… tamo teta Lina nekaj ronda. - Lina, kaj nisi čula da ja vičem? - Vikala si?… Pa čula sam nekaj… ali ja sam mislila da ti to pjevaš. - ?!?!?! Eto! Uglavnom, skužila sam da nikome nije stalo do mene… jadnica sam… što se njih tiče, mogu i umrijeti. Sada mi isto nije dobro, pa ako vidite da me nema na blogu... joooj...