07.09.2012., petak

KAKO SAM PRESTALA BITI RAZMAŽENA

Nas četvero dijelili smo taj stan, koji je bio potpuno nov, bili smo prvi stanari, vlasnici su živjeli u Njemačkoj. Ja sam dijelila jednu sobu sa Milicom, a u drugoj sobi stanovala je Tamara, a ona je nakon nekoga vremena k sebi uselila svojega dečka Aljošu, mimo znanja svojih roditelja. Aljoša mi je išao na živce… bio je prilično prepotentan, pravio se pametan, škrtica, stalno je od mene žicao cigarete. Bio je neuredan. Kada je ušao u wc, zaposjeo bi ga barem na pola sata, unutra je čitao novine, a nekoliko puta sam iza njega zatekla užasan nered. Milica je bila siromašna, imala je samo majku, koja joj nije mogla puno pomagati, uzdržavala se radeći preko student servisa. Bila je tiha, vrijedna, nenametljiva. Njena servilnost budila je u meni želju da ju iskorištavam… i činila sam to. Tako se bio stvorio običaj da se ona digne rano, ode u pekarnu, servira mi doručak, kavu i dnevne novine… i onda me probudi. Često mi se nije dalo ići u dućan kada sam nešto trebala, pa sam njoj plaćala da ode… ne, nisam joj baš novac davala, ali rekla bih joj neka i sebi kupi što treba. Istina, imala sam više novaca od njih, u studentskoj menzi sam bila samo jedan jedini put, otišla sam iz znatiželje i nikada se više nisam vratila u nju, ručavala sam po restoranima. Često sam se vozila taxijem, ako mi se nije dalo pješačiti po starom dijelu grada. Ponekad je Milica kuhala večeru za nas dvije - griz, rižu na mlijeku i takve stvari koje ja volim. Jela sam samo iz crvenih tanjura, pila iz crvenih šalica, imala sam svoj posebni pribor za jelo, a moje posuđe moralo je biti u posebnom ormariću. Moram li reći da je našu sobu i kuhinju iza nas pospremala Milica? Istina, uvijek bih joj se naknadno odužila nekim poklonom… Možda se pitate što sam onda ja radila. U slobodno vrijeme išla sam u kina, kazališta, družila se sa klošarima… Smatrali su me razmaženom. Ponekad su me kao u šali nazvali princezom ili gospođom, vjerojatno su me iza leđa i ogovarali, ali nisam se na to obazirala. Jedne večeri netko od njih upadne i veli: - Ljudi, wc je zaštopan, voda ne odlazi! Svi odjurimo u kupaonu, fakat, wc školjka puna žutosmeđe tekućine u kojoj plivaju razmočeni papiri. Svi se zabezeknuto gledamo: što sad?! Nije više bilo važno tko je to učinio, nego - što sad?! Nismo imali nikakvoga iskustva sa time. Nije nam palo na pamet da pozovemo službu za odštopavanje, ako je takvo nešto i postojalo u to vrijeme. Aljoša se dosjetio da treba nekakav štap da se to malo pročačka. Žrtvovali smo kuhaču, koju smo srećom imali, ali nije pomoglo. Zbog zakrivljenosti školjke. Bili smo očajni, nismo imali ništa drugo. Zaključili smo da bi jedino pomoglo da netko od nas pogurne ruku unutra i rukom pročačka odvod. Istoga časa svi smo se počeli odmicati od školjke… nije bilo dobrovoljaca. Bljak! Bilo je najmanje milijun drugih ružnih stvari koje bih ja prije napravila nego to. Voda je stajala, nije imala namjeru otići. Uhvatila nas je panika - gdje ćemo obavljati sve te naše krasne nužde? Mene je čak spopadala vizija kako se ta voda prlijeva preko ruba školjke i kako cijeli stan pliva u govnima. Ali, nitko se nije usudio zagnjuriti ruku… Stajali smo tako bespomoćni, izbezumljeni… Nakon par trenutaka pukao mi je film, pomislila sam: - Kukavice! Rekla sam im neka se odmaknu, svezala sam si kosu, visoko podfrknula rukav… zažmirila sam, zagnjurila sam ruku u tu gadnu bljakasto-govnastu tekućinu! Izvadila sam čep koji se bio stvorio od naguranoga papira… voda je odmah počela odlaziti… čulo se "klok"! Svi su se oduševili, a onda su pogledali prema meni u čudu: Tko bi rekao da ćeš ti...?!… Položila si ispit!… Od sada te više ne smatramo razmaženom! Ostatak večeri provela sam perući i dezinficirajući ruku… Ali, zaboravila sam na gađenje… bila sam ponosna što sam učinila nešto što oni nisu mogli… što ni ja nisam mogla… bila sam sretna što me više ne smatraju razmaženom!