13.05.2012., nedjelja
FEŠTA
 Joj nekak mi je mučnina, nije mi baš dobro. Bila sam jučer na tipičnoj zagorskoj fešti u goricama. A mnogi znadete kako to izgleda. Prisilila sam se da napravim par fotki, da malo dočaram atmosferu. E sad, ono najglavnije - atmosferu kada se svi odvale - to je teško dočarati… jer, jbg-a odvalim se i ja pa više ne znam ni gdje mi je glava, a kamoli fotić. Glavna briga mi je kako se iskobeljati ispod stola i osoviti se na noge, a onda i naći put do doma. Dobro, malo karikiram, nije uvijek baš tako, ali… slično… ako ne i gore… Dakle, mjesto radnje, zagorska klet, gorice, vikendica, votever… negdje u vukojebini. Unutra, mračna atmosfera, čim uđem osjetim kako smrdi odojak i noja… ali čim nekaj spiješ, adaptiraš se.  Unutra su stolovi i klupe, najčešće nema stolnjaka (ovaj put je bilo), nema nobl posuđa, suvišnoga pribora, čaše su jeftine, rasparene (ako se spoteru, a spoteru se, da nije šteta), na stolu vino, rakija, mineralna i sok (jer netko dopelja djecu, ali takvi kad se najedu, poberu se doma "poslije dnevnika"), po policama žestica, a sa strane uredno posložene gajbe sa pivom, ali najviše se pije vino, gemišti, bambusi… zapravo, na kraju se popije - sve!   Jelo - tradicija: odojak, puretina, piletina, njoki, štrukli, grah salata, luk, rajčica… Pa kolači - ne oni iz dućana, nego domaći - hvala bogu nisu još izumrli. (Ne jedem meso, ali za mene se uvijek nađe malo sira, pa salata, štrukli, kolači, kud ćeš više). Pred jutro se servira gulaš, da ljudi malo povrate snagu… da mogu dalje nastaviti piti… Od glazbe se puštaju narodnjaci (taman posla sa se sluša rok ili džez, ne ide to.) Čim sam došla ugledam jednu tetu sa ogromnim sisama i odmah rekoh: Ova će biti moja! - u smislu da ju moram poslikati, baš mi nešto došlo, rekoh, mogla bih se igrati NF-a... da vidim kako je to… Tako sam pratila njeno kretnje, vrebala trenutak… ali nisam znala kako je to zapravo teško! Jer, čim izvadiš fotić, svi se zabulje, kaj ja to sada idem slikati, a i ne mogu ga samo tako uperiti k njoj u prsa, mislim, meni je bilo neugodno. I slikam ja sve okolo naokolo, kolače, ovo, ono, srećom ona bila sa svojom curicom, a ja: Joj kako lepa curica... kak si slatka!... i kao budem ju poslikala, a zapravo ciljam u cecke njene mame. Joj, osjećala sam se tako pokvareno. Ali poslikala sam! Istina moje fotke ni izdaleka nemaju kvalitetu, ali, meni je bio važan motiv.  Onda rekoh: Sad moram naći neko dupe! I počnem snimati situaciju. Orijentirala sam se na ženske, jer opet, ako me primijete, manja je blamaža, mogu uzviknuti: Kako krasan šos!, krasna torbica, štikle… Istina, nije baš bio neki izbor, ali važno da sam nešto ulovila.   Na kraju, poslikah roštilj, još nešto od jela i pića ... već sam bila nervozna, rekoh, sad je dosta, moram se sada prepustiti feštanju…     Joj, a kad me počne "vozati" Mala Čiči! |
