tavana

Ne volim smotane i lijene ljude. Ne znam kako vi ali meni strašno smetaju ljudi koji stalno cvile, njima je jako teško u životu, oni puno rade, šefovi ih stalno maltretiraju, a oni baš uvijek žrtve. Ne kažem da se nisam i sama našla bezbroj puta u sličnim situacijama, ali sam svjesna da je to dio koji sam ja dobila i koji moram proći. Moja stvar dali će to biti cvileći od jednog do drugog ili stisnuti zube i rješavati situaciju po situaciju. Jedna moja poznanica, stalno smo skupa, stalno slušam njezino cviljenje zbog nečega, teško s djecom, teško s mužem, teško s šefom, teško raditi kućanske poslove. Danas smo opet zajedno pijemo kavu, ona je na godišnjem, klinci ne idu u školu, ferije su. Ona u depresiji. Po podne si je malo odspavala, neka, i treba, na godišnjem je, ali ona je opet u depresiji, klincima je kupovala stvari zakoje baš i nema love i sad se grize. Sva je jadna. E u meni je puklo, pa majku mu dosta. Nikome ne cvjetaju ruže, svi se snalazimo kako znamo i umijemo, Djeca nisu bedasta, mi stariji ih pravimo takvima. Objasniš im kolike su ti mogućnosti. Što možeš a što ne. Ako baš i ne razumiju neka se dure proći će ih. Ako si stalno u nekakvoj depresiji, a tjelesno zdrav, neznam kako nađeš razlog za život, i jesi li svjestan da tako truješ i druge ljude oko sebe, obično poslije razgovora s njom ja se osjećam smušeno, a ponekad sam tužna, a da neznam zašto. Jesam li bila preoštra?