VIII.
Mora da je ples bio razuzdan, ako je suditi po razbarušenoj kosi. Parmon se grohotom nasmijao, i uputio mi vragolast pogled. „ParmOna je oduvijek znala kako zadovoljiti moje najstarije žudnje. Nije mi čak ni žao po koje slomljene grane. Ipak sam ja u svojoj naravi divljak.“ I ponovno je zeleni plašt šuškao od neobuzdanog smijeha. Evo ti vraćam najdraži list… „Nije potrebno, najprije ga pročitaj.“ Ali, TelKrat mi ga je… „Od trenutka kada ti ga je on pročitao proteklo je mnogo neba ispod vašeg pramca. Mnogo više nego si svjestan. A kći Tajnovitosti provela je dio puta sa vama. No, morala vas je napustiti zbog neodgodivih obaveza. Znaš, sa ove strane obale, stvari se ne odvijaju onako kako ih planiramo onkraj. Više, manje… svijet se razvija upravo onako kako treba, a ponekad je potrebno biti prisutan kada se rađa novo biće. Nekima je potrebno više vremena i pažnje, a neka su sretna sama od sebe. Princeza ih obično dočekuje i prati u početku.“ Možeš li mi Parmone… „Pročitaj prvo pismo, a onda me pitaj.“ Samo sam htio… „…“Držati list ispisan prpošno zlatnom bojom uvijek mi je iznova bio užitak kao i prvi puta… „Ponekad je nabolje što možeš učiniti za sebe, ne činiti ništa.“ Sjeo sam do Parmonovih nogu, otvorio bocu teškog crnog vina i nazdravio sa njim. |
°°°°°°° - ˇ
|
Dnevnik.hr |