ponedjeljak, 03.06.2019.

Moj jutarnji đir i prijatelj Rus

Lito je definitivno moje najdraže godišnje doba. I to iz više razloga. A svim tim razlozima zajednički naziv je sloboda. Brate gospođo, liti se osjećan slobodno. Imam feeling da mi nitko nije ravan i da je sve moje. A sve to mogu zahvaliti mom motoriću koji me, fala Bogu, dobro služi i odveze me di god triban. Liti san prava Šuša, zavlačin se motorinom u svaki kutak moga lipog Grada. A najdraža mi je ranojutarnja vožnja do mog (šugavog) posla. To je poseban gušt i nitko to ne more platit. A svako jutro se iznova divim lipoti moga Zadra. Ako na posao krenem svega pet, šest minuta ranije nego inače (u 6 i 30) na putu ću sresti tek nekoliko prolaznika, a često sam ja jedini "šetač" na mostu. Ala brale, gušta- sve je moje!



Tek rijetke čistače ulica srećem tu i tamo.
- Dobro jutro- viknem veselo bez obzira poznajem li tog škovacina ili ne i naravno, dobijem još veseliji pozdrav;
- Ajmo Lipa , ajmo!- tako da mi i samopouzdanje raste i još ću se i umisliti da je to stvarno tako.
Ali taj zrak ujutru je poseban. Jednostavno dišem punim plučima. Sve mi je nekako lipo. I još uvijek se ne mogu načuditi kako mladi veslači VK „Jadrana“ bez obzira bila kiša, zima ili ne, svako jutro u šest već su na po' kanala.
-A kako im se da?!- uvik isto pitanje postavim u svojoj glavi. A ne pamtim u svom životu ovakvo kišno proliće ka ovu godinu. Ali ne daju se veslači pa ne dam se ni ja; Na motorin pa priko mosta, trga, četiri kantuna, Foše i do Ludare. A znan i proči drugim putem pokraj Svetog Šime ( kratko se pomolim) i Stupa srama za koji mi je tako žao što još uvik nije u funkciji jer da se mene pita puno njih bi visilo na njemu. Pa se onda ti pitaj ;oćeš li krasti ili ne, oćeš li primiti mito ili ne. Ali ne dam ovim grubim temama da mi kvare moj Jutarnji đir.



Često na posao namjerno krenem i iza 6 i po' jer znam da ću putem sresti bar desetak pa i više poznanika. I onda krene jutarnja čakula koju počnemo uglavnom s vrimenom i beštimamo na Vakulu koji ni ovaj put nije pogodija prognozu za danas.
Tako lani u srid Kolovoza, polupospana vozikam se Fošom i zaustavi me jedan mladi čovik. Odma vidim da nije naš nego furešt. Pogotovo kad je progovorio na Engleskom. Zanima ga di u Zadru ima za iznajmiti ovakav motorić ka što ga imam ja.
-Sorry, brate Rusu, ali nema takve usluge u Zadru (doznala sam da je iz Rusije došao s obitelji u Hrvatsku i kombijem putuju Jadranom, a ima staru majku koja teško hoda i bilo bi idealno kad bi bilo skuterića za iznajmiti).
Nisam puno razmišljala samo sam rekla Rusu da me prati do Firme (svega sto metara) da vidi di sam i da dođe po motorić kad mu majka dođe do grada. Tako je i bilo i baš kako je rekao, točno u devet sati, došao je sa starom majkom i malim sinčićem po moj motorin. Ipak za svaki slučaj da mi ne bi pobigli s mojim Malim (ipak su s kombijem), uzela sam Rusu pa i njegovoj mami putovnicu. Dok su oni šetali gradom , ja sam svoj posao odrađivala.
Nisu se Rusići puno zadražali u mom Gradu, a ja dok ih nije bilo ipak sam bila malo kurijoža i prelistala sam Denisovu putovnicu.
-AAAAAAAAAAAAAAA, ovaj je proputova cili svit- pomislila sam, a to mi je i Denis na povratku potvrdio jer je nekakav "veliki" Ruski službenik i takav mu je posao. Čovjek je bio jako zahvalan i nudio mi je novce što sam im izašla u susret, ali ja bi prije umrla nego za takvu sitnicu nekom uzela kune. Ali isto nisam odolila pa sam Denisu poslala zahtjev za prijateljstvo što je on vrlo rado (bar mislim) prihvatio.




- 11:15 -

Komentari (13) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.

Opis bloga

Vesele i manje vesele priče jedne Šušunjare.