četvrtak, 02.05.2019.

Wings for Life

I ove godine Zadar je hrvatski grad- grad domaćin svjetske utrke Wings for Life (skraćeno WFL) koja se već šesti put za redom održava u za mene najlipšem gradu na svitu. Čujem da će biti oko 9000 natjecatelja. Lipo. Ne sumnjam da će atmosfera biti savršena. Prva liga. Trči se za tako plemeniti cilj (istraživanje leđne moždine) i to u isto vrime na brojnim lokacijama u svitu. Bravo. Sve super. Sve pet. Ali ja ne bi bila ja kad ne bi izrekla svoje mišljenje. Ipak neću ga reći glasno da ne nadrljam, ali svoje misli ću utisnuti na ovu (zasad) bilu stranicu monitora. I ne može me niko ispljucati ni vriđati, a ja sam rekla tj. reći ću svoj stav o WFL-u.
Sad će mnogi reći da sam zločesta. Nisam.
Mnogi će reći da san uvik kontra. A takva san šorta?!
Neki će reći da pretjerujem. Nije istina. Pišem onako kako ja vidim stvari.
Uglavnom, ja nisam posebno oduševljena ovom utrkom. I ne zaboravite da na sve ovo gledam kao osoba s invaliditetom.
Prošlu godinu nisam se ni približila Utrci ponukana prijašnjim lošim iskustvom.
Ma lažem, iskustvo nije bilo loše, ali za mene je bilo jako tužno. I stvari su otprilike išle ovako;
Od ranog juta Grad, a posebno Poluotok preplavile su horde ljudi. Mladi, stari, debeli . Mršavi. Šepavi, a i oni u kolicima. I to je super i to je bit; prevazići (??????koja rić) sve različitosti i na trenutak da postanemo svi jednaki. Još davno prije sam konstatirala da jednakosti nema i da je nikada neće ni biti. I ovaj put (preklani) sam se uvjerila u točnost te moje tvrdnje.
Ova utrka je velika promocija za Grad, organizirane ekipe i pojedinci se savršeno provedu. Teška euforija zavlada poluotokom. Pisma. Smij.....svašta nešto i sve to stoji i sve je to za pohvalu. Pa di je onda kvaka?!
U nama; samima osobama s invaliditetom. Ne mogu vam opisati koliko to meni sve djeluje tužno i jadno. U moj Grad slili se brojni invalidi (namjerno upotrjebljavam tu rič) i s toliko radosti i veselja došli na Utrku. A nitko ih ne ebe za suvu šljivu. Jadni sami sebe guraju , tj, jedan invalid gura drugog i na kraju ih svi izguraju. Da! Da! Živa istina. Kao da se Utrka ne organizira za one koji ne mogu trčati nego za one „zdrave“ koji su došli na izletić u Zadar. Ma baš me boli o tome pisati, ali ipak vidim sriču na licima tih invalida pa zato ovoj Utrci dajem prolaznost. Go! Go!
Ali ja osobno ; „ Ne hvala!“. Uplatit ću kotizaciju za Utrku i neću biti nevjerni Toma i pitat se da li taj novac ide stvarno za ono što je namijenjen. Ali iskreno mislim da će se ova utrka trčati još godinama i godinama jer bojim se da istraživanja nisu daleko dogurala. A ono što je pisnik tija reći je da ovu Utrku „zdravi“ organiziraju radi sebe samih.
Daj Bože da sam ja nepopravljivi skeptik i da sam u vezi ove teme i mojih prognoza pogrišila i da već za godinu dvi svi oni koji ne mogu hodati- prohodaju, a za trčanje-lako ćemo........
Meni osobno nikad nije bio cilj da ja trčim i plešem (ja to svakodnevno činim u svom srcu i svojim mislima). Meni je cilj u životu biti Čovjek i to s velikim Č. Nažalost danas ta vrsta izumire. Malo nas je, ali nas ima. I zato se radujem ovoj nedilji kad će moj Grad posititi brojni moji prijatelji iz cile Hrvatske, a ja ću za svakoga odvojiti vrimena za bar jednu kavicu. I to su moja krila za život! I to je moja snaga.
Vidimo se!

- 12:44 -

Komentari (21) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.

Opis bloga

Vesele i manje vesele priče jedne Šušunjare.

Linkovi

......moj prvi post

Važno je.....ne sekirati se!!!