četvrtak, 11.04.2019.

I šlag na kraju....

Obožavam praviti kolače, a još više ih volim jesti. No, to ne mogu reći za torte. Točnije volim ih jesti, ali ne i praviti. Jednostavno iz razloga što mi to baš i ne ide. Šunjava sam. Super napravim biskvit, a i kremu, a kad treba tortu “obuči“ – ajme majko! To „cimentiranje" mi nikako ne ide. Nije svatko za sve, tako ni ja za pravljenje torti. Ali moj prijatelj Rvoje navalio;
- Ajmo praviti tortu, ajmo!- gotovo svaki naš telefonski razgovor me pilao sa istim pitanjem;
- Kad ćemo? Kad ćemo?
Bio je dosadan „ka proliv“ tako da sam ja popustila;
- Aj dođi kod mene, čekam te!
- Evo me za 20 minuta! Jel trebam što doniti?
- Ne, sve imam, samo požuri da što prije počnemo.
- Nema problema, evo letim.
Tih njegovih 20 minuta pretvorilo se u uru i po i za to vrijeme ja sam pripremila sve namirnice, nauljila kalup, samljela orahe i svašta nešto i eto mog pomočnog kuhara.
- Što ću ja raditi?
- Evo, odvoji bjelanjke od žutanjaka- smišljeno sam mu uvalila taj posao koji ne volim misleći da će on to napraviti bolje i brže od mene. Ali zajeb!
Ja imam „dvi live“, ali brate, on je totalno....a bolje da mučim. Jedva je on to uspio napraviti vadeći papirnatom salvetom one djelove žumanjka koji su mu upali u bjelanjak, a bjelanjci se neće stući ako u njima ima iti malo žumanjka. Idiota sam jedva u to uvjerila.. Aj uspili smo nekako stući te bjelanjke I krenuli dalje.
Nismo štedjeli na ničemu i redom dodavali sastojke u smjesu za našu buduću tortu;-žumanjke , šečer, vaniliju, malo ruma, malo vode, orahe, rastopljeni maslac, brašno...e tu stajem i kažem ja njemu;
- Sad mi dodaj prašak....
- Jeli za pecivo?!!! – glupavo me upita.
- Ne, nego za robu!!!!!- i hahahahahahhaha-nismo mogli od smijeha oboje.
I onda kad smo stukli šlag da „obučemo“ tortu, bratski smo podijelili metlice od miksera i svatko je svoju dobro oblizao.
I sad je trebalo tortu lipo zacimentirati šlagom. E, tu su mi suze išle od smijeha.
Ni jedno ni drugo nismo za ništa. Ali zaključili smo da izgled uopće nije važan, bitno je da je torta ukusna.
I završni tač torti su bile čokoladne mrvice koje su trebale zakamuflirati neuredno raspoređen šlag po torti, ali ni one nisu to uspjele.
- Ebate već je deset sati!- on je uzviknuo koji je bio na godišnjem, a ja se dižem rano na posao.............. i nisam se ni snašla, on uzme nož i onako vruću tortu koja nije odstajala ni deset minuta „kokne“.
Nisam imala ni snage vikati na njega jer sam bila preumorna i samo sam ga se htijela riješiti.
Pojeli smo od gušta svatko svoju fetu, a ostatak smo podijelili, opet bratski, eli.
I uzme on svoj „dio kolača“ i ubaci u neku plastičnu kutiju pa u neku kesicu i gotovo bez pozdrava izjuri iz mog stana.
Samo sam bacila pogled na kuhinju i zamalo mi slabo došlo od nereda koji smo napravili po kuhinji. Još mi je bilo i lako za suđe koje je bilo raštrkano svud po kuhinji, ali problem je bila krema koju se moglo naći na svakom elementu od kuhinje i po podu pa ćak i po dnevnom boravku.
Od umora nisam se mogla ni sekirati, samo sam ugasila svijetlo, povukla i zatvorila vrata od kuhinje. Jedva sam smogla snage istuširati se i legla sam.
Ujutro sam ustala na posao bez nekih većih problema, ali u kuhinju nisam htijela ulaziti. I iskreno mislim da mi skoro neće pasti na pamet praviti tortu.
- E Rvoje, Rvoje, dobro si ti mene zaeba, ali nećeš više pa makar se mi i posvađali radi toga!
I tako je završila još jedna avantura s mojim prijateljem Rvojem. I dok pišem ovo, stiže poruka;
-Jel spremamo večeras šparoge!!!!!!!!
Ooooooo ne! Bojim se i pomisliti što ćemo nas dvoje napraviti. Lolek i Bolek iz „A je to !“ su ništa za nas dvoje smotanih.





- 11:31 -

Komentari (25) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.

Opis bloga

Vesele i manje vesele priče jedne Šušunjare.