četvrtak, 21.03.2019.

Moja prva masažžžž

Danima se već ne mogu izdricati onako kako triba. Ukočilo me. I to pošteno. Kičma mi puca, a i najnovija vrsta boli koju do sad nisam poznavala je ova neka u desnoj ruci. Istina da ja 27 godina samo tu ruku koristim i pomoću nje doslovno hodam. Šuljam se po zidovima s njom, vatam se za svaki predmet koji se može uvatiti, kuvam s njom, perem se, friziram, tipkam osam uri s njom na dan i još svašta nešto. Čudo da je i toliko izdržala bez boli. Blažen Deepić kad ga namažem bar me na malo bol pusti. Ali triba doktoru ići. A kada?! Teže mi je to nego išta. I sve mislim proći će i sve odgađam taj posjet. Da bar nisu te šugave stepenice do moje doktorice, zaletila bi se ja već, ali ovako; liči se sama! Nisam ni bolovanje uzela iako me bol ubija jer to mi je veliki tramak; zovi doktoricu i objašnjavaj po ure što ti je da bi ona teškom mukom ispisala Potvrdu o privremenoj nesposobnosti za rad, onda pošalji ćaću po Potvrdu i onda ju trebam dostaviti Šefici koja je u drugoj zgradi pa opet nađi žrtvu i za to. A onda na kraju miseca aj po Doznake (Isti postupak kao kod potvrde, samo što se Doznake ne nose Šefici nego u Odjel Plaća). I onda zaboravi taj tramak i aj raditi. Nema veze što boli. Bolje da me boli nego da se živciram ko će mi što napraviti i uvik se osićam dužna. Znači, stoko mući i radi dok ne rikneš.
I tako se sitila ja da bi si mogla bar malo olakšati boli i bar se izmasirati. Ne mislim samu sebe nego da me netko izmasira. Teta koja me tu i tamo izmasira nije mi „na ruku“ i trebam se drndati do nje bar po ure s ovako shebanom kičmom. No way!
Druga opcija je da zovem susjedu koja masira i po kućama i u salonu.
Napokon ja nju sretnemn na ulici (jer nemam njenog broja) i kažem joj kako stvari stoje.
„Nema problema, doći ću drugi tjedan u Ponedjeljak“- kaže ona, a i ja pristanem bez obzira što do tog ponediljka ima još 7 dana, a kičma me rastura.
Dođe ponediljak „Sorry, iskrslo mi nešto hitno“.- „Aj neka svakom se može dogoditi nešto“-mislim. Ali dođe utorak „Sorry mala mi bolesna“- nikakvo čudo da je dite bolesno, ali dite ima i babu. Bože mi prosti, neće umrit za 45 minuta što je mama udaljena od kuće 50 metara. Ali nema veze, možda stvarno ne može. Ili se njoj uopće ne radi?! Očito nema potribe kad joj dvista kuna ne znači ništa. I tako dok sam ja tražila „masažera“ meni kičma popustila. A onih dvisto kuna što sam spremila za masaž, bojala sam se da ne propadnu pa sam si odma' jučer posli posla išla kupiti lipu cvjetnu tunikicu. Moram se pripremiti za proliće. Nije mi bilo teško vozikati se do tunike po ure tamo i po ure nazad. Ebeš kičmu! Što ću šunjava ići po svitu?!
I sve ovo s mojom nesuđenom masažom podsitilo me na moju prvu masažu u životu:

Nisam bila baš tako mlada i već sam odavno prešla dvadesetu i boravila sam u Toplicama. Barba doktor mi propisa' masažu dva puta tjedno. Aj neka, da i to probam. I dođem ja do soba za masažu. Sićan se ka da je jučer bilo. Imala sam na sebi crnu Adidas trenerku sa bilim štrikama i kapuljačom (obožavam kapuljače).
Primio me jedan mladi fizioterapeut i rekao mi da se pripremim za masažu. Ja onako visoka , žgoljava i krakata nisam znala što da radim i pripremila sam se tako što sam zasukala rukave i zavrnila nogavice do kolina i „Eto me! ;-)
Čovik samo što nije umra od smija kad me vidija i samo je reka ;“Molim Vas skinite se i legnite na trbuh.“.- pritom pokazujući na stol s rupom. Skužila sam da je to za glavu jer sam to vidila na filmovima. Skinem se ja i legnem. Bila sam sva ukočena i nikako se opustiti. Ali kad me počeo masirati, brzo sam ja zaboravila na nelagodu.
Nježno mi je masirao gornji dio tijela kad odjednom ositim ja još jedan par ruku na livoj nozi. Škiknula sam, a oni su se smijali. Očito se fizioterapeutu pridružio kolega. Uživali su koliko sam ja bila nespretna i kako mi je bilo neugodno i sve ih je to očito ludo zabavljalo. Ali pustila se ja. Nakon niti dvije minute ,ositila ja još par ruku na desnoj nozi. Pravila sam se da ne primjećujem. A onisu me gnječili i zabavljali se. Kad je sve to završilo, lipo sam se zahvalila i pobigla glavom bez obzira. Do kraja termina u Toplicama nisam se više pojavila na masaži.

A smotana li sam bila,majko moja!!!!! Di je sad bar jedan od njih da me masira?! Ne bi me bilo sram da ih je i petoro. Ali što ćeš kad sam bila (ne)mlada, neiskusna. Točnije GLUPA!!!!



- 09:49 -

Komentari (14) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Bez prerada.

< ožujak, 2019 >
P U S Č P S N
        1 2 3
4 5 6 7 8 9 10
11 12 13 14 15 16 17
18 19 20 21 22 23 24
25 26 27 28 29 30 31

Rujan 2019 (3)
Kolovoz 2019 (3)
Srpanj 2019 (5)
Lipanj 2019 (7)
Svibanj 2019 (8)
Travanj 2019 (6)
Ožujak 2019 (12)
Veljača 2019 (11)
Siječanj 2019 (9)

Opis bloga

Vesele i manje vesele priče jedne Šušunjare.

Blogerska himna

Mnogi su te davno upoznali
pa se tebi rado pridružili,
prihvatili i na posao se dali,
jer si bio za nas maher pravi!

Svaki bloger kad upozna bit
misli nađu put i uhvati tvoju nit,
otvaraju se vrata, otvara svijet
i nastaje slobodan blogerski let.

Blog je naša kreativnost i atrakcija,
izazov, pomicanje leda i granica,
za sve iz svih krajeva Hrvatske,
Balkana, odasvud sa svih strana.

Ovdje nastaju prijateljstva mnoga
uzvišena u druženju nas i bloga,
to je jedan od plemenitih razloga,
da se smisli i opjeva himna bloga.

Naš lijepi blog dao nam je Bog,
tu smo nekad veseli, a nekad tužni,
mnogi se međusobno slažu i druže,
a neki se samo žale i druge tuže.

Mi ćemo ovdje sve to prebroditi,
svatko neka kaže svoje i oprostiti,
na blogu se stalno ugodno družiti
u miru i veselju nadalje sretni biti.

Sva ljubav i blog na dobru počiva
zato na blogu prevladava topla klima,
dani su nam duži i noći od smijeha
pa nam pored bloga ne treba ni teka.

Svjetlo te čeka kao cjelov anđela
prijatelja ćeš naći na kraju tunela,
osjećaj zajedništva nećeš kriti
skupa ćete kao mjesec sjajiti.

Bespućem virtualnog svijeta kreni,
ali na blogu.hr obvezno zastani,
potrudi se svakog blogera razumjeti,
jer se u svakom jedan biser zna sakriti.

Ni za suho zlato mi blog ne damo
tu je naše utočište, tu komentiramo,
svatko na tom mjestu želi sebe dati
zato je časno blogerom se zvati!