Superoperater
O ženskoj lakovernosti i muškoj prirodi
frendicu mi satire depresija.
skroz!
tip za kojeg je mislila da bi mogao konkurisati «na duge staze» pokazao se losim i na sto metara (bez prepona).
sve je pocelo simpaticnim, polupijanim, neobaveznim upoznavanjem u lokalnom okupljalistu mladih.
spika, pusa, broj mobitela, kafa, pa opet kafa… pa fuck!
i to je bilo to (s njegove strane)!
hm, stvar bi bila puno jednostavnija da mi se, draga moja, nije uhvatila kao stukica na udicu, da bi na kraju ostala «na suvom» (s rasturenom gubicom, od mamca!).
i opet cemo sve to pripisati zenskoj lakovernosti i naivnosti i muskoj – prirodi?
naime, mnogi su joj rekli –
«to ti je muski rod – takvi su i sta sad mozes!»
tesko se sloziti s tim ako ti je, nakon svega, emotivna energija jacine mokrog upaljaca! bilo bi mnogo jednostavnije zakljuciti temu da se radilo o nekoj praznoglavoj glupsici koja je poput lokalnih sponzorusa usla u uzi izbor i «dobila po picci», ali – cura je pametna, lepa, vrlo kreativna i jos uspesna u svom poslu.
pa, gde je onda kvaka???
svi su je zivi pokusali utesiti, cak i njegovi frendovi, koji su joj govorili ono poznato – «tipovi ti se boje takvih zena!»
kakvih to, do vraga??? i zasto???
to sto je vrlo privlacna cura (i tako se i oblaci) – ne znaci da je kurvetina!!!
to sto je uspesna u onome sto radi – ne znaci da ce te zaseniti svojim vrlinama!!!
to sto je zver u krevetu – ne znaci da je «laka roba»!!!
iskustva su pokazala da filozofija tih muskih «strahopizdeca» glasi: «to sevi, a zeni se umiljatim, nenametljivim, dosadnim i «pristojnim» devojcurcima!» poserem se ja na to! koji ce ti kurac anemicno celjade u kuci koje poput covecje ribice ne izlazi iz rupe, kad sa strane sevis takvu «opasnu» robu.
da, naime, tip je zauzet, tj. u «dugogodisnjoj» vezi s marljivom studenticom, koja izgleda poput van gogh-ove «mrtve prirode». ona sigurno ide nedeljom u crkvu i clanica je lokalnog folklornog drustva, ne boji kosu i vec zna kakve ce haljine nositi njene deveruse. ona mu dodje kao «sigurnosna mreza», njoj ne treba nista dokazivati, ona je tu, po osamstoti put, ispod njega, u misionarskom polozaju, blazene face, ceka da joj dragi uputi znak da je gotov pa da se izmigolji i zagrli ga na kraju, sretna, misleci kako je lepo kada (samo) dajes. nemam nista protiv te curice, ali bi zato njega osudio na dvestotinjak sati rada u zenskom zatvoru, bez nadzora cuvara, na nekom odeljenju zlocinki-nimfomanki. pa da te onda vidim, frajeru!
moja frendica nije poput pijavice koja bi svakom normalnom frajeru siljila nerve! tip joj je, nakon odlicnog fucka, lezao u narucju, istresao svoje najintimnije misli, zalio se na svoju «monotonu» vezu i na vlastitu sjebanost celom situacijom. na tu monodramu pada svaka normalna zena, jer nema nista pogubnijeg za aktiviranje zenskog emotivnog gumbica od sjebanog i uplakanog muskarca u zagrljaju. no, kada ti taj isti «muskarac» tri dana posle jedva uputi pozdrav, sedeci na jutarnjoj kafici s muski drustvom, pocinjes pucati po svim savovima. nakon par takvim mucnih susreta, ponovo se desio «susret medju plahtama», «sorry-sorry spika», hit singl s njegove top ljestvice - «ja sam jadan i izgubljen!», a ona je preko svega prosla, nadajuci se da ce napokon shvatiti kako je bas ona stvorena za njega i ostaviti «mrtvu prirodu». utopija, jel' da?
tipu kojem si «dala», a da ti u pocetku nije previse smetalo sto je zauzet, nisu bas jasne tvoje «plemenite» namere. nastala situacija zbunila bi i don juana, jer kako shvatiti malu koju posevis od prve, a kasnije provalis da je ona u stvari «dobra cura» koja ispod te femme fatale – maske zudi za nekim ko ce je nakon fucka nazvati i rastopljeno cvrkutati u slusalicu.
trenutna situacija nije ni malo zavidna. oboje izlaze na ista mesta i susrecu se skoro svaki dan. vikendom izlaze u isti klub, ali, kontakti su svedeni na minimum. iako tvrdi da joj je muka od takvih tipova, drustvo se kladilo da ce ponovo posrnuti kada se gospon, ohrabren alkoholom (citaj – oblokan!) odvazi na «siguran fuck» sa opasnom pickom. sudeci po cinjenici da mu trenutno devojka zivi daleko, u svom malom, zasticenom rezervatu, scenario se unapred zna. kao – «trosicu ovu dostupnu kada mi se digne, a kad mi dodje draga – nabacujem «good guy» facu, oblacim majicu s kragnicom i listam s njom merkator kataloge!» da, vrlo, vrlo duhohohohovito…
samo, steta sto je «ova dostupna» zena moj najbolji prijatelj i znam da ne zasluzuje takav tretman. ona ce morati proci, kao i 90% zenske populacije, barem jednom u zivotu, «skolicu za preljubnicke luzere». ovih ostalih 10% zenica upravo sedi sa svojim «najdrazim», glave naslonjene na njegovo rame i bas mu pokazuje, na strani 32., krasni klizni ormar za buducu spavacu sobu.
«dragi, sta je? nekako si odsutan... zar ti se ne svidja moj izbor?»
«ma, neee, draga! samo razmisljam...o... o... tom krasnom...ormaru...cija vrata tako... klize...»