Želja za pisanjem

Dođe tako dan kad poželiš uzeti papir i olovku i pisati. Samo pisati...bilo što, o bilo čemu. Izbaciti dio svoje duše na papir, jer pisanjem se, istina Bog, puno izbaci. A ovako je sve počelo...Jedan dan, ležim na krevetu i slušam kako vani pada kiša...doslovno se ubijam od proklete dosade. Vani mokro, hladno, nema čovijek ni volje nekud ići. I tako se ubijajući od dosade, uzimam roman Ahmeta Umita- Magla i noć, i čitam. Poprilično dobar psihološko-politički triler, moram priznat. Nakon nekog vremena provedenog čitajući, uzimam stanku ( jer mi se cijeli vrat ukočio na krevetu), palim cigaretu i razmišljam. A razmišljam o tome koliko sam do sad u svom životu knjiga pročitala. Od krimića, trilera, ljubavnih romana, ali i brojnih psiholoških knjigica za samopomoć..haha. Prvo što mi pada na pamet u sljedećem trenutku je to koliko su svi ti pisci uložili truda i vremena u pisanje te neke svoje knjige, samo da bi je netko poput mene jednog dana uzeo u ruke i pročitao. I tu se javlja ideja... Hej! Ako su svi oni mogli nešto napisati, zašto ne bi mogla i ja!? Ok, razmišljam i kužim, nije to sve sam tak jednostavno, ali ako postoji volja i strpljenje sve se može. Sad čvrsto odlučujem, želim jednog dana napisati knjigu. Ili ne, bolje rečeno, jednog dana ću napisati knjigu. Nebitno kakvu, o kome, samo znam da ću je napisati. Ponekad mi misli navru tolikom brzinom da ih ni ne stignem sve zapisati, a ponekad inspiracija doslovno curi na kapaljku ne stvarajući mi ni potpunu rečenicu. S obzirom na trenutni tijek zbivanja u mom životu, vjerujem da ću imati o čemu pisati...voljela bih to. Da se malo opustim, izbacim sve iz sebe i olakšam ovaj teret koji me guši.