Teško zaspim ovih noći. Pa i kad konačno zaspim, čudno sanjam, znaš? Sanjam kako me čekaš na onom našem molu, sjediš, smiješ se i mašeš mi. I izgledaš sretno i tako stvarno. Trčim prema tebi, samo noge mi postaju teške, vuče me pijesak sebi. Trčim, ali neprestano samo idem prema dolje. Onda se trgnem, i po navici rukom ti tražim tijelo po krevetu. Da ti ispričam san, da mi kažeš da će sve biti u redu, spustiš poljubac na usne i priviješ me u svoje ruke. Ali te ne nalazim, krevet mi je preširok, guši me samoća. I sad znam da si bio u pravu, da nitko nije dovoljan sam sebi.
Rekao si mi da ćeš mi nedostajati svakog dana. A dan ima velikih 24 sata i ogromnih 1440 minuta...