1983.


Na zamisao gosp. Slavka Mitaka, realizirana je višegodišnja želja Društva da se u program rada uvrsti scenski prikaz “Šestinske svadbe”.
Svadba je po prvi puta javno prikazana na 6. plesnoj smotri koju je organizirala Zajednica kulturno-umjetničkih društava Zagreba.
Evo što priča autor o svadbi SLAVKO MITAK

Svadba
Najprije smo razmišljali - u društvu već postoji scenario kak bi ostavili negdje oko sat i pol do dva čitavu svadbu. Nismo imali toliko vremena ni mogućnosti pa smo se odlučili samo na fragment iz svadbe. To je prošnja mlade. U kući mlade gdje svatovi dolaze po mlade gde se ona ispraša. To je živa slika. Podmeću krivu mladu deveru i ima puno humora na račun krive mlade i ona silom hoće do mladenca dok već u drugoj slici dovodimo pravu, obučenu u kompletnu nošnju, svečanu šestinsku s vjencem na glavi kak su nekad mlade na svadbama imale. U tu svadbu su uključeni svi dever, posmikalja, muzikaši kakvi su nekad bili, domaći kostimi iz prijašnjeg vremena. Uključeni su svi koji su i nekad bili na svadbi. To znači i djeca jer bez njih svadba nije prolazila. Jasno roditelji i ostali uzvanici i mladež. Slika je naravno vrlo živa i dinamična. U svadbi se izvode brojevi koje su mzikaši svirali po cesti, zatim stare prigorske pjesme, pa zatim imamo polke, ove tu z našeg terena. Drmeš jedan na kraju svadbeni i na kraju sukačice. Originalne sukačice, prave sukačice plešeju kak je nekad bilo na svadbi. Sukačice su spremačice hrane, koje su se brinule čitav tjedan da bude na svadbi hrane, da bude sve okej i onda ono poznato sukačko koje su nekad svirali samo tu to nije koreografirano kak ima u nekim prigorskim koreografijama. Mislim da su žene to jako dobro pogodile. I na kraju normalno, plešu i sa mladom. Tu ima onih par originalnih napitnica kaj su se čule na svadbi. U svadbi ima pjesama koje su stare sto godina «Kumek koj si Baru nosil», pa Po navadi stari ...kak su došli na svadbu nemrem nikak odrediti Kumek koj mi Baru nosil to je jedna od najstarijih pjesama
Prema Čučerjanskoj svadbi se šestinska razlikuje po običajima od nošnje pa do običaja. Kod njih kuharice donose hranu imaju drugačije darove nego su kod nas.
Darivanje mladenaca to je običaj uz svadbu i to je bilo drugi dan na svadbi v jutro, darivanje mladih ljudi materijalnim sredstvima da im se pomogne. Onda je dever na početku najavil da to bude trgovina kaj je imal sveti Jakov. Darivanje roditelja, bratića i ostalih na svadbi koliko je ko bil u mogućnosti da pomogne. Darivalo se z novcima i ovak neko je kupil vanjkuš i ostalo kaj je potrebno za domaćinstvo.
A kad bi išli na čitavu svadbi tu bi bilo zgodnih momenata od dolaska mlade u kuću mladenca di je ona morala nositi taj podremanec, kolač kaj smo ga mi zvali onda ga je počela djeliti od roditelja budućih uz to je bila zgodna doskočica podremanec to je kolač koji bi trebalo pojest da te nebi komarci grizli. Pa onda prošnja škrinje, mlada je u buduću kuću nosila i namještaj. Zbiraste majko škrinjicu kod koje su se svi rasplakali koju također mi mislimo postaviti. Puno pjesme plesa i govornog humora. U prigorju pjevanje i sviranje bi trebalo biti dvoglasno. Sve se bazira na dva glasa. čisto prigorsko je dvoglasno muziciranje.
Napitnice. Svaka napitnica je imala svoj štih. Trebal si točno znati kaj buš reko. I ako nisi dobro reko već te ovaj domačin kaznil, znate. A bil je vodeni i vinski strof. Ak je bilo dobro vinski, ak nije bilo dobro vodeni.
Za kompletnu svadbu bi trebalo uz sve članove društva angažirati ljude van društva. muzikologe, ali bez koreografije, ak ste gledali svadbu opće nema niš koreografije da se ljudi opuste i improviziraju. Date ljudima mogućnost na pozornici da se oslobode. Svaki pleše tamo gdje se nađe kak mu paše. Narodni običaj bi se uopće trebao raditi bez koreografije. Ovako se uspjelo napraviti ono što je nekad bilo i ono što ljudima paše.

Razgovor vođen 24. svibnja 1996.