Vikend sam proveo u krevetu, bolestan.

Gutao sam lekove čarobnih imena i boja, nešto svetlucavo i egzotično kao espap s orijentalnih bazara iz 1001 noći, ali boga mi i pušio (i za to sam našao vremena i snage), i to kao Turčin u afektu, što bi rekao jedan moj prijatelj. U stvari nadao sam se da će bolest nastaviti da me preuzima i savlađuje, te da će napasti i pluća, pa ću se mučiti kao pravcati umetnik, ali eto, moja predačka, težačka izdržljivost uvek prevlada, iznikne od nekud samo da mi pokvari planove i da me ponizi. I apetit se nije stanjio, kad god sam stigao trpao sam u sebe ostatke iz frižidera, proždirao, coktao, srkao, fuj.

Neke ljude bolest oplemeni, to je put do dostojanstva, do prosvetljenja. Spolja se nekako sav istanjiš, koža postaje prozirna, a ti počneš iznutra da sijaš, da te obasjava nešto nadzemaljsko, mutnjikavo, kao fenjer koji ima stranice od voštane hartije. Lice se usuče, oči upadnu duboko, nos postaje oštar kao kljun. U tim trenucima, zdraviji smrtnici koji brinu svoje smešne svakodnevne probleme, porodica, prijatelji, komšiluk, dolaze po savet, da pitaju za mišljenje, jer shvataju da si ti nekako nadrastao okvire ljudskog i da stvari gledaš s malo višeg brda. A ti iz postelje samo naređuješ i sečeš, arbitriraš, a oni slušaju sa strahopoštovanjem i zapisuju. Ali ne, i u trenutku najvećih kušanja bio sam prostački rumen i debeljuškast, brada mi izbija, kosa mi izbija, a ja samo ležim na svom isflekanom otomanu i širim oko sebe neprijatne mirise, jer se, ipak, sada ne kupam zbog bolesti. Smrduckam dakle i punim pepeljare.

I ti što su mi dolazili, umesto supu da skuvaju ili prinesu čašu vode da olakšaju bolesniku, kažu: „Ustaj, stoko, nije ti ništa, ’ajde da pijemo“.

Oni što su zvali, njima je bilo drago što sam ja bolestan, ili im je pak bilo drago što nisu oni. Ti su verglali neku svoju priču, besni od pucajućeg zdravlja, a ja nisam mogao da dođem do reči. Da ih ne bi sablažnjavao, kako sam plemenit, iskašljavao bih se u stranu, pored slušalice, da oni, kao, ne čuju. Kad bih nešto malo i uspevao da dodam, obično bi prečuli. A pa nećemo tako, mislim ja. Evo spiska uvreda i izdaja:

• Dolazio je moj najbolji prijatelj Ćirilov i pušio ovde drogu, a mene nije nudio. Kad god bih pružio ruku ka, on se pravio da ne čuje moje vapaje, okretao glavu i trpao u svojao usta. Do duše, pomogao je bolesniku da okači na zid mapu Berlina, e da bi u svojim poslednjim časovima, buljeći u tlopis, oživljavao uspomene na razuzdane mladićke dane provedene po kuplerajima ovog grada.
• Mon ami Gaja se nije ni interesovao, zato što on obično zove kad mu nešto treba (ne ume da uključi mašinu za veš, ispadne mu zub, pa ne zna da li ide ispod jastuka ili ispod nathasne, a on bi da zamisli želju, kako se stavlja kupus u kacu itd.) .
• Srđa je namerno otišao na škole u London, da mi napakosti. Sad je član British Library, i puca mu prsluk i za rođenu majku.
• Saša ide redovno na plivanje, skijanje, masažu, i sve ono što rade zdravi kako bi dočekali stotu.
• Mati je zvala, ali nije htela da se meša, jer se boji zaraze. Ona takođe sprema slavu i nema vremena za bilo šta drugo, jer dolazi puno gostiju.
• Otac šenluči sa pajtašima i ne priznaje bolest, jer u mojim godinama on nije ni znao šta je to bolest.
• Sestra je zvala da prepriča neke tračeve u kojima je ona glavna diva, priča o ogromnoj plati, udvaračima sa skupim kolima, novim cipelama i svojim glupim prijateljicama.
• Koštunica se bavi Kosovom.
• Opozicija se bavi Koštunicom.
• B92 ne objavljuje ništa o mojoj bolesti, jer kažu, nije ptičiji grip. A kako, molim, gospodo, znate. Možda je baš i ptičiji, jebem vam mater.
• Filip kaže da hrani mnogobrojnu porodicu i da nema vremena, ali on uvek laže. To sa porodicom, recimo, to je masna, glupa i podla laž. On sad živi u zgradi pored mene, ali se uglavnom pravi da me ne poznaje kad se sretnemo. Samo ponekad, onako kurvinski, kao, glimne glavom.

I tako, prepušten sam sam sebi, bespomoćan, da skončam bez glasa. Da je neko prdnuo, dalje bi se čulo. A sad sam još i ogladneo od ovog pisanja. Idem da vidim dal’ su one kosti iz smeća baš načisto oglodane.

Moj takozvani društveni život razigrao se preko svih očekivanja. Strepim da su sve kočnice otkazale i da mi sa ovog sunovratnog puta nema povratka. Pored toga obavezan sam da podelim s vama, dobri moji čitaoci, da sam u ponedeljak počeo da kupujem neke odvratne galete koje se prave od integralnog pirinča i da njima odmenjujem hleb u terminima za hranjenje. One su bezukusne, one su kao odstojalo govno. Pored toga što podsećaju na karton, imaju i isti takav ukus. Kupujem ih u Beogradskoj ulici, gde radi jedan trol ženskog spola. Okružena je tim bio-sranjima, miriše joj radno mesto na zdravlje, na štapiće i alge, na lepšu budućnost, a ona je gadna i siva k’o pepeljava sreda. Kupovao ja jednom svoje galete kad uđe jedan uflekani dunđer, i pita: „Jel’ imate pivo?“, a ova stala da koluta očima, samo što mu nije prosula živu sodu u lice, tako se rogačila, i onda mu, onako, sa visokih visina svoje pepeljavosti s gađenjem kaže: „Ne držimo mi ovde nikakvo pivo“.

Nego da se vratim na moj pomamljeni društveni život. Odveo mene rođak Deda večeras u pozorište. Ovu instituciju inače ne posećujem, jer izaziva gorušicu. Rođak Deda je dobio besplatne karte za predstavu koju je pohodilo i nekoliko razreda neke od beogradskih drvno-prerađivačkih škola. Onda sam shvatio da sam to govno već gledao. Dramopisac sa britanskog otočja sparuje četvoro individua koje se malo tucaju, malo kaju zbog tog tucanja, i sve je tako mizerno i upropašteno, ali ipak ljudski. Oni traže ljubav, a nje nigde. Kažu glumci: „Ništa nema smisla“. U stvari sve to treba u Gurgusovac (kratkosilazni glasoudar na drugom slogu), pa da vidiš kako ima smisla.

A evo još o mom društvenom životu i kako se pomamio on. U ponedeljak odem ja u bioskop. Užasna greška. Inače ni ovu instituciju ne posećujem jer izaziva gorušicu. Nekakav Jević, kritičar beogradskog nedeljnika Vreme, ishvalio ruski film Noćna straža. Veli Jević ima film dubinu i ima svežinu. Ja, budala, nekad i novine procitam, pa jos verujem dzukelama. A ono nije film, nego kupus neki, bog bi ga znao šta je, cušpajz. Preporučujem ga svima. Kao laksativ, cenjena publiko.

Treba reći i to da se dešavaju neke krucijalne stvari. Počeli su pregovori o Kosovu i ja bih voleo da dam svoj dorpinos tom istorijskom procesu. Nekada se govorilo: „Srbija do Tokija“. Dopevavam ovu uzrečicu sledećim sloganom: „Srbija do Kosova“. Još jedna od nacionalnih bedastoća je i ta što je Gaji pojedeno pisanje na glog.hr, i sada kada ukucate ono milo, srpsko http://gaja.blog.hr, dobijete:

The page cannot be found
The page you are looking for might have been removed, had its name changed, or is temporarily unavailable.

Odosmo u kurac. Error 404.

U petak sam fingirao bolest i javio u firmu da nisam u stanju da obavljam svoje redovne dužnosti. Čim sam otvorio oči u 10.15 okrenuo sam preduzeće da bi svojim jutarnjim glasom, kao sa dna pepeljare, saopštio da me izgleda “nešto ‘vata”. Što je najsmešnije pri tom sam začepio nos, kako bi valjda proizveo ni meni samom poznate efekte koji sugerišu opasno oboljenje. U trenutku sam se osetio kao idiot, ali sam odigrao predstavu do kraja. Sekretarica me je ispitivala strogo, pitala za simptome, šta tačno osećam, terala me da odem do toaleta i da joj javim kakva mi je stolica, imao sam problema da joj rečima opišem te prelive mirisa i boja, reči su tako šture, tako nedovoljne, što bi rekao sveti Avgustin u svom delu De Civitatis Dei: “Kada me pitate šta je govno ja znam šta je, ali kad mi tražite da ga opišem, ne umem, pa bog!”. Morao sam da zavirujem i u ždrelo i da se pipkam prljavom kašikom iz sudopere jer nisam imao čistih, i dok sam sve to radio ona, ta sekretarica, nemilosrdno je čekala rezultate opita na meni s druge strane telefona. Onda su ovom razgovoru počele da se priključuju i druge zavidne kolege koje su morale da rade, pa ih je sekretarica uključila na konferencijski razgovor. Terali su me da merim temperaturu, da dubim na glavi i da im kažem kako se osećam, da se iskašljavam u slušalicu, da prikupljam šlajm zvučno, da guram olovke u ušne i nosne jame, da uzorkujem bris iz dupeta, da sam sebi vadim krv i zabadam prste u oko.

Na kraju sam se stvarno razboleo i legao u postelju da iz nje ne izađem do poenedeljka. Morao sam doduše da odem na porodični skup. Tamo je bila moja sestra sa mužem i detetom Đorđem, koje je jedno prilično užasno petogodišnje dete koje grebe i pljuje, i ‘oće da mu se nešto kupi. Moja porodica je strašno glasna i ja se, ovde priznajem, njih uglavnom stidim zato što urlaju i što nemaju fakultetsko obrazovanje. (Pa kad na sednicama kućnog saveta počne da se sedniči i kad krene da se javlja razan komšiluk, "Eto, ja i moja supruga, mi smo oboje intelektualci...", ja samo crvenim i crvenim.) U vazduhu je bilo puno decibela. Majka je pričala o svom sukobu sa mafijom iz toplane koji se ponavlja pred početak svake grejne sezone kada trebada se provere ventili na radijatorima, sestrić je vrištao, moj otac je proslavljao svoj rođendan pred tv-om sa čašicom rakije. Majka je nekoliko puta zavapila: “Bože, zašto si mi dao debelu decu”. Išao sam pred ogledalo i proveravao.

Pokupio sam se i otišao sa Andrejem na Akademiju.

U nedelju sam otputovao na Ohrid u četvorodnevnu poslovnu posetu. Evo me sad tu. Sunce sija, jezero je veliko i plavo i smiruje. Sa'ću da posetim tvrđavu onog infarktaša Samuila.

Pustio sam mašinu pre dva sata, a ona još pere. Moja pokojna baba bi u potoku brže oprala na one rende i sa svoje dve kvrgave, maljave ruke. I ne samo što je spora ta mašina, koju mi je moj stanodavac preporučio najlepšim rečima, kao pravi šik među mašinama, nego još i curi. Eno, potapa mi voda u kupatilu skupu kozmetiku, francuske parfeme, pomadu za kosu i brkove, vodice za ispiranje usta, puder protiv znojenja nogu. Nadam se da sam barem pogodio termin i da perem u jeftinoj tarifi.

Kao što možete i sami da vidite uzeo sam stan pod kiriju. To nije sramota jer su mnogi veliki ljudi isto tako živeli po ćumezima i smišljali grandiozna dela. Smrzavaju se, kašlju, gnezde se u smradu i prljavštini, povremeno im se inficira uvo pa gnoji, premeravaju u šinjelima te svoje sobičke, jedu ih stenice, ali i zapišu ponešto lepo, neki ljubavni stih, neku mudru misao, a što frajlicama koje sviraju fortepiano na sedeljkama note pridržavaju praznoglavci, neke vojničine, pitomci prestižnih škola iz dobrih porodica, e to daje još više snage da se istraje. Pravo govoreći, što je ćumez veći više je ideja. Zato u oglasima treba imati oko za prostore koji obećavaju ovu vrstu stimulacije. Treba izbegavati svaku frivolnost. Odabrani stan mora zrelog čoveka na pragu velikih ostvarenja stalno da podseća na dosadu i jad detinjstva. Čemer i bezizlaz, eto, takve prostore treba tražiti, i da je wc, po mogućstvu zajednički, a još bolje kad ga nema. Treba da bude i dosta vlažno, a najbolji su oni stanovi gde ima puno bubašvaba, u suterenu, gde je malo svetla i gde vam prolaznici pljuju u prozor. Posebnu draž mestašcetu daje i neka lepa ljudska priča koja se vezuje za njega. Recimo, prethodni stanar bio je pijanac koji se baš tu i obesio, pošto je od svoje žene napravio tutkalo za tapete (dobija se kad se kosti dugo i prilježno kuvaju).

Idem sad da izvadim veš, odmah se vraćam.

Vratio sam se.

Verodostojnosti radi, i ove priče radi, koja je cela započeta usled putovanja negde tamo i povratka negde ovde natrag, treba reći i to da je Beograd još uvek grad na ušću dve reke i da svi vole njegove nasmejane ulice. Svi moji prijatelji su dobro, mada je zaredio neki stomačni grip pa se mnogi žale na sraćku. Ja ih tešim da je to sad planetarno, da ovo nije izolovan slučaj, eno im Nemačke, tamo se svi prosraše. Osim što su veseli, moji prijatelji su nekako posebno veseli, pa bi pažljiv posmatrač duše rekao i pomalo delirični. Tim rečima. I tako u subotu došao meni Tobićev paž i uručio cedulju na kojoj je bio poziv na zabavu u njegovoj rezidenciji u ulici Mačvanskoj. Pa sam ja otposlao svog momka da priupita za menu, kao i da li će biti prisutna markiza od Đ. moja zaštitnica, kao i vojvoda Š. moj ljuti oponent. Pa je Tobićev momak doneo glas da se subotom uvek kuva repa kod njih, da Đ. ima sraćku i da ne može da dođe, a da je Š. u tajnoj diplomatskoj misiji van zemlje. Tako sam završio na toj zabavi. Tu je bilo vatrometa, tu je bilo kurvanja, tu je bilo konfeta. Pošto je Tobić selebrti, ja sam tom prilikom, vrlo vešto se izgovarajući, prodr'o u njegove intimne odaje i ukrao Tobićev sapun sa Tobićevom posudicom za sapun koji evo ovde nudim na prodaju svim Tobićevim obožavateljkama. Srećni kupac dobiće pride i Gajin kišobran i svedočanstvo našeg pesnika iz prvog razreda osnovne škole kada je pao fiskulturu zbog gojaznosti.

Tobićev sapun sa posudicom

Za manje od sata mi počinje prvi ispit ovde. Tek da vas obavestim, e da bi malo stišćali palčeve i mislili na moju malenkost u smilslu prolaženja ispita i grandioznog uspeha.

Doterao sam se kao za pogubljenje.

Inače, ovih dana sam malo čitao Selindžera, Lovca u raži. Jako mi se dojmio stih iz pesmice koje neko dete tamo pevucka u jednoj epizodi, pa vam ga poklanjam:

“If a body catch a body coming through the rye…”

‘Ajd u zdravlje. Javiću vam šta sam uradio.

Juče smo na času stranog jezika učili neke korisne fraze za svakodnevno sporazumevanje sa ovdašnjim divljim i negostoljubivim življem: “Koliko vas ima u porodici?”, zatim “Da li ste se vi juče u suton pomokrili na moju malu bratanicu?” i “Koliko otvora za pražnjenje ima vaše morsko prase?”. Pošto smo uvežbavajući dikciju i ono naročito vrskanje koje cene ovdašnji viši slojevi ispitivali jedni druge (kako nam je naložila učiteljica), saznali smo da najbrojniju porodicu u grupi ima naša koleginica Nadežda Bobčeva Drumova, da je njih čak šestoro braće i sestara, da je to premnogo i da je davno trebalo tu nekog sterilisati, da je ona mokrila na bratanicu Olge Seferove Sasu, druge Bugarke, i da njeno morsko prase ima nepregledan, ali ipak definitivan broj otvora za pražnjenje, te da se zove Hristo Botev po čuvenom nacionalnom pesniku i rodoljubu koji se borio za slobodu protiv Turčina okupatora. Dalje smo saznali da ona radi na carini i da mrzi svoj posao, da je šefovi stalno drpaju, a da joj kamiondžije dobacuju. Da je išla na kurs borilačkih veština i da može svakom čoveku, Turčinu ili turskom kamiondžiji jednim potezom ruke da izvadi srce (“Ovako!”, demonstrirala je na jadnoj Seferovoj Sasu čiju je malu bratanicu juče u suton…), da ima jedno stakleno oko (kuckala se olovkom po oku kuc-kuc) i niz ljubavnih brodoloma iza sebe koje je uspešno prevladala elektrošokovima i odmaranjem u instituciji za dušu. Zazvonilo je pa smo otišli na ručak. Besmo ogladneli od ove tragične životne pripovesti.

Ja sam prošle nedelje uglavnom odsustvovao od kuće zbog mnogog važnog posla. Od komšinice sam saznao da su u nekoliko navrata dolazili papski prelati i kardinali u purpuru i srmi, sa poklonima: izmirnom, zlatom, žadom, eteričnim uljima, životinjskim kožama, dimljenom pastrmkom, pečenim pilićima, pogačama, tubama svile, ukrasnim biljkama za kuću, tepisima, šejkerima za koktele, usisivačima, stonim lampama, magnetima za ostavljanje duvana. Popeli bi sve to liftom do mog stana, istovarali, a onda počekali neko vreme, zatim sve to opet pakovali i odlazili. Komšinica ih je pozivala na espreso i biskvite, preklinjala ih da ne stoje na hodniku, ali su oni ostajali uporni i odbijali njene pozive. Stalno se mimoilazim s tim velikodostojnicima, ne znam šta je u pitanju, moja malodostojnost?

Javio mi se Esquaban. Kupio je odličnu knjigu o zenu, ali poručuje da o tome ne može ništa da kaže zato što zen koji možeš reći nije zen. Takodje je pomenuo da je dan pre jeo savršene papke u saftu. U kojoj kafani, upitah. Nisam u kafani nego u saftu, reče on.

Neki drugi dan ću vam dati recept za gulaš.

Evo šta sam radio.

U ponedeljak sam izašao da protegnem noge pored reke Adidjo. Zagledan u spokojnu zelenu vodu koja je tekla ka svom uviru, u drveta i u travke, ugazio sam u pseće govno. Besan, pritrčavao sam ljudima koji su šetali svoje ljubimce, otimao ih i bacao u vodu. Kučići su tonuli kao kamenje, pravo na dno.

U utorak sam ustao, popio kafu i počešao se iza uva. Tamo je svrbelo.

U sredu sam pisao Papi.

“Dragi Jovane,

Ostao sam bez duvana. Molim te da mi pošalješ boks-dva Marlborough cigareta, ja najviše volim Lights.”

U drugom delu pisma sam se žalio na ovaj usrani grad iz koga je davno pobegla svaka zabava, poimence sam tužakao profesore da nas gnjave glupostima, pitao Papu kako je vreme u Vatikanu i da li u Vatikanu ima zabave? Zamolio sam ga da mi opiše jedan običan dan svetog oca i da se pomoli za skoru legalizaciju droga i prostitucije u Beogradu. Pismo sam bacio u sanduče i otrčao kući da sačekam odgovor.

U četvrtak sam gledao besplatnu predstavu povodom spomendana oslobodjenja Aušvica. Pošto sam se zaputio s rečenom namerom u trentski gradski teatar na ulazu sam shvatio da ne znam italijanski. Ja sam svetski čovek pa se nisam dao zbuniti, a može se reći da se skoro dopisujem i sa samim Papom. Uzeo sam program u kojem je bio i ceo tekst igrokaza i pretvarao se da čitam. Važno sam gledao u njega, kao da iščitavam slojeve smisla i značenja iz štampanih autorovih redaka.

Evo utisaka iz perspektive jednog potpunog idiota.

“Na početku predstave na scenu je ušao orkestar i počeo da svira tužnu jevrejsku muziku u kojoj je bilo dosta zebnje i nekog tamnog naslućivanja nadvijajuće tragedije. Zatim se pojavio jedan što je predstavljao naratora i važnim glasom brundao nešto. Šetkao se nonšalantno po sceni, sedao za sto i igrao se koketno mastionicom i perom, popravljao svilenu ešarpu i prolazio rukom kroz kosu. Kadikad je podizao glas kao da opominje. Onda su uleteli neki ljudi obučeni u crno i vikali. Ulazili su na jednu i izlazili na drugu stranu. Veliki su konstantno vikali na male, pa sam ja zaključio da su veliki pogromaši, a mali Jevreji. Talentovani pisac prikazao je i svet običnog Talijana, predstavnika sitne buržoazije, koji je sedeo u radnji i trgovao s mirom, zabavljen poslovnom korespodencijom. Posle se pojavio neki katolički pop. Mantija mu je bila malo kraća pa su mu ispod ruba virile čarape i mršave dlakave noge. Čitao je na latinskom iz ofucane knjižurine i povremeno blagosiljao. Taj je izgleda pujdao narod na Jevreje. Pop se na kraju predstave premetnuo u Kafku. To sam razumeo: “Io sono Franz Kafka”. Kafka je čitao nešto s neke ceduljice i generalno bio premator u odnosu na pravog Kafku. Kad se sve završilo malo smo potapšali, a onda kud koji…”

U petak sam otvorio svoje poslednje paklo cigareta koje sam poneo iz Srbije. Strepim da Papin odgovar ne stigne prekasno.

U subotu sam posetio varoš Veronu. Otišao sam do čuvenog Julijinog balkona. On se nalazi u nečistom dvorištu umuzganom decenijskim hodočašćenjima razbalavljenih parova. Ima jedan zid na kojem se ostavljaju ljubavne poruke. Najoriginalniji beše Rus Kolja koji je poručio sestri Tanji da je voli. Tako Kolja, tako, prst u oko trulim buržuaskim shvatanjima.

Ostatak ostavljam za neki drugi put. Odoh sad da dokuvam gulaš.

Ova stranica nije radila jer su je polepšavali, pa mi onda državno, dodeljeno računalo nije prihvatalo user i lozinku, pa ovde nemaju naša krasna latinična slovca i tako redom, tek ovo postaje prava tlaka, ovo pisanje. U labu sede jedni naši južni susedi koji urlaju na svom maternjem, pitaj kurac šta, vidim da se dobro zezaju. Sa’će da se mlate monitorima, može biti. Možda je krvna osveta u pitanju, obeščašćena ovca - ljubimac najmladjih, spaljeni ambar, pokrhane naćve i kazani, ili tako nešto.

U Trento sam stigao u proteklu nedelju. Izašao sam sa stanice na pešački prelaz ispred stanice, zapeo nogom za neku italijansku neravninu (tako je mene dočekala ova gostoljubiva zemlja!) i onda leteo k’o zloduh, meni se činilo mogao sam komotno teglu pekmeza da pojedem, i izvodio figure u vazduhu kao ono na umentničkom klizanju što se radi i gledao film o svom bezveznom životu koji mi je proleteo ispred slabovidih očiju, a onda sam tresnuo k’o klada. Bilo je tu nekih pedesetak svedoka mog vratolomnog pada s pocikivanjem i moram reći da sam ostavio utisak. Prvo je nastao tajac, a onda su svi počeli da se bacaju ne bi li proizveli krasne figure u vazduhu baš kao i ja i doživeli odmotavanje filma o svom životu ispred očiju. Posle nekoliko minuta počeli su da pristižu autobusi i traktori s prikolicama punim ljudi, žena i dece, a najviše izmučenih činovnika koji mastiljaju po memljivim kancelarijama, i svi su se oni bacali ne bi li proizveli lepotu i radost slobodnog padanja u svom životu. Jedna lepa mlada žena, novinarka, tražila je intervju za nacionalnu televiziju, ali sam joj ja odgovorio da je to za mene prostituisanje jednog tragičnog ali uzvišenog dogadjaja, a sve za uveseljavanje mediokriteta u njenoj mediokritetskoj državi, pa da ne pristajem. Bio sam medjutim zainteresovan da li se ona prostituiše, jer, napominjem, bila je to lepa mlada žena, i za koju valutu (imao sam nešto dinara kod sebe, pa sam planirao da ih potrošim, ako je ikako moguće)?

Trento je inače jako lep gradić, starostavan, pravi muzej. Podseća pomalo na Kotor. Jedini problem je što je kao i svaki muzej prilično dosadan. Kao što rekoh, bila je nedelja i sve je bilo zatvoreno. Na ulici grobljanski spokoj, nigde nikog. Samo su se na glavnom trgu, širokom i osunčanom, lenjo gnezdili Arapi zelenkaste kože koji su izašli da uhvate sunca, k’o gušteri. Grad je okružen planinama, ali to nisu Alpi, nego Dolomiti. Oni generalno izgledaju neuglednije, niži su, i dok Alpi plavičasto streme k visinama Dolomiti izgledaju kao gomile gnojiva koje je neko nabacao lopatom i ostavio pored puta. Ko neko? Pa otkud ja znam, biće neki škrofulozni seljak.

Sad moram da završavam jer sam ograničen na pristup kompjuteru 3 sata dnevno a imam i pametnije svari da radim od ovog. Hoću samo da kažem da je ovde stvarno super i da jako uživam. Ima ta velika katedrala na trgu koji se zove Duomo. Velika je, bela, i izgleda kao ispran skelet neke gigantske životinje. Svaki dan prolazim pored nje. Prekjuče sam malo popio, i tako, prolazim ja u sitne sate istim putem i suočim se s tom velelepnom gradjevinom, pljesnem se po čelu i konstatujem: “Jebote kol’ka katedrala”.

Ajd’ uzdravlje!

Smislio sam super rečenicu za početak nenapisane komične operete:

„Napunio sam džepove drogom i izašao na ulicu.“

Ili ovako:

„Markiza je napunila džepove drogom i izašla u pet sati.“ Tako nešto, videću već.

Kupio sam sebi digitalni foto aparat marke Nikon za majčin rođendan 12. januara. Na sajtu www.b92.net, u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“ saznao sam da je istog dana rođen i Džek London. Prema karakteru svoje matere, ja sam tipovao pre na Džingis Kana, ali ni Džek London nije za zajebavanje. U svakom slučaju, biće i sličica uskoro na postu.

Insbruški blagdani približavaju se svom koncu. Odavde gledano, može se konstatovati da je to bilo dosta bezbrižnih nedelju dana. Evo šta se sve dešavalo od mog poslednjeg javljanja, skokovito i na parče.

U sredu smo obilazili radnje jer je Saša rešio da od svoje četke za WC napravi skiptar. Bilo bi to jedno pravo velikodostojničko žezlo, zlatno i sa praporcima, na kojem će mu pozavideti i neki kardinal. U IKEI je našao šipku za tu namenu, pričvrljio govnoribalicu na nju, ofarbao sve zlatnim sprejem. Sada će biti pravi, omnipotentni vlastodržac svog malog zahoda. Tu će donositi sve važnije odluke, održavati savetovanja sa najumnijim glavama iz Južnog Tirola i generalno primati četvrtkom na čaj i kolače.

Srpsku novu smo dočekali u nekom ovdašnjem kafiću koji se zove Doli Bel i slušali izbor iz Azre, Divljih jagoda, Belog dugmeta, EKV-a. Lokalci u uglu su bacali pikado, mi smo vodili metafizičke dispute tipa ima boga, nema boga, ima ali se ne pokazuje, on je veliki sajdžija, ne on je veliki jorgandžija i tako dalje i sve u tom smislu. Jedan Sašin kolega je ispričao kako su ga kao malog odvikavali od zevanja tako što mu je otac nekoliko puta pljunuo u usta, umirući od smeha („Rado su se šali smijali svi gosti...“). Onda je Saša priznao nekoliko gadosti iz svog života: da je poslednji svoj bicikl, koji je ovde osnovno prevozno sredstvo za po ulici šetanje, ukrao, i to kao odmazdu za krađu svoja prethodna tri bicikla. Takođe je ispovedio da je nekoliko puta davao krv za pare izvlačeći se iz finansijskog škripca. Ja sam shvatio da je Saša mala škola imoralizma i bezbožništva i pred svima izjavio da ću preispitati osnove našeg prijateljstva. Posle smo se strašno napili, ne mogu da se setim gde sve ne, i ja sam mu oprostio. On je ipak samo jedan dekadentni molekularni biolog na doktorskim studijama i ne može mnogo sproću svog od počela korumpiranog karaktera. Ovde se vucara sa lošim društvom, secikese, konjokradice i makroi, pa treba to razumeti.

U četvrtak je Saša otvorio vrata svog WC-a za odabrane goste. Ja sam ostao u sobi za služinčad sa bundama i hrtovima i uz goli duvar i slabu sijalicu nabacivao teze za jedan budući teorijski rad o našoj narodnoj kulturi. Iz WC-a se kadikad prolamala cika raskalašnih žena i zvuci fokstrota i rokenrola. Polomili su najskuplji kristalni servis iz Luksemburga.

Juče smo smo se popeli na neki kurac od planine, autobus iz grada, pa onda tramvaj, pa žičara, taj vrh se zove Pačekofel. Ja sam pošao nespreman. Saša je taj poduhvat predstavio kao laku promenadu, zavojite staze zasute prhkim snegom, jeleni ti jedu iz ruke i slično đubre. Gore smo se, međutim, suočili sa podivljalim silama Prirode, ranjivi kao prase u klanici. Molio sam Sašu da spase sebe, a mene ostavi u snegu, kao beskorisnog pojedinca čiji je čitav prethodni život sumorna hronika džabalebarenja i črevougodija. Sa nekoliko udaraca nogom u dupe doterao me je do planinskog svratišta gde smo se okrepili gulašem i kuvanim vinom. Onda sam ja fingirao skijašku nezgodu, pa nas je spasilačka ekipa helikopterom odbacila do centra grada, gde sam odveo Sašu da se učlani u gradsku biblioteku da mu se odužim što me je ovde gostio i tetošio.

Sutra napokon putujem u Trento, u ponedeljak počinje užasna nastava. Pa ću i o tome, kad se skupi građa. ’Ajd uzdravlje.

U ponedljak smo otišli na veče salse. Izgleda da je posluga iz celog Insbruka uzela slobodno veče kako bi se ovde pokazala. Đipali smo sa štalskim momcima, lakejima, guvernantama i praljama. Ja sam cirkao pivo i podsmevao se Saši koji je davao sve od sebe, dok ja od sebe nisam davao ništa. Kada sam se nadmeno odvažio da svima pokažem svoje igračke moći došlo je do pravog rušosloma samopouzdanja, pa sam ranjenu sujetu izlečio sa još nekoliko piva. Zatim sam vređao kelnere, jednoj ’romoj devojci izbio pomagalo za kretanje i premlatio baba seru. Onda sam se tek dobro osećao.

Juče smo slušali big bend insbruškoga fakulteta. Desna polovina orkestra bila je mnogo simpatičnija od njegove leve polovine, ali su u celini zvučali užasno. Saša je u nekoliko navrata zaurlao UAAAAAAAAAAA i na sebe svratio pozornost drugih slušalaca kao čovek od ukusa i znalac kojem ne podmećeš tek tako muda za bubrege, kao čašu ’ladne vode. Vratili smo se peške kući pored groblja. Prijatno mesto. Ispred ima automat koji radi na kovanice, a izbacuje sveće u pet veličina i u obliku poznatih ličnosti. Kupio sam jednog Džima Morisona veličina No. 3 da ga upalim babi na povratku u Srbiju. Baba je volela Dorse.

Sutra idem u Trento po ključeve od stana i da malko overim gradić u kojem ću provesti sledeća dva ipo meseca.

Sad idem po čiste gaće i na kupanjac, pa na ručak u neku menzu. E da...

U Insbruku sunce sija i ove planinčine izgledaju baš k’o sa razglednice, ima i planinska reka In ovde (’rane je snegočisti alpski glečeri), radnje pune, a sirotinja se krije jer je sramota, nije drčna k’o naša sirotinja, sireč: divota jedna.

U nedelju sam putovao busom, firma se zove Litas, iz Požarevca, prevozi gastose i svu tu ćufuriju. Mogu da se zovu i Hod po mukama, ili Putovanje na kraj noći ili Golgota (bez vaskrsa) ili Vreme smrti, u svakom slučaju užasni su, treba kamenovati njihovu centralu i sve podružnice u braničevskom okrugu, a bogami i po drugim nahijama. Ovo je telefon generalnog direktora: +381 12 221947. Nazovite ga i najebite mu se majke, tek onako. Tek, sa folklorom koji je obeležio ovo simpatično putovanje počelo je na prvom koraku, u 7 ujutru na stanici kad me je neki gelipter zamolio da mu pričuvam torbu dok ode da piša. U autobusu jedva da je bilo mesta, neka žena pored koje je bilo jedno slobodno sedište rekla mi je da je boli noga, ali sam joj ja rekao: „Ne bojte se gospođo, biću nežan“. Malo smo se pogađali, ali bio sam uporan i ubedljiv, pa me je tetka nevoljko pustila da se uvalim. Zaplovila lađa, a onda je neki debeli brka kojem je pola dupeta visilo iz smaknutih pantalona, prepričavajući neku divnu anegdotu, uopotrebio frazu „ciganska posla“ na šta je skočila na njega jedna pripadnica pomenutog plemena i digla najstrašniju dževu, kao, šta more ciganska posla, Srbi su bre, najgori narod, trebao si da kažeš srpska posla, kaže „Srbin bre nije čovek ako te ne zajebe“. Vozdrigajemi debeli samo iskolačio oči i počeo da štuca i podrigiva onako zajapuren, bilo je mnogo smešno. Tetka je osvojila sve moje simpatije, narafski. To je bilo negde na potezu Zemun polje. Posle se smirila situacija, krenulo je s vicevima, tako ta narodska komunikacija, svi smo mi braća, u istim smo govnima, život je dolina suza, i tako to. Jedna iza mene je pričala o svom mužu koji se propio pa isprodavao sve po kući, a kaže, bio je dobar čovek, nije me tukao. Posle je malo pljuvo krv, pa umro, a ceo život bio zdrav k’o dren. A druga, koja je putovala sa unukom od jedno 5-6 godina pričala je kako joj je muž bio gospodin čovek u Salcburgu, imao svoj autobus bre, i onda ga neki iz Babušnice nagovorio 96-te da se vrati u Srbiju, pa ovaj sve tamo ostavio, ženu i dvoje dece, i stvarno se vratio, i u Babušnici se, šta bi drugo muškarac, jel’, spanđao s petnaestogodišnjom (sic! 15 godina) devojčicom, on čovek od svojih 53. I sad ova tetka osula paljbu, kurvetina, otela mi muža, ’oće njegovu austrijsku penziju, da čovek ne poveruje, mislim priča o detetu od 15 godina, a sve to pred unukom koja je kod dede i njegove sad već stasale ljubavnice, provela Novu godinu i Božić. Mislim, u pičku materinu. Na granici sam promenio autobus, ušao u drugo prevozilo gde je opet bila gužvetina da ne poveruješ. Tu su me poseli pored nekog primata, skoro dva metra, frizura neka srednjovekovna, sebarska, taj nije umeo ni da govori, samo je režao nešto s vremena na vreme. Glava k’o kofa čoveče, i neko bezizrazno, nedopečeno sadističko lice sa očima iz kojih ripa vaseljenska tmuša. Odmah sam s njim podelio sendvič što mi spremila mama za poputninu da ga odobrovoljim. Mislim se, ovaj bi mi pošten čovek ruke, noge i glavu ašovom odsekao, pa bi me u nekom svinjcu jebao za vrat, a možda posle i u guzicu, sve grokćući. Za dana sam se nekako i zabavio, čitao sam Kandže Marka Vidojkovića (hvala Mariji R.), a kad je tama osvojila sedeo sam satima u mraku i pokušavao da očuvam zdrav razum pred navalom narodnjačkih milozvuka koji su tutnjali sve u šesnes’. I tako do dva ujutru, braćo i sestre, čitavih 18 sati puta. Posle me Saša pokupio na stanici, i smestio me, to je to.

Malo o našim gastosima: svi imaju blatnjave cipele, iako je u Beogradu, jel’, a i širom Srbije, bilo umereno do umereno vreme. Dalje, frizure. Muškarce šišaju njihove žene valjda čekićem i srpom, pojma nemam čime. Uopšte, ta vožnja je bila jedno diluvijalno putovanje kroz čmar egzistencije.

Sad odo’, obaveštavaću vas kad ima šta da se napiše. Bu’te dobri, plemeniti i strpljivi sa svojim bližnjima, porodicom, nesnosnim prijateljima i proče.