...iliti pozdravi s veselih berlinskih ferija

Ovo bi trebalo da bude jedan dugačak tekst o Berlinu i tome kako sam ja opisivao koncentrične krugove e da bi prodro u štićeno jezgro ove varoši i u susretu sa jednim nečim razumeo sve njegove tajne. Od toga, na žalost, ništa, samo hrpa utisaka.

Na ovom mestu hoću da kažem da je Berlin najbolja varoš na svetu, i ko drugačije kaže nema pameti. Takođe koristim priliku da obavestim zainteresovane da ću se ja ovde odseliti sasvim sigurno, i to po cenu da prodajem jajca na pijaci ili da otvorim svoj doner kebab kiosk predstvaljajući se kao Anadolac. Možda postanem i klošar, o čemu sam često razmišljao kao o životnom opredeljenju. Ono što se zove suvišan čovek.

„Dodirni mi rukom žice, izmami iz njih zvuk...“ (mešaju mi se neke srceparatelne pesme, dok kucam ovo. Prevod sa korejskog, ovo je tužna korejanska pesma).

Evo ovako je to išlo. Pristao sam ovde posle mnogo sati puta, lošeg vremena, napada gusara, pučinske dosade i morske bolesti, flertovanja s kapetanovom kćeri, epidemija skorbuta i kuge. Jele su nas vaši, mi smo jeli pse i putnike iz nižih klasa, zatim boraniju iz konzerve.

Stanica prva

Ovo je stanica Zoologischer Garten, tzv. Zoo. Mesto je poznato po tome što se svakakav ološ mota ovuda, ima kurvi, ima dilera, vrlo živopisno. Ovde ste svačiji prijatelj. Ima i muzej erotike u kojem sam, alzo, bio.Vi’te, molim, ovu crkvu u pozadinama. To je Kaiser-Wilhelm-Gedächtiniskirche. To što je razvaljen krov to su saveznici učinili kad su opetovano tuvili pamet u glavu Nemcima da su poraženi u II sv. ratu. Ova zemlja je inače posle istog rata ličila na oranje, „na izlomljenu barku punu ribljih kostiju koju su zdruzgala konjska kopita“ (Živojin Pavlović o Vukovaru).



„Ne greši dušu, Hrista to boli, jer iznad svega dušu ti voli...“ (u pozadini, sa finskog, ekološka pesma o obolelosti duše i lekaru koji tvrdi da ima lek).

Stanica druga

Alexander Platz

Pošto su saveznici nivelisali tle, Rusi su zavrnuli rukave i rešili da grade. Izgleda kao sto jeben’ gradskih jezgara Kragujevca i drugih socrealističkih vrana i ala koje su pravljene po Srbijici.







Stanica treća

Buvlja pijaca. Na kojoj ima puno šaren-laže i razne druge mamipare. Uz fosile gadnih trilobita, papratnjača i raznih ribetina naćićete i artefakte iz DDRa, medalje, uniforme, babuške, crvene marke s likom Lenjina i ostalo.





Moj favorit je književna ponuda. Evo nekih naslova:

Vesele nimfe i Opasač za učiteljicu



Tantra petougla i Dovedena do ekstaze



Marija – nevinost nema cenu



Frivolne igre ispod palmi i Uvek mami (glagol lockte znači i kudravi ili onduliraj, možda ovo treba shvatiti kao opomenu da se već jednom ode kod frizera) pičkicu/Super zabavni roman



Delo nekog Vitgeštajna, pisca lakih erotskih romana, između ostalog bordelske kozerije Filozofska istraživanja.



Stanica četvrta

Muzej starina. Dripci su maznuli celu kapiju Ištar iz starog Vavilona, kao i pročelje pijace grčkog grada Mileta. Jedva čekam da posegnu za ulicom Omladinskih brigada na Novom Beogradu pa da se ja skućim u tom muzeju.



Stanica peta

Prirodnjački muzej, ulica invalida. Na fotografiji možete videti uputstvo kako se preparira veverica u tri koraka. Najveća je radost kad je oderete. Bilo bi baš dobro da je uhvatite živu, pa onda. Kožu na šiljak, meso u supu. Tu je i ptica dodo, najbrže istrebljena vrsta ikad. To me je ponelo, to istrbljivanje. Naumio sam da napišem odu ptici dodo, koja bi počela setnim osvrtom na pređašnje bezbrižno bivstvovanje ove peradi: „Kljuvala si glisje i busenje/Mirno meriv polje/Svojim blagim krokom...“. Tu smo zatim ja i moja totemska životinja, a tu je i slika fetusa praseta koje Nemac meće u kristal, a mi u rernu.









Stanica zadnja – ovde silazite

Podsdamer Platz – berlinski siti, ljuljaške od 15 metara i Saša s glavom u balonu.







I tako, ima tu još svašta. Da dodam da je jedna od najvećih prednosti ovog grada i to što ne morate da brinete hoće li vam se prisrati u sred šetnje, pošto su divni, mirišljavi veceji sa ponudom mekih, superperforiranih guz-papira na svakom koraku. I kako bi ste u Beogradu prilikom odlaska na prvi i presudni sastanak sa osobom od interesa dobili leptire i gremline u stomaku, te iste morali da trpite sve vreme i zelenite, skoncentrisani na svoje uzmigoljeno govanjce, a ne na tužnu priču o majci u kolicima, ovde se, da ponovim, ništa slično ne bi dogodilo. A sad vas pozdravljam, gentle audience...

Posetio sam Oktoberfest i želim da razvejem nepotrebnu sentimentalnu maglu koja se vezuje uz ovaj ništavni događaj. Samo budala bi poželela da tamo ode dva puta u životu. U pitanju je dakle ordinaran jedan vašar sa svim propratnim vulgarnim bagažom: kruškom u koju udaraju pijani seljački đilkoši, širokim asortimanom vrteški, točkova i drugih sprava za mazohiste i bulimičarke, pucanjem iz vazdušne puške za nagradu u vidu plišane životinje ili nekog gadnog priveska, liticarskim srcima sa raznim natpisima (Hanse, ti imaš najveći kurac u Bavarskoj, ili Ti si moja mala buba-švaba itd.). Pivo je preskupo, duplo skuplje nego inače, a mesta u uslužnim objektima su danima unapred rezervisana, tako da preostaje sedenje na zimi i 'ladnoći, u lokvama isprosipanog piva. Jebeš provod.

Onda sam u ponedeljak imao ispit.

Onda sam u utorak imao predavanje Jiržija Nekvapila. Nekoliko reči o Jiržiju. Kada priča, skuplja mu se pljuvačka u donjem levom uglu usta koja onda kipi kao kačamak ili vulkanska magma, u zavisnosti od Jiržijeve predavačke zahuktanosti. Nekad je to prskanje samo nežno podnaduvavanje sa puno iščekivanja i napetosti od strane nas slušalaca ('oće unutra, oće napolje?), a nekada, bogami, Jirži seje pljucu i lučevine kao prava mala prskalica (evo otkud «Luča mikrokozma», to je neka ogromna izlučevina kako ja sad to vidim!). Mislio sam da su Česi kulturan narod ali ne, nisu. Tako je jednom Bohumil Hrabal napisao: «Živim u zemlji koja je već 6 generacija pismena». Onda sam ja računao dokle seže naša pismenost i video da nešto i ne seže. Ali džaba tebi pismenost Bohumile kad pljujete dok pričate. Eno tebi Nekvapila, bacio je ljagu na celu naciju.

Danas sam se uspavao za školu i opet je Nekvapil bacao ljagu. Sad idem da gledam neki švapski dvorac, moš' misliti. Obećali su pušku i da ćemo smeti da pucamo u patke u bazenčetu.

Prestao sam da idem u školu još prošle srede. Kada ujutro zazvoni budilnik, skidam svoju redovnu pidžamu sa medama i pticom dodo, i oblačim onu specijalnu prugastu. Preko toga oblačim isti takav prugasti bade-mantil. Sa dna ormara iz najlon kese hladne od svežine novog jutra vadim specijalne špičaste papuče koje obuvam. Kroz namaknute zavese probija bledo svetlo. Travu povija milohvanje povetarca. Drveće se giba. Svrake trepću na jugovinu. Ispod mog prozora Ko drugome jamu kopa, širokim zamasima ašovom. Izlazim iz kuće i ovako opremljen krećem u šetnju bolničkim krugom da dan provedem u propitivanju za zdravlje, otvaranju i podeli paketa s hranom i osvežavajućim napitcima, u prijatnom razgovoru sa bolesnima i unesrećenima. Slike patnje i beznađa, svi ti kateteri i maštovita protetika smiruju me i bacaju novo svetlo na dolazeće ispite za koje ništa ne učim.

U prvo vreme dok sam u ovim šetnjama tražio nesvakidašnje i novo, uzbudljivu avanturu i onaj momenat nadrealnog, uglavnom je odredište mojih lutanja bio okoliš klinike za dečiju psihijatriju. «Sklopio sam nova poznanstva sa mnogim perspektivnim i mladim poremećenim čovekom, ali o tome bih više sledeći put da vas ne gušim.» Kako sam upoznavao teren i okolnosti koje ovde vladaju, metafiziku prostora, mnogo više nego dečija psihijatrija na mene je utisak ostavila bolnica za plućne bolesti. Stojim ja ispred i pušim svoju cigaretu i mislim koliki samo perspektivan mlad pesnik sad tamo crkava od klete jektike, od tuberkuloze da joj je ime prokleto. Pa eto, i naš Branko Radičević je tako. I to još u bedi, jer nije imao para da se leči u banji Baden Baden. Išao je da traži od Vuka, ali ga ovaj izveo u predsoblje pa mu rekao: «Nemoj sad, nije zgodno, pečemo ajvar, nego dođi, golube, u decembru, daćemo i tebi teglu». Ali nije Branko stigao do te tegle. Pojela sve to ona Vukova proždrljiva deca.

Dobro sad. Idem da pojedem sendvič.

Za kurac me nije ujeo obad, nego nešto značajnije, otrovnije i znatno opasnije, nešto kobno i regensburško, njihova neka bavarska i švapska sotona. Povrh svega su invalida (mene) u takvom stanju najurili iz one mansarde pravo na ulicu.

Kako je to bilo? Elem, skupila se ova studentska bagra iz moje grupe, sve sam vajni kolega i umiljat Bugarin, i svi zakukali 'oće oni moje lepo potkrovlje. A ja im velim: «Marš, more, u pičku materinu!», a oni će, «Predaj mansardu, pašće krv!», a ja ću njima: «Nek padne, Srbin se ne boji!», a oni će: «Koliko je kupatilo i da li ima veš mašina?», a ja ću njima: «Popnite se jedan po jedan, da se uverite u komfor kurve!». Zabarikadirao sam se gore rešen da se živ ne predam, ali sam petoga dana ostao bez olova i praha i onda sam morao da popustim. Poslao sam po prorektora Prof. Dr. Jürgen Schmudea pa sam ispregovarao novi smeštaj, krevet sa baldahinom i par filcanih papuča na kojima piše University of Regensburg i ima da se kupe u kafeteriji. Schmude je dobar akademac, ali loš upravitelj i slabić. Trebali su oni Juliusa Müllera za prorektora, ali mene kod zadnjih izbora niko nije hteo da posluša.

Uprava univerziteta mi je zatim našla novi stan, na obodu prostranog parka u kojem je klinički centar i u njemu sve razne i fine bolnice o kojima znate već sve jer ste sigurno nekad lečeni, a neki su se od vas i vraćali na dodatno lečenje. Moja nastamba nalazi se pored bolnice za dečiju psihijatriju. Shvatio sam da se osećam kao kod kuće. Sklopio sam nova poznanstva sa mnogim perspektivnim i mladim poremećenim čovekom, ali o tome bih više sledeći put da vas ne gušim.

Nemac je inače izumitelj kobasice i oni ih ovde vanredno prave. Mislio sam da ih pakujem u koverte i tako šaljem svojim prijateljima i rodbini, ali bojim se da će ispasti skupo. Da ih lepim super-lepkom za razglednice? Da ih šaljem umesto razglednica, sa ispisanom adresom i zalepljenom poštanskom markom? Hm... Videću.

Evo me na poslu.

Dakle, Regensburg je jedan dosta očajan nemački gradić, usled čega sam i ja, koji ću tu provesti narednih mesec dana, takođe dosta očajan.

Prvo što ćete primetiti u Regensburgu jeste impozantna količina đubreta na njegovim ulicama, usled čega stariji ljudi učtivo govore mlađima: "Warum wird nicht dieser Abfall gesammelt?", odnosno: "Zašto nije pokupljeno ovo đubre?"

U pitanju su pretežno plastične flaše Warsteiner-a od dva i po litra, zatim Rauffinger kiselo mleko i Heffinger mileram, i naročito papiri od bureka sa sirom iz kojih vire staniolski poklopci od čaša za jogurt umazani jogurtom.

Smešten sam u jednoj kukavnoj mansardi neposredno pored reke od koje predveče dolaze rojevi komaraca i obada, juče me je jedan ujeo pravo za kurac. Na reci se, kao što vidite, nalazi most na kome se, kao kod Andrića, skupljaju meštani i okupatorska vojska u dokolici. A kao što je kod Andrića, sećate se, "mnogi žustar Mađar ili nadmen Poljak posle nekoliko meseci sedeo na kapiji kao pravi kasabalija, pio polako i mezetio retko", tako i danas američki vojnici na ovom mostu ždrnjaju vurstove sa senfom i govore "Ja, ja, vorzüglich..."

Sve u svemu, loše mi je. Baš mi je, baš mi je nekako, znate, loše.

Za manje od sata mi počinje prvi ispit ovde. Tek da vas obavestim, e da bi malo stišćali palčeve i mislili na moju malenkost u smilslu prolaženja ispita i grandioznog uspeha.

Doterao sam se kao za pogubljenje.

Inače, ovih dana sam malo čitao Selindžera, Lovca u raži. Jako mi se dojmio stih iz pesmice koje neko dete tamo pevucka u jednoj epizodi, pa vam ga poklanjam:

“If a body catch a body coming through the rye…”

‘Ajd u zdravlje. Javiću vam šta sam uradio.

Juče smo na času stranog jezika učili neke korisne fraze za svakodnevno sporazumevanje sa ovdašnjim divljim i negostoljubivim življem: “Koliko vas ima u porodici?”, zatim “Da li ste se vi juče u suton pomokrili na moju malu bratanicu?” i “Koliko otvora za pražnjenje ima vaše morsko prase?”. Pošto smo uvežbavajući dikciju i ono naročito vrskanje koje cene ovdašnji viši slojevi ispitivali jedni druge (kako nam je naložila učiteljica), saznali smo da najbrojniju porodicu u grupi ima naša koleginica Nadežda Bobčeva Drumova, da je njih čak šestoro braće i sestara, da je to premnogo i da je davno trebalo tu nekog sterilisati, da je ona mokrila na bratanicu Olge Seferove Sasu, druge Bugarke, i da njeno morsko prase ima nepregledan, ali ipak definitivan broj otvora za pražnjenje, te da se zove Hristo Botev po čuvenom nacionalnom pesniku i rodoljubu koji se borio za slobodu protiv Turčina okupatora. Dalje smo saznali da ona radi na carini i da mrzi svoj posao, da je šefovi stalno drpaju, a da joj kamiondžije dobacuju. Da je išla na kurs borilačkih veština i da može svakom čoveku, Turčinu ili turskom kamiondžiji jednim potezom ruke da izvadi srce (“Ovako!”, demonstrirala je na jadnoj Seferovoj Sasu čiju je malu bratanicu juče u suton…), da ima jedno stakleno oko (kuckala se olovkom po oku kuc-kuc) i niz ljubavnih brodoloma iza sebe koje je uspešno prevladala elektrošokovima i odmaranjem u instituciji za dušu. Zazvonilo je pa smo otišli na ručak. Besmo ogladneli od ove tragične životne pripovesti.

Ja sam prošle nedelje uglavnom odsustvovao od kuće zbog mnogog važnog posla. Od komšinice sam saznao da su u nekoliko navrata dolazili papski prelati i kardinali u purpuru i srmi, sa poklonima: izmirnom, zlatom, žadom, eteričnim uljima, životinjskim kožama, dimljenom pastrmkom, pečenim pilićima, pogačama, tubama svile, ukrasnim biljkama za kuću, tepisima, šejkerima za koktele, usisivačima, stonim lampama, magnetima za ostavljanje duvana. Popeli bi sve to liftom do mog stana, istovarali, a onda počekali neko vreme, zatim sve to opet pakovali i odlazili. Komšinica ih je pozivala na espreso i biskvite, preklinjala ih da ne stoje na hodniku, ali su oni ostajali uporni i odbijali njene pozive. Stalno se mimoilazim s tim velikodostojnicima, ne znam šta je u pitanju, moja malodostojnost?

Javio mi se Esquaban. Kupio je odličnu knjigu o zenu, ali poručuje da o tome ne može ništa da kaže zato što zen koji možeš reći nije zen. Takodje je pomenuo da je dan pre jeo savršene papke u saftu. U kojoj kafani, upitah. Nisam u kafani nego u saftu, reče on.

Neki drugi dan ću vam dati recept za gulaš.

Evo šta sam radio.

U ponedeljak sam izašao da protegnem noge pored reke Adidjo. Zagledan u spokojnu zelenu vodu koja je tekla ka svom uviru, u drveta i u travke, ugazio sam u pseće govno. Besan, pritrčavao sam ljudima koji su šetali svoje ljubimce, otimao ih i bacao u vodu. Kučići su tonuli kao kamenje, pravo na dno.

U utorak sam ustao, popio kafu i počešao se iza uva. Tamo je svrbelo.

U sredu sam pisao Papi.

“Dragi Jovane,

Ostao sam bez duvana. Molim te da mi pošalješ boks-dva Marlborough cigareta, ja najviše volim Lights.”

U drugom delu pisma sam se žalio na ovaj usrani grad iz koga je davno pobegla svaka zabava, poimence sam tužakao profesore da nas gnjave glupostima, pitao Papu kako je vreme u Vatikanu i da li u Vatikanu ima zabave? Zamolio sam ga da mi opiše jedan običan dan svetog oca i da se pomoli za skoru legalizaciju droga i prostitucije u Beogradu. Pismo sam bacio u sanduče i otrčao kući da sačekam odgovor.

U četvrtak sam gledao besplatnu predstavu povodom spomendana oslobodjenja Aušvica. Pošto sam se zaputio s rečenom namerom u trentski gradski teatar na ulazu sam shvatio da ne znam italijanski. Ja sam svetski čovek pa se nisam dao zbuniti, a može se reći da se skoro dopisujem i sa samim Papom. Uzeo sam program u kojem je bio i ceo tekst igrokaza i pretvarao se da čitam. Važno sam gledao u njega, kao da iščitavam slojeve smisla i značenja iz štampanih autorovih redaka.

Evo utisaka iz perspektive jednog potpunog idiota.

“Na početku predstave na scenu je ušao orkestar i počeo da svira tužnu jevrejsku muziku u kojoj je bilo dosta zebnje i nekog tamnog naslućivanja nadvijajuće tragedije. Zatim se pojavio jedan što je predstavljao naratora i važnim glasom brundao nešto. Šetkao se nonšalantno po sceni, sedao za sto i igrao se koketno mastionicom i perom, popravljao svilenu ešarpu i prolazio rukom kroz kosu. Kadikad je podizao glas kao da opominje. Onda su uleteli neki ljudi obučeni u crno i vikali. Ulazili su na jednu i izlazili na drugu stranu. Veliki su konstantno vikali na male, pa sam ja zaključio da su veliki pogromaši, a mali Jevreji. Talentovani pisac prikazao je i svet običnog Talijana, predstavnika sitne buržoazije, koji je sedeo u radnji i trgovao s mirom, zabavljen poslovnom korespodencijom. Posle se pojavio neki katolički pop. Mantija mu je bila malo kraća pa su mu ispod ruba virile čarape i mršave dlakave noge. Čitao je na latinskom iz ofucane knjižurine i povremeno blagosiljao. Taj je izgleda pujdao narod na Jevreje. Pop se na kraju predstave premetnuo u Kafku. To sam razumeo: “Io sono Franz Kafka”. Kafka je čitao nešto s neke ceduljice i generalno bio premator u odnosu na pravog Kafku. Kad se sve završilo malo smo potapšali, a onda kud koji…”

U petak sam otvorio svoje poslednje paklo cigareta koje sam poneo iz Srbije. Strepim da Papin odgovar ne stigne prekasno.

U subotu sam posetio varoš Veronu. Otišao sam do čuvenog Julijinog balkona. On se nalazi u nečistom dvorištu umuzganom decenijskim hodočašćenjima razbalavljenih parova. Ima jedan zid na kojem se ostavljaju ljubavne poruke. Najoriginalniji beše Rus Kolja koji je poručio sestri Tanji da je voli. Tako Kolja, tako, prst u oko trulim buržuaskim shvatanjima.

Ostatak ostavljam za neki drugi put. Odoh sad da dokuvam gulaš.

Ova stranica nije radila jer su je polepšavali, pa mi onda državno, dodeljeno računalo nije prihvatalo user i lozinku, pa ovde nemaju naša krasna latinična slovca i tako redom, tek ovo postaje prava tlaka, ovo pisanje. U labu sede jedni naši južni susedi koji urlaju na svom maternjem, pitaj kurac šta, vidim da se dobro zezaju. Sa’će da se mlate monitorima, može biti. Možda je krvna osveta u pitanju, obeščašćena ovca - ljubimac najmladjih, spaljeni ambar, pokrhane naćve i kazani, ili tako nešto.

U Trento sam stigao u proteklu nedelju. Izašao sam sa stanice na pešački prelaz ispred stanice, zapeo nogom za neku italijansku neravninu (tako je mene dočekala ova gostoljubiva zemlja!) i onda leteo k’o zloduh, meni se činilo mogao sam komotno teglu pekmeza da pojedem, i izvodio figure u vazduhu kao ono na umentničkom klizanju što se radi i gledao film o svom bezveznom životu koji mi je proleteo ispred slabovidih očiju, a onda sam tresnuo k’o klada. Bilo je tu nekih pedesetak svedoka mog vratolomnog pada s pocikivanjem i moram reći da sam ostavio utisak. Prvo je nastao tajac, a onda su svi počeli da se bacaju ne bi li proizveli krasne figure u vazduhu baš kao i ja i doživeli odmotavanje filma o svom životu ispred očiju. Posle nekoliko minuta počeli su da pristižu autobusi i traktori s prikolicama punim ljudi, žena i dece, a najviše izmučenih činovnika koji mastiljaju po memljivim kancelarijama, i svi su se oni bacali ne bi li proizveli lepotu i radost slobodnog padanja u svom životu. Jedna lepa mlada žena, novinarka, tražila je intervju za nacionalnu televiziju, ali sam joj ja odgovorio da je to za mene prostituisanje jednog tragičnog ali uzvišenog dogadjaja, a sve za uveseljavanje mediokriteta u njenoj mediokritetskoj državi, pa da ne pristajem. Bio sam medjutim zainteresovan da li se ona prostituiše, jer, napominjem, bila je to lepa mlada žena, i za koju valutu (imao sam nešto dinara kod sebe, pa sam planirao da ih potrošim, ako je ikako moguće)?

Trento je inače jako lep gradić, starostavan, pravi muzej. Podseća pomalo na Kotor. Jedini problem je što je kao i svaki muzej prilično dosadan. Kao što rekoh, bila je nedelja i sve je bilo zatvoreno. Na ulici grobljanski spokoj, nigde nikog. Samo su se na glavnom trgu, širokom i osunčanom, lenjo gnezdili Arapi zelenkaste kože koji su izašli da uhvate sunca, k’o gušteri. Grad je okružen planinama, ali to nisu Alpi, nego Dolomiti. Oni generalno izgledaju neuglednije, niži su, i dok Alpi plavičasto streme k visinama Dolomiti izgledaju kao gomile gnojiva koje je neko nabacao lopatom i ostavio pored puta. Ko neko? Pa otkud ja znam, biće neki škrofulozni seljak.

Sad moram da završavam jer sam ograničen na pristup kompjuteru 3 sata dnevno a imam i pametnije svari da radim od ovog. Hoću samo da kažem da je ovde stvarno super i da jako uživam. Ima ta velika katedrala na trgu koji se zove Duomo. Velika je, bela, i izgleda kao ispran skelet neke gigantske životinje. Svaki dan prolazim pored nje. Prekjuče sam malo popio, i tako, prolazim ja u sitne sate istim putem i suočim se s tom velelepnom gradjevinom, pljesnem se po čelu i konstatujem: “Jebote kol’ka katedrala”.

Ajd’ uzdravlje!

Smislio sam super rečenicu za početak nenapisane komične operete:

„Napunio sam džepove drogom i izašao na ulicu.“

Ili ovako:

„Markiza je napunila džepove drogom i izašla u pet sati.“ Tako nešto, videću već.

Kupio sam sebi digitalni foto aparat marke Nikon za majčin rođendan 12. januara. Na sajtu www.b92.net, u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“ saznao sam da je istog dana rođen i Džek London. Prema karakteru svoje matere, ja sam tipovao pre na Džingis Kana, ali ni Džek London nije za zajebavanje. U svakom slučaju, biće i sličica uskoro na postu.

Insbruški blagdani približavaju se svom koncu. Odavde gledano, može se konstatovati da je to bilo dosta bezbrižnih nedelju dana. Evo šta se sve dešavalo od mog poslednjeg javljanja, skokovito i na parče.

U sredu smo obilazili radnje jer je Saša rešio da od svoje četke za WC napravi skiptar. Bilo bi to jedno pravo velikodostojničko žezlo, zlatno i sa praporcima, na kojem će mu pozavideti i neki kardinal. U IKEI je našao šipku za tu namenu, pričvrljio govnoribalicu na nju, ofarbao sve zlatnim sprejem. Sada će biti pravi, omnipotentni vlastodržac svog malog zahoda. Tu će donositi sve važnije odluke, održavati savetovanja sa najumnijim glavama iz Južnog Tirola i generalno primati četvrtkom na čaj i kolače.

Srpsku novu smo dočekali u nekom ovdašnjem kafiću koji se zove Doli Bel i slušali izbor iz Azre, Divljih jagoda, Belog dugmeta, EKV-a. Lokalci u uglu su bacali pikado, mi smo vodili metafizičke dispute tipa ima boga, nema boga, ima ali se ne pokazuje, on je veliki sajdžija, ne on je veliki jorgandžija i tako dalje i sve u tom smislu. Jedan Sašin kolega je ispričao kako su ga kao malog odvikavali od zevanja tako što mu je otac nekoliko puta pljunuo u usta, umirući od smeha („Rado su se šali smijali svi gosti...“). Onda je Saša priznao nekoliko gadosti iz svog života: da je poslednji svoj bicikl, koji je ovde osnovno prevozno sredstvo za po ulici šetanje, ukrao, i to kao odmazdu za krađu svoja prethodna tri bicikla. Takođe je ispovedio da je nekoliko puta davao krv za pare izvlačeći se iz finansijskog škripca. Ja sam shvatio da je Saša mala škola imoralizma i bezbožništva i pred svima izjavio da ću preispitati osnove našeg prijateljstva. Posle smo se strašno napili, ne mogu da se setim gde sve ne, i ja sam mu oprostio. On je ipak samo jedan dekadentni molekularni biolog na doktorskim studijama i ne može mnogo sproću svog od počela korumpiranog karaktera. Ovde se vucara sa lošim društvom, secikese, konjokradice i makroi, pa treba to razumeti.

U četvrtak je Saša otvorio vrata svog WC-a za odabrane goste. Ja sam ostao u sobi za služinčad sa bundama i hrtovima i uz goli duvar i slabu sijalicu nabacivao teze za jedan budući teorijski rad o našoj narodnoj kulturi. Iz WC-a se kadikad prolamala cika raskalašnih žena i zvuci fokstrota i rokenrola. Polomili su najskuplji kristalni servis iz Luksemburga.

Juče smo smo se popeli na neki kurac od planine, autobus iz grada, pa onda tramvaj, pa žičara, taj vrh se zove Pačekofel. Ja sam pošao nespreman. Saša je taj poduhvat predstavio kao laku promenadu, zavojite staze zasute prhkim snegom, jeleni ti jedu iz ruke i slično đubre. Gore smo se, međutim, suočili sa podivljalim silama Prirode, ranjivi kao prase u klanici. Molio sam Sašu da spase sebe, a mene ostavi u snegu, kao beskorisnog pojedinca čiji je čitav prethodni život sumorna hronika džabalebarenja i črevougodija. Sa nekoliko udaraca nogom u dupe doterao me je do planinskog svratišta gde smo se okrepili gulašem i kuvanim vinom. Onda sam ja fingirao skijašku nezgodu, pa nas je spasilačka ekipa helikopterom odbacila do centra grada, gde sam odveo Sašu da se učlani u gradsku biblioteku da mu se odužim što me je ovde gostio i tetošio.

Sutra napokon putujem u Trento, u ponedeljak počinje užasna nastava. Pa ću i o tome, kad se skupi građa. ’Ajd uzdravlje.

U ponedljak smo otišli na veče salse. Izgleda da je posluga iz celog Insbruka uzela slobodno veče kako bi se ovde pokazala. Đipali smo sa štalskim momcima, lakejima, guvernantama i praljama. Ja sam cirkao pivo i podsmevao se Saši koji je davao sve od sebe, dok ja od sebe nisam davao ništa. Kada sam se nadmeno odvažio da svima pokažem svoje igračke moći došlo je do pravog rušosloma samopouzdanja, pa sam ranjenu sujetu izlečio sa još nekoliko piva. Zatim sam vređao kelnere, jednoj ’romoj devojci izbio pomagalo za kretanje i premlatio baba seru. Onda sam se tek dobro osećao.

Juče smo slušali big bend insbruškoga fakulteta. Desna polovina orkestra bila je mnogo simpatičnija od njegove leve polovine, ali su u celini zvučali užasno. Saša je u nekoliko navrata zaurlao UAAAAAAAAAAA i na sebe svratio pozornost drugih slušalaca kao čovek od ukusa i znalac kojem ne podmećeš tek tako muda za bubrege, kao čašu ’ladne vode. Vratili smo se peške kući pored groblja. Prijatno mesto. Ispred ima automat koji radi na kovanice, a izbacuje sveće u pet veličina i u obliku poznatih ličnosti. Kupio sam jednog Džima Morisona veličina No. 3 da ga upalim babi na povratku u Srbiju. Baba je volela Dorse.

Sutra idem u Trento po ključeve od stana i da malko overim gradić u kojem ću provesti sledeća dva ipo meseca.

Sad idem po čiste gaće i na kupanjac, pa na ručak u neku menzu. E da...

U Insbruku sunce sija i ove planinčine izgledaju baš k’o sa razglednice, ima i planinska reka In ovde (’rane je snegočisti alpski glečeri), radnje pune, a sirotinja se krije jer je sramota, nije drčna k’o naša sirotinja, sireč: divota jedna.

U nedelju sam putovao busom, firma se zove Litas, iz Požarevca, prevozi gastose i svu tu ćufuriju. Mogu da se zovu i Hod po mukama, ili Putovanje na kraj noći ili Golgota (bez vaskrsa) ili Vreme smrti, u svakom slučaju užasni su, treba kamenovati njihovu centralu i sve podružnice u braničevskom okrugu, a bogami i po drugim nahijama. Ovo je telefon generalnog direktora: +381 12 221947. Nazovite ga i najebite mu se majke, tek onako. Tek, sa folklorom koji je obeležio ovo simpatično putovanje počelo je na prvom koraku, u 7 ujutru na stanici kad me je neki gelipter zamolio da mu pričuvam torbu dok ode da piša. U autobusu jedva da je bilo mesta, neka žena pored koje je bilo jedno slobodno sedište rekla mi je da je boli noga, ali sam joj ja rekao: „Ne bojte se gospođo, biću nežan“. Malo smo se pogađali, ali bio sam uporan i ubedljiv, pa me je tetka nevoljko pustila da se uvalim. Zaplovila lađa, a onda je neki debeli brka kojem je pola dupeta visilo iz smaknutih pantalona, prepričavajući neku divnu anegdotu, uopotrebio frazu „ciganska posla“ na šta je skočila na njega jedna pripadnica pomenutog plemena i digla najstrašniju dževu, kao, šta more ciganska posla, Srbi su bre, najgori narod, trebao si da kažeš srpska posla, kaže „Srbin bre nije čovek ako te ne zajebe“. Vozdrigajemi debeli samo iskolačio oči i počeo da štuca i podrigiva onako zajapuren, bilo je mnogo smešno. Tetka je osvojila sve moje simpatije, narafski. To je bilo negde na potezu Zemun polje. Posle se smirila situacija, krenulo je s vicevima, tako ta narodska komunikacija, svi smo mi braća, u istim smo govnima, život je dolina suza, i tako to. Jedna iza mene je pričala o svom mužu koji se propio pa isprodavao sve po kući, a kaže, bio je dobar čovek, nije me tukao. Posle je malo pljuvo krv, pa umro, a ceo život bio zdrav k’o dren. A druga, koja je putovala sa unukom od jedno 5-6 godina pričala je kako joj je muž bio gospodin čovek u Salcburgu, imao svoj autobus bre, i onda ga neki iz Babušnice nagovorio 96-te da se vrati u Srbiju, pa ovaj sve tamo ostavio, ženu i dvoje dece, i stvarno se vratio, i u Babušnici se, šta bi drugo muškarac, jel’, spanđao s petnaestogodišnjom (sic! 15 godina) devojčicom, on čovek od svojih 53. I sad ova tetka osula paljbu, kurvetina, otela mi muža, ’oće njegovu austrijsku penziju, da čovek ne poveruje, mislim priča o detetu od 15 godina, a sve to pred unukom koja je kod dede i njegove sad već stasale ljubavnice, provela Novu godinu i Božić. Mislim, u pičku materinu. Na granici sam promenio autobus, ušao u drugo prevozilo gde je opet bila gužvetina da ne poveruješ. Tu su me poseli pored nekog primata, skoro dva metra, frizura neka srednjovekovna, sebarska, taj nije umeo ni da govori, samo je režao nešto s vremena na vreme. Glava k’o kofa čoveče, i neko bezizrazno, nedopečeno sadističko lice sa očima iz kojih ripa vaseljenska tmuša. Odmah sam s njim podelio sendvič što mi spremila mama za poputninu da ga odobrovoljim. Mislim se, ovaj bi mi pošten čovek ruke, noge i glavu ašovom odsekao, pa bi me u nekom svinjcu jebao za vrat, a možda posle i u guzicu, sve grokćući. Za dana sam se nekako i zabavio, čitao sam Kandže Marka Vidojkovića (hvala Mariji R.), a kad je tama osvojila sedeo sam satima u mraku i pokušavao da očuvam zdrav razum pred navalom narodnjačkih milozvuka koji su tutnjali sve u šesnes’. I tako do dva ujutru, braćo i sestre, čitavih 18 sati puta. Posle me Saša pokupio na stanici, i smestio me, to je to.

Malo o našim gastosima: svi imaju blatnjave cipele, iako je u Beogradu, jel’, a i širom Srbije, bilo umereno do umereno vreme. Dalje, frizure. Muškarce šišaju njihove žene valjda čekićem i srpom, pojma nemam čime. Uopšte, ta vožnja je bila jedno diluvijalno putovanje kroz čmar egzistencije.

Sad odo’, obaveštavaću vas kad ima šta da se napiše. Bu’te dobri, plemeniti i strpljivi sa svojim bližnjima, porodicom, nesnosnim prijateljima i proče.