gramzljivi prokletnici predobrih namjera
ponedjeljak, 22.12.2008.
stala sam na vagu, o brojkama nećemo...
Nakon jednog sasvim bezazlenog tuširanja, odlučila sam da bih ipak mogla pitati tetu vagu kaj misli o mojoj težini. Nisam se ni snašla a već sam stajala na vagi, ono, šok. Dobro, ok, nisam ni mislila da sam smršavila, al sam nabacila koju kilicu više neg sam mislila. Ufffff! Prvo sam bila malo u bedu, onda sam razmišljala kak moram na dijetu, skinuti podhitno barem kilu do žića-bo, onda sam sjela na krevet i pomislila si: kvragu, zakej da se mučim, ubit ću se od hrane za blagdane i u prvom mjesecu idem na skidanje 6 kila. I to je bilo to, brzo sam se dogovorila sama sa sobom.
Eto, nemam neku preveliku grižnju savjesti kaj sam to tak brzo riješila. Jednostavno ne mogu vjerovati kak ne lupam glavom o zid nakon kaj sam vidla brojku na vagi i kak se ne izgladnjujem (dapače, danas sam smazala četiri čokoladna forneta, njam!), a do prije koju godinu bi bila u totalnoj depresiji u ovakvoj situaciji.
I tako vam vaša Shimi hoda svijetom ko mala plava slatka mini-bucka, osjeća se ful sexy (daaaa, sexy) i baš joj se ježi za sve živo.
Dolaze blagdani, iako nemam osjećaj za to, osim kad sam danas na Trešnjevačkom placu skoro zakampirala među borovima i kad vidim sve one štandove sa božićnim fići-faći. Čekam da počne padati snijeg kojeg nema i nema i nema, al opet ga ne smije padati previše, tek toliko da se zabijeli, jer ak zapada do neba natrag bit će gadno doć do kuće. Naime vaša Shimi je doma van Zagreba na bregu di jako slabo čiste ceste (da, i toga ima danas u lijepoj našoj 'idemo dalje' državi) i dok vi u Zagrebu već zaboravite da je snijeg padao, kod mene se tek polako počinje topiti...
Ukratko, želim snijega za Božić (ne previše, onak, taman), želim božićnicu, želim aneks ugovora o dodacima i bonusima, želim da mi odobre stambeni kredit (kojem ću biti rob idućih 30 godina, ali ću biti svoja na svome) i da banke ne dižu kamatne stope iduće godine.
Jesam li skromna il kaj?
Nastavak o odlukama i željama u idućem postu..
četvrtak, 18.12.2008.
ovisnost je grozna stvar, pogotovo kad ste toga svjesni a nemrete si pomoć, moja bolna točka je čokolada
Da krenemo ispočetka. Posla preko glave, i tako onaj moj tihi protest da radim samo najhitnije, pada u vodu. Jerbo je sve hitno, telefoni zvone, mailovi stižu... mislim, haloooooo, ljudi, kaj je ovo umjesto da su frikovi u šoping centrima, troše pare i grizu nokte kad im blagajnica lupi cifru, svi u uredu, i svima je nekaj hitno. Pas masters! Tak mi je bilo jučer, tak mi je danas, a i sutra bude kak se čini..
Da pojasnim kakve veze naslov ima s puno posla. Odlučila sam šparati a i kak mi se već pomalo sve gadi iz konzumirajmo-hrvatsko-dućana, pa sam danas za gablec uzela pletenicu i najmanju paštetu koju sam našla na polici (sve odreda hrvatsko). Ništa slatkog nisam uzela, jer kao moram malo pripazit prije drugotjedne manije. I to sam pojela u dva navrata, ujutro i malo iza podneva. I kad sam to pojela, želudac mi se počeo čudno ponašati, zlo, počelo mi se vrtit u glavi, muka.. Osim toga buljim cijeli dan u ekran, pa reko, možda je od toga. Jok bato! Nastavlja se saga muke, i onda si mislim jel mi to možda organizam žica neš čokoladnog? U tom trenutku: BLINKKKK, velika žarulja se upalila iznad moje glave, okeca se raširila, želudac čudno zatitrao a usta se razvila u smješak, i to svi skupa s mišlju: ajmo neš slatko ubost!
A ne, reko neće moći, nema slatkog, na odvikavanju sam, onda me još jače zafrknulo u trbuhu pa sam pomislila da mi od malo slatkog neće biti ništa. I tako smo moj trbuh i ja krenuli opet do konzumirajmo-hrvatsko-dućana i naravno uboli nešto slatko. Trenutno su kraj mene na stolu jafa kekse, a sa strane me još ispod oka gledaju pez bomboni.
A joj mene. Već si sad polako mislim da mi ovog nije trebalo, ali je naprosto nevjerojatno kakvu krizu imam samo zbog jedne obične čokolade poslastice, bilo koja, u bilo kakvom obliku, samo da nije s kokosom, marcipanom, lješnjacima i slično. Može biti s keksama, s jagodom, malinom, jogurtom, karamelom, alkoholom, crna, bijela, mliječna, tamna... samo da ima u sebi čokolade.
Ovo je naprosto prestrašno, kaj se više borim protiv te 'sklonosti', to me više vuče. Osjećam se ko ovisnik. Cigaretu bi prije ostavila nego čokoladu! Dobro, mislim nije baš neka usporedba, jedna kutija mi traje par dana, a jedna čokolada maksimalno jedan dan! A onda kad si pomislim, bolje da sam ovisna o slatkom nego da sam nedaj bože ovisna o drogi, alkoholu, ili da pušim kutiju dnevno.
I tak fino, i ovih nekoliko kilograma viška me ne sprečavaju da redovito svaki dan pojedem barem zalogajčić slatkog. Unatoč tome kaj izbjegavam stati na vagu jer se bojim di će se cajger zaustavit, unatoč tome kaj su mi sve hlače, trapke, šosevi pomalo tijesni i ispada mi šlaufić iz njih, ja se držim svoje tradicije.
Već me i dragi počel ignorirat kad komentiram svoje špekasto stanje, zadnji put je popizdil, zderal se na mene (naravno, reko mi je da nisam debela, da sam taman i da kaj si ja umišljam - joj kak slatko, al nije pomoglo) okrenul se i otišel. Auč!! Onda sam shvatila da sam pretjerala i da moram svoje jadikovanje ostaviti za sebe, i naravno podijeliti tu s vama, vi se bar ne budete derali na mene i okrenuli se i otišli.
Ali ima još jedna stvar - kad sam pod stresom (kao što je ovo odbijanje povišice) onda se definitivno ne mogu suzdržati, ostale dane je želja za slatkim manje izražena, al u danima poput ovih, pojela bi slona da je od čokolade. I vidite kaj oni meni rade, ja bum ih tužila da sam zbog njih pod stresom, da poslodavac vrši mobing nadamnom i da se zato debljam, a to nije dobro za srce, kolesterol, krvne žile, tlak, moj estetski izgled, uglavnom, za mene!. I onda bum dobila odštetu i bila bum bogata! hehehehehehhe, da ziher, mogu bit sretna ak ne dobim vritnjaka
utorak, 16.12.2008.
plavuša si je konačno oprala kosu i ponovo stala na štikle u čast šopingu
E da, dobro ste pročitali naslov, konačno sam ovaj vikend posvetila pranju kose. Iako mi je najbolja frendica frizerka i još k tome ima svoj salon, eto, lijena sam otići do nje, pa se patim s masnom kosom koju preko tjedna ne stignem oprati a za vikend obično zamrem u krevetu ili pred telkom.
Ovaj vikend sam provela vrlo budno, nisam ni previše spavala (čemu sam se zapravo nadala). Subotu sam provela u šoping centrima u potrazi za zamišljenoj toploj haljini-tuniki koju mogu bacnut na trapke, tajice, hulahopke i hlače u kombinaciji s cipelama, gležnjačama ili čizmama. Začudo, uspjela sam u naumu i ubola sam dvije tunike i jednu haljinicu.
Naravno, za šoping sam si nadobudno obukla svoje nove smeđe polu-čizmice, točnije gležnjače sa štiklom od nekih 9 cm, i vrlo nadobudno mislila da dva dana nošenja štikli zaredom može pokrit zadnjih par godina prohodanih u niskim petama, polupeticama i tenesicama. O kako sam se prevarila. Nemojte se nikad voditi za dobrom starom: 'to ti je kao vožnja biciklom, kad jednom naučiš, nikad ne zaboravljaš'. A dobro, nisam zaboravila, nikad mi nije bio problem hodat u štikletinama, jedino kaj me sad tabani bole ko sam vrag, jel to zato kaj sam na putu k tridestima ili samo zato kaj sam se odvikla?
Naime, ja sam bila jedna od onih koje se nisu skidale iz štikla. Od sedam dana u tjednu, pet sam ih provela na potpeticama ne nižim od 8 cm. Raspon mojih nabadala kretao se od 8-11 cm, i nikad mi nije smetalo. Mogla sam hopsati, trčati, skakati cijelu noć, ništa, ujutro sam došla doma i kad bi ih skinula, zaboravila bi hodati s petom na zemlji. Tenesice su se nosile samo dva dana u tjednu i to samo i isključivo onda kad sam imala tjelesni. Ne bi vjerovali, ali u to vrijeme mi muka bila trčati u tenesicama, osjećala sam se nekak - zakopana u zemlju ili još gore, kao jednogodišnje dijete koje uči hodati!
Da se vratimo na subotnji šoping. Nakon ture po Zagrebu, moj dragi je navalio na taj Roses outlet ko štršeni na pivu, i nije mi bilo druge nego otić s njim u Začretje. Mene je čisto zanimalo estetski kako izgleda taj gradić, koliko je otvoreno dućana i kakve su cijene. Zanima vas kakve su? Nimalo impresionirajuće, prije bih rekla - šokirajuće. Sniženja su do maksimalno 50%, odnosno za robu s greškom 70%. A i onih 50% sniženja vam je za robu koja ima veličinu S ili još gore XS, tak da ak imate tinejđere sitnije građe, slobodno odite gore, ili je sniženje od 50% za komad odjeće koji je nekad koštao 2450,00 kn, a snižen je na 1225,00kn. Svašta. Jedino kaj mi se dopao je Mustang. Debela muška jakna 209,00 kn (ista takva s kapuljačom 279,00 kn), a to smo baš i tražili. Superšiška!
Nadalje, ako pada kiša, nije vam preporučljivo ići gore jer je sve otvoreno i morate nosit kišobrane, tak da je bezveze jer svejedno pokisneš i sav si živčan jer pokisneš i moraš trčat od dućana do dućana i propadne ti šoping.
I tako dok smo došli do Začretja, ušli u centar i obišli par dućana, ja više nisam mogla hodati, kupili smo jaknu i onda sam progovorila. Dragi mi se smiloval i otkazao daljnji šoping, tak da sam se dovukla do auta na jade moje jedvite (usput kupila kokice i pojela ih u roku od keks) i rekla mu da se možemo vratit kad se presvučem (naravno da sam imala niske šuze u autu kao rezervu, ipak mi je ostalu nekaj u mojoj glavi s godinama). Nakon toga smo se pokupili doma. Pretpostavljm da je čak i njemu kao ljubitelju marki prekipjelo kad je vidio cijene, jer su stvarno bezobrazno visoke za rasprodaju i još k tome za outlet.
A ak nekom ovaj post zapne za oko u kategoriji umjetnosti i poželite me pitati zašto? - ma ljudi moji pokušajte vi dva dana nabadati u štiklama od 9cm, pa mi recite da to nije umjetnost!
četvrtak, 11.12.2008.
ljudska glupost, obećavanje, gaženje danih obećanja ili kako postići da se zakinuti zaposlenik osjeća još usranije?
Prvo se ispričavam za svoj vokabular i psovke, i molim one kojima je to previše, da ne čitaju. Da, i inače psujem, ali malo, al kad me razpizde onda sam luda!
Kroz zadnjih nekoliko blogova mogli ste pratiti moju borbu za povišicu koju sam trebala dobiti još početkom ove godine, pa polovicom ove godine, a svaki put je odgođena, pa sam na kraju stvari preuzela u svoje ruke i tažila obećano, i sad već dobro debelo zasluženo! Od dana od kad sam ju tražila, vozali su me, šaltali, davali mi glupave, neozbiljne i neke skoro pa nemoguće zadatke ne bi li me sjebali. Sada kad me nisu uspjeli zajebat s tim zadacima i kad nemaju argumenata da mi ju ne daju jer sam im napravila sve kaj su tražili, sad su rekli: nema povišice, oni ne preuzimaju odgovornost za nešto što mi je obećao netko drugi. Molim????????? Obećala mi je ova usrana firma u kojoj sam već više od godinu dana, obećao mi je direktor koji je bio onda direktor i koji je još uvijek direktor, obećao mi je direktor koji me zaposlio. E sad kad je taj direktor još uvijek tu, on je svoje ruke oprao i prebacio odgovornost na koorporaciju, a novi PM za ovu regiju je samo rekao da je on tu tek nekoliko mjeseci da on nema namjeru ispuniti ono što mi je netko drugi obećao. Taj socijalistički idiot koji se pravi da je kapitalista, još je izjavio da to nema nigdje napismeno. A gle, ima živog čovjeka koji ne poriče činjenicu da mi je obećao povišicu, gada to ne jebe. Škrta gamad usrana.
Samo ga čekam da mi se pojavi tu u uredu. Samo ga čekam da me pita kaj ima za popiti, ona ću mu reć da nema ništa jer firma ne plaća. Maknut ću sav papir za dupe brisat, kad ide na zahod da se zasere u svoje gaće, jer mi ni rit-papir ne plaćaju već nekoliko mjeseci nego ga kupujem iz svog džepa! Mrš gamad odvratna usrana.
Dala bi otkaz ovog trena da mi ne treba staž/ugovor na neodređeno za dizanje stambenog kredita. Kaj je najbitnije ne znam ni dal ću dobiti kredit zbog nisam-ja-obećao-neću-ja-odobrit-povišicu majmuna gologuzog. I ode u vjetar deset soma eura kapare.
Ako netko ima špagu u privednoj (tam ću dizat kredit jer su najpovoljniji) nek mi molim vas javi. Stvarno mi treba taj kredit. Da, stvarno mi treba robija od 30 godina i 500eur mjesečno. Odnosno, da mi očajnički ne treba, ne bi ga ni dizala, ali mi treba!
I onda se ja pitam zakej me steže u dijelu gdje je nekad bila žuć, zakej ne mogu spavati po noći, ujutro se budim s podočnjacima do koljena, zakej ne mogu jesti pa se šopam, ili zakej pregladnim i onda se najedem navečer kad dođem doma i digne mi se želudac. Ko zna, možda vam idući post pišem iz Vrapča ili Jankomira, jer budu inzistirali da uzmem laptop, internet i mobitel sa sobom u ludnicu jer im nema tko sve ovo voditi. Idiotiiiiiiiiiiiiiiiiiii, zbog vas bum završila u jebenoj ludnici!
Protestiram, prestajem se truditi, radim samo najnužnije, ostalo me ne zanima, ili radim kad me netko zove radi dedline-a, a uskoro bum i ja imala svoj dedlajn jer već polako pucam po šavovima. A mislim da mi je osobni dedlajn dan kad bum vidla dal budem i kolko dobila božićnicu.
Dakle, veza u privrednoj za dobivanje kredita, dobar broker... javljajte se!
utorak, 09.12.2008.
samo utorak, nikakvih drastičnih novosti
Zapravo, kad se sjetim da je prošlo vremena od posljednjeg posta.. ima novosti.
Naime, nakon što sam se trovala sa konjskim antibioticima, došao je i dan kad sam povadila svoje pohabane zubiće. Dva moja i jedan ne-moj, ovaj ne-moj je bio umjetni kojeg je teta zz-zzzz morala čupati iz mog korjena da bi mogla izvaditi druga dva. Sad hodam svijetom polukrezuba (sreća pa su kutnjaci u pitanju, i dok jako ne zinem, niš se ne vidi) sa nadraženom čeljusti, velikim rupama koje se turbo sporo zatvaraju i pitam se da li će to ikada zacijeliti?
Vikend sam jedva dočekala, em zbog odmora, em zbog same subote kada sam se ponadala ostati malo duže u obližnjem bircu sa društvom i pokojim bambusom viška kako bismo proslavili moj imendan (a sad si vi mislite koji, jer ih je bilo više prošli tjedan). A prije toga smo morali na večeru kod moje bake koja uvijek spremi hrpetinu hrane (naravno, i ovaj put je napravila francusku samo zbog mene) i dijetni menu za mog dragog.
I tako, punih želučića, uputismo se u naš lokalni birc. Fešta je već bila u punom jeku (iako je bilo tek pola 9 navečer) i svi su već lagano bili u elementu. naručila ja prvi bambi, krenuli mi sa naslikavanjem, kad nakon dvadesetak minuta dragi počne mijenjati boju, izjavi da mu je loše i izleti van. Naravno, ostala sam u šoku, a kolko sam bila u šoku toliko sam bila i preplašena. Kroz glavu mi je opet prošao cijeli film njegovog završavanja na hitnom prijamu, dva tjedna bolnice, raznih pregleda, pikanja iglama, vađenja hektolitara krvi... Vrati se on nakon deset minuta blijed ko krpa, vidim ja da je vrag odnio šalu, i krenemo mi doma.
I tako u subotu navečer u 9 ja u krevetu, on hoda lijevo desno po sobi, bol ne popušta. Odmah sam se sjetila svojih napadaja i odmah me je počelo grčiti u predjelu gdje je nekad bila žuć. Naravno, tu noć nismo spavali ni on ni ja, pred jutro smo išli na hitnu. Nakon toga se smirio i zaspao.
Jedna dobra novost je da je konačno stigao krevet. Krevet koji još ne bi stigao da ja nisam digla frku jer je uplaćen još 25.10. od reklamacija, uprave, voditeljice poslovnice, sve sam ih digla na noge. Naravno, stigle su i isprike, al kaj mi to znači, mogli su mi vratiti neš love u znak isprike. Uglavnom, došli jučer navečer oko pola 8 dečki, istovarili krevet, a kak sam već bila luda nisam ga raspakirala dok nisu otišli. I onda sam imala kaj vidjeti, pukla je podnica, odnosno kak je to francuski ležaj sa sandukom odozdo, pokla je donja stranica. A ta donja stranica je od iverice, malo deblje špreploče. A kvalitete li... A izložbeni primjerak im je bio fantastičan. A joj!
Nema veze, to smo malo poljepili, sredili krevet i rekla sam ko ih je... ne da mi se natezati još s usranim reklamacijama za koje bi mi rekli da smo sami krivi i da smo sami oštetili, i bla bla bla... Tolko o zaštiti potrošaća.
Tako ja konačno imam novi krevet, pravi krevet (ne pohabani kauč), tvrdi krevet (ooooooooooodlično za moju kičmu) na koji se samo moram naviknuti (jedna noć mi je bila premalo). A sad i moj dragi ima mjesta za spavanje i ne spavamo jedan preko drugog. Nevjerojatno kolko prostora dobiješ u samo 20cm širine više.
petak, 05.12.2008.
nikad dosta tema o ljubavi, propalim ljubavima, bivšima i sličnim temama
Ponukana jučerašnjim razgovorom s jednom vrlo interesantnom i simpatičnom mladom damom, vratila sam se u period kad sam imala ljubavni krah za krahom.
Gledajući sada na to, sve mi se to čini smiješno, i sama sam sebi blesava što neke stvari nisam prije završila, nego sam pustila da se odugovlače godinama. No, činjenica je da si nikad nisam zatvarala vrata kod bivših (to sam naime naučila od svojih muških prijatelja), jer tko bi me tješio kad bi mi propala veza/viđanje/nešto s zadnjim u nizu on-mora-da-je-taj dečkiju. Tada sam mislila da su bivši dobar ispušni ventil za izbacivanje nakupljenih frustracija zbog loše ljubavne karme. E, jesam se varala, i to svaki put. Oni mi jesu na neki način olakšali i pomogli da prebolim trenutnu situaciju, al nakon nekakvog kvazi ponovog emotivno-fizičkog povezivanja s bivšim, opet sam ostala sama sa sobom.
Ma, ustvari, kad patiš tak ti je svejedno, samo da nisi sam, jer se onda najjadnije osjećaš, barem sam se ja tako osjećala.
Nema nikakvog lijeka, ni nikakve formule kako da najbrže preboliš bivšeg, osim vremena. A vrijeme je zajebana stvar, baš onda sporo prolazi. Posebice ako je tu upleten ego, onda nastane kalvarija. Osim što pokušavaš dokazati nešto samoj sebi, trudiš se da dokažeš friško-bivšem da možeš bez njega, i da dokažeš bivšem-sadašnjem da bi opet mogli, samo da je malo pametniji.. Zapravo ta veza ne bi nikad ni funkcionirala, ali bi hranila ego.
Nikakve koristi od vraćanjima bivšima, definitivno nikakve. Samo treba biti pametan i ostaviti bivše bivšima i prošlost u prošlosti. Kad zatvoriš vrata, otvara ti se prozor..
srijeda, 03.12.2008.
gamad koja neda pare.. ili: da mi daju povišicu, ne bi generalni direktor mjesečno imao za pola para čarapa
Eto, kao što ste mogli primjetiti iz naslova, danas sam jedna vrlo sam isfrustrirana baba.
Naime odbili su mi povišicu i ponudili mi usrane bonuse. Ma ne bi se ja bunila na bonuse, no s obzirom na stanje na tržištu u branši u kojoj radim, s bonusima si mogu rit obrisat, s oproštenjem (ni za to mi kroz mjesec ne budu dovoljni). A da ne pričam da imaju divan plan koji je još gori od stanja na tržištu (gori u moju štetu) tak da se stvarno mogu popet na krušku i fućkat! Mrš!
Da sam ih barem tražila neku bijesnu povišicu, cifru od koje zaboli glava, čak im ni nisam uvjetovala koju svotu želim.
Eto, jučer popizdih na odgovor, i vratim im moj zadnji očajnički krik trežeći samo par-sto kuna na neto iznos gore. Ozbiljno, cifra nije ni soma kuna. I sad opet čekam... Jesem ti život i sve, a ja već potpisala predugovor i sad mi treba prosjek za kredit.
Je.... ih Europa sve po spisku, ne znaš ko je gori, naši ili ovi izvana. Svi samo paze da bi imali ovaj mjesec dovoljno novaca da si kupe pristojan par finih čarapa, a ja još uvijek trčim po rasprodajama i bježim prek granice da bi si kupila pet pari čarapa za 5 eura. Još uvijek vozim staru krntiju koju malo-malo krpam jer si ne mogu priuštiti novi auto (a nekak su prestali pričati o službenom vozilu), vozim se i na plin kojeg trenutno nigdje nema (jer moj limeni ljubimac benzin troši ko da ima tri rupe u rezervoaru) pa već dva tjedna točim benzin unutra, imam 30 kilometara do posla (+ još 30 natrag) dnevno, i nemam privatnog šofera ni drugi auto ako me ovaj ostavi negdje na cesti. Svaki dan jedem sendviče i sličnu 'zdravu' hranu koju kupujem u konzumu jer nemam novca za pristojniji obrok ili nekaj zdravijeg (KUPUJMO HRVATSKO! u našim dućanima) i onda se bunim kak mi je metabolizam skršen, probava neredovita i pitam se od čega sam dobila žućne kamence?
Nemam se di parkirati jer ovi kvazi-radnici prek puta ograde cijeli parking za svoje potrebe (svi odreda fizički šljakeri a voze se bmw-i, mercedesi, bijesni nabrijani sportski auti, i mislim si da bi trebala dati otkaz i pitat ih dal trebaju još jednog radnika), i onda ostavljam auto sparkan na cesti, na ulazu, na pločniku, di god stignem i molim Boga da mi ga ne digne pauk jer nemam 800kn da podignem auto u Strojarskoj.
I oni meni ne daju usranu povišicu (samo da vam velim, s time kolko sam ih tražila, ne bi mogla ni auto podignuti u Strojarskoj).
E, da, i na odvikavanju sam od slatkog. Naime, nemam uz sebe, nisam kupila u dućanu, na kiosku, nisam donijela od kuće ni jedan bombon, ni jednu kockicu čokolade. Jel vi znate kolko to može biti frustrirajuće? A oni meni ne daju povišicu.
Ma ko ne bi bio lud????
