Sad bu pametnih savjeta

24 listopad 2020

Jedva frenda nagovorim, otfura me u Jysk kod Zapruđa. Tam niko ni da nas konstatira. Njemu se žuri. Nađemo madrac mom sinu za krevet, blagajnica bu pitala jel imaju na skladištu. Nakon 15 minuta čekanja, živčanog cupkanja, ode frend i pita ju (celo vreme smo sedili 5 metri od nje, mogla je samo mahnut - nemamo na skladištu, niš ona) dakle pita on kaj je s madracom, veli ona - pa jaaaaaavil je koleeeeeeega da neeeeeeeeeeeeeeeemamooooooooooooo!!!!! Kao kak mi to telepatski nismo shvatili. Kokoš! Odma bi mi dobila opomenu pred otkaz, jesi ti normalna, taj madrac je 1/4 moje plaće, nemreš mahnut ili viknut - nemamo! - ?????

Pas mater, odemo u Jysk kod Rotora. Bijesni, požalimo se na ove kod Pevexa, ova ekipa sve već zna, rastepe se oko nas, šarmira, nudi svašta i kupim ja jastuke, ručnike, madrac, novi daktilo-stolac.
Frendu se pripišalo u međuvremenu pa ni htel u neko tamo grmlje niti birc nego do mene doma, ajd dobro. Znači za pišanje bu vozil 2 km. E al kad smo se vratili veli ženskica kaj tam dela da nek dođemo po madrac ipak sutra jer je od sutra popust 10%. Da sam znala kaj me čeka, jebeš 95 kuna, moji su živci preslabi. A i on ni mogel pišat u grmlje ili neki birc! Bilo bi mu prvi put vjerojatno! Otpeljamo stolac k meni.

Kak je GP u komentaru u prethodnom postu rekel - kad se družiš s krivim ljudima.

E veli frend dakle sutra odi tam (naravno da nemam auto, a hodat nažalost nemrem, da ne duljim), plati madrac a ja bum došel popodne k tebi po račun. Reko ak dolaziš po račun opet delaš 2 km, poberi mene i dofuramo ga skup.

Bil je srditi pa smo zaboravili istovariti jastuke, drugi dan je platil kavu i donesel jastuke.

Stolac slaže kći. Nede slaganje da ga - no dobro.
Stolac slaže sin, s nešto većim iskustvom, nede.
Zovem Jysk. Donesite stolac veli budemo vidli kaj je
Zovem frenda, veli nemam vremena za slaganje stolca ni za prevoz, pa bar do nove godine (užas, a kaj bu se vidlo pri kraju).
Zovem taxi jel može, nemre, korona, pa jebote nebumo lizali stolac, kak je to velko, bute mi auto zgrebali...
Jedan u naselju kaj prevozi i drapa cijenu, ima pokvaren kombi.

Zovem opet Jysk, veli druga ženskica donesite nacrt koji dio fali bumo izvukli iz drugog pakiranja. Mislim pa je, zato ja nemrem stolac ni složiti kad taj dio već fali za neki prijašnji.

Zovem treći put i velim da bum se ubila ak mi ne daju rješenje jer sam na rubu žifcih, dve noći ne spavam (ili kolko?) da mi je doma ruml, svinjac, nered i cirkus i da kaj nemaju nekoga, da bum ja prošetala sa stolcem na leđima (lažem ko svinja), da mi cura konačno neki autsourcing broj. Zovem, tip vozi niš nisam razmela al je uspel izurlati drugi broj. Nazovem, javi se jedan Goran (čim čujem da je Goran znam da bu riješeno, kud nisam nijednog upoznala kad je bilo vreme), veli nekaj slažem tu sam blizu, onda k vama. Došel je negdi za ćuku. Mi zadimili kuhinju, mogel si šunku osušit.

Dobar dan, dobar dan, vidim mlado, ubrzano, taj nebu davil, nosim mu imbus ključ, veli ne treba mu slovo L, puca od smeha ima najnoviji alat. Dobro. Vrti šraf s nečim kaj sliči na bušilicu reko misla sam da bute stolac zbušili (koja sam kokoš, al nemreš sve znati).

Di vam je maska, pitam, veli on a di je vama. Puknem u iskreni smeh, ono kad više nemreš plakati - i - velim - u torbi. Veli on i moja je negdi u alatu. Konstatiramo da maske uglavnom imamo. Naravno da sam pitala kaj je u horoskopu, kći okreće očima i strelja me pogledom.
Oćete kavu. Da žuri, reko kaj me briga, oćete sok, neće, žuri se, reko a limunadu bez šećera, uglavnom celo vreme se ja smijem od jada a on od toga kaj kuži da ima posla s izluđenom gospođom u godinama.

Dakle isti taj dečec (mlađi od mojih) zašamara stolac, oće složit, hiti se na pod gleda stolac odozdol ko automehaničar, digne se u izbačaju (nemreš ga okom pratit) veli - nekaj ne valja.

Znala sam!

Di je taj nacrt kaj ga ja nisam htel?

Vlečemo iz smeća.

Ovo nije dobro nacrtano.

Sin: Znal sam, znaaaal sam!!! Sam ti rekel, mamu im jebem.

Kći bijesna, nemre niš reći.

Goran okreće stolac, okreće nacrt, veli ovak: Ovo tu ne postoji. Postoji nekaj slično al to je na hidrauliki, gleda sina - to nisi našel?! Svi u glas: Nismo! E a ovo tu kaj je na sicu je drugog oblika i nije ni sličan ni logičan, e, ovak: Sad bum tu ocaparili ovaj dio koji nema sličnosti ni logike, a ak se sve raspadne rekli bute da je tvornička greška. Nisam stigla ni viknut - nemojte, a on ščupal neki dio stavil sedalicu na hidrauliku i veli - gotovo.

Sve skup je trajalo tolko kolko je potrebno da se pročita od onoga - A di vam je maska. Pitam kaj sam dužna, sad se tek počel smijati i sleže ramenima, uglavnom ja ocijenim da mu je 200 kn preveč, al ak u kasici di skupljam medeke nebu dost, bum dala tih 200. (Stolac košta 425).

Bok hvala doviđenja, bum vas zapisala, veli već dole na štengama, nemojte mene nego broj moba, doviđenja....

Sedim na stolcu i ne vjerujem.
Sad bum prvo dala popraviti neku cijev, nekaj curi kod bojlera, pa pofarbat kuhinju. Od ostatka bum nabavila mačku, čipiranu i cijepljenu protiv glistih i to, neodgojenu, šašavu, mladu, dala bum joj da zgrebe sav namještaj kaj imamo, i tak za novi nemam love, nek bar neko nesmetano uživa u ovom stanu. Ak jadna ne krepa od nakupljene negativne energije.

Oznake: namještaj

A otišel bez kape

18 listopad 2020

Svi nekaj protiv korone, do sad sam to stojički podnosila, nosila maske, ovakve onakve, hranila se smijehom kroz infantilna prepucavanja premijera i predsjednika, al sinoć sam skor iskočila iz kože, a ima je podosta, sa svim naborima: Otišlo dete na Sljeme, tj. Medvednicu, bu kao nabral kestenja pa bu s domaćinima u planinarskm domu spekel i jel, već su se dogovorili.

Kad me zove u trifrtalj 8 navečer da se vraća doma jer nesme tam prespavati. Popizdila sam na najjače. Odma idem gledat je li i Hilton zatvoren. Naravno da nije.

Velim pa di si, da je još u tom domu, ni psovat nisam mogla, reko kak buš do busa, da on pozna šumu. Jebem ti oca blesavog, ni medved ne pozna šumu po noći (dok Bandić ne osvetli celu goru), pomolila sam se, bezbožnica, svim bogovima za koje sam čula, ispsovala (ipak, setila sam se naknadno) sve psovke ikad, dobila da oprostite proljev od straha, mislim kak je oblečen, nije ni kapu zel, kapuljaču nema (roditelji su idioti, govorila je moja mama) al evo njega u 10 ćuki, reko odi sim da te vidim jesi stvarno ti il sanjam od puste želje da si na sigurnom (što je danas relativno - biti siguran igdje).

Kae, mladi roditelji, mislite da su male bebe naporne, jesu šipak!

Oznake: korona

Pomoz bog dobri ljudi; bog ti pomogao

26 kolovoz 2020

Počne ovak: Slušaš teške stvari, sažalno gledaš, oš utješit jer naprosto čitaš u očima - help. Al nema to, to dosadno i naporno i svaki dan slušaš doslovce istu priču po nekoliko puta, ne dozvoljava ti se da išta veliš, prekida se - ma slušaj! Ma čuješ ti mene!? Ma jebeš to sve, slušaj ovo! Ne stigneš reći niti - razumijem ili - shvaćam ili - da, laprda humanoid, pitam se di je ta korona da to zaustavi, priča - ma kak da ti objasnim (jesam ja debil pa ne kužim, kaj mi onda opće pričaš), nesmeš pogled maknut, tucka te po ramenu, eeeeej, doziva tvoje prisustvo duha (ko da duh živi na ramenu, a i bolje neg da me mlati po glavi), moliš boga da negdi rokne auto u stup ili neko hiti petardu da se ovo ludilo prekine. I tak se naslušaš i kad ovaj ili ova onemoća od jadanja, udahneš i veliš - da si mi dala ili dal za reći - nije to nerješivo. Ne pada ti više na pamet ni da daš samo savjet (uglavnom se radi o glupostima i rješenjima dostupnim većini, ali ako želiš dati vlastito iskustvo za primjer, ispada da se sad ti jadaš njoj ili njemu i cijela opisana situacija se ponavlja. sveeeeeee slušaš ponovno ko da već nisi). A ustvari žele čuti ono što misle, ak veliš (ipak uspiješ veliti) nekaj za nijansu drukčije, smrtni si neprijatelj.

super

Ti pokreneš i ljude koje ne bi trebal, nekaj mutiš, muljaš, di ide šarmiraš, malo se snalaziš, nekaj i love potrošiš, taj dio ni ne spomeneš; i kad si to sve složil faca ti veli - jooooj, ja sam se snašel/snašla na drugoj strani. Ti ostaneš žešće posran.

Sad slijedi šlag na tortu: Poučena vlastitim iskustvom točno znam scenarij: Ta druga strana bu nekaj zakenjala u zadnji, presudni čas i onda bu bilo kuku pomagaj Seka, viš kaj mi se desilo. Tad ti još slijedi slušanje kuknjave kak je on/a naježil/a, sirota/n, eto zeznul ga/ju taj neko (tvoj se udio ne broji jer to si jednostavno - ti!).

Mislim da ovaj put nebum tak bedasta, dosta više zuluma! Rekla pokojna Ehtelka - Vrč ide na vodu dok se ne razbije. Gotovo. Razlaz. Delete. Ak sam zbog toga izgubila još jedno prijateljstvo, što očito nije ni bilo, neka, takvih ima još.

Oznake: Pomoć

Subota u centru grada

25 srpanj 2020

Nakon svih pizdarija koje su mi se smotale ovih dana ko poveće klupko, krenula rešavati i odmotal se mali dio, evo nečeg iz lakše kategorije:

Izabrala sam ovaj lepi dan za otići na četri mesta u centru grada, pokisla sam ko, hm, no dobro, kupila kišobran koji fakat ne vredi 25 kn, ono, za jednokratnu je upotrebu. Posle 5 pređenih metrih s kišobranom, kiša je prestala. To je u redu. U knjižnici mi je odma Ivek zel 5 banki za članarinu, pedikerka me raskasapila i zela 160 kn, kupila sam u onim delicijama ili čemu, nekaj za jesti za 20 kn, u banki 20 kn za zaboravljeni PIN (treći put) tramvajkartu sam zašparala jer "na za to predviDŽenom mjestu" ne štanca kartu al reko puno je to sve, idemo negdi vratit nofce.
Odem u Gajevu, bez primisli prosim lepo, ciljano, u Posmrtnu pripomoć, a to je inače tam sve u centru kad nemaš odvaljene krvave nokte. Boli čovječe. Nema više moje dobre pedikerke, najbolje na svetu, nažalost. Mislim živa je, ali...

E i tak patim se ja i cupkam prema Gajevoj 29. Ne da me pokopaju nego ovak:

Plaćam 20 godina posmrtno, nebitno čime izazvana. Vjerojatno spoznajom o vlastitoj smrtnosti.
Puno mi je zgledalo 20 godina plaćati, nazovem prije korone Gajevu, ono, Stalne mušterije imaju popust, javi se lik najantipatičniji ikad i veli - morate plaćati još dve godine!!!!!!!!!!!! Reko doooobro, gospon, dooobro, pitam, idem u penziju, penzija nebu ni 2 milje.... Mislim dobro, samo da tebe više ne čujem, zvučiš ko nadrkani mrtvac. Onda mi nadi javica, ne, ne, ne, javi Nadica alzo iz računovoctva da si idem podići 250 kn jer sam preplatila pokapanje (znači da je u pri mom pozivu prije Ljubavi u vreme korone ipak već bilo preplaćeno!)

Nazovem ponovno nekidan, sve da izbjegnem odlazak u grad, fort najavljuju kijamet, te su zaprte ceste, te krepo tramvaj te opal kotač tramvaju te iskočil tramvaj te opal neboder - te zaustavili tramvaj jer neki memljivi plesnivec ni imal masku u tramvaju i tak. I nazovem alzo i veli jako ljubezna žemska da sam zbiljam preplatila i nek dođem po nofce u Gajevu 29.
Odem u Gajevu 29, piše rade subotom do 12, al - zaprto.
Odem u Gajevu 30 veli lik ovde nije blagajna, ote van, desno je tabla, tam bute dobili nofce.
Odem desno di je tabla, nemaju nofce, samo vence.
Da nek idem druga tabla desno, odem ja vidim neke ucviljene ljude pitam kaj ni tu nema blagajne, neko viče skriven tam, ovde je blagajna. (Allaše, hvala ti!)

Ono fakat našla blagajnu, i blagajnara, i velim ja: Čujte, dobar dan, gospon, u ovom našem Zagrebgradu ni uopče lako geknuti! Veli on nije, a kak vi na to gledate? Reko ovak: - i sve mu ukratko prepričam.
On mrtav hladan, više hladan rekla bih. Ispiše neki papir, da nek potpišem. U životu nisam tolko petljala s očalama i svim tim kaj sam nosila al uglavnom čovek mi isplati, ja potpišem napamet jer su jedne džozle, one s maskom negdi, druge bez jednog stakla negdi drugdi, a jedne nemaju levu dršku, jadno, a nemrem sad i u Vitrum po nove. Da smanjim napetost velim pa di su mi očale, veli on - tam di ste ih stavili. Jooooj, rekoh, pa kak je to originalno rečeno, super (dan je tak usran, nećeš mi ga dodatno pokvarit). Aha, dobro da je penkala na feder, tu poluživi isto kradeju, kaj ne? Skupljam knjige po podu, ispadaju čokoladice....).
Reko čujte vidim nemate masku (celo vreme se smijem ko na veselici), kaj tu ni ja nisam masku trebala imati, tu ne treba, tu se dolazi i tak samo kad neko gekne pa nema straha od zaraze (Isuse, baš nemam mjeru!), dižem se i odlazim i poželim mu (bože ako te ima, oprosti mi) uspješno poslovanje i setim se da su metar od mene ljudi u koroti, je pa kaj im ja mogu, selavi. Poklopim usta, sve prek maske, vidim konačno se čovek raskezil al nije naglas i zaželi mi ugodan dan, joj reko može, ne bi bilo loše, ah, da, i vama....

E jebiga, dobro da kći ni bila s menom, ona uvek da kak je meni sve smešno i da fort nekaj izvodim.

Onda sam nekoj ženi kaj se skor plakala ispred zatvorene trafike prodala dve kartice za tramvaj (razmišljam da počnem dilati s karticama) ona sretna ko beba i da puno fala, reko fala bi bilo da sam vam poklonila, veli pa mogli ste mi zeti 9 kn a ne 8, reko gospođo ja sam studirala ekonomiju za vreme Juge, a istini za volju nisam ni doplomirala. I tak i odem doma i popijem litru mleka. Sad mi bućka i nije mi baš dobro.

Oznake: šenja centrom

Društveni život posle korone

31 svibanj 2020

Kad sam bila mala pitala sam tatu zakaj ljudi pobireju čike po cesti a njemu je bilo neugodno al mi je objasnil da su siromašni i da nemaju za cigarete. A meni je bilo žal. U petak, kaj, jučer, čekam šugavu 14icu ide lik i bez pardona skuplja čikove, a meni opet žal, povijest se ponavlja samo kaj sam ja omatorila.

Do doma ono, odem u dućan i ide na blagajnu neki siromak s kolicima, suhi, hartavi, ja ga puštam veli on meni gospođo kaj se vi mene bojite? Reko ne bojim se nek sam široka pa nebumo mogli proći. Da bu se rađe on maknul jer sam ja žensko. Posle na blagajni žena krivo shvati da je htel nekaj prevariti, a možda i je bogec, litru jogurta za litru mleka, neku siću, još pita ko fol jel dela onaj bankomat vani, i tak, vidim kupil jagodni jogurt za sebe i solidno hrane za nekog pesa kaj ga je čekal, izađemo van i velim gospon lepo od vas kaj ste tak fini, vidim ima još zagrepčancih, veli on nema gospođo, ja sam zadnji. Ajde reko valjda ima još koji, da nema. Reko imate dragog peseka, da je draga, da to nije pes, da je čovek. Reko čujte kakvi su ljudi bolje da je pes, bar vas bezrezervno voli. Da je, da imam praf. I da mi sretan praznik, veli on znate to doduše nije moj praznik, al se ne dela, pa se tak veli. I tak.

Nekidan kraj mene, čekam tramvaj zvan čežnja i/ili ludom radovanje ide jedan stvor, ne znaš muško il žensko, malo smrducka, oni zapravo sve kaj imaju na sebi nose celu godinu. Kužim da je žensko mada ima bolji brk neg Grunf, oće sesti (svi se miču na bar 10 metrih - da jel slobodno, reko izvolite (lepo prosim se tak veli!), da fala lepo i sedne na klupu i ima neke jadne šibice i nemre upaliti pljugu kaj je našla na rubu tračnice. Upalim joj turskim upaljačem i molim se Budi da me ne žica da joj to poklonim, to se obično dogodi. Ona sretna ko beba, al kak fuflja nije kaj ja ne bi zdržala s njom pričati nego ju ne razmem pa sam se pobrala, onak polako, kolko s ovom kilažom nenapadno i mogu.

Kak oni malo trebaju da im se vrati sjećanje na dostojanstvo. Od Trga di sam si popričala s onim gosponom kaj na Trgu glumi sfingu, imal je čik-pauzu, reko gospon vi ste meni jedamput namignuli, veli on ne jedamput, reko znam, al ja se sećam jednom i zmotala sam se i pocrvenila, pa se čovek smije. Uz ispriku mu uvalim zadnju siću, ni tri kune, sve mi neugodno. Čovek zeme, fini je gospon, a po to je na Trg i došel. Uglavnom do Kolodvora me zaustavilo 3 ljudi i žica lovu, i to ti se u ovo doba korone unese u facu i šapće, to su neke koronarne fore. Reko nemam, sad sam dala jednom potrebitom zadnje (jesam onom na trgu, al zato kaj nije žical). A ciganica si navlači hlače i gleda jel joj dobro stoje, sretnu nam se pogledi, reko ma ko bog vam je, smije se i ona, reko lepe su i tak.

Onda uđem u tramvaj kad otraga neko drglja Argentina bla bla te kjero mučo mučo i tak nekaj, jedan đitru drugi neku dječju harmoniku i taj onda ide sa šeširom i ja mu uvalim cenera i velim gracijas. Joooooj, pabla espanjol, velim - ne, mia miha trabaha in Barcelona (osim kaj lažem ko svinja jer se vratila a da bi u Lijepoj našoj dobila otkaz, i to je trebalo biti mi iha ...a ne svetii Miha) i on meni palac gore, ajme ljudi, koji zubiiiiiiii. Presjedam u 14 opet oni tam, te kjero mučo mučo i ide taj sa šeširom pa velim ja njemu - lei mi segue (to je talijanski al veli kći da je kužil), velim mu na engleskom - da bum ostala bez nofcih ak buju me pratili, ode on misli da prigovaram, ma aspetaaa (opet talijanski) vičem ne, ne, sad mu uvalim zadnje 2 banke, našli su me, kaj mogu, petak, depresivna, umorna, sveg mi je dost, a oni se kesiju ko da je svet tek nastal - jedan naš domaći momak mu se smije i pokaziva palac gore, ovaj njemu, baš lepo.

Onda je taj kaj sam mu zlagala da mi je kći još u Barceloni, nekaj šapnul ovom kolegi s kitara romaaaanja pa se ovaj naklonil, smije se (ajme koji zubi), sklopil ruke i viče mi - hvala, hvala! Eto tak se provodim, super. Vičem ja buona fortuna, eto tak...

Idem u penziju i učila bum španjolski.

Ak onda počnu po tramvajima svirati kinezi, najebala sam bum morala kineski učiti.

Oznake: Zagrebom pomalo

Reklame

22 travanj 2020

Kad su u TV dnevnik u udarnom terminu ubacili reklame mislila sam da mi je neko uvaljal drogu u hranu.

Upalim komp da vidim TV program, iskaču reklame za tenisice i neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju.

Prijavim da to ne želim primati, iskoče neke ženske koje zgledaju ko stalak za infuziju i još iskaču reklame za tenisice. Ni to neću.

Idem na e-mail, reklame stisnu sa svih strana, ne znam kaj opće tražim.

O blogu da ne pričam. Tolko mi reklame prekriju ekran da svaki put poludim i smotam jer oni brane moju privatnost, OK, al me to zamara i u duhu zaštite dobivam novu šifru. Na kraju ne znam ni kak se zovem pa pitam kćer. Sin psuje iz druge sobe da jebo reklame da se sav ubil u reklamama, čak i onima na koje je nasjeo i kupio to nešto.

Tražim podatke o npr. Staljinu, tamo cicnhalteri i potkošulje za neodređeni ljudski spol. Na kraju ispadne da je Staljin avangardni slikar pod čijim je utjecajem bil Da Vinci.

Oću pogledat neki filmić na Watchu, pol filmića ne vidim, reklamiraju Mekdonalc, osim kaj odma dobim žgaravicu, dok maknem sve reklame zaboravim kaj sam htela gledati.

Najbolje su one reklame kaj moraš prvo kužiti da je reklama jer ti ober samo ostanu bukmarksi, ne znaš više jesi opće na svom kompjutoru (koji se a propos počel kvariti - gasi se i pali sam od sebe, valjda od reklama?); tražiš onaj X da ju makneš s pogleda, a ona sakrivena tak da si prisiljen pogledat celi izbor veša i kreveta, kremureština, vešmašina, bušilica, onog kaj se nekad zval mixer, informacija o doškolovanju i novim knjigama kvalitete Sanje Pilić (očaj) i/ili Nives Celzijus (katastrofa) da ne govorim o knjigi Vlatke Pokos čije listove (knjige) moj stari ne bi upotrebil ni za glancanje prozora.

Dođe mi da izvučem staru Olympiju, mehaničku, i pišem na nju i šaljem pisma poštom. Telefon se pokvaril, nemreš ni ekipu za koronu nazvat. Zato smo valjda još nezaraženi. Al ne treba gubit nadu.

Nego: Kaj ne bi oni nama trebali platiti odštetu za duševne boli i izuzetan moždani napor kaj brišemo te reklame?

Oznake: reklame

Povijest i paprika

20 travanj 2020

Ima povijesnih zabluda kao
- ak nemaju kruha nek jedu kolače - navodno nije rekla M. Antoaneta nego neka smuca na dvoru
- arapski brojevi su originalno indijski, al su Arapi tam jahali i mlatarali i uzeli brojeve
- većina zna da ruski čaj nije ruski nego kineski
- boja, inat, sapun, jastuk, kat, tavan, bubreg... itd., su kao hrvacke riječi, e viš, tak su turske da turskičkije nemreju biti, a mi ih uzeli pod svoje.

Al ono kaj je mene mučilo nanajjače: Tek kad je starije dijete završilo faks i u konačnici, mašallah, ostalo bez posla, shvatila sam Prusi nije stari naziv za Ruse, mrzila sam povijest (sad je i mrzim i prezirem). Za Istanbul sam znala da je na nekom morskom prolazu, e sad Dardanele ili Otrantska vrata, bogu i meni svejedno. Mada sam, jelte, na svim veselicama pjevala i onu - U Stambolu na Bosporu bolan paša leži (pričam o pluskvamperfektu kad se na svakom derneku pjevalo sve)

Zbog Aleksandra Velikog sam u gimnaziji kod prof. Martinčić koju sam čak i ja volila - za istu lekciju dobila takve dve kulje da mi buju zadnja misao na samrti. Kad sam navršila 36 godina rekla mi je jedna gospođa iz Zagreba (tad nisam živila u Zagrebu) da Aleksandar Veliki i Karlo Veliki nisu ili nije ista povijesna ličnost, a da se Aleksandar Veliki zval u miletu i Aleksandar Makedonski.

Bemise za njih sve, ja znam kad dođe Makedonac s rog paprikama na Dolac da ga (no ne njega nego papriku) po mirisu nađem. On me SVAKI PUT prevari za jednu papriku, i rekla sam mu to, on se smije - veli nisam, reko jeste, i svaki put me tak prevarite, al ja ću doći opet jer to tako šarmantno i drsko izvedete.

..

Oznake: povijest

Predblagdansko ozračje u Hrvata

11 travanj 2020

Oće l' više ta korona krepat, krepat ćemo više svi od muke kaj smo svi doma, nego kaj bu nas ona potamanila.

Kak doma uvek sfali najvažnije, ode jedan član naše vanilije u Špar po krumpir i kupi majonezu mesto tog kruha (!?), a ni kupil ni sok koji ne trebamo. To je u redu. Drugi imaju doma germe i brašna, a moj frižider otvoriš, majoneza ispada, što staklenke, što one u plastiki di pol ostane pa se baci ak ja ne režem i skupljam na tri-četri šnite kruha (kojeg nismo kupili), pa oni jastučeki di je više zraka nego majoneze... Ne treba nama jastuka za spavanje, ima majonezinih! Od silnih jastuka bu mi na kraju frižider zaspal!

I tak, dođe član doma i veli - čuj, tam neki mudonja u redu pred Šparom rekel krivu riječ, drugi još kriviju i nastala tučnjava. Eeee al su se i njihovi cuckovi pokefali, koje su ti mudonje kao išli prošetati, a ustvari nisu išli ni po kruh ni po majonezu nego po pelinkovac (nisam ni znala kolko pelinkovca se proizvodi, majkemi, nikad tolko flašica nije bilo uokolo). Pa je došla murija, za svakog po jedna kola i tak.

Iz zgrade prek puta svako malo čuješ - ja bum poludel/a, ja ovak više nemrem, nek ide sve u pizdu materinu! Isto se čuje u zgradi prek od naše strane. Od silnih vjera ne znaš koji se bog više spominje.

Na momente mi dođe žal korone...

Oznake: blagdani

Dnevnik, nastavak

08 travanj 2020

Dnevnik za vrijeme korone, nastavak od zadnjeg posta:
- da poludiš
- za poludeti durch-marsch
- ponorilica

Ne znam se više razgovarati boktenemarad, doma uvijek isto, kava uz teme - oderana ista koza jedno 700 puta i jel trebam kaj skuhati.

I kaj. Al eto moram do dućana. S poznatima se na cesti pozdravim klimanjem glave ili mahanjem, i to ono preko neke stvari, niko da digne ruku i mahne, visoko, ko Grunf, onako tipa: Ovoliko je bio napadao snijeg 1942. kad sam se borio u Staljingradu ali ne znam na čijoj strani.
Ko da su se svi nekak smanjili, pogrbili.
Ni lokalnih pijancih na cesti!

S nepoznatima se priča jer moraš čekati pa kaj buš, pričaš, tj. oni pričaju, al tak da oni imaju masku. Preko maske toga šal i ober još stave ruku savitu u laktu pa ti veliju nekaj - fte lp prm el mž zn el imj pathku u knzm (!!??). Što sam nakon 3. ponavljanja shvatila kao - čujte lepo prosim jel možda znate jel imaju patku u Konzumu? Jok, imaju ovakve guske kak si i ti, mislim u sebi, ono, dućan velki ko trafika, Konzumić, ne Konzum, valjda dučanček na sklaplanje, još da patke imaju, a zakaj ti pak ne metneš još i poplun od perja prek face, posle ga opereš doma u vešmašini, na iskuhavanju. Po jeftinijoj, noćnoj tarifi. Viš možda je žena misla žive patke, da iskoristi perje?

Tak su svi živčani vani da sam u šugavom Konzumiću kaj inače ne dela jer nema ko (ne lažem, provjerite!!!), al sad jelte radi: Alzo u brzini kupila ajvar za francusku salatu (!!?), najdeblji kruh (mrzim onu digitalnu sredinu kruha, nespečenu, sami digo kvasac), 2 litre jogurta mesto 2 litre mleka, i zaboravila peršin. Mesto paradajza u tubi sam kupila kokakolu koju opće ne konzumiram!

Saznam danas di bum popodne kupila jeftiniji kruh jer ono od 14 kuna od jučer, pojeli smo koru od kruha, nakon kaj sam brašno postrugala nožem, čemu to brašno???? Speku kruh, zamotaju u celofan, a prije ga potunkaju u brašnu, O, Allaše!? A ono sredina od kruha mriši nekak na blato i taj digitalni dio kruha uzmem mrviti kroz prozor, nije bilo dve šakice, pojela ja s onim jogurtom iz prethodnog pasusa.

Nema ptica!!!!! Obždrale se, hrane se baca da se rasplačeš, ja bih uzela za doma da me nije sram!
Dakle mrvim taj komadić kruha, vičem ptičiceeeee, evo fruštik, ajmoooo, ajde vrapci dok nema vranureština, ajmooo, papica, doručaaak! Bacam to na travu, metar od zgrade, ajmooo tičice, doručak na travi!

Al u dućanu nema peršina.

Oznake: samoizolacija

Dragi dnevniče! Danas...

31 ožujak 2020

Vijeće staraca, stari Božo Konj i ja, kaj se ni ne vidmo po 20 godina al nam to ne smeta, zaključilo da nam doma treba maćka. Piše se maćka jer se piše Hrvacka, kad pitaš zakaj ne Hrvatska, veli dete - žuril sam se pa je tak kraće. Maćku moraš imati jer smo svi ludi i svi doma, al više ludi nego doma - a do psihijatra nemreš, em nema prevoza, a oni il su u karanteni ili su već od nas poludili ili rešavaju gore slučajeve, ak takvih ima.

E sad je pitanje kak dopeljati maĆku iz grada u ovu vukojebinu, a od žene koja ih ima 20. Sve su navodno Blahutik (buhare s ceste) koje je ona (nezaposlena VSS duša hrvacka) dofurala s ceste, izliječila ak je trebalo, čipirala, razbuhavila, kastrirala. Dobro. To je jedna vrsta uvrnutih.

Druga vrsta smo mi kaj nemamo pojma kaj s mačkom delati osim dati joj špulu vune da s njom nori. U tu svrhu bumo raspadali nekome rukav od veste, kakvo vreme jest, može i vesta bez jednog rukava

Piš i kak: Kupaona nam je tak mala da u nju stane jedna osoba, di bumo joj metnuli ćenifu jebote, u kuhinju pod stol? Zahod nam je pak tak mali da kad ulaziš prvo zajašiš prek školjke pa zatvoriš vrata pa tek onda digneš poklopac, no dalje ne moram pričati, nekak osećam da se može logički zaključiti zakaj si uložil tolki trud.

Maćki rašpat nokte nema smisla i ne znam bi li pristala, lakirat još manje, zaključili smo da bumo joj mesto one mačje grebalice ponudil kuhinjski element koji treba izbaciti da stavimo suđericu koju nikad nebumo kupili.

Kaj još, spavaonica? Kći je ko poctanarska za boravka u Stambolu uvek spavala s mačkom od hanm Gülzad pa veli da bu maćka spavala s njom.

Wiskas? Mi smo imali mačku kad smo živili na otoku, to se samo hranilo, al kaj bum s maćkom u stanu!?

Kaj još treba? Malo zdrave pameti da odlučiš da ti maćka opće ne treba. Hvala na eventualnim savjetima!

Oznake: mačka

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.