Mlekeco za kavicu

12 rujan 2019

Ona i On se kolju na poslu jer su preslični. Inatljivi, osjetljivi i s prejakom percepcijom, pretovareni poslom (nije državna služba dakako). Alzo: Naglasak je na inatljivi (i ponešto tvrdoglavi).

U zajedničkom frižideru koji koriste sve firme na katu, se drži mleko za kavu, i na njega se obično napiše čije je.

On je kupil mleko i na njega iz zajebancije napisal umjesto imena firme - Čeburaška. Latinicom. Ona pita - a kaj vam je pak to čeburaška. On - da eto koje fundamentalno neznanje, da je to mali medo. Kak mali medo, pizdi ona, to se na ruskom veli mali ajmo reć malenjkiji medvedj (sori, ja ne znam ruski a ona nesme znati da ja ovo pišem). Pojma nemate, veli on, to je ruski mali medo i gotovo; sramota jedna da to ne znate tolke jezike govorite, ja bi se ubil na vašem mestu.

Ona razmišlja da ona njega kokne, al zna, kažnjivo je.

Ona ode na internet, pogleda i skuži da to jest mali medo al neki iz crtića ili to. I da se mali medo čeburaška skiselil.

Sutra je kupila ona mleko za kavu (red se mora znati) i na njega napisala na ćirilici: KAZAČOK



Oznake: mlijeko

Kuhanje na teveju

17 kolovoz 2019

Veliju sad će ljubavne serije. Boli te batak, moš gledati Ja u ljubav vjerujem po 10 na entu put, Gas do daske i Nemoguću misiju po plus beskonačni put (do Pakla)... Uglavnom:

Bolje i te serije koje ne moraš gledati nego ono kad ubaciju kuhanje, boktkenemarad, svaka životna priča je bolja od tog smeća, svaki čovek je roman za sebe, pusti prosječnog čoveka da ispriča svoju storiju i imaš bar ćuku vremena gledanja, da zaboraviš disati (u koju storiju dapače mogu vjerovati samo Hrvati jer su jedini prošli doslovce nemoguću misiju).

To kuhanje u neko nemoguće vreme: I to kaj nego Bastijanićka kaj je iz Labina zbrisala u AmerikA pa sad neće hrvacki čatpri, pa goli kuhar pa obučeni kuhar pa kuhar kaj se spetljal z mafijom, pa šircl s kuharom, pa šircl bez šircla, a kuhar bez oba šircla, pa tečajevi kako ručno oprati tri čaše i jednu rajnglu, kako speći jaje na oko (staviš dva jaja na oko i dobiš pimpek u čelo!), pa Stefano kaj ganja komada po hotelu, pa ona s noktima do kine, oblečena za Labuđe jezero al rađe kuha, boji se da bu došla Kolinda na binu. Ta s noktima kaj samo prehitava neke praškove u aparate. Ono takmičenje gdi je neko uništil jelo cum grano salis, ono slano nemoguće. A ono okrenu se od kamere i veli - e dodaj sol i papar, ovo je ko za bebe.

Pa kak je granatirano, kak se veli, garnirano, briše mi rub tanjura s krpom. Grah cušpajz zgleda ovak: tri kapi vode u kojoj se pacal grah, zrno bažula i najtanji režanj kobasice kaj si ikad videl. To se zove Žuljba s kobasom, jebote po to smo nekad na Sljeme hodali da se nakrkamo, on meni tu, ma...

Doma smo pak, da pređemo na slatko, a koje su porcije takve da trebaš povećalo da ga nađeš na tanjurčeku, alzo jednom smo radili tortu pa se nekak sva prelevala, reko kaj se nervirate, ostavite ju u kalupu di se kao pekla i jedemo žlicom za juhu, nikad bolju tortu nisam jela. Tekuća torta a la prelevacha.


Znate kaj, od svih tih kuhara najbolji je onaj Šved iz Muppet Showa, ko je gledal, zna o čem pričam.

Oznake: kuhanje

Susectvo - po ko zna koji put

27 srpanj 2019

Najčešća rečenica ovih dana je osim - joj kaje vruČo, za ponoreti - i svi sve bolesti od kostobolje do peludne groznice svi imaju od vrućine. Druga rečenica je - ajme kaj mi ljudi idu na žifce.

To tako sve generacije, sviju spolova (sad se to tak veli, nije tipfeler) vičeju kak im ljudi idu na živce. I meni, dakako ne svi nego ono rush hour baba sela na 4 zadnja (jedno do drugog - objašnjenje za vanzagrebačke sretnike) i kak je debela ko ja, ne sjedne sastrane di još ima mesta za šapu do prozora, nego na sredinu, preleva joj se gujsca na dva stolca, levo stavila torbu s peršinom, keljom i inim povrćkama a desno torbu kaj ju je (ilegalno, viš na njoj da nema love) napunila u nekom slabo čuvanom Konzumu. Raširila ruke i hladi smrdljive pazuhe a noge ispružila, sad ti preskači i nju i poljoprivredu.

Sve to ni niš naspram komšiluka. Ajd kad u zgradi levo imaju svakih 4 mjeseca tulum pa trešti glazba ak se to tak može zvati, pa se čuju glasovi - više mi idu na živce kad izađu na balkon i tam tračaju nekog iz ekipe iz sobe. Raziđu se oko 4 pa spavaš do 6 i onda na posel.

Prekputa, a zgrada udaljena jedno 30 metara od naše, doselile dve blitvarke. Nije bitno kaj su blitvarke, bitno da su dve i da su farbale sobu tu noć i na prozoru opanjkale celi otok, smijale se, dogovarale, ogovarale (da bar znam koga, da prislušnem) vrište, lupaju o prozorske okvire - valjda protiv uroka, a najveći je smeh bile kad su vidle da se po našoj zgradi pale svjetla i ljudi se pojavljuju na pendžerima, niš one, to njima smešno i to komentiraju, kikoću se na nekom stranom naglasku; I tak do 7 ujutro, kad su valjda otišle spavat.

Ajd to smo pretrpili, spavali smo celi idući dan.

Noćas, posle onakvog (meteorološkog pa još radnog!) dana, dofurale dva purgera i očito igraju neku društvenu igru jer čuješ - a u pičku materinu kaj ova ima srećeee!!!!. Tišina tri sekunde, ti se smiriš, kad ono AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!!!!!!!!!!!!!!!! Srce ti u štitnjači, štitnjača izletava kroz levo uho. Ili desno. Ili oba, nebitno. Nema pauze od 3 sekunde, neartikulirani urlik nečim izazvan i vlečenje stolcih - očito nemaju ni tepih, neko viče donesi još soka.... Traje to dva sata, prošla ponoć, jedan član obiteljskog domaćinstva stalno pod tušem, budi me, drugi hrče i u fazama se dopisuje prek moba s prijateljom u nekoj stranoj zemlji i po svoj prilici piše psovke na hrvackom.
U neko vrijeme - noć je, nema autih, planirana tišina, e, čuješ zvono da im zvoni. Ma čulo bi se i da muha prdne, noć je, nema ni muha! EEEEEEEEEEEEE NEKO NAM JE DOŠEL viče momak i ode al na vratima nema nikog NIIIIIIIIIIIIIKOG NEMAAAAAAAAA AJMOOOOOOOOO DALJEEEEEEEE. (To im neki uplašeni komšija dao upozorenje s ulaza da se smire, al ne kuže oni to a i boli ih batak). I slijedi urlanje u nepravilnim razmacima. Hevi metal je uspavanka spram ovog.

Mi pozatvarali sve prozore da bu manja buka. Nemamo klimu (prevod: Nema se para za klimu) oš se ubit, sve ti kriva baba iz tramvaja.

U 1:15 ja zovem murju: Dobra večer, ispričavam se (fufljam ko da sam se nalijala, al da jesam, spavala bih) ali nemremo ovo više podnijeti, preko puta je galama otprilike svaki drugi petak, nemremo više ovak. Znate neki sutra rade. Ja vas molim možete li koga poslati da ih upozori. Dežurni pita - ne znam jel opće razmel moj tekst - a gdje je to? - Velim mu adresu, pootvaram pendžere pogasim svetla i maštam o boljem životu. Čekam da dođu i provjere jesam li ja zvala. Ništa.
40-ak minuta kasnije, očito su došli s druge strane, čuješ kratku prepirku, PA KAJ MI DELAMO MA KOG MI SMETAMO, NE LUPAMO (opće kaj bi, čuješ kad je sedmicom srezal zadnji štih) pa maa kooooog mi smetamo, pa kae ovo, no dobro, dobro (vjerojatno su murjaci rekli da na 4 dojave ide prijava), još nešto ovo četvoro sitno pričali i tišina.

Jebiga, onda nemreš zaspat, živci delaju, a i čekaš reprizu.

Oznake: ljeto

Ne zuje komarci nego hrvacka neučinkovitost

20 lipanj 2019

Kak se žifciram zbog Slavonaca kaj pate zbog najezde komarcih. Nama tu koji zazuji pa se izblesiramo, nabili komarnike, kupila sam zastore posle 15 godina (onomad maknutih s razlogom), na rate brate, nabavili antibiotične kreme, sinopen ober, norimo skroz. Zgledamo ko da smo ispali iz filma Rozmerina beba, ščohani, zgrebani, krvavi gdi god se moš počohat. Psuje se sve kaj se stigne, više ne prigovaram deci na psovkama bogovima ni majkim božjima ni raspetima na bilo čemu i kak. Mažemo se reklamnim kremama koje su ne znam zakaj ostale u nekoj kutiji, a kojima je rok upotrebe prošel u 20. stoljeću. Više se niš ne baca, i Nivea je dobra! Zuji par komarcih, čini ti se ko orkestar, lud i disharmoničan. Mažemo se češnjakom i limunom, iscijedili čuvarkuću i zemlju bacili, nema octa za salatu. A nešto mi se čini i maslinovog ulja se smanjio nivo u onoj flaši, djevičanskog ko i naša ispikana koža.

Tam pak ljudi van iz kuća nemreju, cucke se šeće oboružan sredstvima za uzgoj pčela. Praznici su, a deca zaprta u kućama, idu na živce i sebi i drugima, udišu Autan mesto zraka s nešto kisika. Od rojeva histeričnih ženki krvopija u zraku je kakofonija durova, živit ti ne daju, ko nije probal ne zna, ta zver ti u uho uđe, drito, to je za poludit al baš na najjače. Čini ti se da svaki komarac ima mali kalaš i da ne upikne jednom svake 4 ćuke nego puca 600 upika u minuti. Pita me kći jutros - pa kaj si ti još od sinoć ljuta, reko jesam i to sam tak srdita da sam ti i bivšeg ćaću sanjala, jebogaotackojiganapraviblentavog!, a srdita jer:

Oni sinoć na teveju - da su pregovori (s kim jebem ti oca! S komarcima!?) u tijeku i da će do sredine idućeg tjedna 5.000.000 kn biti odobreno. Dok oni odobre, dok to prođe sve faze dogovora-odgovora, uredbi, mijenjanja nekoliko zakona, prijedloga, prigovora, štambiljanje, urudžbene zapisnike, ispravke točnih i netočnih navoda, tipfelera, zavoda i uboda, e-spisa, dok svakom komarcu naprave e-građanin upisnik... Dok dobiju odobrenje iz EU-a, e majketi, porasel bu broj samoubojstava ko nikad. Dok to dopre u praksu tih nešto navedenih novčanih jedinica, ispikan i iscrpljen narod bu napunil bolnice (koje bolnice a propos?!), neki drastični postotak bu poumiral, al čekaj, svako svoj dio kolača mora uzeti, smo Hrvati il nismo. Kad oni to s/provedu u djelo, ostalo bu 5.000 kn, pa bu na kraju svaka obitelj dobila reklamnu dozu Autana, antibiotik za oči, onu malu tubu, ili sinopena da si vida rane, kakvo avionsko zaprašivanje. Ne znaju oni ni di su avioni a kad (ako) ih nađu, onda dok ih poprave, pa se nemre popraviti, pa nabavi nove, e od koga i po kojoj cijeni, pa novo vrzino kolo, neće ni svijeta ni vijeka biti. Tako radi naša Vlada i naš štovani precjednik. Kak bi to bilo negdi drugdi, npr.:

Batesova tam u Rusiji nisu radnicima mjesecima - morala bih naći točan podatak, isplaćivali plaće, došel Vladek Putin čim je za to saznal, lupil šakom o stol i rekel - u roku od 48 sati imate svima isplatiti plaće. Nema love?! Su radili i zaradili, ne tiče me se di ste lovu stavili! 48 sati imate! I - isplatiše. Sad si bar mogu kupiti kemikalije protiv komarcih - ak ih imaju. Al nije bilo nema, čekaj da se dogovorimo: Odma sad!!!

E sad: Zamisli da je Kolindica kojim slučajem svoj preskupi ured malo preselila u Osijek (u ovo vrijeme, a jer su ju njeni savjetnici krivo informirali!! koštoreče i o nečem drugom da su ju savjetnici krivo informirali), e pa da nju pikaju komarci, tutanj, izlov komarcih! Ma ne bi tam više od sinoć bilo komarcih ni da koji vrabac napuni bušu. Egzodus bi nastal. Komarci bi ostali kao geografsko-biološki pojam. I možda bi koji njihov zaostali leš dospel u muzej za sjećanje generacijama koje dolaze.

Nema, u hrvackoj samo krvopije opstaju.

Oznake: komarci

ZET, a kaj bi drugo

01 lipanj 2019

31.5.2019. u 6.50 izlazim na posel, iz busa prelazim na tramvaj, skrene 6-ica i negdi oko Folke, hop, stane, negdi pol 8 satova. Stojimo 15 minuta. Sva raja (kaj volim Hrvate, obožavam ih naprosto, ovce im ravne nisu. Tramvaj stane, jedna jedinka ide van, svi za njo/i/me.), alzo, samo par kretena, poput mene, ostane sjedit: Ak ne vozi 6, nebum na Trgu ni s kojom drugom grackom prevozilicom ni iz kog smjera. Jednom mora doći do remize, a onda bumo vidli.

Računam kolko bum kasnila i javljam sms-om na posel. Ispred nas zblokirale kočnice tzv. novom tramvaju, 7-ici, smrdi pol grada ko kuga. Sad svi oni koji su se (za nekom jedinkom) vratili u naš 6-ični tramvaj, pa još njih 20 ober tog broja, izlaze i cipelardaju, kaj će.

U 9 smo bili na Trgu. Kad već kasnim odoh kupit 2 litre mleka, duplo jeftinije neg bilo gdi, a zna se kak se živi od minimalca.

Odradim radni dan, program se triput obrušavao, više niko ne trza nit zove informatičare kojih i tak nema, recikliramo aparate, malo psujemo, klasičan dan. Na radiju (mejdinčajna) javljaju da je neki kamijon potegnul žlice od trambaja u Savskoj i da je kraći zastoj - mjeren prosječnim radnim vremenom u Hrvata, niko ne spominje pizdariju kod Folke. Dobro.

Uglavnom, zove dete, posle posla (za minimalac) ide delat u fušu, moli nek odem mesto njega po to nekaj. Sednem u 6-icu, mamu joj poljubim, kad nas kod Busnog kolodvora izbaci vozač veli idemo na Žitnjak. Pitam jel ima organizirani bus za Novi Zagreb, nema on pojma, nije on odavde. Mislim da nisi sa Suska il Jabuke, pa jebote gdi si učil tramvaj vozit!!!??? Ja sve mislim jel ovo dežavu ili dežavi. I vozim se s tom šesticom 2 stanice prema žitnjaku, s ovim smrvljenikm koljenom nemrem hodat. I ulazim u neki tramvaj, da me vrati do Držićeve. Skužim da raskrižje (a, kaj veliš!?) prelazi 7-ica znači tak, lagal zač-vo, prasac, možda zbiljam ni odavde, znači tramvaji voziju za Novi Zagreb. I dočekam 7-icu, vozimo se dve stanice, razglas: Do daljnjega stojimo, bla brblj. Jebem ti oca, mleko furam prek pol Zagreba, skiselila bi mi se i cela krava da ju vlečem sa sobom!!! Kud baš danas Vakula pogodil prognozu.

Pročitam pol knjige ("Pravi se da si normalna" - Ana Dumančić, preporučam knjigu), krenemo. Al samo do Zapruđa, tam okreće. Razmišljam da popijem litru mleka, da mi bu lakše za nositi. I čekam nekaj da me otfura jednu stranicu u jedinom mogućem smjeru. Dođe to nešto, ja obavim transakciju i čekam 25 minuta novi tramvaj u smjeru rotora koji buju gradili do 3000. godine a onda buju ga konačno prozvali statorom i ukinuli. Evo tramvaja, jedna cura na stanici i ja se razveselile, samo kaj se nismo izljubile, i onda opet u Sopotu čekaj bus. Ne dugo, 10 minuta. Ljudi iscrpljeni, smrdljivi, znojavi, nemaju energije ni za svađu, sve nešto pristojno oprostite izvolite, ja jedva izašla jer se s vrata ne mičeju ali ovi kaj ulaziju ulaziju na silu, nema boga. Konačno ja velim - čujte ja bih izašla, da odlično, i ugodan mi dan zaželiju (i ja bih njima da je obrnuto, nakon mene ostaje 3 slobodna mjesta)

Dođem doma, uskoro stiže i persona kaj radi na crno (razmišljam da ju prijavim) i ispriča skoro identičnu priču, samo s drugim brojevima tramvaja.

Bandiću, jebem i tebe i onog ko ti dopušta da gradiš fontane a ne popraviš bar fasadu tvornice Nada Dimić i onu božanstvenu birtiju s vrtnom baštom, Kod Zagorca, centar grada, ko da Bandić zna kaj je grad, jebem tebe i gracki prevoz! Na stanici priča jedna - majku mu jebem, živila sam u gradu od 20 miljona ljudi, mravinjak, čim je nekaj krepalo za 2 minute je ko čarolijom došla zamjena, dezinficirani mirišljavi bus, tramvaj, podzemna, u ovom gradu petak popodne, raja ide u Zagoru prek vikenda, sve pokrepalo, krepal u Draškovićevoj (kaj sad pak tam!??) onaj kamion za vuču tramvaja.

Jel ima neki deda da me ženi, na selu, volim koze, znam s kokošima, kopala bum, ma i peglala bum ak treba, ovak više nede.

Oznake: ZET

Kakav divan kišan dan...

30 svibanj 2019

Imam dva kišobrana na poslu: 1. neki od 7 kila, s cca 20 žbičina kaj držiju platno, 2. neki dječji, kupljen u neznanju (tj. u Ooffeerrttissimmiii) i doma dva: 1. jedan kaj su mu tak uporno trgali čičak pa ga sad drži gumica za zimnicu. 2. neki od bivšega kaj nikak da krepa, kišobran, ne bivši, uostalom... hm.... Ne volim kišobrane (ni bivšeg dakako) i kad sam (bez izjednog kišobrana sa sobom) jučer pokisla ko - no kak se to jelte već veli, uletim u neku trafiku na Kvatriću i viknem DOBARDAN PROSIMVASLEPO, JELVI OVDE IMATE KAKAV ŠUGAVI KIŠOBRAN ZAPRODAT? i spizdim 25 kn na plavi kišobran.Sad imam i šugavi kišobran i mislim na Vakulu.

Oznake: kišobran

O cuckima

14 svibanj 2019

Kiki ne da se boji cuckih nego kad neko zalaje iz zajebancije, ona skače na drvo, skriva se iza mene ili me vleče za rukav - e, stara, idemo doma.

Sretnemo jednu Sanju s kraljevskom pudlom. Pudla lijena otići jesti doma u 38-dvadratnom stanu, mora joj se klopa donesti pod nos, ili ju odnesti do zdelice.

Pri prvom susretu Kiki se znoji, jedva šapće da se maknemo prema doma: po 10-miligramski apaurin, po mogućnosti dva komada i spustimo roletne da ne vidi ak neko u parku šeće nekog pesa.

Sanjina pak pudla ju gleda, oči govore - čuj koka, ja sam KRALJEVSKA!!!! PUDLA!!!!! čuješ, kraljevska!!!! Nisam histerična i ne moram se dokazivati a lena sam ko crna zemlja i nebum te napala čisto iz lenosti, a kaj je tebi ti delaš u Hjustonu ili imaš neki problem?

Čini mi se ko da Sanja s onim svojim velkim očima još stoji i čudi se kaj se Kiki boji kraljevske pudle. A i pudlek se još čudi, valjda.

Kiki otišla jednoj Ani, nebitno, Ana je krasna, piše knjige, ima dvoje dece i maltezera. Kojeg su deca htela i dobila i za mesec dana zguštirala. Sad krasna Ana brine i o cucku, koji zbriše u jedno udaljeno tuđe dvorište pa se po njega ide z autom. Jer pes tak voli. Vlovi ga Ana, cucak inače ulazi samo na prednji zic, vlovi ga za šiju, hiti otraga i ljubazno mu se obrati: Bela (cucak) molim te, odjebi.

Kiki pri prvom susretu oprezna, al misli cucak je mali i nebu ju pojel, prisjeća se karate zahvata nivoa smeđi pojas... Onda ga je odguravala z nogom, išel joj je na živce al još se bojala. Treći put je pustila pesu da ju ponjuši (držala je u ruki neki fascikl malo jači - za nedajbog!) a cucak ju pomirišal i nezainteresirano se legel čoriti tam di se našel. Idući put ju je njušnul i maknul se. Pita Kiki Anu - dobro kaj je to sad? - A kaj kaj, pomirišala te i skužila da nisi donesla niš njoj za žderati i nisi zanimljiva.

Eto tak.



Oznake: Psi

Empatija u Hrvata - nikad razjašnjena nepostojeća nepoznanica

08 svibanj 2019

Da slučajno odem živit u Keniju ili slično, nikad ne bih objašnjavala otkud sam, od sramote: Jutros 109-ku krcatu, bus koji vozi za Črnomerec prek celog šugavog Novog Zagreba, mlatne osobni auto, šofer se skoro rasplače, ajd svi putnici živi i to i okrene se masi i veli - Molim ako ima neka poštena duša u ovom busu da mi za eventualno svjedočenje da nisam kriv ostavi broj mobitela. A ono, bar 10 ih je stajalo nagurano u prednjem (zabranjenom) prostoru do ferše, a bar 5 ih je vidlo da je mulec u osobnjaku oduzel prednost ZET-ovom prometalu samo tak. Jedna mlada žena mu veli - gospon ja vam ostavim broj moba al sam zbiljam taj čas gledala gdi bum našla sloboan prostor na rukohvatu, zbiljam nisam vidla, ak ipak oćete... Ma ne, al dobro, inače: niko ga nije zarezival ni 0,5%, vjerujte, od 100 putnika garantiram da ih se bar 98 vleče zbog nečega po sudu, bilo čega, preorane zemlje, nasljeđa, alimentacije, nečega. Sad se boje ko vrag tamjana da buju negdi nekaj svjedočili, pa ni u bus udaril Al Capone! Ništa, nula bodova. Jebem te zemljo Hrvatska i pizde koje se izrodiše na ovoj zemlji, Turci su ludi tradicionalni do ludila ali empatični, Španjolci su otkačeni loču i plešu, nameštaju ti torbu da te neko ne opljačka, Englezi se ne trezne al kad pretjeraš veliju hej felou, vac ap, makar i fakof, evriting đast rajt, gimme sigaret for ajl kil ju, kaj, gladan si, evo ti pol funte; Rusi buju te ucijenili, neko bu te opljačkal al ti napravi uslugu, samo moji Hrvati, jebali sliku svoju uh kaj sam srdita, ne jebu živu silu. Zato sam i otvorila blog pod nazivom ZET i td., ženi zatvore ruku, niko da pritisne kočnicu, meni dete visi iz busa ja u busu, niko da vikne šoferu - stanite!!! (nije me videl, posle je skor umro od jada), kad baka padne na cesti oko nje 50 metara slobodnog prostora, ni muhe nema, samo Sekasmith prilazi glupača jedna i zove hitnu, provjerava amaterski je li gđa prisebna i je li bio inzult ili nekaj, čovek se rastepel i raskrvaril, vidim nosi jabuke i vrećici koju još steže rukom, zovem murju i hitnu od doma, nije bilo moba, kaj ću, nisam ja neka dobra vila al neki matorac se nekidan popiknul na rupu u nogostupu, rastepel se i raskrvaril na betonu, ja odma broj mobača - reko ak bute se tužili ja bum vam svjedok. Nemojte mi ljudi moji klečati pred oltarom, sve krštene duše do jednokg, ja prokleti ateist, a te vaše klupe već znaju čija je guzica na njima, koljena su trag ostavila pred oltarom. Pa je msgr. Barišić meni ljubil ruke (zbog hrvatstva je odležal 3 godine u buksi) i veli - ti si moj najbolji vjernik, ne vjeruješ u Boga ali ga se bojiš. Ne bojim se ja Boga, moj Joža, ja se bojim biti zločesta, a vi svi iz busa 109 od jutros idite lepo vrit i dabogda presolili ručak i mobingiral vas na poslu šef kak su mene 35 godina! Tpu!

Oznake: ZET

Taxi baš kad moraš

13 travanj 2019

Ovaj put nemrem napisat niš jako vedroga, al možda se zalomi.

Idem nakon tri dana jučer iz Petrove, nemam primjedbi na personal, rade profesionalno i puno modernije od pred 4 godine, osim kaj je dobro poznavati sebe i svoj organizam i ne dati doktorima da te ubiju propisanim protokolom. Klistir, pol kile gorke soli, tablete za pražnjenje i sirup za stolicu, bolje da ti zvade celi probavni sustav, ispereju ga pod tekućom vodom i posle vratiju. Dakako to se nemre i onda te ispiru ko da nisi kenjal još od rođenja. Al kak si imal pet iz latinskog obaviš - cognosci te ipsum - i ti to nekak zaobiđeš, valjda sam do ove dobi naučila kako isprazniti crijeva. Nevjerojatno da se u Petrovoj više na odjelu priča jesi se i kak pokenjal nego o ginekološkom zahvatu kakvih ima da ti dragi bog bude na pomoći. No dobro.

Ljubazno molim da se sljedeći tekst ne cenzurira, eventualno skraćenicama, vrlo je iskren i istinit, a i računam na slobodu govora i izražavnja u rwatzkoj:

Kaj nebu niš smešnoga: Budim se iz narkoze i osjećam bol, oštru i kratku, al kak je spavanje bilo kak se veli - uspješno, dižem se ko da su mi trbušnjaci uža specijalnost i zaurlam - DOBRO KAE KATARINA, OVO BOLI JEBOTIBOGMATER!!! (nastavno i odmah, sestri do mene - KAJ SAM TO JA SAD MOŽDA OPSOVALA???????????? /čudo jedno, ne bih ja/). Sestra me vraća lagano u ležeći položaj i veli - upravo se budite iz narkoze. Furaju me u neku ogromnu salu a ja se još smijem a istovremeno mi je neugodno na najjače.

Tam me z nečim fiksaju i čekaju da krepam il se oporavim.

Drugi dan idem doma, nazovem taxi javi se najneljubazni dispečer ikad, dobim poruku da dolazi za 7 minuta i patim kaj nisam stala drito na cestu, vidim prolaze taxiji a taxisti bacaju poglede prema izlazu iz nazovomo-to parka.

Dolazi moj taxi, polagano petljam s vratima i prtljagom i sjedam otraga (nije li to prešutno upozorenje da ne želim pričati?) tri dana nisam niš jela, osim neke tekućine jučer, da ne duljim, van forme sam.

Feršo niš ne pita, ja velim - Dobar dan, prosim vas, Trnsko.

Da jooooooooooooooooooooooooooj, da je 14 furki danas odbil za Novi Zagreb, da kaj sam baš u Trnsko morala, da užas - ja onak nikakva ne reagiram, trebala sam taj čas izaći (i inače nemam dobro iskustvo s taksisima, od vajkada) zapisati broj i prijaviti ga za bezobrazluk, majketi, ak ti se ne vozi, odi doma ili se prebaci Kinezima i gradi most na Jadranu! Rotor je u komi, ja idem iz bolnice, a on bu me otfural i na tome zaradil bar 5 banki, od kojih ja dva ručka složim samo tak! Ne da mu se za Novi Zagreb, dobro da me ni izbacil.

Da on 4 sata već nije jel, da ni pljugu ni zapalil ni kavu popil, da svi oće u Novi Zagreb - reko gospon, mislim da je lakše vama za plaću voziti za Novi Zagreb nego odavde meni ići tramvajem i busom i još platit....

Ne sluša, ne trza, valjda misli da sam bila u posjeti nekom, ma ne misli on niš; ali: odma hračka državu, dispečera, onu manevarski tablicu kaj ga vodi krivo po Zagrebu i fort opada na pod (on srećom pozna Zagreb!! - I to tak dobro da je skrenul u Siget pa se probijal u desnu traku natrag kad sam ga ja upozorila! ni prestal pričat). Da to niš ne valja, uostalom on zna kak iz Sigeta za Trnsko (ja znam pehaka, ili preko Remetinca, ne znam kak je mislil s autom), da slabo zarađuje i svašta, velim mu kak mi imamo tri plaće doma od vrlo nedavno, a nemamo skup 10.000 kn, je veli niste hteli učiti, niko neće delati, uspijem ubaciti - reko dvoje nas je na SSS, a jedan je na VSS kvalifikaciji... Odma nam je skrojil živote i odredil kaj bi ko trebal delati, gdi i za kolko love, inzistiral je do boli i tumačil, tak dugo dok nisam rekla da smo svi troje invalidi i da to kaj on predlaže mi - nemremo!!!!

Na kraju platim 51 kn, bez tringelta naravno, on njarka da kaj nemam sitnijega od stotke, da on nema ni kovanica (dala ja 1 kn!) jedva čekam da se maknem i dok sam navlačila torbu i onu poluputnu van iz auta velim samo - doviđenja i sretno i dodam - gospon, ma kakav vam dan bio, bolje je zdrav voziti taxi nego biti u bolnici tri dana u neizvjesnosti.

U međuvremenu je zbrisal još dve narudžbe za Novi Zagreb, da kaj bu oni njega po Novom Zagrebu... Mislim kad si već tu... ne kužim...

Začkomil je i nestal, možebitno je i pozdravil, dođem doma, nema nikoga, svi delaju da navlečemo tih 10.000 kn. Kaj sad da mu javim u centralu da je neugodan, nezadovoljan i nametljiv, kritički raspoložen i da se više nikad nebum vozila Cameom? Kolko koristim taksi žali bože moje energije, a i tak niš nebum napravila. Evo viš, baš to - "niš s tim nebum napravila", to je odluka nas Hrvata: Da se svako požali na šugave usluge na svim poljima, ima tko će voziti i znati kad lajat kad ne ili biti normal/an/na šalteruša s neupućenom rajom.

Ili treba pri naručivanju taxija reći - to kaj ste vi neugodni to ajd, al mi pošaljite taxi čiji bu feršo čkomil?!

Oznake: taxi

Dečki

14 ožujak 2019

ZET

Živo se sjećam ona dva mornara, ak su bili opće punoljetni kaj su zapjevali (u uniformama kadeta) Sve bi seeeke ljubile mornare... Slatka omladino, još vas ima. Naglasak je na slatko.

Danas:
Kak smo mi nabrijan narod, prvo pomislimo negativno. Alzo, sedimo nas dve negdi pri kraju 6-ice, idemo s posla, umor nas krasi i u duši i u tijelu, čkomimo. Odnapred se čuje neka glazba, reko pak je neko prejako pustil zvono na mobu. Seljačine, pomislim i pomirena s tim ne reagiram više. Raja izvija vratove da vidi koji je to međed, ne vidi se, odustaju. Međutim, to sve postepeno sve glasnije. Ali ne preglasno.

Dete se nedavno vratilo iz pečalbe iz Španjolske i veli tam su skroz ludi, kad se bircevi zatvore (il je siesta il bu skoro zora pukla), to ima energije, dofuraju tranzistor i čagaju sambu rambu ča-ča-ča i sve nešto, drito na cesti. Priča - ja sam imala sobu na prvom katu i zaspala s tom glazbom u uhima mirnim snom pravednika, niš mi nije smetalo, neponovljivi su. Vezano:Nemojte se s menom složiti, al ja i meni bliski vjerujem u tzv. međusobnu kemiju. Nekak je zrak s tom glazbom i pjevanjem u tramvaju postal pozitivniji. Mada još ne kužim kaj se dešava.

Kak imam problema s vidom predajem svoju sudbinu u ruke Sudbine i mislim - ak mi je pisano, bum vidla kaj je. Pokvarenjački slušam jel bu od ta dva glasa u falsetu neko ispustil krivu notu, nema, sve pet.

U datom času ugledam dva momka, šta ugledam, čujem i ugledam, jedan nosi košaricu i ne pruža ju ni prema kome, fućne u nekaj kaj ne znam kaj je, uglavnom sve u šaljivom tonu, a tu košaricu samo nosi ispred sebe i pjeva u duetu s tim drugim koji uz pjevanje fura i gitaru. Tražim medu kovanicu da im dam u košaricu, pa me bilo sram, nađem cenera i nasmijana ju dodam ostalim uglavnom papirnatim novčanicama, dečko veli hvala, glasno i jasno i pjeva dalje, i cura do mene mu daje cenera, on njoj hvala - i dlan za - daj pet. Ona se zacrveni i takne dlan svojim, on i dalje pjeva, pokazujem palcem gore, on širi facu u još širi osmjeh i kad su izlazili još su jednom zahvalili svima. Velim (crkla bi da sam morala skroz čkomiti, pa ovo je doživljaj!) dođite dečki opet. Taj s košaricom veli gospođo evo sad idemo na dvojku, možete s nama...

Vodim te na moto trke
i zbog tebe puštam brke.

(https://www.youtube.com/watch?v=W8PBkyK_DcI)



Oznake: tramvaj

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.